Митологија пице...

Пише: Игор Ђурић

''Једино и највеће што имамо јесте садашњи тренутак - чињеница да постоји свет и ми у њему. И то је довољно. И зато тај тренутак треба проживети са пуном свешћу, без помамне потребе да га унапред жртвујемо ишчекујући неку магловиту будућност која никако да дође''.

Џозеф Кембел, У светлу мита

Од када је света и мита је. Цивилизације не би постојале у знаним нам облицима да није митова који их поткрепљују, а исти је случај и са људима, дакле, појединцем и његовом унутрашњом митолошком структуром. Ретко се ко заиста усуди да крене у оспоравање и рушење некога мита, осим, што је данас чест случај, када неко жели да устоличи неки нови, или други, најчешће новокомпоновани или подгрејани мит. И, најчешће су плаћени за то и такво рушење митова. Што рече негде Кустурица: „...кад они могу да имају мит о Бреду Питу зашто ми не можемо да имамо мит о Косову...“. Плус, што је, како неки нови митови говоре, да је у Бреда Пита мала кита. Али, да се разумемо, не говорим ја овде о митовима које можемо прочитати код Гревса, Армстронг Карен или Куна. То је нешто друго и није везано за тему.

Мозак који држи до себе, индивидуалац дакле, мора свуда око себе да разбуцава и руши новокомпоноване митове и тако пркоси малограђанштини заоденутој у ортодоксном сељаштву. Јер ми, данас, немамо ни праву грађанску ни паланачку малограђанштину како доликује и како треба и без које не може постојати грађанска класа а о коју треба да уметници гребу инспирацију. Не, код нас је данас све изједначено у најпрљавијем политиканству и одсуству било каквих моралних вредности. А, и мит о колективним моралним вредностима је најобичнија демагогија која моћницима служи да подгреју једну руљу како би убијала другу руљу а да при том нема гриже савести. Треба ли рећи: колективне гриже савести?!

Једино не треба дирати старе митове јер су то прави митови, то је митологија а митови су митолошки и као такви су потребни: ради саме митологије. Држати се Гревса, Куна, народне поезије и прозе, предања – уколико нам неки мит затреба, што није нужност, шта више, добро би било клонити их се: АЛИ СВИХ!!!. 
      На пример, Грчки митови јесу по мало досадни али су и ненаметљиви те не утичу на живот и психу нације и појединца, осим на уметност а признаћете да то није безначајно. Кад би се на овим просторима народи вратили Словенским митовима, на пример, онда би ми са ових простора (опет) изгубили сваки разлог да се међусобно таманимо. Данас је, међутим, мит фраза, нема културолошко или етнографско утемељење у себи, већ служи да олакша живот политикантима. Довољно је баратати са неколико фраза, довољно је манипулисати са неколико новокомпонованих митова, довољно је да све то поткрепите ставом да сваки други избор значи катастрофу, националну и личну, па да будете примећени и успешни у политици. 
      На жалост, код нас се све врти око политике и све остало је неважно у односу на оно што политика може и хоће, опет, на жалост, читаве генерације живе на темељима лажних митова  и урбаних легенди које нико нема намеру да руши: јер је тако лакше. И, није све то од јуче, само што је данас попримило облике гротеске. Најзад, све су то свакодневне баналности које су младе  и непоткрепљене да би биле икакви митови, обашка што говоре о људима а не о боговима. То је, у ствари, митологија фарсе.

Мит о демократији западних држава, где је све идеално док код нас ништа не ваља. Овде смо робови сиромаштва, нешто раније смо били робови идеологија а тамо су већином робови капитала и кредита, обавезе да се сваке недеље заради чек који ће отићи на враћање дугова. Они су робови бесмисла, они су робови али их сматрају идиотима.

Мит о Европској унији која је оаза благостања, једнакости, слободе и братства. Тамо су сви једнаки само су неки једнакији: свиње, рецимо. Тамо су сви богати само су неки богатији, поприлично. Тамо су сви слободни али су Немци нешто слободнији (да свима кроје меру).

