среда, 17. август 2016.

ПИСЦИ ''ДРУГЕ'' И ''ПРВЕ'' СРБИЈЕ



ДРУГО-СРБИЈАНЦИ
Ту су и већ помињани и чувени губитници Осме седнице, духовни оци идеологије друге Србије, бивши добро позиционирани државни уметници који су се после губитка привилегија сви редом одметнули од свога народа и своје земље и постали морална чудовишта, која често ни њихови ментори са стране не могу у потпуности да разумеју. Они су ситуацију довели до апсурда: били су Титови службеници а данас нам говоре о демократији и то само зато што је Милошевић једне послушнике заменио другим?! Они су углавном духовни оци младих и надолазећих уметника.
Видосав Стевановић се осамдесетих годинама у неким полемикама у књижевним часописима изјашњавао против Европе а деведесетих година за исту. У оба случаја, дакле, неискрено, а искрено се и индиректно изјашњаво за комунизам (кад се све сабере и одузме). У ни једном случају за Србијицу, макар Шумадијицу. Ако неко може да ме убеди да противник титоистичко-комунистичке диктатуре може бити директор тада највећег издавачког предузећа (Просвета), без завршеног факултета: свака му част! (Обашка, пре тога, значи у ригиднијим временима, био је и неки фактор у БИГЗ-у). Пре њега, у Просвети је столовао Луле Исаковић, тако да испада да је та државна издавачка кућа била легло дисидентства. За тако нешто могли сте бити било шта и било ко, али у то време свакако не слободоумник, антикомуниста, поборник демократије, људских права и Европе (курве). Стевановић је и против национализма. Ипак, у свом дневнику пише: Отишао сам (у градски комитет) питајући се коју личку или црногорску будалу хоће да запосле. Он, дакле, јесте против национализма, али ето, Личани и Црногорци нису људи којима је намењен његов космополитизам.
Дакле, нека сви слични оставе своје приче за неке наивније слушаоце, то да су они били нека авангарда коју је требало слушати а да се не би догодило оно што се догодило: глупост је и лаж. Били су они, додуше, авангарда, али авангарда комунистичке идеологије. Они су можда иступали некад антиратно, али са Коминтернине платформе: српски хегемонизам је крив за све. А, онда се догодила чувена Осма седница и разни Видосави су престали да буду комунистички службеници те су постали „борци за демократију и слободу“. У књизи Политичко гробље, Славољуб Ђукић сугерише на основу изјава неких од актера читаве афере да је лично Видосав Стевановић аутор огавне пашквиле Војко и Савле, која је својевремено изазвала велики скандал, и која је по свом карактеру дно моралног и етичког кодекса једних новина и свих актера који су у томе учествовали. Видосав се у књизи Први дневник самоће бранио: да није аутор. Вели, није то његов стил писања, лоше је то написано. Није, међутим, признао да је био страна у сукобу. А, био је.
Чудне су то релације, такозвани писци-дисиденти, Титови или Милошевићеви, умиру у некретнинама које вреде милионе, са огромним пензијама, а да све то није ништа настало од њихових зарада и хонорара, не, те новце су потрошили и уложили на друге стране – ако их је било, већ искључиво су све то добили од негдање државе и система против којег су се борили: бесплатно!!! Не кажем да то није добро и да нису требали то добити, добијали су и други, али би требало да са више обзира говоре о томе како су се „мучили и патили“ у време комунизма, па онда у време Милошевића, па све до дана данашњег када само траже, траже и узимају, као да нико мимо њих не постоји и има права да ствара. Што је најгоре у свему овоме, они највише пљују по држави и народу од којих су све добили и даље добијају.
Глобално и локално узевши, дисиденти су учинили много зла правој књижевности. Они су углавном били познатији по свом „отпадништву“ него по својим делима. Најбољи пример јесте додела Нобелове награде за књижевнсот, где је у већини случајева важнија политичка оријентација добитника него дело које је оставио иза себе. Довољно је било да утекну на запад или да нападну режим државе у којој живе, или не дај боже да буду ухапшени и да им књига буде забрањена, па да постану популарни и напољу и унутра. (Милорад Екмечић у предговору другог издања своје књиге Ратни циљеви Србије 1914 говори о томе да је књига (прво издање 1973. године) наишла на политичке критике а СКЗ као издавач на притиске, те то је више помогло да се књига брзо разграби и дође до читаоца).
Књиге су им штампане и награђиване – бланко. Били су свете краве. Чак и када су били лажни дисиденти, каквих је било већина у овим крајевима, пролазили су боље него „режимски“ писци. Више је негативног трага у књижевности оставило дисидентство него цензура, мада је трка доста неизвесна. Неуки и неписмени партијски и удбовски цензори често су својом цензуром чинили медвеђу услугу историји књижевности и праву услугу аутору књиге, зато што су лоше књиге својом цнезуром чинили траженим и популарним. Забрањујући их чинили су да их људе траже, да се грабе за њих, као и за свако забрањено воће уосталом. Исто је и са дисидентима.
Већ поменути губитници Осме седнице су најкарактеристичнији пример овога о чему пишем. Одједном су остали без привилегија, добрих радних места и фондова, кад је Милошевић са свитом дошао на власт. Окренули су се не само против режима већ и против свога народа. Сматрали су да им је одузето нешто што припада само њима, као дете кад му се узме играчка, као запослени из времена уравниловке који ништа није радио двадесет година па га одједном нови транзициони шеф тера да ради свој посао а он сматра да му се неоправедно одузима његово право на нерад. Они су постали професионални противници Србије, али су и даље живели одлично. Ходали су са студентима на протестима против режима а онда се враћали у своје топле станове у „кругу двојке“ и тамо на жалост писали пашквиле уместо добре прозе. Али ни до дана данашњег, понављам и подвлачим то са разлогом јер је то суштина њиховог лицемерства и курварства, ни речи нико од њих није прозборио о Титовим злочинима, напротив, то време сматрају примером демократије и људских права, већ за њих свако зло почиње у такозваним „мрачним деведесетим“ и у времену кад Срби почињу Србима се звати (лепо ово поентирах, ха). Најупотребљаванија флоскула у њиховом вокабулару је „српски национализам“. (У фебруару месецу 1983. године Политика пише о „националистичком“ иступу Моме Капора на књижевној вечери у Чачку када је рекао: Данас је моја слава Свети Јован. Неколико дана је требало неком, тада пиониру другосрбијанштине, да достави ову „националистичку изјаву“ до Београда, да служба реагује, а Политика обави курвински посао).
