ТОПЛИЧКИ УСТАНАК - ДЕО ПОРОДИЧНЕ ИСТОРИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Ето, и тај Топлички устанак, чија се стогодишњица обележава уз прикладне говоре, ''чешао'' се крваво о моју породицу. Тамо, скоро у центру збивања, у селу Мађаре (како је говорила моја баба), или Мађере, како пише на картама, које се налази на месту која чини једну од тачака троугла са Белољином и Конџељом (а ту је и село Лазаревац, ето симболике), живели су Костићи, породица моје бабе Јоване. Костићи су пореклом из Фундине (Кучи), па су их звали Фундуци (фундук, тур. fındık од ар. fundūq - орах, лешник). Они су се давно доселили у Метохију, Метохијски Подгор, али су под притиском мухаџира, после 1878. године напустили Метохију и доселили се у Топлицу. Добар део те области тада је већ био насељен избеглицама из Метохије, тако да и данас тамо живе рођаци многих породица са простора Косова и Метохије (на пример, Пумпаловићи у Косаници). Тако и саме вође устанка имају надимке: Миловановић - Пећанац, Војиновић - Косовац.

Како год, Костићи, тада велика породица, живели су у Мађарима, у засеоку Црна Чука, у кући поред неког насипа (по бабиној причи коју сам давно чуо, могуће да погрешим и у топонимији, и у опису). Ту их затиче почетак Великог рата, који ће бити фаталан за добар део породице моје баба Јоване: мајка Живана, отац Недељко, сестра Крстана и три брата (Никола, Радоје и Милентије), страдају у том периоду. Удружено су их сатирали Аустријанци, Бугари и тифус. Николу ће касније у својим путописима поменути Григорије Божовић: „Сама Куршумлија нешто похабанија него пре рата. На њеном тржишту све непознати људи. Нема Трајка Превлачанина ни Косте Вучитрнца; нема Милосава Чкаја ни Николе Костића...“. (Путописи, Капетан Вукоје, стр. 71).

Нас, поводом ове теме, интересује бабин брат Милентије. Кад је избио Први светски рат био је млад за мобилизацију. Те 1917. године, међутим, вероватно довољно стар да би се нашао на бугарском списку за мобилизацију, који је и био непосредан повод за избијање устанка, мада су узроци били различити и далеко дубљи, пре свих терор и свирепост Бугара, окупација и затирање националног идентитета. До краја живота, кад год би се ми жалили на терор Шиптара, моја баба је говорила да нема свирепијих крвника од Бугара. Треба јој се веровати, кроз живот је имала прилике да се упозна са терором скоро свих српских душмана.

Општа места ћете чути ових дана: да је то био први устанак у поробљеној Европи, да се Коста Пећанац у непријатељску позадину спустио аеропланом (дакле у неку руку и први ваздушни десант), да је исти имао инструкције од Врховне команде да спреми устанак али да га никако не подиже док се српска војска не приближи, да је узаврела крв људи и комитских војвода пожурила са устанком и да је страдало на десетине хиљада људи, највише цивила у до тада невиђеном терору окупационих власти. Устанак је избио, дао почетне резултате, проширио се, а онда је угушен у крви, како се углавном и ''гуше'' устанци.

Милентије се прикључио устаницима и учествовао је у борбама. Није познато у којој је јединици био, ко му је непосредно командовао и где се борио. Чињеница је да је Коста Пећанац знао за њега, јер ми је најмлађи бабин и Милентијев брат, Ратко, причао да га је у Другом светском рату, као младог комунисту испред стрељачког строја спасао управо Коста Пећанац, који му је тада рекао да му живот поклања у знак сећања на његовог брата Милентија. Још се извесније зна како је Милентије скончао. То ми је причала баба. Био је рањен, па се са неколицином сабораца склонио у село. Сумња се на издају. Ухваћени су живи. Бугари су их свезали и потрпали у плетени кош за кукуруз, а потом живе запалили. Пре тога су окупили сеоску нејач, јер су у селу остали само старци, жене и деца, и под оружаном претњом натерали их да присуствују и гледају тај страшни чин. Баба Јована ми се клела да су рањени и свезани устаници, па и њен брат Милентије, певали док нису скончали у диму и огњу.

ПС

Оно што се остало од Костића: Никодин, Богдан, Младен и Ратко, четири брата, и Јована, сестра, после рата су су се вратили у Метохију, преко Жакова, у Исток. 1941. године Шиптари су их опет протерали. Неки су се вратили, неки никад више. Баба остаде са Ђурићима, и дан данас, на источком гробљу.

ЛЕЊИР КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА ''ПОБЕГНЕ'' ИЗ ИСТОКА

Пише: Игор Ђурић

19. октобар, 2005

Случај комедијант. Случај трагичар.

Случај се поигра некада са нама или је то судбина? Можда и нешто треће?

Скоро ништа човек не може да предвиди. А, може и много. Али предвидљиво зна да буде неважно - на крају увек испадне неважно.

И онда: један детаљ, једна слика, поврати давно заборављене догађаје. Они су били увек ту, са тобом, у твојој глави али ти их ниси био свестан, и то је оно што плаши човека.

Бежали смо од смрти. Није тада човек много размишљао о материјалном. Ја макар нисам - многи јесу. Али ти многи, који јесу, нису свесни своје хендикепираности, чим су животе својих најближих подређивали материјалном. Ја нисам размишљао о материјалном, само ми је пред очима стајала граница са такозваном ''ужом'' Србијом која је тада симболизовала безбедност за моје најмилије.

Али неке ствари, неки предмети из Истока, и из мог претходног, и бившег живота, стигле су са мном, случајем или махнитим стањем духа, и ја их гледам и по нечег се присетим. Опет, по некад их посматрам и равнодушан сам према њима. Ауто сам продао. Југо 45 који нас је довео, часно и поштено је одслужио своју мисију. Никога нисмо молили да нам пребаци дете и он је за нас био и остао херој. Ту је још и по неки комад гардеробе, један портабл телевизор (јебо ме он, где сам га и носио, ваљда сам на њему хтео да видим где сам стигао, кад сам већ на њему видео да треба да кренем - боље да сам место њега понео неку књигу) и, тако, још пар ситница углавном оних који су се случајно задесиле у ауту (два канистера бензина, алат, храна за неколико дана (воде преко Мокре Горе има колико хоћеш)).

