Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

недеља, 14. август 2016.

ПИСЦИ И БОЕМИ


                               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ О ПИСЦУ И ПИСАЊУ

Једна од ретких привилегија писаца јесте што се њихово опијање назива боемија, док су други који то исто чине: алкохоличари! Писци и песници, пијанице и боеми, знали су да пишу о свему и свачему, осим о једном: да објасне одакле им новаца за непрестано опијање кад су увек били без пребијене паре у џепу?!

Боемска анегдота из кафане интересантна је и духовита када је неко после много година напише, среди, нашминка и објави. У стварности то је све изгледало много другачије, суровије, простије, прљавије, подлије, недуховно, недуховито. Кафана и пијанци у њој углавном су ружна и проста работа. Па тако и писци у улози пијанаца не изгледају у стварности нимало примамљиво. Али у томе и лежи драж уметности: описати догађаје, фикцију или стварни живот, онако како ми то желимо. Па тако од лепих ствари постану ружне, и супротно.

Бити боем, пијаница, не значи седети сам за столом и са чашом вина писати стихове, или у друштву продуховљене сабраће низати духовите досетке и певати старе градске песме, те рецитовати строфе са лепотицом у крилу која има медицинску потврду да нема венеричних обољења. Пијанство и боемија у стварности изгледају много јадније а то најбоље знају они који су у кафанама провели део живота. То су немаштина и нехигијена, досадни пијанци, гребатори, удбаши, болести, слабљење духа и тела, повраћање и пролив, дугови, ружне пијане речи и псовке, не-карактер, лажи, растурена породица, конфликти са пријатељима, непоштовање договора. Али! Онда једнога дана седне писац за свој радни сто, узме оловку и папир и тако настану духовите урбане кафанске легенде.

Иво Андрић је негде у својим списима забележио да би било добро да писце првог дана по доласку на службу – пензионишу. Ваљало би да писац буде пијаница и боем, макар неко време, тек да осети живот прави. То значи да не може бити добар службеник. Алекса Стојковић, отац Батин и Жикин, овако одговара Михизу о разлозима зашто је позатварао своје кафане по Београду: Дојадила ми је ноћна работа, галама, пијани гости, на главу су ми се попели глумци и уметници, голокорте тако ко ти, а још и вересијаши.

Писци боеми и пијанице (а, да је среће, такви углавном сви треба да буду, јер без нихилистичког става према малограђанштини, и животу уопште, нема ни уметности) увек нађу времена да се отрезне и скрасе, да напишу нешто, па да наставе по старом. Мада, било је оних који су само мртви пијани или под дејством наркотика могли да пишу. Зато је већина њих била у поетским водама и краћим формама, али било је и часних изузетака. Наравно, има и фанатика којима ништа друго није важно осим стварања. И то је део ритуала. Има оних који живе само за стварање, чим нешто и створе то им у исти мах постане неважно и невредно.

Српски писци и кафана су некад били нокат и месо. Једно без другог није ишло, или је ишло тешко. Кафана је писцу бивала мајка и маћеха, дом и породица, његова пропаст и инспирација. Писци су се у кафани дружили, пили, разговарали, правили скандале, задуживали се, зарађивали робије, пили на рецку... За неке се опште не може утврдити кад су стизали да пишу када су по цео дан седели пијани у кафани?! За неке се, пак, не може утврдити како су по цео дан били пијани кад нису ништа радили и увек били без динара у џепу?! Писац и кафана, у Срба и у српске списатељске историје, јесу једно, ако су право. Вазда смо били у мањку са библиотекама и у вишку са кафанама па се тако то примило једно за друго. Цркава смо, додуше, имали подовољно али писци, грешни и порочни какви су били, нису тамо залазили без велике нужде.

Дакле, кафана и писац српски су једно и то што су били једно врло је важно за историју српске књижевности. Та књига би била упола тања да није било кафане. Кафана је мајка пишчева до поднева а маћеха од поднева. То је дом и затвор, канцеларија и дневни боравак, салон за пријеме и библиотека. Српски писац из кафане вуче све оно животно и народно, оно људско, без чега би му дела била непоетична, вештачка, беживотна и куса. Без писаца неке кафане не би биле на гласу, нико данас не би знао за њих. Без кафане многи писци не би ни реда написали и ако би умрли као рођени књижевници.

Кафана је српски бастион борбе против тираније и тоталитаризма, то су места где је потписано највише петиција. Оно што се није смело рећи нигде друго, то се не би прећутало у кафани. Тако је било олакшано и жбирима, довољно је било да уфате сто, наруче ракију и начуље уши. Говори се да је међу сарадницима УДБА-е било највише конобара и уметника – тако да су шпијунирали једни друге. Морали су недељно или месечно да подносе извештаје шта је ко говорио у кафани, или: шта ко није чуо од изговореног у кафани. Оно што се није смело штампати изговарало се за кафанским столом. Оно што се није смело дозволити обичним људима, повремено је дозвољавано писцима-пијанцима у кафани. Држали су да је добро да се негде издувају, боље за кафанским столом него у својим делима или међу народом. Поезија је пљуштала као киша у атеистичком Београду, препуном жбира и доушника, писао је Јаков Гробаров.