Никола Бертолино „открива“ како је спознао да је Добрица Ћосић „националиста“, у својој мемоарској књизи Нови завичај. Наиме, нашао се у стани Ћосићевих, седамдесетих годна прошлог века, јер је тада радио у Музеју савремене уметности заједно са Добричином женом Божицом. Ту је начуо, у разговору Ћосићевом са неким гостом (јер, по властитом признању, Ћосић на њега није обраћао пажњу), како је Ћосић фасциниран Москвом и њеним црквама, те самим тим и православљем. То што је Ћосић говорио о православљу, Бертолино је одмах окарактерисао као национализам. Сутрадан је о томе разговарао са Марком Ристићем:
- Ви нисте знали да је Добрица Ћосић националист?
- Прузнајем, нисам знао.
- Е, па сазнаћете.
Наравно, у овим редовима, ни Бертолино није могао опростити Кишово анфилохисање. Бертолино је одбио Булатовићеве Људе са четири прста за издавачку кућу БИГЗ са образложењем да та књига распирује међунационалну мржњу, иако она није говорила о Хрватима већ о Хрватима који су усташе. По Бертолину, Милошевић је један од најгорих злочинаца који су постојали на овим просторима и да је он изазвао појаву других национализама. Наравно, поменуће и Вуковар, и Сребреницу, и Дубровник – али неће поменути страдање Срба никад и нигде.
Никола Бертолино је у својим сећањима несвесно упао у замку и признао оно што се мање више зна о прошлости доброг дела некадашњих интелектуалаца, у време Титове Југославије, и правилима која су тада важила: он на једном месту у својој књизи пише о томе како неко није могао постати директор неке издавачке куће а да није био повезан са УДБ-ом, а после пар десетина страница говори како је постављен на место директора једне такве куће.
У већини аутобиографских бележака другосрбијанаца може се наћи исти клише и образац: живели су у Београду док је било добро, ту су добијали станове и уживали у привилегијама, а када је загустело утекли су из Београда са својим породицима, напољу служили страним интересима, и када се смирило вратили су се да од Србије и Срба узму још шта се да узети. Код њих никада нећете наћи ни једну реч разумевања за Србе. Када говоре о томе, то се своди на ниво инцидента: ето и међу њима има некога ко мало личи на човека. Још један образац је доминантан: за распад Југославије крив је искључиво српски национализам и он је изазвао стварање других национализама; и Срби су искључиви злочинци док су злочини над Србима почињени у самоодбрани. Најзад, уколико проучавате другосрбијанце схватићете најважнију особеност везану за њих: сви су добростојећи у материјалном смислу, обезбеђених породица и без икаквих проблема везаних за егзистенцију. Нити један од њих никада није осуђен за дезертерство и издају. А махом су дезертирали и издали. Шта више, награђени су за то.
Иначе је већ постојало језгро незадовољника, поприличан број њих који су зглајзнули у време пада такозваних „либерала“. Данас неке од перјаница тога времена воде главну реч у име „друго-србијанштине“. А, ко су заправо либерали у Србији? То су људи у чије време владавине се забрањују књиге и новине, хапсе се људи по политичким оптужницама. Само за време њихове кратке владавине, по речима Славољуба Ђукића, забрањено је у Београду 23 новина и часописа (без књига). (Ти исти „либерали“, на пример, хтели су да угуше највећу српску књижевну институцију Српску књижевну задругу, а најгрлатији међу њима су, по самој хијерархији, били Никезић и Перовићка). То су били високи партијски функционери. Њихово место је одредила ригидна партијска организација. Замислите, хипотетички, да се данас славе, да су политички активни, да говоре о демократији, да су гуру-и, некадашњи генерални или организациони секретари комунистичких партија Пољске, Бугарске, Румуније или СССР-а, а који су владали крајем седамдесетих и почетком осамдесетих?! Замислите да такви данас држе придике о демократији и људским правима?! Ето, тако и никако другачије треба схватити и такозване српске „либерале“ на свим нивоима. Здравко Вуковић у књизи Од деформације СДБ до маспока и либерализма, на страни 660, пише:
Тито: Ко је тај Жика Стојковић и коме служи?
Латинка Перовић: Он је служио разним службама, а сада је отишао у иностранство.
У НИН-у број 3343, из пера Слободана Иконића, може се наћи следећи пасус: Само две године касније НИН је био једини лист (не рачунајући студентску штампу) који је у јуну 1968. стао на страну студената и студентског протеста. Ондашњи режим (Никезић, Перовић, Павловић) у политичкој историји запамћени као либерали, то није био спреман да опрости уредницима и новинарима угледног листа. Формални повод за чистку, без преседана и послератној историји српске културе, коју ће либерали спровести у НИН-у, баш као и у омладинској и студентској штампи, на филм, (''Црни талас''), у позоришту и култури уопште, била је дуготрајна истрага некакве анкете (''Југословен, ко је то?'') после чега ће уследити својеврсна ''реконструкција'' редакције.
Шта додати овоме?
Можда рећи нешто још о једном другосрбијанском миту о томе да је Бранко Пешић био један од најбољих градоначелника Београда, а његови савременици и сарадници тврде да је он био најтврђа струја против студентске побуне 1968. године, да је тражио да се бију и убију, да се немири умире по сваку цену. Њега и Затезала помињу као најрадикланије поборнике примене силе над студентима. Никада му то нису замерили писци који су волели да буду у његовој близини, да се масте и часте. Михаило Марковић у својој аутобиографској књизи Јуриш на небо, хвали такозване либерале, можда неосновано, али их поприлично тачно дефинише: Марко Никезић и неки од његових сабораца се нису плашили сукоба са Титом. Али су, ако и многи српски интелектуалци, били лишени српског националног осећања.