Да, ту је један панасоников телефон који сам купио (ишао за њега у Пећ) мало пре рата и на којег сам био врло поносан јер сам могао да га носим по комшилуку и правим се важан. У колима се нашао и мој фото апарат, којег сам купио годину дана пред рат, половног, од локалног фотографа Албанца. Понео сам и ресивер од сателитске антене (опет Пећ), исте оне коју сам купио у време протеста опозиције у Београду, огорчен што државна телевизија не јавља ништа о томе (јебали ме и државни и ''независни'' и страни медији, усрећили су ме и једни и други: редом). Наравно, нисам успео да убедим своје нове комшије: то око куповине истих. Око речи ''куповина'', у то време, они су стављали наводнике - не без разлога. Не замерам им.

Понео сам и своје оружје (и дозволе, да уштедим труд сикофантима и пореској управи) и оружје које сам добио од државе - аутоматску пушку М70 и борбени прслук са пет оквира (и, то, да олакшам неком од среских шпијуна вратио сам држави и имам потврду), лична документа, тапије и фотографије, два уља на платну, нешто мојих списа. Књиге су остале. Било их је много а ја нисам хтео да их доводим у неравноправан положај издвајајући неке: желео сам да све заједно поделе исту судбину. Ни икону Светог Ђорђа нисам скинуо са зида. Као кућни светац и бранитељ моје породице он је морао да остане и брани: колико може.

Али све ово пишем због једног предмета који сам пронашао, ту...... скоро..... а, за који сам заборавио да постоји и пре двадесет - тридесет година, и који свакако свесно не би нашао места у скученом гепеку поменутог ''југа''. Милисав, мој отац, понео неке своје свеске и дневнике. У једној од њих, вероватно као маркер, нашао се и један стари дрвени троугао. Школски, ђачки троугао, из основне школе.

Игром случаја, ето, а не намере, тај троугао се спасио ватре.

Сав је стар, искрзан и ишаран - данас. На њему је хемијском оловком уписано, угравирано, по дужој страни латиницом име старијег брата, јер је вероватно троугао прво припадао њему. По тадашњем систему, књиге и прибор су прелазиле са колено на колено, па је тај троугао дошао до мене и ја сам одмах убележио са супротне стране такође латиницом: своје име. Тек да се зна. Троугао је био квалитетан. Тада је стандард би релативно добар. На њему пише ТРИСО (латиницом) па бројеви 831-1 што је вероватно каталошки број.

Сећам се тог троугла. Других се не бих сетио, овога се ето сећам. Он ме враћа у дане детињства. Дивим му се више сада, него онда. Дивим му се јер је храбар и паметан, а то је доказао самим тим што је неприметно успео да се нађе у вредном избегличком пртљагу. Успео је да нас превари и заузме део скученог бежанијског простора за пртљаг.

Сећам се, уз помоћ њега, хладних учионица, једне пећи на угаљ, у ћошку, која се скоро никада није ложила, катраном преливеног пода учионице, расклиматаних клупа и скамија (још су по негде биле и оне старе предратне дрвене скамије), лепог парка испред школе, строгих наставника и њихових прутова, и часова физичког на којима смо само и увек играли фудбал. Тај лењир је сведок мог бурног пубертета, мог балављења за девојчицама, комплекса што ми не иде увек баш најбоље, мојих жалопојки због великог носа и клемпавих ушију. Он је сведок и добрих оцена које сам добијао.

Сећам се блатњавог дворишта, редова кад треба да се уђе у школу, Шиптара са којима нисмо могли очима да се гледамо (што да се лажемо, само зарад политичке коректности?!), па онда туча Срби - Шиптари, фудбала Срби - Шиптари, да би на крају стигло до рата Срби - остатак света и Шиптари.

Пролећа се сећам - кад је најтеже бити у школи, кад све буја и сунце засија а ти мораш да седиш у прашњавој учионици. Био је и троугао тада са мном, и њему се ишло напоље, јер је био мој друг. И остао је са мном, чини се из ове перспективе: до краја.

Ето, није ме издао мој троугао, у мору издаја.

Озбиљно размишљам, и сумњам у њега, да ће успети да се ушуња и у пртљаг новог сељења и одласка у Америку. Препреден је и већ све зна, прошао је свашта и сналази се свуд подједнако добро. Мотрићу крајичком ока на њега али сумњам да ће бити користи од тога.

 Он је мој друг. Веран и одан.

КАКО СУ ИСТОЧКИ КЛИНЦИ ПОБЕДИЛИ 1999-ТЕ

Пише: Игор Ђурић

18. октобар 2000

(из дневника)

После првих шокова изазваних ратом и бомбардовањем, и после свиклости (релативне) да су на небу увек ''они'', људи су се постепено враћали ''нормалном'' животу (колико се та ненормалност може назвати нормалном). Било је пролеће, најлепше годишње доба, онда када живот почиње да буја, зелена боја је почела да фарба нашу околину, бивало је топлије. Људи су обављали свакодневне послове: ишли су на посао (ко није имао обавезе у војсци), копали баште и у њима садили и сејали поврће. Славили смо и Ускрс, постили Велики петак, причестили се и фарбали јаја. Правили смо се као да се ништа не дешава. Наравно, само смо се ''претварали''.

Авиони су на небу брујали без престанка, детонације су се чуле непрестано а источки корзо је био пунији него икад пре. Момчићи и девојчице, они што су тада били на крају детињег а на почетку младалачког пута, држали су се за руке и волели се, како то само млади људи, деца, знају: невино и искрено. Пролазили смо поред њих до зуба наоружани, прашњави и уморни, а они су се заљубљивали. Није их се тицао рат, нису га они ни тражили, ни изазвали. Желели су само да буду млади и да живе. Осећали су да им се нешто краде (и добро су осећали) и то нешто им се никада није могло више вратити и доживети. Само се једном имају те године када се завршава основна и почиње средња школа, само је пар пролећа у којима доживимо своје прве љубави и када сан неће на очи до дубоко у ноћ. 

