ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!

Пише: Игор Ђурић

              
          Говорио ми једном један човек, давно: „То што су ми 1947. године комунисти одузели бика, да би нахранили ''гладни и братски албански народ'', није ми толико тешко пало колико чињеница да сам лично морао да терам бика седам километара до места где ће ми га одузети“.

Тако и ја велим: то што је жири одлучио, како је одлучио, право је и мишљење оних који су у његовом саставу. Али то што смо морали да слушамо и читамо жалопојке, тираде и хвалоспеве од њих, да силом учествујемо у том ''терању бика'' (терање овде има конотацију ''вођења'', мада нисмо далеко ни од правог ''терања''), то им већ не могу опростити: "хиперпродукција, неписменост", ''бедници'' који су их малтретирали са толико наслова (а они су већ знали ко ће у избор и пре него су књиге написане) па су они морали да се претварају да су све прочитали (обзиром на интензитет слања, и динамику, требали су читати 2-3 књиге дневно од октобра до краја године), са једне стране, и: 

„Приповедање у „Арзамасу” тече сменом драмских, дијалошких и прозно-есејистичких пасажа... Тако се из једне сасвим интимне, готово камерне перспективе отвара универзални приповедни план без којег нема доброг романа, ни вредне уметности. Исприповедан сведеним, драмски економичним начином, у сталној смени комично-апсурдног и сетног тона, те стога жанровски неухватљив...“. 

Истина је једино да је роман заиста ''економичан'' у сваком погледу, али је естетски, жанровски, уметнички у духовно – веома ''ухватљив'', јер што би рекао Михиз: „Свака добра представа има хиљаду мана. Слаба представа, само једну – да је слаба“. Дакле, у једној овако духовно и уметнички скученој ''економији'' није се имало шта ''ухватити''. Ко је књигу купио највећа корист до тога је што са фискалним рачуном може играти наградну игру.

Ауторка, пак, вели: „Тема мог романа врло је једноставна. Реч је о односу мајке, која умире, и кћерке која се о њој брине. Мислим да је форма мог романа несвакидашња, због тога што наликује на мозаик сачињен од дијалошке форме која се смењује са прозном формом“. 

Не верујем да би се Борислав Пекић сложио око тога да је форма ''несвакидашња'' јер се маестрално служио истим поступком када је писао једну од најбољих и највећих књига у Србаља и шире, мада Златно руно није добило НИН-ову награду. Не бих се сложио ни ја. Мој роман ''Клинички живот'' (био у конкуренцији пре неколико година) је рађен у истој форми, само што је интелектуално супериорнији од овогодишњег НИН-а - немерљиво.

Дакле, сада се већ ''да приметити'' да сам ''лично'' заинтересован за брљотине жирија (неукусно говорећи о себи самоме и својим књигама, увређен ко сеоска снаша, али повређен повредом која није физичке природе већ вређа интелигенцију и меру укуса), јер сам и сам имао књигу у ''конкуренцији'' (ни једног тренутка нисам имао илузију да ће неко то прочитати, поготову кад види име малог издавача са Косова чији је лобистички потенцијал раван нули). Међутим, ово није проблем жирија и писаца, ово је цивилизацијски проблем, проблем срушеног система вредности, целокупна слика друштва у којем живимо. Тако да није ни било за очекивати да у земљи где преко ноћи постанете ''доктор наука'' или ''академик'', тамо неки жири (који је део тог истог система и фактор његовог урушавања) – буде добар. То: не!

Тако, да би избегао анализе којима нисам вичан и које су овом случају немогуће (јер не можете анализирати уметничку и књижевну вредност, на пример, оног горе ''фискалног рачуна'' који добијете у бакалници), ја сам се послужио другим ''несвакидашњим поступком'' анализе књиге коју је потписала особа која је... 

„обављала функцију помоћника министра за културу, директора драме Народног позоришта и директора Атељеа 212, и која има статус истакнутог уметника од 2005“ ... 

...примећујете, у време кад нам већ увелико иде по злу и у култури, и у уметности, и у животу, и када нам је живот бојен жутом бојом а медиокритети укусно одевени кренули да нам ''продају'' као културу и уметност оно што нису бубрези, те смо данас као реакцију на све то добили нове помоћнике и директоре који су жуту боју заменили: црном... 