Мит о томе како Европска унија нема алтернативу! А, неће да нас приме тамо. Ми, дакле, немамо другу алтернативу осим да будемо непожељни и непримљени. Најебавамо у сваком случају. Сами смо криви што смо извршили самоубиство са четрдесет и кусур убода. И што нисмо мешали дупетом док су нас силовали.

Мит о томе како сви паметни омладинци и омладинке одоше из Србије (а, у ствари, миграције су услед новог начина живота свеприсутне у целом свету). Они одлазе где желе и воле а не где морају. Они који морају углавном не могу ни до суседне вароши. А, и, памет им је дискутабилна. Ипак, из тих и тамошњих школа углавном излазе технолошки обучени дебили. Срео сам, вала, брат брату, на десетине.

Мит о томе како је Ле(ј)ди Гага (овде узета као егземплар) велика уметница а Сека Алексић није, те да је Еминем громада музичке културе а Миле Китић је тек певач из шатре. Те да је европски надувати се али је сељачки наврнути из чокања.

Мит о томе какву слику о себи шаљемо у свет. Заболе свет и за нас и за нашу слику, кад буду хтели да нас погледају учиниће то онако како им одговара и кад им одговара. А, и, иста су они лајна, само се тамо плаше од закона који се примењују.

Мит о томе како је демократија нечије ексклузивно право: па кад ја тебе сменим уз помоћ моје партије онда то чиним у име демократије, а, кад ти мене смениш уз помоћ своје партије онда је то кршење мојих људских права.

Мит о Србима зликовцима и осталима који ни мрава не би згазили. По том миту испада су Срби побили све оне Србе који су изгинули и претходним ратовима. Или, да Срби уопште и нису страдали већ да је све то била српска пропаганда.

Мит да је било оправдано да неке државе помажу Хрвате, Бошњаке и Албанце у ратовима против Срба али да Срби никао не могу помагати Србе у тим истим ратовима.

Мит да смо бомбардовани због људских права и демократије. Нигде се у свету тада нису кршила људска права једино у Србији. Ето. Игор Мандић је лепо негде приметио да је „бомбардовање у име очувања мира исто што и јебање у име очувања невиности...“

Примера има на хиљаде. И у другим сегментима људског нам битисања али је све то сагледиво у истом контексту. Прочитајте текст позоришног комада Радован трећи. Зашто тај бесмислени текст вреди само на сцени по којој је ходио Зоран Радмиловић а сви остало покушаји, па и сам покушај читања, не вреде ништа и испод просека су, чак. Зато што није довољно очешати се о мит да би и очешани постао митолошки. Шта је то велико у делима Данила Киша што сте сами осетили док сте читали а не да вас неко други митом подучава о томе?! Где је величанствена психологија у списима Достојевског?! Чак и они који воле Достојевског нису савим сигурни где да траже разјашњење мита о томе?! Мит је дакле и понављање онога што чујемо или прочитамо. Најчешће су та понављања истинита и са позадином али наше неразумевање то не оправдава пошто смо због тога почели да прихватамо и измишљотине крстећи их митолошким. Те тако, како смо понављањем прихватили мит о Кишу или Достојевском, а да то нисмо схватили сами, ми тако данас без провере прихватамо мит о томе како су нас бомбардовали и окупирали за наше добро.

Мит о визионарству Зорана Ђинђића?! Какво је то визионарство Зорана Ђинђића када је он довео у Србију, и на власт, највеће лопове какве Србија у својој историји није видела?! Ђинђић није био никакав визионар, чак се може рећи да је био један од главних криваца (свакако не и највећи) што је Србија опљачкана и што годинама тапкамо у месту или идемо уназад. Човек са визијом није могао, нити смео, довести на власт, као своје најближе сараднике и људе од поверења, толико превараната и сецикеса. Десетине тих Ђинђићевих кадрова су на најпрљавији начин, уз помоћ власти, опљачкали све што се дало опљачкати у Србији. Најзад, човек са визијом није могао имати таквих најближих пријатеља без икакве визије осим тајкунске. Данас се раби некакав мит о Ђинђићевој политичкој заоставштини коју треба пратити и сви путеви воде према капијама затвора у Србији.