Нису их уплашили авиони. Демонстративно су се шепурили улицама једне вароши која је некада била лепа али која је из ноћи у ноћ кроз ватру бивала све ружнија  и аветнија. То аветињско у изгледу града допринело је да жеља младих људи да се отргну од свега изгледа трагичније и безизлазније. Боже, како их нико није разумео? Како нисмо схватали да се и њихове крхке душе, непристигле да се искваре, плаше смрти која је лебдела изнад нас и узимала свој данак. Како су се осећали док су гледали своје родитеље док се пакују и спремају за неизвесну бежанију? Јесу ли тог задњег дана нашли времена да се опросте једни од других, да обећају верност и сећање? Наши источки клинци.

Наши источки клинци су једини поштено и искрено положили испит ваљаности и зрелости. Једино су они добили рат који смо водили. Радили су оно што је требало да раде и што је примерено њиховим годинама: заљубљивали су се, писали споменаре и патили за неузвраћеним љубавима. Сви остали пали су: поштени су крали, лопови бивали поштени, радници су ратовали, војници радили, храбри се плашили, кукавице чиниле јуначка дела, спори јурили непријатеља, брзи бежали пред њим, јаки спуштали, слаби дизали, слепци водили, мутави говорили, глупи подучавали....

Наша деца (и ми смо некада били деца) свикла на глупост старијих нису се угледала на нас. Ко би то и могао? Понашамо се као да нико никада не види одраз свога бивствовања у огледалу које њихова дела сачине одбијајући светлост од оних којима су та дела окренута.

Цвеће је већ запупољило, није га се тицао рат и само тамо где је бомба пала или војничка чизма прошла - није га било. Цветало је у разним бојама и то тако упечатљивим тоновима да ни ми слепи за боје нисмо остајали равнодушни. Најлепши су наравно пупољци: још неразвијени и још увек отпорни на старење и труљење али наговештавајући лепоту коју ће достићи кад процветају.

Они више нису клинци. Сада имају своје клинце. Расути су поленом ратног ветра широм света. Неки нови клинци, њихова деца, никада неће видети Исток какав је био. Слободно нека им говоре, својој деци, источки клинци ратне 1999-те године, да су били најбоље што је Исток тада имао.

ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!

Пише: Игор Ђурић

Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.

Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.

Најчешће син води оца да изврши патрицид. Може бити "политички" син и исти такав отац. Далеко су они, ови наши, од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Син води оца и иза леђа крије секиру. Отац може бити доброчинитељ а син онај коме је добро учињено. Отац може бити ментор а син онај који је до њега учио. Неће му више требати. Доброчинитељ је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.

Шта су ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када?  Не чини се то из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Они то чине због службеног аутомобила и пространог кабинета. Због посвластица и зрна власти. Брига њих хоће ли година бити родна или неће али знају засигурно да на почетку следећег годишњег циклуса или у време солстиција - добровољно неће отићи. чак ни симболично.

Шта су ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Ако и краде: чини то искључиво из личне користи. Ако ватру украде после ће је људима продавати по вишој цени. Нема  људи ни за много мање дело. На пример да неко искаже своје мишљење а да то не буде удворништво или политичко разрачунавање. Али да каже своје мишљење за које зна да ће платити велику цену и можда страдати.
      Челична је политичка дисциплина коју неки и страхом називају, није ни наш изум ни нова појава. Чак и када су људи-тирани попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем богове Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, прекјуче, данас, код нас таквог није било. Код нас, кад се дигне глас, то је или лапот или кљуцање Прометејеве јетре.

Не!!! Често не диже глас ни онај који је остављен, који је пао (оправдано), који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију.  (Или се нада да још нешто може кљуцнути својим олињалим кљуном). Димензију ван света власти и политике, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. 

Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догађало скоро код сваког патрицида, увек када су актери давили политичког оца у одсуству. Тај који је преживео лапот после хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.

Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. То би могла бити ова земља и овај народ. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Славна времена су давно иза нас!

О ЛАПОТУ - Из романа ''КОЛОНА''

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН КЛИКОМ  ОВДЕ

- Ма, уби'те старца. Однесите га на брег, па камен у главу. Каменом га и затрпајте. Куд ћете са њиме? Душа му је у носу. Од њега напретка нема. А душманима да га остављате, не иде. Ваш је, његова сте крв и месо, његово имање распродајете, његовом вером сте крштени. Он и не зна 'де се налази и шта га је снашло. Биће ти захвалан кад се скраси на ономе свету. Што да га сахрањујеш по туђини кад би њему милије било да почива на својој земљи и бабовини. Наједите га добро, ако може да једе, и водите га горе. Некад се тако радило, муке се скраћивале људима, да не буду на сметњи, да их попреко не гледају и залогаје им броје. Да не мрзимо своју судбу гледајући их. Знаш оног што је казао: ''немој овде, ту сам ја свог оца убио''. Е, то ти је, брајко си га мој, божја правда. Ниси грешан, доћи ћеш и ти на ред, кад ти стигне време а за живота има да се трудиш да што више створиш и оставиш своме крвнику. Не остављајте га бандама неверничким, удрите сами, севап је, ваш је није њихов. Можда неће проживети но до брда, није важно, ваше је да пробате. Ако не можеш каменом, гурни га са крша. Ако ти је жао да га гураш, утопи га, удави, бем ли га, смисли нешто, само немој метком, јер то није човечански. Метак је за звер, нож је за непријатеља, отров је за пријатеље - овога мораш природом да убијеш. Остави га под храст у шуми, па бежи. Неће ноћ преживети. Сутрадан, пре колоне, само провери је ли?! Па кад видиш да јесте, загрни га земљом, затрапи, па низ брдо. Једна уста мање ћеш у туђини да храниш. Да може и он би те исто саветовао, јер зна да је и он оца свога изгладњивао под старе дане, само грешник није знао да му постом живот продужава. Њему је грех, он није имао колону, ко ти сада. Доста их је било ал' тада није. Кад су цар Душан и Карађорђе могли да умлате своје, неће вала ни теби круна с' главе пасти. Да спасиш свога  а не да га убијеш. Да га ослободиш мука његових. Не дај да га други убију, од твоје руке биће му слатко. За то те је и одгојио, подигао и човеком учинио. Само му кажи: ''ти туђ век живиш, време је да те ударимо по челу''. Биће и њему и богу јасно да си морао, да је тако време и да си посегао за нечим што је и људско и божје одавнина.