Ако је веровати Видосаву Стевановићу, такозвани „српски либерали“ су били противници комунизма и национализма, а подржаваоци културе, поготову литературе. То су били, малтене, идеални људи и ако су Срби: Били су то људи без предрасуда, без марксистичких инхибиција, истовремено реалисти и идеалисти. Реалисти зато што су видели да су неопходне дубоке промене у закрченом систему и што су покушавали да их спроведу. Идеалисти зато што су веровали да су реформе могуће и у титоизму, са Титом и његовом камарилом и са свим људима из револуције и старих времена око њега. Неповерљиви према примитивном комунизму, уверени да га треба напустити, српски либерали су били сумњичави и према српском национализму и, парадокслано, поштоваоци српске културе и традиције, нарочито литературе, нису се бојали писаца и нису их прогонили. (Први дневник самоће 1988-1990). Али, Видосав у поменутој књизи не остаје само на томе. Нису добри били само либерали. Добар је и Драгиша Павловић, много касније. Сви су добри, док је добро за њих. Али оно што ти „друго-србијански“ лицемери не признају јесте следеће и најважније: они су били део сукоба. Подржавали су отворено једну страну. Да та страна није изгубила почистили би своје непријатеље много суровије него што су ови њих. Да ништа није урадио, Милошевић је свима њима омогућио да откупе своје станове по центру Београда за пар стотина марака. И нико од њих није одбио могућност коју им је обезбедио диктатор.
Што се тиче такозваних „српских либерала“ мора им се ипак нешто признати: били су под великим и непрестаним Титовим притиском, како његовим тако и од руководстава других република (поготову Хрватске) јер су већ од свих виђени као дивљач за острел како би се успотавила равнотежа „национализама“ после Титовог „обрачуна“ са маспоком у Хрватској. Једни и други, наравно, нису били за упоређивање, јер су хрватски маспоковци били жестоки националисти, док су српски либерали били анационални политичари на тргу интернационализма (а и у правом смислу речи: Тепавчева мајка је била Буњевка а Никезићева Францукиња. Какав је националиста Латинка Перовић сви су увидели пар деценија после када је постала мајка и икона другосрбијанаца). Међутим, све то у том политичком моменту није било важно. Било је само битно да после хрватског мора пасти и српско руководство којему се замерало да је благо и толерантно према националистима из СКЗ и Универзитета баш у време када су збрањивали представе, књиге и филмове (Кад су цветале тикве, Рани радови, Анали правног факултета, итд.).
Још увијек су јака непријатељска жаришта на Универзитету, у штампи и издавачким кућама. С њима треба поступити као према контрареволуционарним елементима. На четрнаест важних мјеста се налазе четници. Ја имам информацију. Да је партијски рад на Универзитету био на висини, они не би могли тако да вршљају. Треба раскринкавати ранковићевске елементе, Добрицу Ђосића, адвоката Суботића, владику Жичкога и сличне. Ја цијеним Ћосићево дјело али он је великосрпски нациналиста - навео је Тито у говору српском партијском и државном руководству, на Брионима, 11. април 1972. године. То је било време кад је било мало рећи да је неко српски националиста. Увек се говорило „великосрпски“.
Први и напознатији од њија (друго-србијанаца), Константиновић, прогласио је српског паланчанина за фашисту (а затим је направио кућу у хрватској паланци, додуше приморској), истог оног којега су прави фашисти у време Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога. Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже, Давича и Ристића.
Шта не ваља у његовој већ излизаној Философији паланке? Прво, време када је издата. 1969 година!? У том друштву, тих година, говорити о српском нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од књиге. А бити у служби титоизма значи подржавати све злочине тога режима. Како је Киш својевремено тражио логоре по Гулагу а пред носом су му били Голи оток, Градишка, Билећа и други казамати, тако је и Константиновић тражио фашизам међу Србима у јамама, Јасеновцу, Крагујевцу...
Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са суседима, непомерљива чврстина честитости патријахалног морала, оног од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко чување својих обичаја, народних и породичних. Говорећи овако, Михиз је говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). Ако је тако, а тако је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне ствари гледа у нијансама. Паланка је давала, и данас даје, најбоље и најгоре што српско друштво има. Најгоре је оно што било која паланка било где у свету представља. Од Енглеске до Мадагаскара. Најбоље што српска паланка даје својој заједници јесте: неисквареност, гостољубивост, солидарност, искреност, поштење, таленат, знање, памет, породични дух... Све оно што Конастантиновић и њему слични пљују и што им је страно.
Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. (Некима су биле брига куће на хрватском приморју, другима фасцикле обавештајних служби, а некима оне најбаналније: љубавне, избор животног сапутника-це). Да би се осетила духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И, заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом, узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што долази до свести...
Све то, међутим, није спасило Константиновићеву кућу у Ровињу: била је деведесетих опустошена, попљачкана и изгажена. У Београду, где он и њему слични имају вредне некретнине то се никоме није догодило, чак ни у време када су отворено призивали зло Србији. Међутим, Константиновић има разумевања за ровињске пљачкаше и рушитеље, говорећи о њима да иако су худи, ипак су људи.
Философија паланке је срамна и лоша књига. То што је срамна: није важно. То што је лоша не може јој се опростити. Поред тога је и неразумљива. Што добро ономад написа Слободан Антонић: Нико није желео јавно да призна да бар пола књиге није разумео... Зато су читаоци један другом само у поверењу говорили шта стварно мисле о књизи: да је бар пола књиге бесмислено, да је књига пуна оспенарске фразеологије, да њен већи део чини високопарно распредање... Поменути Антонић је написао добар приказ поменуте књиге којему се мало шта може додати.