Једино награђени и жиранти (јер више приличи тај назив од ''чланови жирија'', у свакој боји остају исти). Наиме, решио сам да презентујем неколико страна, упоредо, моје и награђене књиге. Можда моја и није боља али је свакако мање лоша од награђене. Странице које ће бити цитиране су изабрале неутралне особе, не знајући због чега од њих тражим да ми кажу два броја од 1 до 150 (уз сведоке В.Р и Г.П.): библиотекарка која ми је издала књигу и конобарица у кафани преко пута библиотеке (јер је аутор овог текста био толико ''узбуђен'' што је успео да се докопа овог ремек-дела да је морао да се смири са неколико виљамовки). 

Садржај са изабраних страница је презентован у обиму који је реалан, тако да аутор овог текста није намерно себи ''додавао'' дуже цитате - једноставно презентовано је то ''чега је било'' на страници. Поред тога, аутор се унапред ограђује од техничких и словних грешака (за то се прво ''ухвате'' кад хоће да одговоре а немају других аргумената) јер сам прекуцава текст, и нема лектора и коректора, није на буџету никад ни био, није ни жут, ни црн (мало румен од поменуте виљамовке, можда).

Ево:

НИН-ова, страница 25.:

МАМА

Какву ти то везу имаш кад оволико морамо да чекамо?

ЋЕРКА

Довела сам те код најбољег доктора, он је директор целе болнице.

МАМА

Можда је директор по политичкој линији.

ЋЕРКА

Мама, немој да си безобразна. Стрпи се још мало (Прозову их.) Хајде, ово смо ми.

ДОКТОР

Добар дан, шта је са вама госпођо?

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 25.:

Обезвољила прича слушаоца, другог деду. Далеко, брате, све то оде. Какве сабље и бакрачи?! Све то он зна, само није имао услова да гради. Чекао је ту проклету борачку пензију која никада није стигла. Мало он има муке са својима, него сад мора да слуша предавања човека који за живота није изговорио све укупно речи колико сада каже за једну ноћ. Али, разуме човека, деду градитеља, као што разуме и себе. Потомци им се размилели по околним брдима, умиљавају се другим племенима, већ су почели да се сахрањују на различитим местима, што није добро, знали су то обојица, тако да га нису интересовале приче о градњи кућа и продаји истих, о подвраку и тавану, како овога другога нису интересовала његова запажања о змијским језицима и дијалектима, о чему је он увелико спремао исцрпну студију за академију наука, чији дописни члан није био јер је слабо стајао са дописивањем.

Деда градитељ зна да су његови потомци за овога кратка вакта гледали триста чуда: безводна подручја, јалове жене, овце са две главе, мушкаће без иједне , коње од којих се више није правио лепак и ако су масовно липсавали од глади и исцрпљености, прашину која се слагала на скоруп док се млеко хладило на прозору, славе без гостију и свеће, трпезе без хране за путнике намернике. Видели су шуме које нема ко да сечом краде и људе са којима нико није хтео да разговара ма колико се они трудили да мучки ћуте. Видели су равницу којој није било краја а нигде брда да ти сачува леђа и образ. Деца су се рађала а нигде није било турског аскера да дете дарује и врати се четири-пет година касније да дете узме водећи га у нови живот и нову веру, или га остави да потомцима гради камене куће.

НИН-ова, страница 57.:

Ируканџи је мала медуза, стала би комотно у људску шаку и потпуно је провидна. Могла би да прође неприметно, не само у океанским дубинама, у којима иначе обитава, него би је било тешко уочити и у овећем лавабоу, толико је незнатна. Али од ње зазире цео живи свет. Не што би хтела некоме да нанесе зло, ируканџи није створена ни са каквим намерама, а понајмање са разорним. Али њено постојање је једноставно смртоносно. Све што дотакне, она усмрти. Зато се ова медуза размножава партеногенезом и живи цео свој морски век потпуно сама. Оног кобног тренутка када се судари са другим живим бићем, она га убија и истовремено сама гине. Само је смрт у сваком тренутку спремна да, великодушно и без зазора, узме у загрљај малу ируканџи и избави је из усамљености.

Зато легенда вели да се ова медуза рађа заљубљена у смрт.