GENIUS PATRIAE

Пише: Игор Ђурић

„Ти Серви, Срби, чудан су неки свет. Измичу му. Не схвата их. Бунџије, а робови. Вечне бунџије и вечни робови у исти мах. Добри робови, рекао би, а добре и бунџије. У другом етнику, то се не би сложило. Једно би превагнуло. У Срба, сложно руку под руку иде. Могуће је. На Балкану је, уосталом, све могуће“.

Борислав Пекић, ''Златно руно''

*

Па, каква је тренутно држава Србија, наша, једна једина и непоновљива, чији празник данас обележавамо?

 У нашим срцима и главама: то је најлепша земља на свету, домовина једног слободарског народа који има славну историју и који је изродио велика имена свога рода. У нашим књигама то је духовно узвишена творевина. По својој природи то је Рај на Земљи. По својој цркви она је део небеског континуитета постојања и настајања и Богу мила творевина.

У пракси, Србија данас, то је једна организација која функционише на партијском принципу. Држава је у датом тренутку онаква каква је владајућа партија или коалиција. Партије - то је држава Србија. Странке су мерило свега: квантитета, квалитета, знања, имања, компетенције, елоквенције, импотенције. Ту су, наравно и: субвенције. Партија је све! Држава није ништа - ако није партијска. Држава је последња рупа на свирали, служи само кад треба да се дува у дипле патриотизма, кад крене предизборна кампања која код нас никада не престаје, што је и логично пошто је реч о страначкој држави.

Постоји, дакле, дисбаланс између духа и материје!

Да је другачије, да постоји институционално поштовање државности и појединачно поштовање закона (баланс између теорије и праксе), сви би се ми другачије односили према највећој светковини једне државе: државном празнику - Дану државе! Дану државности! 

*

Када сам, на празник, у оквиру својих шећерашких сомнабулних и бесмислених шетњи, обишао добар део града нигде нисам видео нити једну окачену државну заставу, нигде се није осетио добри дух отаџбине: GENIUS PATRIAE. У школама нема приредби, нису награђени најбољи радови на тему отаџбина, нема јавних окупљања, нема манифестација јединства.

Сећате ли се 29. новембра?! Све је било окићено државним заставама: свака улица, продавница, предузећа, школа. Облачили су нас свечано па смо ишли на школске приредбе. У Америци сам закачио два пута 4. јули. Не говорим о улицама, институцијама приватним кућама: сваки аутомобил је на себи имао америчку заставу а ватромети су шарали небо.

Последњи пут су нама улице биле прилично окићене заставама дугиних боја кад су се гејови шетали хотећи да буду ''поносни'' а десничари носили српске заставе хотећи да им доакају и да им јебу оца у вр' пркна. 

Велики маркети раде, приватници такође. Држим и ''страни инвеститори''. Да га видим мајци, да ли би смео 4. јула у Америци да тера раднике да раде (наравно, зна се које службе раде увек)?! На српским телевизијским каналима нема ни ''п'' од празничног програма. Тако је и за Божић, и за Ускрс. Већ хватамо себе, ми који имамо кабловске канале, како кажемо: „Ових дана је католички Божић (Ускрс), биће добрих филмова и доброг програма“. За наш православни, у нашој држави, тек по која реприза у мору реприза. За Дан државности даваће се партизански филмови и Ивкова слава. И да није председник одржао у Орашцу предизборни митинг и поделио једно пола тоне медаља: кој би па знао да је некаки празник?

А верујем да закон каже другачије и што се тиче застава, и што се тиче поштовања највећег државног празника. 

Е, сад, уколико не поштујемо законе када треба да празнујемо, зашто се онда чудимо када их не поштујемо и по много значајнијим питањима?! Зашто се ишчуђавамо ко сеоске снаше што се овде нико не позива на одговорност за учињено, чак и када је више него јасно да није поступано по закону. 

              

Држава нам је тренутно таква, какву смо је описали, јер су многи грађани, невладини и владини, раде у сопственом и туђем интересу. Такву су је створили 5. октобра они који су као грађани узимали паре од Америке и запада (па су онда наставили да узимају паре и као државни службеници, па узимају паре и данас као екс-службеници), и она тако створена одговара свим властима до дана данашњег. Одговара јер је накриво постављена као табла ауто-сервиса из познатог филма. Није уређена за себе и свој народ, већ за оне који су тренутно на власти. 

*

 Сретење Господње, Сретење које треба да обележавамо као Дан државности, је дан, датум, када смо 1804. године кренули да се кидамо са Турцима, да ослобађамо Србију и када смо покренули револуцију која је изнедрила савремену српску државу. 

Тако би децу лакше научили и људи би боље прихватили. Устав ту не треба помињати иако се поклапа датумски. Тај Сретењски устав никада није заживео у Србији (и званично: свега две недеље је био на снази). Не само зато што га нико од релевантних страних фактора није признавао (Руси су за њега говорили да је ''француски расад у турској шуми'') већ ни самом књазу Милошу није био по вољи него га Милетина буна поћера до дувара да нешто дадне. Земљу народу би Милош поделио и без тога и кидање феудализма није достигнуће Сретењског устава а сам Милош је умро као феудалац и насилник, што није ни чудо јер је такво време било.

Тадашњој ДОС-овској власти, те 2002. године, више је одговарао Милош "преговарач" него Карађорђе "ратник", па су одлучили да Дан државности вежу за "љубљење скута" а не за "сечење ханџаром", то јест, више се тада потенцирао устав а мање почетак буне. Рачунали су, кад већ одлучују да могу да се огледају у тој одлуци. Мада, далеко су они били од Милоша јер је тај исти Милош имао периоде кад је секо Турке на буљуке и време кад је седео са њима на дивану и нешто тамо постигао (за разлику од њих). 

Тако је остало и није се много погрешило јер је Први српски устанак и почетак ослобођења, и револуција, и обнова српске државности: уједно. Дакле, генерално, са датумом се није погрешило али са приступом празнику: јесте. У реду, то је процес, треба да учимо: ама нам је наставни програм лош!

*

Дочим, лично, да кажем и свој став, ја бих Дан српске државности везао за Немањиће, за неки датум из њихове заоставштине: крунисање Стефана Првовенчаног или Душановог. Све што нам треба ту можемо наћи: од духовности до државности (куд ћеш веће државе од царства и куд ћеш старијег закона од Душановог, и куд ћеш већег признања од аутокефалности цркве?) па до континуитета и историчности - без потребе да као суседи измишљамо историју и проналазимо топлу воду. А да за друге важне датуме такође нађемо места у празничном календару.