 

Мит о томе како је Милошевић једино крив за ратове на просторима бивше СФРЈ а сви су остали били добри и врли – не држи воду код паметних људи. Тај рат се није могао избећи и сви су појединачно криви и невини за њега, а није се могао избећи јер је створена држава од народа који се међусобно вековима мрзе. Иста говна од Вардара па до Триглава, и од Ђердапа па до Јадрана. Нема добрих и лоших момака већ само уплашеног народа преко чије се главе олош разрачунавао и богатио. У том рату су сви кривци и сви су били у праву са свога становишта. 
      Али, ако смо ми Срби већ морали да ратујемо (као и сви остали) онда је боље што смо то чинили са Милошевићем него да да је на челу државе тада био неко од безмуд(н)их мондијалиста и западних плаћеника. Да не би Туђмана - не би било ни данашње Хрватске, да не би Алије - не добише Бошњаци пола Босне, али, и да не би Милошевића, Караџића и Младића - не би данас постојала ни Република Српска. Тачи ће можда добити Нобелову награду за мир јер је убијао Србе. Би Аушвица али и данас је Немачка најјача европска сила, ако искључимо из тог надметања Русију где би Гулага. Мит о демократији дође тек кад се рат добије или изгуби а територија очисти од непријатеља. После свако донесе венац на споменик али прво затражи за то дозволу од локалних власти. Није дакле битно колико је ко изгинуо, да би живели новокомпоновани митови, већ ко где после погибије влада.

Мит о томе да се неки политичари боре за добробит земље и народа. У Србији политичаре само и једино занима власт и привилегије која она носи. Као што нема невиног тајкуна, тако нема ни поштеног политичара (говорим о високо и средње позиционираним партијцима). Једноставно, код нас не може другачије. Поштених можда и има али брзо заостану и изгубе се.

Мит о патриотама и издајницима. Код нас у политици постоји само корито и они који се гурају да му приђу што ближе. Корито је Србија, помије у њему су оно што се пљачка народно и државно, а они који се гурају около су политичари и тајкуни. Народ је: тринаесто прасе.

Мит о убиству уметности у Србији и томе како су исту зли политичари уништили не дајући довољно новаца уметницима. Уметници су уништили уметност. Не пишу се лоше књиге зато што се нема - већ зато што се не зна. А објављују се исте зато што их промовишу они који не разумеју. Они који су у жижи и које стално гледамо нису ту зато што су вредни већ зато што су се учланили у странку. Нису паметни и ништа не знају али су зато неморални.

Опозиција деведесетих није рушила „диктатуру“ (у којој је већина добро живела и у то време се обогатила) већ је освајала власт. Нису они хтели демократију већ престо. Добар део њих је узимао новац од страног фактора али не зато да би донели Србији људска права већ да би склањањем Милошевића по сваку цену они владали. Уосталом, то су после и доказали.

Мит о томе како је Милошевић био добар али су га сјебали мангупи у његовим редовима и Мира са ЈУЛ-ом. Не, није био добар, био је полу-диктатор и желео је власт по сваку цену, у његово време је на површину испливао најгори талог са дна. Није био цео диктатор јер је добијао изборе чак и када је имао мањину у парламенту. На жалост, данас му приписују све осим његове праве кривице.

Мит о томе како постоје либерали и поштоваоци људских права у Србији још од времена комунизма, поготову у време Милошевића а који су били за демократију, равноправност, против рата и тд. Не!!! - постоје само они који су изгубили на Осмој седници или које је Тито сменио а били су ортодоксни комунисти – и који никада нису хтели да опросте и забораве губитак властитих привилегија. Они, који су изгубили власт и ништа више од тога: су они.
      Мит о борби против корупције и оних који су опљачкали државу. Сада ћемо се борити против њих - када више нема шта да се пљачка а они се обогатили генерацијама унапред?! Па их одвајају, богати: неки су зарадили милионе криминално а неки поштено. Свако ко је зарадио у Србији у задње две деценије преко милиона тај је криминалац, нема поштених!!!

