РАСПУЋИН

Пише: Игор Ђурић

Руска црква је велика, стара и стамена, историјски потврђена јаком и многољудном нацијом. Она је могла да поднесе на хиљаде Распућина па да и даље остане јака. 

У манастиру Верхотурје Грегори Јефимович Распућин први пут дошао у контакт са сектом Братство божјих људи, или: хлистијанцима (клистијанцима), и ту је пао под њен утицај. Оснивач секте Данило Филипић је прописао да се хлистијанци (клистијанци) строго придржавају црквених канона у јавности како би прикрили свој траг, своју праву веру и на тај начин избегли прогоне. Зато их је било тешко открити. А, по њима, хлистима (клистима), „обреди и црквене књиге потребне су само непробуђенима, онима који немају праве вере, онима што нису дошли у додир са светим духом и самим Богом него то покушавају кроз књиге које је смислио људски ум“. По хлистима, „човек може лично ступити у контакт са Богом на земљи и Бог се често оваплотује у руске мужике и тако се креће земљом“. 
      Како је Филипић себе сматрао отелотворењем Бога тако је себи изабрао и „сина“ Ивана Сузлова који је требало да буде оваплоћење Исуса Христа. Цар Александар  је дао да овога задњега одеру и разапну на крст а хлистијанска легенда говори да је васкрсао и још дуго живео на земљи. По хлистима сваки човек је грешан јер носи Адамов печат. Да би се опрао од греха човек мора де се роди по други пут: духовно. То се постиже једино „потпуним самоодрицањем и безусловним подавањем вољи светога духа, угушивањем сваке страсти – пошто је препорођај могућ једино када се у потпуности савлада стари грешни човек“. 
      Људски грех се, по њима, може утаманити само чињењем телесног греха. Онај ко се унизи грехом може се искрено покајати. Јер, по њима, грех се троши чињењем греха. Хлистијанцима брак није препоручљив али се дозвољава сексуално општење са онолико жена колико човек може да поднесе: макар и десет истовремено. Хлисти су ипак имали своје религијске ритуале. Сакупљали су се по кућама, мушки и женски, појали неке молитвене песме, певали и играли онда гасили свеће и оргијали у мраку: ко кога сустигне, спаривали су се без обзира на старосну доб или родбинске везе.

Распућина је чекало повољно тло за приближавање царској породици. Царица Александра од почетка није била омиљена у народу и двору па се због тога повукла у себе и посветила само породици: цару и деци. Цар Николај кроз живот иде из малера у малер. Родио се на дан мученика Јова што се у Русији само по себи већ сматрало лошим знаком. На дан његовог венчања умро му је отац. На дан његовог крунисања у стампеду присутних насталог због одрона дасака и нагомилане земље у рупи која се отворила страдало је преко 3000 људи. Цару је дакле био преко потребан неки „божји“ изасланик да би ствари кренуле на боље. Револуција је већ куцала на врата. Колико је тај изасланик у лику Распућина помогао вероватно је размишљао цар док су га секле сабље црвеноармејаца.

Ипак, кључни моменат уласка Распућина у царске одаје била је болест малог царевића и престолонаследника. Необјашњивим расплетом догађаја царевић би увек оздравио кад би Распућин био са њиме. Цар и царица су поверовали да живот малог престолонаследника зависи само од Распућина. И, заиста, све што медицина није успевала, Распућину је полазило за руком. Од тада је Распућин био радо виђен и утицајан гост на двору. Али, то је њему временом бивало мало и он је почео све више да се меша у политику и кадровска питања. После неколико година он је био толико моћан да више нико није мога бити постављен или смењен без његовог утицаја. Наравно, тиме је стекао пуно непријатеља. На крају је због тога био и убијен. Ипак, било је неког чуда у њему: отров који су му убице дале да попије апсолутно није деловао на њега те су морали да га убију револверима и баце у реку. Сматра се да је убиство Распућина први корак ка свеопштој руској револуцији. Тај испит цар није положио. Није схватио шта се дешава. Као својевремено и Луј XVI.