Када смо код цркве, прихватили смо наметнути наратив да црква мора бити одвојена од државе и држимо се тога ко пијани плота. Наравно, црква не може имати законодавну, судску и извршну власт, али мора бити део државе на неки начин. За српски народ, кроз историју, Српска црква је била исто што и држава, у српској цркви се сачувао дух државности кроз векове ропства и, најзад, Српска црква је народна црква па је тешко одвојити народ од државе, како се жели и чини.

Зато мислим да смо олако одбацили и Видовдан. Можда би делотворније било да као Дан државности славимо датум када смо остали без исте и живели у ропству, ради сталног подсећања: шта имамо и шта можемо да изгубимо. А за Видовдан можемо везати још и неке друге догађаје ради подсећања: жртву, издају, дилему којем се царству приклонити. Видовдан је празник нашег континуитета јер је преузет из времена многобоштва и спаја Словене са хришћанством - што није за потцењивање. Видовдан је спој две Србије, земаљске и небеске: на духовној равни. Најзад, Видовдански устав (1921.) би био важан због чињенице да су њиме по први пут de facto обухваћене обједињене територије које и данас имамо и држимо за своје, то је први устав где су Војводина и Косово, део српске државе. Он је доказ да је Србија била на страни победника у Првом светском рату. Неко ће рећи да је то југословенски устав ја бих рекао да је то била монархија под Карађорђевићима!

Наравно, ово су само размишљања у мору других. Сада је касно за нове предлоге. И без њих имамо добар и вредан помена датум: дан када смо решили да се ослободимо и обновимо државност коју смо изгубили на Видовдан 1389. године. Само то требамо поштовати онако како доликује једној старој држави. И верујем да ћемо се временом научити: ако је сачувамо!

*

Ето, ја рекох и душу спасих! Али, ко сам ја? Политички и сексуално некоректна мрва, мрачна сила која гура клипове у точак ''најбоље економије у Европи''. Па, сад, ако нам је већ економија ''најбоља'', ко велим, са државом може и да се попричека.

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Пише: Игор Ђурић

Теодора Петровић

СЕЋАЊА

Матица српска, Нови Сад, 1981

„Стерија је своју драму ''Родољупци'' назвао ''приватном историјом'' српског покрета 1848. године. И ово треба да буде нешто слично томе: приватна историја усташке окупације Карловаца“.

Теодора Петровић

                                                 I

За Теодору Петровић (рођену Симеоновић Чокић) сам први пут ''чуо'' читајући Михизову Аутобиографију о другима. Он у тој књизи помиње своју професорицу Српског језика и књижевности, коју су из милоште звали Мајица. Михиз је представља као врсног познаваоца ''заверенички оданог'' „двема  карловачким сасвим супротним традицијама – Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу“. Она је, по речима Михиза, „била и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита“. Њему, Михизу, професорка Петровић усађује љубав према књижевности, а много касније и сумњу да Бранко није волео Вукову ћерку Мину, већ Вукову жену Ану. Касније је Теодору Петровић поменула и Вида Огњеновић у једном фељтону.

Теодора Петровић је рођена у Сремским Карловцима 1898. године. Основну школу и гимназију завршила је у Карловцима, факултет у Београду. Написала је, поред књиге о којој говоримо, и много чланака по разним часописима (нпр. Зборник Матице српске, Прилози за књижевност, Дневник), као и књиге Из историје српске књижевности у којој обрађује српску књижевност XIX века, митрополита Стратимировића, Доситеја, Вука, Вишњића, Сарајлију, Бранка, Еустахију Арсић..., и књигу Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу. У мени приступачној литератури и на интернету скоро да нема трагова о постојању овог уваженог педагога, научне раднице и књижевнице. Нисам успео да пронађем ни њену слику. Радила је и као управник архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Била је вегетаријанка и бавила се ''женским правом''.

Сећања Теодоре Петровић су успомене на Сремске Карловце, где је рођена и где је провела цео свој животни и радни век, осим студија у Београду, и сећања на тамошњу гимназију где је такође провела век: као ученица и професорка. Кроз призму њене породице и ње саме – наравно. Како то обично бива када се бележе овакве књиге. Ова књига није само књига успомена и сећања, ово је историја Сремских Карловаца и тамошње гимназије, као и људи који су прошли кроз њих, и на старе карловачке породице. Поред тога, овде можете прочитати о старим карловачким гробљима, о Дунаву и аласима, Дворској башти и Стражилову, о митрополитима и патријарсима, о карловачким књижарима и књижарама, понешто и о ''прљавом вешу гимназијском'', о берби грожђа, врстама вина, обичајима.

„Покушаћу овде да отргнем од заборава бар нешто од оног што још увек памтим из свог детињства и младости,а, и оно што сам јуче и данас доживела и видела. Усудићу се да кажем коју реч о приликама и догађајима пре мог рођења, оно што сам запамтила из причања свога оца, јер ако овде не буде забележено, биће заувек изгубљено“. (стр. 5)

                                              II

На самом почетку својих сећања Теодора Петровић са видљивим жалом за ''старим добрим временима'' обраћа пажњу на некадашњи изглед Сремских Карловаца, пре свега на архитектуру значајних грађевина и њихову историју. Наравно, и на своје детињство. Кућа у којој се родила Теодора Петровић наслањала се на чувену зграду Магистрата, за коју је својевремено професор Григорије Лазић изјавио како не треба да се издаје у комерцијалне сврхе ''таман да дође Исус Христос и затражи ову салу за Тајну вечеру''.

