КАКО СУ ИСТОЧКИ КЛИНЦИ ПОБЕДИЛИ 1999-ТЕ

Пише: Игор Ђурић

18. октобар 2000

(из дневника)

После првих шокова изазваних ратом и бомбардовањем, и после свиклости (релативне) да су на небу увек ''они'', људи су се постепено враћали ''нормалном'' животу (колико се та ненормалност може назвати нормалном). Било је пролеће, најлепше годишње доба, онда када живот почиње да буја, зелена боја је почела да фарба нашу околину, бивало је топлије. Људи су обављали свакодневне послове: ишли су на посао (ко није имао обавезе у војсци), копали баште и у њима садили и сејали поврће. Славили смо и Ускрс, постили Велики петак, причестили се и фарбали јаја. Правили смо се као да се ништа не дешава. Наравно, само смо се ''претварали''.

Авиони су на небу брујали без престанка, детонације су се чуле непрестано а источки корзо је био пунији него икад пре. Момчићи и девојчице, они што су тада били на крају детињег а на почетку младалачког пута, држали су се за руке и волели се, како то само млади људи, деца, знају: невино и искрено. Пролазили смо поред њих до зуба наоружани, прашњави и уморни, а они су се заљубљивали. Није их се тицао рат, нису га они ни тражили, ни изазвали. Желели су само да буду млади и да живе. Осећали су да им се нешто краде (и добро су осећали) и то нешто им се никада није могло више вратити и доживети. Само се једном имају те године када се завршава основна и почиње средња школа, само је пар пролећа у којима доживимо своје прве љубави и када сан неће на очи до дубоко у ноћ. 

Нису их уплашили авиони. Демонстративно су се шепурили улицама једне вароши која је некада била лепа али која је из ноћи у ноћ кроз ватру бивала све ружнија  и аветнија. То аветињско у изгледу града допринело је да жеља младих људи да се отргну од свега изгледа трагичније и безизлазније. Боже, како их нико није разумео? Како нисмо схватали да се и њихове крхке душе, непристигле да се искваре, плаше смрти која је лебдела изнад нас и узимала свој данак. Како су се осећали док су гледали своје родитеље док се пакују и спремају за неизвесну бежанију? Јесу ли тог задњег дана нашли времена да се опросте једни од других, да обећају верност и сећање? Наши источки клинци.

Наши источки клинци су једини поштено и искрено положили испит ваљаности и зрелости. Једино су они добили рат који смо водили. Радили су оно што је требало да раде и што је примерено њиховим годинама: заљубљивали су се, писали споменаре и патили за неузвраћеним љубавима. Сви остали пали су: поштени су крали, лопови бивали поштени, радници су ратовали, војници радили, храбри се плашили, кукавице чиниле јуначка дела, спори јурили непријатеља, брзи бежали пред њим, јаки спуштали, слаби дизали, слепци водили, мутави говорили, глупи подучавали....

Наша деца (и ми смо некада били деца) свикла на глупост старијих нису се угледала на нас. Ко би то и могао? Понашамо се као да нико никада не види одраз свога бивствовања у огледалу које њихова дела сачине одбијајући светлост од оних којима су та дела окренута.

Цвеће је већ запупољило, није га се тицао рат и само тамо где је бомба пала или војничка чизма прошла - није га било. Цветало је у разним бојама и то тако упечатљивим тоновима да ни ми слепи за боје нисмо остајали равнодушни. Најлепши су наравно пупољци: још неразвијени и још увек отпорни на старење и труљење али наговештавајући лепоту коју ће достићи кад процветају.

Они више нису клинци. Сада имају своје клинце. Расути су поленом ратног ветра широм света. Неки нови клинци, њихова деца, никада неће видети Исток какав је био. Слободно нека им говоре, својој деци, источки клинци ратне 1999-те године, да су били најбоље што је Исток тада имао.