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 57.:

Тај ветар, који се зове мећава или северац (мада је дувао са свих страна али се чинило да је север некако најсуровији), што га је градитељ случајно поменуо није случајно поменут. Љути камен је управо био потребан због тог поганог ветра, да га, уколико је могуће, својом љутицом пресече кад овај хоће да зајебе радњу и почне да дува уназад. Урадити то је знао, чак и смео, кад би хтео, да збуни грађевину која му се инати и противи или кад би решио да заврши започето, то јест, да докусури оно што је већ урнисао – да прође неколико пута напред назад преко несретне рушевине. Оно што му се највише замерало јесте што тај ветар за људе и марву ич није марио, кад је већ некако природно било да се кида са грађевинама и дрвећем, и што је стално мењао правац одакле дува, то јест, да се народски изразимо: што је курвински завијао.

Како је већ речено, никад није долазио изненада и то џентлменство му се мора признати. Имао је неколико најављивача али је црни плес вранећи био најпоузданији. Црвено небо на западу био је поприлично поуздан предзнак, као и његова посестрима бура која би га најавила на мору. Црни плес је био стопосто знак да ће за двадесетичетирисата, у минут, он кренути и то одмах свом силином, наиме, није се залетао мало по мало, већ одмах бацио све карте на сто. Већ је описано како је тај црни плес изгледао, међутим није речено да је тај плес изазивао већи шок код људи и инсеката од самога ветра. Вране би наизглед незаинтересовано заузимале гране на околном дрвећу, бивало би их све више и више, разговарале би о обичним стварима, времену или ценама, док у једном тренутку ни једне не би било више у ваздуху и лету. Црнеле су се гране дрвећа као да је пао снег. Црни снег. А онда, као на нечији знак, све би се винуле у ваздух и кренуле у лук извођења црног плеса. Наравно, кад би завршиле са ритуалним плесом дозивања, то јест најављивања ветра, биле су свесне да и оне треба да потраже уточиште пред надолазећим злом, па су се спуштале на тло и док би трајао ветар ходале су међу људе и понашале се као људи. Од тога колико би трајао црни плес, зависило је колико ће дувати ветар. Увек непарни број дана, највише: седам.

НИН-ова награда, страница 98.:

МАМА

Теби никад ништа није добро. Уместо хвала да ми кажеш што сам те спасла од гњаватора, ти се још љутиш. А ја ти једина желим добро. Како си тако испала, као да су те украли Цигани, а не да си васпитавана у финој кући. Била си, међутим, тако добро дете. Никад се ниси бунила кад си била мала. А сад само урлаш. То је зато што се ниси удала. Да си се удала, не би сад била тако бесна.

ЋЕРКА

Доста!!!

МАМА

Шта ти је? Шта урлаш?

ЋЕРКА

Престани да ме малтретираш.

МАМА

Хоћеш да ти скувам чај од камилице? То смирује.

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 98.:

Шта су још волели?

Пуне тањире, госте, да иду у госте, провинцијско позориште и успаљене средовечне љубитељице лаке литературе. Волели су траву, зелене пузавице и лепо оивичене леје лука. Затим, волели су суботња ведра јутра, жамор добродушних људи који су кренули на пијацу, путнике намернике које ће ујутро поливати водом под степеницама држећи у једној руци бокал а у другој чист и уштиркани везени пешкир.

Волели су, на пример, да их нико не дира, али су волели да их неко задиркује, да причају вицеве једни другима, да се шале, али да се не вређају, осим међусобно, што су сматрали да је породична, ако не и лична ствар.  Волели су да буду строги али правични, да криво стоје али да право зборе. Волели су још од детињства лунов магнус стрип* и алан форд, неилустровану дневну политику и нин, руске писце и време смрти, отац је волео и деобе а унук од градитеља - корене.

Шта су још волели унук градитеља и његова породица?

Рецимо, да се претварају како знају да спремају талијанску пасту, или, да се разумеју у озбиљну музику, поготову аустроугарске валцере који су били најмање озбиљни од све озбиљне музике али су лепо легали зими кад пада снег, или да држе како је црни талас у филму до дана данашњег непревазиђени уметнички и бунтовнички вид изражавања кроз кинематографију, после рокенрола који су волели, исто. Волели су да имитирају поп-арт у начину облачења и понашања а да крече зидове у стилу ворхола. Мушки део породице је изигравао мачо алфа мужјаке пијући виски без леда, док је женски део преферирао на скупим парфемима који су се трошили немилице и делили по целом комшилуку.