Оно што одмах пада у очи јесте чињеница да Карловци, било из докумената које је проучила, било из њених сећања, (било из историјског и чињеничног стања) представљају јак центар политичких, културних и образовних активности српског народа, место где се одржавају концерти и изложбе, где се штампају књиге и часописи, и кроз које пролази, или где живи, велики број значајних људи. Поред поменуте браће Стратимировић, великог броја митрополита и патријарха, те других црквених великодостојника, кроз Сремске Карловце, на овај или онај начин пролазе и остављају траг људи попут Јована Рајића, Захарије Орфелина, Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, Стевана Вујановског, Вељка Петровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Богобоја Атанацковића, Светозара Прибићевића и браће му, Богдана Медаковића, Уроша Кнежевића, Лукијана Мушицког, Ђорђа Стратимировића, Симе Матавуља, Павла Поповића и браће му Богдана и Димитрија, и многих других. Да не помињемо све бивше ђаке Карловачке гимназије, међу којима су: Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Васа Стајић, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Иларион Руварац, Стеван Шупљикац, Коста Вујић, Дејан Медаковић. Међутим, Сремски Карловци су место велике историје и тужне судбине да су под туђином и у старим временима били значајнији, лепши и уређенији, него касније у матици земљи.

Ако изузмемо ''први ешалон'' познатих и великих људи које Теодора помиње у својој књизи, ту су још десетине и стотине имена не мање значајних људи из света уметности, културе, науке и политике, које ауторка износи, на овај или онај начин, а који су мање познати широј јавности. То је можда још вреднији сегмент књиге, јер се нека велика али неправедно запостављена имена овде бележе и износе.

Поред културе и образовања, упознаје нас Теодора кроз своја сећања, Сремски Карловци су познати и по гајењу винове лозе и прављењу вина. Због привилегије коју су Карловчани добили од цара Карла VI 1721. године а којом је предвиђено да сваки сопственик куће (која није ограђена) добије на уживање четири јутара земље, становници Сремских Карловаца су имали солидне приходе и тиме се објашњава зашто је знатан број Карловчана завршавао велике школе у иностранству. Као што је и због велике количине вина „које је текло у потоцима“ у „Карловцима било и толико суманутих“, (по речима Теодориног оца Јована Симеоновића Чокића (1851-1924)).

„Карловци су и у свом животу ''на води'' били паланка, шта су друго могли бити са својих шест хиљада становника, колико их је тада било. Но, Карловци су се у нечем ипак разликовали од других паланки: били су пуни школованих људи, као и оних који су се тек школовали. Тачно је да је свуда око њих била бара, да је трска расла гдегод погледаш, на периферији је било много кућа покривених трском и људи су у Карловцима били нека врста трске, оне ''трске која мисли''. Кад једном буде написана права историја Карловаца, када се савесно проуче све промене у друштву кроз многе године унатраг, мораће се доћи до закључка да су Карловци имали одређену крупну улогу у културној историји Срба...“. (стр. 132)

Кроз Карловце, како рекосмо ''пролази'' велики број значајних људи, али не само из света културе и уметности. Тако је ауторка ових сећања лично видела Драгу и Александра Обреновић, непосредно пред њихову смрт 1903. године, када су прошли кроз Карловце идући према Крушедолу да обићу гроб краља Милана. Теодора ће видети и другог Александара, краља и Карађорђевића, који је 1920. године посетио Карловце.

                                                  III

Преци Теодоре Петровић, како се дало очекивати, „негде су из Старе Србије“, али су они за трговином дошли пре Велике сеобе. Њен деда Стеван је имао седам кућа у Карловцима. У једној од њих, где је била трговина, митрополит Стеван Стратимировић се 1791. године договарао са другим Стеваном, горе поменутим дедом, око оснивања Карловачке гимназије. Митрополит ће неколико година касније исто урадити и оснивајући Богословију.

Због те трговине и винограда, Теодора се рађа и одраста у добро стојећој породици, нешто мање богатој јер њен отац не наставља да се бави трговином а уједно и даје сву децу на велике школе. Теодорина мајка Емилија је изродила четрнаесторо деце, од којих је шест кћери „у првим годинама живота покосио шарлах или дифтерија“.То је патријархална породица, са видљивим очевим ауторитетом, али уједно и слободоумна, јер се деца дају на школе, а иста се васпитавају у родољубивом духу. Ево како Теодора описује доживљај свога оца када први пут одлази у Србију: „Сећам се добро, причао је отац, да су ми за ту прилику сашили ново одело, којим сам се поносио. Чим смо стигли у Београд, отац ми није дао да коракнем, већ ми је рекао ''клекни!'' – и ставио руку на раме. Ја погледам у своје нове панталоне и отворих уста да нешто рекнем, као отац повика оштро ''клекни и пољуби земљу својих прадедова''. Знамо да то није био усамљен случај у оно доба“. (стр. 24)

У кући где је рођена Теодора свраћао је Вук Караџић, којега се њен отац сећа: јер га се бојао. Овај је то приметио па је његовој мајци говорио: „Снајка, доведи ми Јоцка“, те га је метао на крило. Њен отац је говорио да су Вукови бркови „јако мирисали на ракију“.

Ова књига је, између осталог, посвећена управо њеном оцу (неки јој то и замерају), једној интересантној личности, којему се Теодора дивила и на овај начин желела да подвуче његов значај за карловачку и српску културу и историју. Човек је заиста вредан помена. Јер да није, не би му један Вељко Петровић писао биографију за Станојевићеву Народну енциклопедију. Теодорин отац Јован се дружио и сарађивао са људима попут Васе Живковића, Михаила Пупина, Уроша Предића (који му је израдио портрет). Он је био члан одбора за пренос Бранкових моштију. О њему у својим мемоарима говори Тодор Стефановић Виловски. Он током свог живота пише за разне часописе: Зору (бечку и мостарску), Српску зору, Застави, Јавору, Стражилову, Бранковом колу, Српском дневнику, Звону, али је највише трага оставио као преводилац. Он другује са Павлом Марковићем Адамовим, Михаилом Полит Десанчићем, Миланом Савићем и његовом ћерком Аницом, Исидором Секулић, Иларионом Руварцем, Стјепаном Митровим Љубишом, Петром Карађорђевићем, са Јованом Јовановићем Змајем и Лазом Костићем.

Да ништа друго у животу није урадио Теодорин отац Јован, а да је само сачувана његова библиотека (коју она делимично и по сећању презентује) то би био велики и вредан допринос српској култури. Било је ту првих издања веома важних књига за српску историју и културу, било је књига са посветама аутора, било је књига на другим језицима или старих часописа. Трагедија српског народа, поред смрти, јесте и стално паљење и пљачкање књига, рушење историјских споменика, затирање трагова постојања.