Иза већине „принципијенлих“ Срба стајао је по неки непринципијелни интерес. Такав Србин је углавном принципијелан из користи. Или због тешке фрустрације. У споју који се дефинише као другосрбијаншитна најчешће су спојени интерес и фрустрација у стамену аутошовинистичку и деструктивну делатност. Типични заговорник идеологије другосрбијанштине је интелектуална фукара. Српска. Не постоји „друга Србија“, постоје само морални и интелектулани пигмеји који заговарају деструкцију српског идентитета и државе. За такав полусвет постоји само једна животни принцип: овајдити се о својој просечности. Дух просечности и снобизма, догматизам и фразеологија, дух јаловости и покондирености, погубљеност личности и идентитета – то је оно што је основ заговорника иделогије Философије паланке.
Радомир Консантиновић се накупио фрустрација још као млади комуниста и писац, па се најзад и прозлио. Почео је да мрзи оно из чега је потекао и што је заиста био. А касније је направио и кућу у Хрватској. Рођен у Суботици, која није паланка, по њему, тај врли демократа своје најсветлије дане доживљава у времену Титове диктатуре: штампају му се књиге, изводе комади, награђују га, он уређује, зарађује. Пореклом је иначе из Санџака, село одакле му је деда дошао у Чачак тешко је и наћи на карти. То није била ни паланка. Отац му је, између осталог, био близак сарадник Драгише Цветковића, тако да се потомак о фашизму могао информисати из прве руке. И о хрватском геноциду такође: тај исти његов отац, професор, кумовао је стварању споразума Цветковић – Мачек и Хрватске бановине.
Философија паланке је од оних књига које скоро нико не чита (како рече Рајко Ного: За Душка Трифуновића је везан један риједак парадокс: то је пјесник који је више познат него што је читан),  а многи се позивају на њу, чак је у одређеним круговима заузела култно место библије другосрбијанштине и духа самоприцања. Она се углавном користи кроз фразе и цитате јер другачије и не може. Та књига нема суштинску основу, она нема никакву филозофију. Али, оптужити Србе за фашизам било је исплатљиво и у Титово време, и данас. Није се ту много гледало на логику и садржај. Међутим, једини фашизам који је књига „тражила“ пронађем је у њој самој. То је фашистичка књига која фашизам тражи у доброти једног напаћеног и геноцидом сатрвеног народа. То је књига која за фашизам оптужује народ који је највише пострадао од истога. То је књига џелат која говори о жртвама оптужујући их да су га добрано намучили док их је клао. То је књига силоватељ која силоване оптужује да су изазивали и нису су се довољно жестоко бранили. Каква је идеологија другосрбијанштине таква је и филозофија ове књиге: површна, неистинита, неморална и готованска.
Читајући сећања Павла Угринова, доброг пријатеља Константиновићевог, боље схватам суштину другосрбијанштине. Њихово стајалиште је више материјалистичко а мање идеалистичко или хуманистичко. Остали су после Осме седнице без добро плаћених места и привилегија. Нису више могли да пале и жаре. Један типичан пример онога што је постало другосрбијанац изгледа овако: марксиста и комуниста, добро ухлебљен на неком месту где је био добро плаћен, директори и уредници, имао је монопол и могућност да утиче на културну политику, издаваштво, узимао хонораре и дневнице капом и шаком, користио привилегије државног монопола, добио стан у центру Београда, направио викендицу на Хрватском приморју, сматрао је да се правоверност мора доказивати нападима и оптужбама против Срба и Србије, одрицао се свог српства у име југословенства. И сам поменути Павле Угринов срамио се свог српског имена и презимена: Василије Поповић. То су типични трутови социјалистичког самоуправљања. Хохштаплери који никада искрено нису стали нити иза једне идеје, већ само из користи. Угринов, пошто већ није Поповић, био је уредник на Радио Београду. Одбију му драму неког Главуртића (овејаног католичког шовинисте). Угринов даје оставку. Главни и одговорни уредник одбија оставку. Угринов се мири са тиме и наставља да ради. Каже: није прихваћена. Лицемерје! Оставку није прихватио онај против којега се чин побуне догодио. И он, попут многих других, у својим сећањима много пута ''води'' разговоре у четири ока и по приватним становима. ''Разговоре'' које је тешко доказати јер су актери одавно већ мртви.
Мирко Ковач, борећи се против српског национализма постао је хрватски националиста који је мрзео све што је српско. Кажу његови пријатељи да је много пре догађања деведесетих ''сањао'' да има кућу у Ровињу. У чему је поента? Ако је већ требао да буде мрзитељ нечега, онда је логичније било да остане уз свој народ, јер су и они којима си се приклонио потпуно исти, чак и гори. Кад већ мрзиш – мрзи природно. Читајући давнашњу преписку између Мирка Ковача и Филипа Давида, насталу средином деведесетих, а публиковану пре извесног времена, па пратећи уз пут и раније по нешто о Ковачу, долазим до закључка да је он био веома несрећан човек, који сматрајући да је идентитет небитан и да је његова величина управо у негирању истога – баш због тога дубоко неспокојан. Јер он је, одричући се свог идентитета прихватио туђе, а идентитет не може бити накнадно накалемљен. Баш као ни родослов. Можеш лично одлучити јеси ли постао од мајмуна или те Бог створио, али не можеш одлучити ко ти је ђед и прађед.
Не замерам му ја ништа. Идентитет писцу може помоћи или одмоћи. Ипак, Ковач је у обе варијанте био несрећан. Бежао је од људи који су га подсећали на порекло, сасвим погрешно: бежао је физички у друге градове и друге земље. А морао је побећи другачије и како једино вреди бежати од својих. Требао је бежати „у месту“, „у себи“, требао је бежати примером, и тако показати посматрачима са стране, и себи, како све није труло док сви нисмо трули у пореклу и идентитету. И, понашању. А, колико већ 1965. године он пише Пекићу писмо, у којем између осталог вели „да не верује у бекство! Бекство од тривијалног остаје само бекство или нови облик тривијалности“. Невероватно, како је успешно и тачно дефинисао своју будућу позицију?! Мислим да је у једном тренутку желео добро и ако није увек бивао доследан. Касније је све био инат и инерција. И одрађивање дугова. Између „желео“ и „био“ простире се његова несрећа.