Знак да је неки српски писац успео јесте када добије свој астал, у својој кафани. Када после дуго времена причају да је за оним столом седео тај и тај. Наравно, прећутаће се да је често за истим спавао или под исти повраћао, да је са истог падао упишан и да су га газде из истог избацивале на улицу. А, сад, Ђура има свој астал у Скадарлији а Сремац седи са Калчом у Нишу.

Садашњи обилазници Скадарлије немају појма да је на том месту, у тој улици, у ствари, првобитно била Циганска мала и да су је боеми обилазили јер је била проста, запуштена, па самим тим и најјефтинија кафанска улица. Сад се сликају са њима они који никада нису прочитали ни реда неке књиге, јер да јесу, не би се са фотоапаратима и као туристи млатили по извиканим местима и сликали. Ђура по пречански седи сам и замишљен а Стеван по јужњачки има друштво, туристи их сликају и седају са њима. Некад су били писци а отечество и потомство их начини циркусантима. Ништа боље нису прошли Дис, Војислав Илић, Рака Драинац, Милорад Митровић, Домановић...

Постоје прави боеми (јер, боемство је стање духа, како рече Тин), којих више нема, и, естрадни боеми, којих је било и раније, а има их по нешто и сада. Разлика између правих и естрадних боема је иста као што је разлика између правих и естрадних уметника и она је у томе што прави боем иде до краја, што не прави компромисе са друштвом, обичајима и системом, што не калкулише са каријером и здрављем, што не мисли о егзистенцијалној будућности.

Естрадни боеми су они који иду у кафане да би били виђени, који се опијају да би се о њима причало и чуло, да би стекли познанства са правим писцима, да би имали тај податак у биографији. Они, међутим, после одређеног времена и првих функција, са којима им долази право на трошкове репрезентације, замењују кариране столњаке оронулих бирцуза са белим округлим столовима елитних ресторана на којима је аранжирано цвеће и упаљене свеће, путују по иностранству, директорују, добијају станове и зарађују новац. Рекох, боемштина им је била потребна само зарад уметничке биографије. Са уметношћу планирају да се баве чим окончају политичку каријеру и менаџерске послове. Естрадни боеми после одређеног времена прелазе на здраву храну, џогирају, иду у теретану. Неће да обуку ништа што није фирмирано, а, када се политички активирају, више им не можете прићи од обезбеђења, таман да сте некада и боемисали са њима. Обашка, што бивше кафанске другове обилазе у широком луку, не одговарају на позиве (којих додуше и нема) и прелазе на другу страну улице кад им се неки такав тетура у сусрет.

Данашњи назови писци не иду у праве кафане (већ сатима чекају у предворјима амбасада да буду представљени на пријему, па после да се прогурају како знају и умеју до шведског астала), не пију (неки се дрогирају али слаба вајда, рече неко да ни дрога нема исти ефекат за све, па тако неки издрогирани само прде, док други напишу песму), немају пријатеље (јер је сваки пријатељ потенцијални противник у грабежу државних и иностраних новаца) а непријатељи им нису маштовити и духовити већ јалови политички противници, баш као и ови сами што су. Данашњи уметници су сурово реални и у својој рационалној похлепи не налазе места себи у кафани са чашицом љуте или литрењаком са сифоном, са обичним људима где се може чути језик и прича.

А, рекох већ, некад је било другачије.

Либеро Маркони је био новинар листа Борба и који се није уклапао у винклу листа. Али је био популаран и људи су га волели. Решиле су структуре да га лече од алкохолизма, у иностранству, о трошку државе. Док су сређивали папире, већ напустивши земљу, његов пратилац га оставио у кафани са нарученом лимунадом и без динара у џепу, да га сачека док среди папире у неком конзулату. Легенда каже да је вративши се затекао пун астал пића и хране, и Либера мртвог пијаног како пева: Тиии меее Миииицо не волеееш!!!, а италијански конобари и гости отпевавају: Цисто сујмам, цисто сујмам.

Кад год неко хоће, данас или јуче, да мало дотера своју уметничку биографију, обавезно напише да је са Либером Марконијем пио и дружио се у Прешерновој клети. А, да се провери тешко је, јер је Маркони са многима пио, али се само са мањим бројем људи и дружио. Тај исти Либеро Маркони – Слободан Марковић, је једини човек којега је у кафани частио Тин Ујевић. Па ни то није било тек тако, из воље и за џабе, наиме Маркони је том приликом поклонио песму Тину: њему посвећену.