„Према књигама које су се некад налазиле у орману са очевом библиотеком ја и данас осећам извесно поштовање, без обзира какве је вредности била која од њих и напрежем се у овим тренуцима да их се сетим у што већем броју, да одржим неку врсту немог помена попаљеним и несталим књигама, које су страдале у рату и непосредно после рата због разних околности“. (стр. 96)

Отац Теодоре Петровић, Јован, то јест, његова судбина, давно су и много пута опеване књижевне странице које описују расколе и недоумице људске душе која вапи да буде нешто друго од онога што јој је намењено људским и породичним законима: био је књижевник и уметничка душа заробљен у телу државног чиновника и традицији породице која се бавила трговином и виноградарством. Зато је остао недоречен и у сенци великих људи са којима се дружио.

Теодора Петровић је своје успомене написала ''професорски'' коректно, сентиментално и поучно, педагошки, као да држи предавање ученицама неке женске школе (које испод клупе тајно читају љубавне романе). И, ничег лошег нема у томе. То не умањује вредност ове књиге која је препуна чињеница и успомена на један важан град и једну велику школу у њему. Лична нота која је доминантна кроз спис се подразумева код писања оваквих књига јер Теодора није писала ''историју'' већ ''сећања''. Има истине и у речима њеног професора и ментора Павла Поповића: „стил јој је особит, мушки“.

Сећања су пуна анегдота, што по чувењу, што лично доживљених. Једна од њих говори о формирању Сокола у Сремским Карловцима. Старешина карловачког Сокола др. Лаза Поповић обратио се свом чувенијем имењаку Костићу, да испева химну Соколском друштву. У писму је велики песник одговорио: „Нажалост, ви ми се касно обраћате, јер ја више нисам способан да испевам химну за вас, јер више нисам соко, већ стара очерупана орушина“. Или, она о Димитрију Руварцу: „Такав је, ето, био прота Руварац. У младости прзница какви се ретко сретају. Као ђак четвртог разреда гимназије у Карловцима забо је сечиво свога перореза до самог дршка у бутину свога друга у клупи“. (стр. 110)

Веома су вредни, поред наведеног, и описи професора гимназије, начин на који су предавали или се односили према ђацима, и то из времена када је Теодора била ђак, како и из времена када постаје професор. Како год било, пре него је постала чувени професор Карловачке гимназије, Теодора Петровић је понављала једну годину. Толико о тадашњим критеријумима. Ову књигу бих препоручио као обавезну лектиру, пре свега будућим просветним радницима и библиотекарима, јер она одише духом једног старог времена, времена почетака озбиљног и систематског образовања у Срба. Поред тога овде се могу упознати са методологијом тадашњег образовања, начин на који су одређени професори радили, њихове карактере и мане, али и са мноштвом имена аутора и наслова старих библиофилских издања књига. И ако је по некад узлазила у превише детаља наставног програма гимназије, потом и факултета, али је томе узрок ''професионална деформација'' дугогодишњег професора и педагога.

„Када сам 1924. године добила наставничко место у Карловцима, предавала сам петом разреду и сину тада још професора Мике Јаковљевића. Он је пратио мој рад у школи и једног дана ми рече: ''Дивим се енергији коју ви улажете у своја предавања, али сам слободан да вам као старији и искуснији на том послу скренем пажњу на две ствари, пре свега, ви нећете моћи дуго да предајете таквим темпом и са толико залагања. Брзо ћете се заморити, а  можда и разболети. А друго: ви не водите рачуна ко су и какви су ваши ђаци. Већина од њих су са села, сељачки синови, који можда у својој родитељској кући немају ни једне књиге. Ви сте међутим расли у веома повољним условима...“. (стр. 100)

                                                 IV

Поготову су вредни редови о периоду светских ратова, то јест, њиховог одраза на живот Срба у Сремским Карловцима, јер су исписивани искуствима очевица директно погођеног породичним трагедијама, а уједно и образоване особе која је могла посматрати догађаје и у нешто ширем контексту, служећи се доступним архивама и литературом. „Све наше невоље, жалости и трпљења почињу у правој мери са првим светским ратом“ – вели Теодора на страни 142.

Почео је Први светски рат, почела су са њим и хапшења и стрељања Срба, интернације. Ухапшен је Теодорин брат Стеван – Браца, угледни адвокат и народни посланик, који ће 1918. године постати потпредседник Народног већа. Други брат, Јосиф, будући лекар, библиофил и полиглота, човек који је друговао са Хугом Балом и Ериком Маријом Ремарком, бива мобилисан, у Галицији ће пасти у руско ропство, као добровољац ће се прикључити српској војсци са којом ће проћи све што је иста прошла. Најмлађи брат Коста, тада већ доктор правних наука, затећи ће се у Београду, али се враћа у Карловце. Смрт ће пронаћи у водама Дунава, следеће године.

Убрзо сазнају, Срби из Карловаца, да претходни ''идилични суживот'' са комшијама и није био баш најискренији са њихове стране. То ће, међутим, бити само блага опомена за оно што ће се догодити у следећем ''великом рату''. Вредно је напоменути, да у кућу горе поменутог Теодориног брата Браце, за време рата као аустријски официр борави доктор Иван Рибар, који ће и после рата наставити дружење са породицом Симеоновић Чокић.

Најзад је дочекана и 1918. година:

„Немачки војници стоје укрућено на балкону Двора и мирно посматрају расуло свог дотадашњег најмоћнијег савезника. Разуларена и обезглављена руља сада се више не повлачи, већ кукавички бежи из окупиране и опљачкане Србије. Носи собом све што се могло понети: клавире, постеље, лустере, дечја колица, посуђе и безброј других ствари, често и сасвим безвредних. Уза свака кола пуна плена јаше војници на коњима. Обрнули калпаке наопако, а око врата им висе на канапу нанизане шољице за кафу... Говорило се по вароши и то да су се на неким кућама појавиле беле заставе. Франковци су се побојали за своје животе, али нису имали разлога за то: после првог светског рата никоме од њих није пала ни длака са главе. Из тих су се редова регрутовале усташе у другом светском рату“. (стр. 196/7)

Мора се приметити да је Теодора Петровић ''правила веома мало компромиса'' са комунистичким властима по питању самоцензуре а када су садржај књиге и њено мишљење у питању, јер треба узети у обзир време када је књига настајала и када се штампала. Тек колико је било минимално могуће, па и тада чини се више из убеђења а мање из кетмантства. По том питању њени ''компромиси'' су знатно мањи, чак и у односу на неке много познатије ''дисиденте'', па и када је сам Михиз у питању.

1920. године Теодора Петровић уписује Филозофски факултет у Београду, Српски језик и књижевност, и почиње да слуша предавања Павла Поповића, Александра Белића, Богдана Поповића, Милана Богдановића, Владимира Ћоровића. На том факултету тада предају на разним семинарима Станоје Станојевић, Душан Поповић, Миодраг Ибровац, Веселин Чајкановић, Милош Тривунац, Брана Петронијевић, Хенрик Бараћ, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Јован Цвијић. О њима, као и о студентском животу и организовању, поготово женског дела академских грађана, оставиће ауторка трага у овим списима. Некима ће посветити више пажње и редова, на пример свом ментору Павлу Поповићу, као и Вељку Петровићу и Васи Стајићу. У овој књизи се могу наћи корисни редови о универзитетском и студентском животу у Београду између два рата.

У својим успоменама ауторка је оставила трага и о руској емиграцији после великог рата и револуције, која је у великом броју нахрлила у Карловце. Најзад, у тој вароши је и сам Врангел сместио своју породицу и штаб, а ту му је и отац сахрањен. По мом мишљењу тај траг је требало бити обимнији, у овако обимној књизи, свакако би то био вредан помен и докуменат, интересантан за читаоце и историчаре. Али, стиче се утисак као да је ауторка хтела што пре да се ослободи ''врућег кромпира'', управо због оних горе поменутих ''компромиса'' и да је остала недоречена.

„Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камиловци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица... Врангел се увек по Карловцима кретао само у кругу своје породице, и то увек корак-два испред осталих“. (стр. 330)

Како год, због смрти оца, без завршеног факултета (остао један испит Историја српскохрватског језика), Теодора се враћа у Карловце, и већ 1924. године почиње „да служи у Карловачкој гимназији“. Последњи испит ће положити после две године, касније и професорски. У том делу књиге она гимназију описује из друге перспективе, сада као професор, са свим проблемима са којима се сусретала, пре  свега са самовољом разних директора те установе. И тада је политика постављала и смењивала.

                                                V

Међутим, куца на врата други ''велики рат'', по српски народ још крвавији. То су и последња поглавља књиге. Сви дотадашњи проблеми тада постају мали и неважни према ономе што је почело да се догађа у њеној околини. Теодора Петровић (то је презиме њеног мужа Косте, са којим је имала сина Ивана) је била патриота, национално опредељена, али није била шовиниста. Она се трудила да, описујући националну и личну трагедију каже о обема странама, и добро и лоше, ни једног тренутка не прећуткујући ни оне ствари о којима се није много причало у време комунизма: о усташким злочинима и НДХ. „Вељко Петровић је на једном месту врло лепо рекао да нам старост даје право да говоримо истину. У овом моменту ја то своје право до краја искоришћујем“ – каже Теодора на страни 359.

Све поново, као и пре тога, почиње променом понашања дојучерашњих комшија и колега, пето-колонашењем, шпијунажом, издајом, денунцирањем. „Пре него што се стари ратни филм почне да развија, задржаћу се на приликама у гимназији пред почетак рата. То је потребно учинити, јер су се, нажалост, на чело усташког покрета у Карловцима нашли и неколико професора ове школе... Са некима од њих Коста и ја смо одржавали скоро пријатељске односе и не слутећи шта ће се временом из њих ишчаурити. То се на првом месту односи на професора Вјекослава Барлековића“. (стр. 453). Тај ће у време НДХ постати директор Карловачке гимназије а своју ''пријатељицу'' ће шиканирати и назад избацити из гимназије пославши је на рад у Нову Градишку.

Затим следи опис тешких дана под усташком и немачком окупацијом: прича о храбром капетану Ковачевићу, из Ваљева, који после априлског слома при уласку Немаца у Карловце пружа отпор и при том убија неколико њих (због чега Немци стрељају шесторо карловачких Срба, ''сто за једног'', почеће да важи касније и то на територији уже Србије, у НДХ није било ограничења); о томе како јој је почетком рата одведен брат Стеван – Браца и како га више никад није видела јер је завршио у јамама Јадовна; о баронима Рајачић, храбрим и поштеним људима који се нису мирили са усташким злочинима, и о томе како је један од њих извршио самоубиство после априлског слома, те како је други брат Рајачић покушавао да спасе Брацу; о усташким зверствима и мучилиштима по старим карловачким зградама; о свом боравку у Новој Градишки, Осијеку и Загребу; о томе како је у тим градовима сретала људе који се нису слагали са усташким режимом, који су јој помагали и спасили јој живот кад је била ухапшена; о томе како је онај исти младић који ју је извукао из ''камиона смрти'', после тога лично побио много Срба у Дервенти и био стрељан након рата; о томе како је вршена присила и пропаганда покатоличавања Срба; о томе како су виши друштвени слојеви Срба живели релативно мирно и добро у већим градовима НДХ и како су неки служили Павелићу; о томе како је она лично у тој и таквој НДХ пензионисана 1943. године; и о томе како већ следеће године, 1944. године, десет дана пред ослобођење Карловаца, у октобру месецу одводе њеног другог брата Јосифа у Јасеновац, одакле се никад неће вратити, што само говори у прилог чињеници да је ''фабрика смрти'' радила пуном паром до последњих дана...

Сећања се завршавају завршетком рата. Сама Теодора Петровић пише на крају да ови списи првобитно нису били намењени јавности. Отуд су преобимни, делимично несређени, на многим местима се понављају – али све то не умањује њихову вредност. Младен Лесковац их је тражио за Зборник Матице српске. Тако је настала ова књига. Нећу, на крају изводити никакве закључке. Најбоље је кад се то узме из саме књиге. Завршићу, зато, Теодориним речима: „Сећам се да сам тих дана срела на улици Ангелину Дејановић. Зауставила ме и упитала: ''Колико ћеш ти усташких глава тражити за своју побијену браћу?''. То питање ме је бескрајно изненадило и мирно сам јој одговорила: ''Нећу тражити ниједну...''“.