Обоје су, из горе поменуте преписке, Ковач и Давид, несрећни, уосталом. Често са разлогом најчешће без њега, потонули су у оно против чега су устали: у мржњу. (Уосталом, сличну мржњу и горчину наћи ћете у дневничким и мемоарским редовима и код других другосрбијанаца: Стевановића, Тишме, Поповића (Угринова)). Неселективно и кроз генерализацију ударили су на све што се креће и живи у Србији. Руку на срце, било је много тога што не ваља, али има неких реченица у преписци које превазилазе све границе мере и укуса. Ту треба тражити промашаје и потонућа многих дисидената који устану против режима у својој земљи, негде у иностранству: недостатак мере и укуса, и на крају мржња према земљи и народу уместо против режима. Јадни људи. Јадни и Срби, и Хрвати, и Јевреји. Поготову што у овом случају и немамо ''дисидента''. То што су они, у цивилизованим друштвима се сасвим другачије назива.
На додели Седмојулске награде 1987. године Иван Стамболић лично и „на уво“ обећава Мирку Ковачу да је у плану да он буде следећи добитник, и то по писању самог Мирка Ковача, а не по систему „рекла-казала“. То је дакле дисидент и прогнаник кога угњетава комунизам против којег се он бори и ''великосрпство'' против којег ће се тек борити?! А, да, те 1987. године Киш добија ту награду. Биће у овом тексту још ''доказа'' колики је и какав дисидент био Ковач.
Ковач је човек, који је по властитим речима, „трампио завичај и при томе је добро прошао“. На питање новинара ''Вечерњих новости'', у јулу 2011., пред његов долазак у Београд, „кога ће прво посетити у Београду?“ Ковач одговара: „Неке ромске породице с Душановца“. Овим одговором он курвински постиже у својој мржњи два циља: прво, себе приказује као толератног и не-ксенофобичног,а, друго, поручује да је је Београд „цигански град“ и да се он у њему са Циганима виђа. Тај исти Ковач је за Црњанског рекао, у једном другом интервју-у (''Relations'', 2010) да је „Црњански писац националиста те отуд нема смисла за хумор“. А, онда, врхунац недоследности, којој је иначе био склон кроз читав свој живот. На питање новинара шта чита, он између осталог одговара: „Хамсуна“?! Он, као „нациста“, вероватно има више смисла за хумор од Црњанског „националисте“. А, нити један, нити други, нису били то што им се приписује дословно и са штетом по друге.
 Ковач, шездесет и неке, борави у Лондону, где скупља грађу за књигу. Па после пар година поново одлази тамо. Онда човек схвати да није ни чудо што је некима тешко пала Титова смрт (Ковач поводом исте, 1980. године пише: „Шта је у овом тренутку мој одговор пред смрћу човека који је одговорио на сва најтежа питања свога времена? То је честица у океану историје коју је он обележио: Тито, то је моја младост“), али је чудо да су та времена за њих и дан данас узор према којем се диве, узор слободе и демократије. Али, нападају оне који су крстарили са Титом, тврдим: из чисте љубоморе што то нису били они лично. Десетине хиљда људи је тај режим побио, стотине хиљада затворио. Већина тадашњих писаца није ни слова оставила о томе (ако не рачунамо курвинско писање дебело после Његове смрти): па ни Ковач и његов узор Киш. Писали су о Гулагу а Голи оток им је био ту на дохват руке. О ''стаљинизму'' су писали у паузама писања хвалоспева Титу.
А, кад после свега одлази из „проклете земље“ и „фашистичке“ Србије у Хрватску, тај исти Ковач не продаје своју бабовину у Петровићима, већ стан  (Медаковић насеље) који је добио џаба од те и такве Србије и „српског олоша“ како је у једном интервјуу назвао народ коме по крви и генима припада (други, гарсоњеру у Палмотићевој, оставља да му се нађе кад дође у Београд). И то други стан, јер је први оставио бившој жени. И Бора Ћосић је утек'о у Хрватску. Додуше, већ поодавно је имао кућу у Ровињу (ни Луле Исаковић не буди лењ гледе куће у Ровињу). Касније и даље. И за свој допринос НАТО кампањи добио је националну пензију од „агресорске“ Србије). Хрватска која је протерала скоро све Србе са својих вековних огњишта, ето, постаде му дом, уточиште и оаза мира и спокојства. Ако ћемо право, тако и треба да буде, од Срба је и бежао, па је најлогичније да оде тамо где их скоро више и нема. А, ако који и постоји, не сме да се искаже, осим једнога: Мирка. И он је писао пашквиле против Ћосића, неукусне, углавном са мноштвом лажи и полуистина, ни једном у њима не говорећи о томе шта је он радио ПРОТИВ тога режима. Најзад, откуд и њему моралног права на то? Је ли велика разлика Титов ли си или Туђманов дворски писац?! А, он је био писац и једног, и другог режима. Једино је прескочио Милошевићев режим јер су се места брзо заузела а он је радио за друге. Макар је доследан до краја: служио је двојици Хрвата а прескочио је Црногорца. Не знам, само, одкуд мржња према „српском олошу“ кад се у овој причи о диктаторима и диктатурама нигде не помињу Срби?!
Живојин Павловић, човек који је имао ''сво разумевање овог света'' за Ковача, није на крају ''издржао''. У свом дневнику, 20. децембра 1992. године пише: „Верујем да Ковач, самохипнотисан умишљеном етичношћу, чији је још умишљени профен, мисли да је на супротној страни од оних које осуђује, не видећи да он није на супротној страни, већ на другој, у чијој је служби бар онолико колико су у служби они што су на првој страни, они које осуђује и којима се руга, уверен да је његова страна ''права'' страна, а она, на којој су објекти његове поруге ''погрешна''. Оболео је од пристрасности, није успео да на време схвати да се, ако хоћеш да будеш свој, свој и ничији више, не смеш опредељивати. Јер, ако се ставиш на једну од декларисаних позиција, ти си истог часа у служби неког или неких. А онда о етици нема говора. Јер су у политици“.
Када су се деведестих година, после Ковачевог одласка у Хрватску, „да тамо постане највећи писац после Крлеже“, он и Драгослав Михаиловић преко медија свађали и вређали, причајући свако своју верзију, и један и други су имали оне који су били за и против, и ту нема ничег чудног за друштво које је било тако екстремно поларизовано. У име књижевности, ја међутим констатујем нешто друго: у том мору увреда и најтежих оптужби, један од њих је морао бити велики лажов и мали човек. Најмање: један!!! Јер, нису могли обоје бити у праву и обојица говорити истину, обзиром на оно што је изнето у јавности (поготову Ковачеве оптужбе да је Михаиловић фашиста и расиста). И, тако је у свим осталим полемикама и политичким над-говњавањима: неко увек лаже и лош је човек, најчешће највећи део учесника.
Његов садруг из поменуте преписке, Филип Давид, пише Пекићу 1971. године, кад има тек 31. годину и никакво књижевно дело иза себе (нема га додуше ни данас нешто посебно): Чекам стан. Наводно усељење за два месеца. (Александар Тишма бележи у свом дневнику 27. децембра 1975. године следеће: Живим боговски. Пишем колико ми налаже жеља, пре подне мало радим за плату, увече читам. Бавим се женама и оне се увијају око мене). Када ће стан добити млади писци данас у Србији, у окружењу које су дефинисали својим поступцима управо поменути људи. Већ следеће године, тај исти Давид, одлази у Лондон  службено, да у име телевизије у којој ради сарађује са ББС сервисом и обашка носи Пекићу уговор за сценарио који тек треба да се пише. А, онда, тај исти човек, који је у Титово време добијао станове и радио на добро плаћеним радним местима, који путује по иностранству, узима хонораре, при том нити једном не дигнувши глас против комунистичке диктатуре, 1990. године пише Пекићу: УЈДИ је овде дуго представљао једину опозицију и прилазак том удружењу значио је чин грађанске храбрости, одлучно непристајање на постојећу ситуацију и дистанцирање од става великог броја писаца и интелектуалаца уопште који су слугерањски подржавали власт и једину Партију, стављајући националне захтеве изнад демократских промена, уназађујући тако Србију у југословенској заједници у сваком погледу. И, сад ако се изузме очигледно лицемерство и неморал аутора, не можемо прећи преко контрадикторности којима ће до дан данашњег обиловати „друго-србијанштина“: они који су слугерањски подржавали Титову, па Милошевићеву власт, су, у ствари, националисти који не желе демократске промене већ служећи једној партији они уназађују Србију у југословенској заједници?! А, он, шта је он радио? Е, јебите ми оца очињег, ако ми је ишта јасно у свему овоме осим нечовешта и нељудскости!
Човек који је дизао глас у одбрану многих угрожених уметника и политичких жртава, у временима када то уопште није било наивно и безопасно, који је бранио многе од њих који ће га касније најогавније нападати, доживео је доласком „демократије“ и експанзијом „друго-србијанштине“ да му ти исти „борци за људска права“ и пропагатори педерлука прекидају трибине и мажу говнима улазна врата од стана. Очигледно је да су силе које су прекинуле говор старога академика Николе Милошевића и говна којима је неко прстима мазао његова врата, једина врста комуникације и природног окружења „друго-србијанштине“. Изгледа, и једини начин који они разумеју. Са њима се није качити, јер су моћни. Имају медије, новаца, политичке заштитнике ванка и внутра. Они знају радњу. Прво противника навуку на свој терен, у блато и свињац, да кажемо: говна до гуше, јер се ту најбоље осећају, на своме, па онда на свом терену, по својим правилима, на наметнутим темама и тезама, где они нападају лажима и подметањима мантрајући све једно те исто – однесу по неку вербалну победу. И, ту је крај свакој вредности, ту је граница сваке духовности, ту је ограничена њихова памет. Иза њих, на крају, остану само гола сила и гола говна.
Драган Крстић, психолог и аутор ''Психилошког речника'' и ''Психолошких белешки'', је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић потоња перјаница ''друго-србијанштине'' а тада СКОЈ-евски активиста. Поводом тога, Крстић је у својим ''Психолошким белешкама'' написао следеће: Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становиштва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом. О Бори Ћосићу, апропо претходних реченица, Мића Поповић бележи у свој дневник под датумом 11. април 1981-е године, следеће: Питам Бору каква је ситуација у земљи после нереда на Косову. Вели: смирило се! Бора не воли да мисли и говори о непријатним стварима. Таман посла да му неко поквари планирана задовољства у Ровињу идућег лета.
Савић Милисав је вратио НИН-ову награду због текста Момчила Селића у том истом НИН-у, насловљеног: Страва. Селић га је у том тексту оптужио, између осталог, да је миљеник свих режима, који се и са награђеном књигом пресвлачи. А, помиње се, богами и УДБА, итд. Треба напоменути, да је те године Савић узео награду  а да је у ужем избору за исту био и Селићев роман Изгон. Сад, мора се признати, јесте Савић доста добро пливао у тадашњем режиму и свим осталим режимима после њега. Од 1968. године па све до данас, стално је на неким функцијма, најмање на функцији писца и дисидента. Био је уредник разних новина и издавачких кућа (Студент, Младост, Просвета, Књижевне новине, Књижевна реч), директор Просвете (још један у низу), председник СКЗ, дипломата (Црна Гора, Рим), предавач на факултетима (Лондон, Њујорк, Фиренца, Лођ – а, у време које се поклапа са такозваним режимом Слободана Милошевића и експанзије губитника Осме седнице), до Државног универзитета у Новом Пазару (државна плата је државна плата). Дакле, поставља се питање, је ли Селић који је одробијао комунистичке тамнице и био емигрант који се потуцао по страним земаљама склањајући се од режима који га је хапсио и судио, који је делио судбину побијеног и прогнаног народа у време ратова на простору бивше Југославије (која тада није још била фактички бивша), док се овај други башкарио по страним универзитетима као „жртва Слободана Милошевића“, дакле, је ли он имао право да тако говори и пише, или је у праву Савић који је све време директоровао по Београду и шетао по иноземству?! Питам, са људске, а, не уметничке стране, у име етике а не естетике?!
ПРВОСРБИЈАНЦИ...
