Не догађају се српском
народу Милошевићи, Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер,
ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне (прародитељске)грехе
разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске,
етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и
најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку
елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.
Треба се запитати, не зашто
Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују
својим писцима???
Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не
виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема
ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних
писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању
једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих:
кукавички, улизички, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато
што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега
моралној.
Међутим, није то никаква новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и
кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали
Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао
по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне
амерички народ, Солжењицин је утекао из Русије, па је после побегао из Америке....
Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!
Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!
Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, срушили су га тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац и нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.
Срби данас не верују својим
писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им
данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им
опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били
поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу,
Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на
моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажно дисидентство десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А
онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића,
сви редом губитници онога што је симболизовала Осма седница и сукобљене
стране.
У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су
запосели институције, министарства, издавачке куће, директорске фотеље, фондове, комисије,
жирије, универзитетска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код
које увече и тајом иду на поклоњење и по инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе
да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је
цена мало фришког морског луфта и разблажено вино). Отворено су
анти-национално настројени у најгорем потуричком смислу те речи и из најнижих
побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под
плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде
за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на
власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба
која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!
Писци треба да пишу, да се
политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не
политичари (поготову не слуге истих), да се боре против тираније пре свега
својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА
НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо.
Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно,
никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су
за полице а етика и морал су за народ.
Али за данас знам сигурно,
оно што се сада слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима,
књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није
ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем,
нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша
своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих
основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.
Нема коментара:
Постави коментар