Радован Поповић пише у књизи Путовање кроз време, да му је Маркони Либеро причао о свом напуштању факултета и одласку у Загреб следеће: Упознао сам се са господином Тином Ујевићем коме сам изложио свој лични проблем: да сам напустио студије у Београду итд. Ујевић ми је на то рекао: Добро, остани па студирај код мене, по каванама, до идуће јесени. После ми је поручио криглу пива. Кад сам је испио казао је: Ово је прва кригла коју плаћам у животу. Поручио сам је за тебе: упамти, друге чаше пића нема, и честитам ти – дипломирао си. Сликар Љубо Бабић је говорио за Тина да је био боем кад му је то било потребно.

Буковски је говорио да је он само алкохоличар који је постао писац да би могао да остане у кревету до подне. Ђура је пијан писао песме крчмарици Мили, зарицао се по стотину пута да више неће пити па је сам себе награђивао пићем кад би прошао успешно поред две-три кафане. Кад је једном ушао у кафану попишане ногавице, на питање „да ли пада киша?“, одговорио је: „Ма јок, дува ветар“.

Крклец је говорио да је само једном у детињству пио воду, од ње се разболео и од тада је више не конзумира. Енес Ченгић је Крлежи причао о последњим данима Крклеца. Већ је почео да се губи и пада у кому када је последњим атомима снаге пожелео да попију по чашу Бришке Рибуле. Његова супруга, затечена, у жељи да старом испуни жељу сипала је прво вино до којег је дошла, Ченгић даље описује последњи сусрет са Густавом: Прија ли ти Жмирећи и лежећи у кревету гутну још неколико капи које му је Мирјана принијела устима... Прво шути, па вели: „Беже, ово није Рибула“. Невјероватно, већ напола у коми, а укус вина распознаје.

Светозар Ћоровић је послао онај чувени телеграм запитим београдским боемима у Скадарлији, који су дан и ноћ пили на његов рачун славећи успех представе Зулумћар: Зулумћару, зулум чини, писац плаћа, ич не брини! За Тина се говори да је могао везаних очију да позна које је које вино. Једном су му подметнули воду: није препознао. Имао је Тин и своју клупу у парку где је спавао после пијанки, имао и подстанара у њој: Рака Драинац би спавао испод исте клупе. Њих двоје би, кад остану без пара, што је било често, у кафани наручивали по једно ништа, са тим што би Тин наручио ништа са чашом воде. Поштанско сандуче је, веле, имао у кафани Москва: то му је била једина стална адреса у Београду.

Јанко се Веселиновић, причају, више опијао због несретне љубави него из уметничке распуштености, а једном је пијаној сабраћи узвикнуо да успоре мало са пићем јер неће имати новаца да пију до зоре. Мику Антића су лечили од алкохолизма а он би у тим периодима биво све само не лепршави поета. Љубиша Јоцић је био боем своје врсте и велики освајач женских срдаца. Женио се десет пута, увек млађом како је он бивао старији. За себе је говорио да је у животу био све осим лезбејке. Када је Јоцић са Либером отишао да проси девојку чији је отац био дупло млађи од њега, и кад их је овај отерао, Маркони га је тешио речима: Ма пусти га, клинац појма нема. Александра Секулића и Јакова Гробарова, по причању Моме Капора, Матија Бећковић је „оптужио“ да су масони је мало мало па у експресу Загреб једу сутлијаш са шампитом одозго, неко мора да стоји иза тога – завршио је са „изношењем доказа“ Бећковић.

Киш је у једном париском кафеу учио српски, са варијацијама из Црне Горе, једног Јапанца који је ту радио као конобар. Кад би кога од наше стране Киш доводио на пиће у тај кафе, Јапанац би му се обратио речима: Што ћеш попит мрчо? Он је са Мирком Ковачем знао да данима седи по кафанама, свађали би се, љутито одлазили кућама, после сатима причали телефоном и опет се налазили у кафани. Касније је дефинисао свој случај боемије следећим речима: У мом случају, хоћу да кажем у моје доба, боемија је била својеврсном побуном против породице и малограђанског начина живљења. Сви ми, из ондашњих београдских боемских кафана, били смо углавном провинцијални, неприлагођени за живот у грађанском и малограђанском свету, сасвим изван моде, не само што се стила и облачења тиче, помало „егзистенцијалисти“, а то је пандан ових данашњих, сада већ бивших хипијеваца. А разлике има: ми смо били гладни-жедни, но у окриљу једног братства пијане дружине, суровог братства где се пило наште срца, поштено и до дна.