Мићи Поповићу, коме УДБА одузима пасош због његовог спорадичног виђања са Ђиласом, лично Ранковић исти враћа натраг. Није лако разумети шта овде није функционисало: дисидентство или дикатура?! Или је моћник хтео само да покаже колико је моћан?! Александар Тишма, који се до краја рата потписивао као Шандор Тишма, а после се двоумио којој књижевности да се приклони, јада се свом дневнику 1954. године, у време када нема значајног реда иза себе и има тек 30 година: Михиз прелази, наводно, у Нови Сад. Врло карактеристично за тог политичког прогнаника: дају му стан, мене су неки дан одбили (добиће га за пар година, прим.аут.), и место управника Матичине библиотеке.  Премештају по казни кумују Миша Хаџић и Стеван Дороњски. Али, не треба се чудити. Михиз је разумљив што рекао мени УДБ-овац Милошевић, објашњавајући зашто се у иностранство пуштају и трговци сумњивог поштења а ја не.
Славољуб Ђукић, Ловљење ветра: Из редова дисидената, Милошевићево поверење први су стекли Миодраг Булатовић, Брана Црнчевић и Антоније Исаковић и филозоф Михаило Марковић. Нови лидер им узвраћа лепом пажњом и предусретљивошћу. „Баш ми је драго што вас видим, толико смо сви за вас бринули“, каже на пријему Мићи Поповићу који се управи вратио из Лондона после прележаног инфаркта. Приликом једног сусрета (сећа се драмски писац Душан Ковачевић) позоришни радници су се пожалили на високе порезе. „Колики је порез у Словенији?“, упитао је Милошевић. Када су му одговорили да је у Словенији четрнаест одсто, а у Хрватској девет, кратко је рекао: „Добро, онда ће код нас бити један одсто“... „Дунуо си живот српској души“ каже у отвореном писму Милован Данојлић. Милорад Павић изјављује да је „господин Милошевић први и последњи српски политичар који је, усред антисрпски настројене Југославије, учинио нешто добро и велико за Србију“. А и песникиња Десанка Максимовић која се, иначе, клонила политике прихватила је да буде рецензент Милошевићеве књиге говора Године расплета... „Свој немали допринос слуђивању просечног Србина дали су и српски интелектуалци, а међу њима и Борислав Михаиловић“, рекао је Михиз о себи и другима.
Наравно, не треба из ове приче изузети ни добитнике Осме седнице, оне писце који су се привили уз нови режим, дочекали својих пет минута да се освете дојучерашњим моћницима, онима који им нису дозвољавали да се уметнички разма(хај)шу. Каквих је ту све ликова било, какве су се идеје могле чути тада – више је то тема за психијатре и психологе него за историчаре уметности. По негде, богами, теме и за тужилаштва за ратне злочине, што не рећи и то, зашто то право оставити само протувама?! (Било је и великих писаца међу њима, на пример, Миодраг Булатовић, и добрих, као што су Смиљанић, Луле Исаковић, Витезовић, Црнчевић). То је цивилизацијска норма о којој уметник и писац свакако мора да поведе рачуна и дигне свој глас. На моралној разини, на нивоу етике и естетике, и једни и други, губитници и добитници Осме седнице (наравно овде се мисли на симболичкој и метафоричној равни) су једно те исто. Ови потоњи су у деведесетим годинама жарили и палили, свели уметност на најмањи могући ново. За њихово време се везује надраматичнији пад система вредности. Сплавови и турбофолк су постали доминантне црте елите а мафијаши спонзори „уметничког“. Било је то време када су и противници и сарадници режима били у уметничком, моралном, естетском и било ком другом погледу дно-дна. Мало је фалило да турбо-фолк певачица постане министар културе. А, после се показало да су културу највише уништили министри који су дошли из ње: издавачи, глумци, писци, редитељи. Испало је да је можда певачица могла боље и више од њих, јер лошије није могло.
Има примера, од раније али који се сливају и у наше време, измешани и испреплетани са разним периодима и режимима – тако да их је тешко временски класификовати и одвојити јер трају, који нису толико драматични колико су парадигматични, а који говоре о свима које горе окарактерисасмо, на овој или оној страни, у овом или оном времену. Матија Бећковић прима 1971. године Октобарску награду (Седмојулску је добио после Титове смрти, 1989. године). Или нешто није у реду са наградом и репресивним режимом, или нешто не ваља са његовим антикомунизмом и дисидентством. Добио је, додуше, касније, и Равногорску награду. Другим речима, спојио је у наградама неспојиво у животу: Седми јул и Равну гору. Он касније, у Милошевићево и потоње време, седи у Управним и Уређивачким одборима разних институција, користећи се својим имиџом антикомунисте. Не зна се да ли је горе то или када пар деценија после тога Дејан Медаковић прима награду из руку браће Карић (ту је подужи списак оних који су свој рад поистоветили са новцима тих тајкуна, између осталих: Предраг Милојевић, Јован Ћирилов, Љубомир Симовић, Синиша Ковачевић, итд.). Милован Данојлић и Борислав Пекић бивају 1979. године одликовани Орденом залуга за народ са сребрном звездом, мислим већ тада обоје у иностранству, и по њиховом властитом опредељењу, један демократа а други близак шумадијском равногорству – али, обоје антикомунисти. Данојлић, један од уредника у Борби у време студенских демонстрација, по тврдњама Мила Глигоријевића, исправља текстове написане под Титовим инструкцијама везане за његово обраћање јавности и студентима. Дао је додуше оставку, али после тога. Добрица Ћосић у својим дневничким забелешкама јетко примећује да се Данојлићу нашао у животу кад му је то требало а овај му је касније вратио увредама и издајом.
Голо-оточанин Драгослав Михаиловић је одробијао своје али се после робије добро сналази. Не проси парче хлеба на улици и не одлази у неку забит по казни. Ради, добија стан, седи у неким уређивачким и иним одборима, штампа се (местимично, додуше, напада и забрањује, па му то повећава тираже), изводе се позоришне представе по његовим књигама (и, оне, повремено забрањују, па му то повећава гледаност и тражњу) и снимају се филмови и телевизијске серије које се приказују у ударним терминима државне телевизије, иде у Француску да тамо ради као лектор и на неки начин нахрани своју сујету те покаже Кишу да и он може. (Замислите да се у негдањем СССР-у, на државној телевизији приказује серија по сценарију Солжењицина или Сахарова?!). Добио је до Титове смрти  Октобарску награду 1967., Андрићеву награду 1976., а четири године после Титове смрти и НИН-ову награду. Михаиловић године 1997. говори Милу Глигоријевићу: Много пута смо мој кум и пријатељ Борислав Пекић и ја направили виц на рачун режима који нам је дозволио да преживимо затвор. Ми смо то преживели – на његову несрећу. И затим смо режиму донели толико неприлика колико (људи режима)  нису могли ни замислити. Ја питам: које и какве неприлике? Шта су то они урадили режиму те је он клецао пред њима? И, ако су нешто урадили, најважније је питање: када су то чинили, у којем времену? Можда су роварили систем изнутра добијајући награде, станове, тираже, хонораре? Када је Михаиловић изашао са причом о Голом отоку а Пекић са књигама о свом тамновању? Је ли главни играч био жив? Или су то учинили када је већ и врапцима на гранама било јасно да се комунистичка кула од карата руши?! Он је, додуше писао о Голом отоку, и тако се одужио сенима сапатника, те је на тај начин обележио ригидност диктаторског режима – али је остао у том режиму, и даље, и несметано створио најбоље од себе. Члан је српско-јеврејског пријатељства, што је за похвалу, али би истерао из Србије све Србе који нису рођени Шумадинци или Ћупријчани.
(По овом последњем поменутом „србијанац“ Михаиловић и „друго-србијанац“ Стевановић се слажу. Њихов однос према Србима који су пореклом ван централне Србије је оличен у нетрпељивости и мржњи. Као да не знају да су сви у Србију дошли баш из тих крајева. А ствар је апсурдна! Нити Михаиловић може бити националиста (по мишљењу Стевановића) а при том не подносити Србе ван Србије, нити Стевановић може бити  космополита (по свом лично мишљењу) а осећајући то исто: мржњу према Србима ван Србије али и у Србији. Јер како објаснити речи које Стевановић уноси у свој дневник: Ради се о простом користољубљу дошљака, реч ПАРВЕНИ ми за ту брђанско-периферијску бараберију изгледа превише отмено. То је видљива појава коју нико од староседелаца не примећује.).
Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић у тексту Тито писцима – писци Титу, 1982. године, у време кад су се већ сви помени покојнику дали, пишу: Све најлепше речи намењене су Титу. Он је песницима родитељ, брат и друг, цвет љубичице и лале, соко и славуј, сунце и жубор потока, сигурност и слобода, песма коју народ у срцу рађа. У огледалу Титовог имена јате се метафоре, спонтане поетске фигуре и украси за време које долази. Јер, Тито је дошао из будућности. Један је сада председник Удружења књижевника Србије а други председник Културно просветне заједнице Србије. Овај други, ту скоро, вели за Политику: Празнословље царује. Скрибоманија. Некад су пензионери играли домине и шах, а домаћице хеклале и везле гоблене, а сад сви пишу. Па кад уштеде од пензије петсто евра – штампају књигу у триста примерака и одмах конкуришу за чланство у Удружењу књижевника. Чак је и несрећни Миљковић писао оде Титу. Писала је и Десанка, и Титу, и Милошевићу. Миљковић макар не доживе овог другога. Руку на срце, тада је имао: ко – коме! Данас се друго-србијанци утркују ко ће да се огребе од мртвог Ђинђића, или ко ће бити ближи партијским вођама, те амбасадорима великих сила у Београду, или што би значило: нико – никоме! Тада су грешили писци, неки од њих и велики, живели су у време опасног режима, па је и за разумети што неки од њих нису могли да се одупру тренду додворништа, данас се додворавају ништарије које су по природи такве и који ништа не ризикују, и од којих по неко има нешто одштампано али скоро нико од њих нема ништа написано.
Душан Ковачевић се борио против Милошевићевог режима, није се изборио за демократију у Србији али се на крају изборио за амбасадорско место и за кућу Исидоре Секулић, коју је и поред тога што је била под заштитом државе (или, града?) разрушио да би саградио већу и бољу. Он се, дакле, борио за много тога али се није борио за систем вредности већ само за вредност. О тој кући пише Дејан Медаковић у аутобиографији Ефемерис следеће: Када помињем те мале оазе духовног отпора које су ницале у окупираном Београду и доприносиле његовој посебној атмосфери, никако не смем заборавити ни дом Исидоре Секулић. Становала је стара дама на крају улице Сање Живановића у малој кући, скоро скривеној у башти пуној цвећа. Био је то двособни стан са много књига у првој соби где је госпођа Секулић примала своје госте. У другој, спаваћој соби, налазио се њен радни сто са увек отвореном писаћом машином. На зидовима прве собе запазио сам један леп банатски пејзаж Ивана Радовића, а иначе све је у том стану било скромно, откривајући да се ту испоснички живи, у одрицању и самовању. Ако је Исидора живела испоснички и самотно, како онда живе они који су требали да буду духовни настављачи њенога дела?! А, Исидора је била, рекосмо, скромна жена. По последњој вољи тражила је да буде и сиротињски сахрањена. Међутим, и то су јој оскрнавили, и ту „некретнину“ су јој преуредили. У књизи Небојше Васовића наилазим на траг Дејана Медаковића који каже: ...својевремено је негдашњи градски моћник Миладин Шакић угурао свога оца у део Исидориног гроба!...Тако сад Исидора има неку врсту „сустанара“. На тај начин је гроб Исидоре Секулић деформисан, одузет му је један део, као и део њеног сахрањеног суседа, а да би између био сахрањен дотични господин!... Тиме је Исидорин гроб изгубио онај скромни карактер војничког гроба! То је једна необично ружна ствар. Као што је ружно и то да је један добар писац разорио Исидорину кућу, светилиште где је становала највећа књижевна дама коју је српски народ имао...

Нема коментара:

Постави коментар