*(да би одао почаст лику из свог првог романа, вампиру Методију аутор је лична имена и презимена, имена градова, континената, држава и имена становника истих, називе књига и установа, итд, - писао малим почетним словом).

НИН-ова награда, страница 116.:

ПОШТАР

Да сам ја председник ове земље, показао бих свима њима. Ја бих знао како бих са тим хашким и белосветским бабускерама. Треснуо бих руком о сто и рекао: Знаш ли ти, бре, ко сам ја? Ако заусти нешто да каже, ја бих скресао: Ко ти јебе матер.

ЋЕРКА

Па што се не кандидујете, сад ће избори.

ПОШТАР

Ма, не да ми ташта да се брукам, а хтео сам.

ЋЕРКА

Штета.

ПОШТАР

'Ајд, уздравље, поздравите госпођа маму. А ваш тата био много фини човек, баш сам га волео. Штета што је умро.

ЋЕРКА

Јесте, довиђења. (Затвори врата.)

МАМА

Шта је донео? И шта ти им толико да причаш с њим? Што он уме да буде досадан.

ЋЕРКА

Неки пакет за тебе. Шта ти је то, 'леба ти?

МАМА

Не псуј. (Узима пакет)

ЗЛЕ ПАСТРМКЕ, страница 116.:

Јер, тај човек, мисли се на градитеља, није запевао ни кад су му се рађала деца, ето, ни кад се родио унук који ће га опевати и описати и који ће имати сина који лепо пева. Било је то једнога дана. Унук градитеља камене куће се готово у најситнијим детаљима сећа свога доласка на свет. Чим се родио, пошто је по обичају заплакао и узео погачу и со које су послужиле медицинске сестре у народним ношњама, спознао је да неће умрети ту где се родио али да ће сигурно умрети једнога дана. Тад је већ знао да ће морати да оде из завичаја и ако је деда већ изабрао лепо место на гробљу где му је канио ударити темеље за споменик.

Било је мрачно тога дана, као да је јесен када су облаци знали да се спусте до кровова кућа, оних на спрат, а киша не би стигла да падне одозго на доле, већ је летела с' лева на десно, ређе супротно. Била је зима, био је снег, прљав снег, и прљаве мисли у ваздуху, прљаве у људском смислу, намерне да учине зло. Била је нека столица у ћошку ходника и канта пуна воде на њој и лед који се већ хватао на врховима канте са водом у ходнику у ћошку на столици у кући где је доведено новорођенче. Била је галама у соби у коју се долазило из ходника у чијем ћошку је била столица на којој је била канта у којој је била залеђена вода и кутлача уз чију помоћ се разбијао лед и захватала вода. Галамило се у соби било је пуно пића и киселог купуса прженог меса неизмерног страха од будућности нечега што је личило на песму и једна канта пуна воде у ходнику на столици испред собе где се галамило пило и певало.

Дете нису даривали новцем већ аутобуским и возним картама, лажним сведочењима и упозорењима да чува леђа. Добио је неколико безвредних обећања да ће све бити у реду и да кућа неће изгорети а смук угинути насилно када он сада тек рођена беба буде имао равно тридесетиједнугодину. Неко је у колевку тутнуо и неколико чаура кратка деветка јер се пуцало у част његовог рођења на шта су суседи одговорили ватром па је пушкарање уз песму настављено до зоре. Пред зору су слављеници осокољени дедином ракијом и освежени бабиним вином начинили јуриш и потиснули злочиначке суседе на почетне положаје. Кад су поделили ордење и медаље за храброст наздрављајући у то име установили су да се дете усрало.

------------------------------------------------------------------------------------------

Преузети делови из књиге АРЗАМАС, Ивана Димић, Лагуна, II издање, 2017, (коришћени у сврху критичког осврта а не у комерцијалне сврхе, или у циљу и намери угрожавања ауторских и издавачких права), и ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ, Лестве, 2016. 

ЕСЕЈ О нин-ОВОЈ НАГРАДИ ЧИТАЈ ОВДЕ!!!