Мит о томе да неке невладине организације брину за људска права, о томе да треба расветлити и казнити ратне злочине, о томе како постићи побољшање живота Срба. Већина политичких невладиних организација у Србији идеолошки почива на два темеља: НАТО-у и Коминтерни. Њихова „брига“ о правди и људским правима се можете упоредити са бригом касапина о судбини свиња. Исти су само по томе, они са касапима, што на туђем месу и крви живе добро и зарађују.

Мит о томе како треба поштовати различитост. Треба ваљда поштовати једнакост. А када кажеш да је неко црн а неко бео – онда те прогласе за расисту. Кад некоме кажеш: „Педеру један!“ – онда то схватају као увреду а не твоје право и потребу за разграничењем различитости. Најзад, кад шутнеш куче које ти се посрало на улазним вратима или ти је угризло дете у парку, онда си варварин који не поштује права животиња, то ти кажу, па онда оду да кркају убијене животиње у разним сосовима и преливима.

Милошевић је, по митовима његових непријатеља од којих је већина жива, здрава и подгојена, около наређивао убиства политичких противника. Политичка убиства су више штетила него помагала очувању власти Милошевића. Ко нормалан може тврдити да су људи са потенцијалима од неколико хиљада гласова на изборима били опасност по Милошевића и да он тога није био свестан?! Та убиства су, у том тренутку, била потребна другој страни, западу, а не Милошевићу. Евентуално, може бити, неким болесницима из његове околине. Наравно, убице су ти који јесу, средњи командни кадар који је то организовао је тај који јесте, али, налогодавци и они који су платили могу бити неки сасвим други, супротно официјалним митовима. Ако су га издали 5. октобра зашто га не би издали за новац или амнестију и пре тога?! Замислите Милошевића како броји паре Легији за наручена убиства?! Мислите да би Милошевић за тако нешто заиста плаћао а да је стварно наредио?! А на суду се доказало да су убице за нека убиства заиста примиле новац.

Мит о 5. октобру као демократској тековини Србије?! Петог октобра није дошла демократија већ је једна лоповска власт замењена другом лоповском влашћу. Мит о 5. октобру је раван миту од 27. марту: плаћен је са истог места. Добар део те нове власти су били Милошевићеви отпаци и доушници Милошевићеве службе. Остали су били, већином, дужници страних служби.

Они који су нас убеђивали да Косовски мит морамо бранити по сваку цену данас нам говоре да се Косова морамо одрећи по сваку цену у име Европског мита. У оба случаја цену, цех, плаћа народ. Царство небеско да заменимо за царство глобалистичко. Дилема није мала, бити мртав или бити идиот?! Најбоље би било: ни једно - ни друго, ама не даду!!! Мора да се бира. Вређају здрав разум којега већ поодавно нема у српском народу. Кажу да никада неће признати независно Косово уколико то буде један од услова за пријем у Европску унију. При том, они се  свакога дана нешто договарају са властима у Приштини, потписују уговоре и папире који практично значе гурање северног дела, којег смо макар контролисали, у канџе Албанаца. Биће, дакле, ни паре ни јаре, ни Косово ни Европска унија. То је данашња српска политика. Срушиће нам два мита одједном. Можда то буде катарза за овај напаћени народ, највероватније, биће то само тежак пораз са несагледивим последицама, можда ће се из тога, додуше, родити неки нови мит, али је то превелика цена за рушење два друга. Онај косовски је прави и у народној свести утемељен, онај европски је наметнут али је учврстио своје корене.

Мит да без Косова неће бити Србије. И да нам га сада врате, ми не би смо знали шта да радимо са њиме и тамошњим Албанцима. Србије ће, на жалост, једино можда бити без Косова, то јест, без Албанаца. Али са Косовским митом. У томе и јесте суштина нерешивости косовског проблема: како год да окренеш - не ваља!!! Остају само митови.

Мит о томе да неко ово чита. То је лични мит и као сваки други лични мит најчешће је заблуда.

Од када је Срба и мита је, данас је од свега митолошког у Србији остало само: мито и корупција.