Крцун је, веле, имао своје личне писце са којима је волео да седи у кафани. Истакнуто место у новијој боемији заузимају Зуко Џумхур, Душан Костић, Ристо Ратковић, Александар Поповић, Бранислав Петровић, Бранко Миљковић, Пекић, Света Лукић и Бранко В. Радичевић. У еху боемских легенди, све је више понављања једних те истих прича и анегдота, веле људи, два последња права боема у писаца овдашњих су били Момо Капор и Јаков Гробаров. Мада, и Тирке је ту негде. У

Дучић можда није би класичан боем али је био кафански човек. Из афере са Женевком, госпођом Фогел, побегао је у аферу са Јованком Јовановић, тада Тодоровић, касније удатом за чувеног Дворниковића. После неког времена Дучић добија писмо од Јованке и пошто не сме да отвори, даје га Слободану Јовановићу, у кафани, а овај га чита на глас да сви чују. У писму му та жена, тада већ позната глумица, пише да ће му послати дете, да га види, јер је исти отац: чим отвори уста, он нешто слаже. Јован млађи ће наследити очев темперамент: извршиће због неузвраћене љубави самоубиство у двадесет и првој години живота.

Мића Поповић: Не знам зашто уз уметника иде реч боем. Чини ми се да израчуница једноставно није добро обављена. Боеми се регрутују из свих струка и професија, од људи углавном, предодређених да на протицање времена гледају филозофски или, чешће, филозофски, од људи који имају сувише времена и чији је главни проблем како да тај вишак времена потроше. Међу такозваним успешним уметницима, иза којих је стајало дело и рад, нисам срео ни једног боема. Дабоме да и ту генералисање није „здраво“, јер постоје примери Модиљанија и Сутина, или, у нашим просторима, Тина Ујевића или Јована Бјелића, али је бројчани однос боема и не-боема у уметности сличан или исти као у било којој другој струци. Напредује се кроз рад и напор; боемија (оно пустошно кафанско трајање) јесте накнада за ненапредовање. Али, ако се под боемијом подразумева нехајање за новцем, удобношћу, ћифтанском потребом за материјалном сигурношћу, онда су сви слободни људи, сви који су окренути духовним проблемима - боеми.

Проблем са боемијом настаје када она не прати дело, то јест, када дело није достојно боемије. Било је великих пијанаца који нису били велики писци, исто како је било великих писаца који нису улазили у кафане и опијали се. Најзад, боемија је животна филозофија, није то само пуко опијање и прављење скандала.

Дакле, исто онако како је са екстравагантним облачењем, скандалозним понашањем и несоциализованим живљењем, те сличним експонирањима, тако је и са боемисањем важно да иза таквих несвакидашњих понашања мора стајати уметничко дело и оправдавати их. Иначе сте будала. Танка нит која одваја алкохоличара од боема јесте дело. Ако има дела (макар и усменог, макар и у начину живота) онда има и боемије. Ако нема дела, онда је то просташтво и неукус.

Постоји још једно ограничење: боем се не може бити на орочено време. Док си млад и јак да пијеш и банчиш а када дођу прве здравствене тегобе и лекари припрете онда се оставља алкохол и живи здравим животом. Боемија је нихилизам, негација постојећих вредности, презирање малограђанштине. Као и рокенрол. Како су лицемери рок музичари који пропагирају бунт против естаблишмента, социјалних неједнакости и анархизам нижих класа у својим песмама, а после када се обогате живе у дворчевима и држе ливрејисану послугу, тако је лицемерна и боемија која се прекида (или пропагира) због друштвеног статуса или здравља.

Они који промене начин живота никада нису били прави боеми са ставом и филозофијом и значи да су били неискрени те да су глумили и лагали људе. Прави боем увек иде до краја, живи и сконча живот као боем. Отуд је пожељно да боеми умру што млађи јер тако не дођу у искушење да се старачки плаше смрти а уједно их људи памте када су били лепи и снажни. Јер, нико више не воли живот од старих људи који су исти у младости нихилистички „презирали“ и који су радо певали о смрти.

Данашње време у којему је неолиберализам доминантна идеологија, боеме, у правом смислу речи, би сматрало као оне који су за лудницу или затвор, највероватније за затворску лудницу (уосталом као и сваког писца који не зарађује од својега писања). Јер, данашње време и владари који њиме владају не могу прихватити да неко по цео дан и ноћ седи у кафани и пије. Тај неко је писац, углавном без динара у џепу. Па како онда пије ако нема новца? То руши читав концепт капитализма и либералне економије!

Постојало је неко време и неке кафане када се то могло. И шта је био први потез ових који су решили да униште те друштвене односе? Па увели су тржишна правила за све, па и за кафане. Кафана мора да зарађује много новца да би радила. Ако не зарађује, срушиће је и на њено место подићи тржни центар или банку. Тако је урађено са биоскопима, музејима, галеријама, позориштима, књижарама. Једнога дана, врло брзо, почеће да затварају јавне библиотеке и школе, јер нису рентабилне.

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog