ИСТОК - РОЂЕН ИЗ ВОДЕ!!!

  Пише: Игор Ђурић                                    

Васцели дан прескачеш некакву воду у нади да ћеш остати сув, што ти наравно никад не успева.

Јездиш кроз шљивике и потајно, у себи, пуниш каце, „тераш“ казане и ракијом точиш бурад.

Крајичком ока видиш себе како  храниш земљу и како те она воли. Ваљда што је црквена – сва некако зрачи.

Од како је Истока кроз њега протиче вода. Истиче. Да нема те воде не би било ни Истока. Вероватно и супротно.

Каква је источка вода!!!

Више није. Није то иста вода.

А може да бидне.

Из дубине брда је она излазила на светлост дана само за нас. Само нама да угоди.

Ми не разумемо да некоме и негде може недостајати воде.

Код нас се вода греје пре пића. Свуд је хладе - ми водом хладимо.

У тој води живи пастрмка. Она са црвеним тачкицама. Речна. Тек да нам покаже да вода чиста и да нам славу не омрси. Хватала се руком: ко је знао а није био зимоморан.

                                  Овај текст у интерпретацији Тихомира Арсића (погледај видео)

Кад дођеш на извор умијеш се, сачекаш да те поветарац осуши па се напијеш воде. После тога: нов си човек. У хладу после припалиш дуван и ћутиш. Нису ти потребне речи. Све знаш.

Вода је живот. Чиста и хладна вода је здрав живот, чист разум и чио дух.

Наша вода никада не плави. Неће да се замајава. Срамота је за њу да се забари и жабокречи, да се замуљи и загреје. Зар је зато са планине и из планине излазила?

Окретала нам је точкове од воденица и ваљавица, жито да мељемо и вуну да влачимо. Речни демони, караконџуле, су ту покрај воденица, на обали реке, чекале ноћне путнике случајнике, јахале их до првих петлова па смо их јутром налазили избезумљене и мокре. Зиме  и мртве. Зимски демони су опаснији.

Река нам није 'ич дугачка. Признајемо је само док је вода бистра. Чим се мало помути одатле је њина, било чија, то се нас не тиче. Наша углавно' није.

Ми реком идемо узводно. Према извору. Ту 'де се рађа река једина је права вода.

Исток то ти је извор.

Истиче вода – ствара исток: тек после реку. Ми немамо  реку:  имамо Исток. Река тече, наша вода са извора истиче. Да смо некако могли само за нас да је оставимо. Да остане само исток, да никад не буде река.

Каква је то вода!!! Она што истиче пошто извире.

Вода нам је, најпосле, и језик избрушила. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода... Тако је настао Исток...

*

(Сакупио сам много фотографија из Истока, старих и нових. Закључио сам да су Источани волели да се сликају поред воде. Нема тога Источанина који нема макар једну фотографију са Извора. Исконско је то: нешто!!! Везано за оно што не можемо да схватимо али што осећамо у себи. То је словенски ген о којем сам писао у Колони. Није у питању само велика количина воде која нас је окруживала. У питању су ритуали и култови које су гајили наши преци).

Писати о Истоку а не поменути источку хладну воду значи да ништа није речено и да је најважније прескочено. Најзад, и само име града настало је и постоји управо због те воде. Исток је добио име по извору: истоку воде из стене (а не по страни света како то многи мисле). Истиче вода из камена, па реком после истиче из Истока, па тако истиче док може. Пошто је много воде истицало - тако и село доби име: Исток. Већ сам негде написао да код нас река не тече већ истиче, одлази великом брзином: жури, брза и хлади нас. У повељи цара Душана манастиру Свети Архангели, 1348 пише: „на Мокри дол у реку Исток, и уз реку како истиче Исток на Вранове планине...“.

Воде има на све стране, избија из сваког камена, из сваке ископане рупе или бразде. Уједно, тим истим браздама и каналима прошаран је Исток као венама којима се разлива живот кроз цело место и околину. Исток је једино место на кугли земаљској где су све дворишне чесме без престанка укључене, где вода нон-стоп тече и где никоме не пада на ум замисао да може нестати воде или да се иста треба штедети. Исток је место где ваздан прескачеш преко некакве воде.

Хладна и чиста, та вода је идеално станиште за пастрмку поточару. Док се није саградио велики рибњак, Источани су били (опет) једини људи на свету који су рибу хватали мотиком. Кад би из реке пустили воду да наваде своје њиве онда би та вода расула по њиви и рибу са собом, толико је ње било. Онда се већи примерци дотуку са мотиком, нанижу на врбов прут и носе кући. И поред тога, Источани су слабо јели рибу. Тек кад је пост и кад се мора. Ипак, рибу смо још 'ватали и са кошем исплетеним од прућа. Мора се знати право место у виру где ће бити постављен кош а и они који рчкају морају знати свој посао. Само је „поточара“ хтела у кош. И речни ракови. „Калифорнијска“ је већ теже ловљена кошем али је зато за њу била намењена мрежа. Ватало се још: руком, блинкером и мушицом. По неко би фрљнуо и динамит, али се он теже набављао. „Пустила“ би се и струја, али то тек касније. Црв је слабије радио – била хладна вода па брзо поплави тако да и риба схвати да нешто није у реду са њим. Наравно, риба се најлакше пецала у рибњаку под условом да те не ухвате. До осамдесетих година прошлог века Источка река је била пуна и јегуља којих је, опет, највише бивало испод воденица којих је, јел'те, било много. После их је нестало јер им је некаква хидроцентрала направљена у Албанији препречила пут при доласку са мора. Јегуља је укусна и веома жилава: чак би и у тигању док се пржи на врелом уљу давала знаке живота.

Да, тако је то: прича о води је прича о реци, а она, пак, прича о риби – једно без другога не може. Ипак, прича о води, када је Исток у питању јесте и прича о Извору. То је било чудо природе, и ретко се где може видети да толико воде излази из стене. Јован Цвијић пише да је Источко врело и лети богато водом баш „као Рашка на утоку у Ибар“. И заиста, његова издашност је достизала и близу 7 кубних метара у секунди. У време највећих суша и летњих жега није никад давало испод 2 кубна метра у секунди. По капацитету, литара у минути, извор Источке реке је један од јачих и на Балкану, и, у Европи. Он је толико био јак да је на самом извору направљена брана а пар стотина метара испод ње и хидроцентрала. Поред тога било је воде за наводњавање, пиће, рибњак и да лије стално са чесама. Извор је место где су Источани волели да одлазе и тамо бивају. То је место које смо прво показивали гостима. Били смо поносни на њега. Тамо смо доносили храну и пиће па седели и уживали у свежини коју је ширила хладна маса ситних капљица – поготову уочи Ђурђева дана.

На Извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25. маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа „Беле воде“ и звала се једноставно: „Кафана Извор“. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докусури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.

Истоку је фалило много чега: индустрије, није се налазио ни на једном важном путу већ је био „слепо црево“, занатство је изумрло па је самим тим и нестало воденица и ваљавица од којих су Источани живели. Једино смо воде имали у неограниченим количинама. По некад нам је сметала јер си стално морао да прескачеш јазове и бразде, да прелазиш дрвене мостиће, да заобилазиш делове улице где је стално текла.

    

Источани су углавном непливачи и том се вештином уче тек када оду из Истока. То није била класична, тиха, равничарска река већ избрзница што тутњи, а, друго: била је толико хладна да се у њој није могло бивати дуже од минуте. Када са чесме сипаш воду у чашу, стаклени зидове се замагле. Пиво је хладно после три минуте. Бостан је најслађи када се охлади у источкој води.

Река није имала некакво посебно и звучно име, једноставно се звала: Источка река. Да се зна да је само наша. Да се зна чија је. Дунав је Дунав а Дрина је Дрина. Не може се рећи за Дунав: Београдска река. Може, али са мало: б. А код нас: јок! И када тече кроз друга места, а тече врло мало јер јој ток није дугачак пошто се после неколико километара улива у Дрим: она је увек Источка река. Дугачка је 18 километара, и распростире се на 434 квадратна километара.

Због те воде Исток је место воденица. И ваљавица али су воденице биле бројније. Исток је на малом простору, свега нешто јаче од километра, имао највише воденица по квадратном километру у целом свету. Нигде друго, а да се зна, није било толико воденица на тако малом простору. И скоро нити једна није имала само један камен, већ два, чак и три. И тај камен је ретко био нечији „цео“. Била су то прва акционарска друштва у нас, тако да је нека породица имала „пола“ камена, а неко тек „трећину“ или „петину“. Тридесетих година, срећу и славу источких воденица почео је да квари млин Антонија Попадића и синова у Ракошу.

Источке воденице су биле чврсте, каменом зидане грађевине,  са дивним луковима кроз које је протицала вода пре него је ударила у пераје које ће окренути камен. Витла су углавном била од камена са додатком тих пераја, дрвених али и металних. Камен који је млео био је окован гвозденим прстеном и добро углачан. Дрвени сандуци у које је падало брашно бивали су масно-сјајно чисти. Одозго је падало жито у отвор на средини камена. Једна летва је тандркала о камен и изазивала таман толико вибрација колико је било потребно да жито капље из дрвеног складишта одозго.

Испод неких воденица су се криле јегуље. Испод свих: поточаре. Вампира нисмо имали, само караконџуле. Али оне су сачекивале поред воденица, никада у самој воденици. Воденице су временом замрле али никад до краја. Било их је и до задњега вакта.

Караконџуле су јездиле поред источких вода још и пре Христа. Приношене су жртве боговима и они су се борили против њих таман толико да се не поремети васионски поредак  (и ако некима то личи на хаос).

Нико их никада није описао. Нити их је видео. А многи су били јахани. Неки су и главу изгубили.

Караконџуле излазе у поноћ, увек саме, никада у групи и увек самца нападају. Бесомучно јашу несретника до првих петлова, после тога иду на починак у дубину источке планине.

Зачудо, никада не нападају код гробља, а најомиљенија места за „сачекуше“ су им мостови (обично чека испод моста у води да је стока не намирише) и код воденица. Воле да јашу по води и шибљу тако да је као по правилу ујутро жртва мокра и изгребана.

Крст не помаже против караконџуле јер су оне постојале пре распећа и нико не зна како се треба борити против њих. Једина превентива је да је коњ осети, а то он увек чини кад је у близини, па да се бежи.

Источани воле шљиву. Временом су научили како се од ње прави ракија. Грожђе су некако гурнули у други план. То им је остало од раније. Много посла треба око грожђа и вина а на крају га само богати пију. Кад се да Цркви и властели обично ништа не остане. Вино такође теже „вата“ а и треба да се једе уз њега. Зато скупљају шљиву па праве ракију, Источани. У време печења ракије и каснијих слављења зимских светковина и слава караконџуле највише нападају. И то по правилу пијане ноћне путнике и залутнике. Уосталом, шта ће неко поред реке у поноћ осим ако није луд или пијан залутао?

Да ли та неман воли мирис вина и ракије па је то привлачи, или је она потомак Дионисијевих Мајнада па их је мирис вина у генима подсећао на лудовања по светим хеленским горама?! Караконџуле нису черечиле путнике и нису пиле шљивовице и јеле лудих гљива, као што су радиле њихове преткиње предвођене обесном главом Дионисијевом али су јахале недужне и припите Источане и усељавали се потом у њихове главе заувек. Кога једном „јане“ караконџула, тај је заувек „јанут“. Данас то називају разним именима, воде их по болницама за сумасишавше али ту помоћи нема.

Неки су тврдили да караконџула може да се ухвати. Ја нисам чуо да је то некоме успело. Јашу се само мушкарци вероватно зато што су караконџуле женског рода. Можда је секс у питању, што се њихове стране тиче. Што се јаханих тиче то знам сигурно: шљива и грожђе су у питању.

Исток је имао и много ваљавица (вуновлачара) али ћемо о њима другом приликом, кад се извлачи време и постане меко предиво приче.

ТЕКСТ: ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ прочитај кликом овде!

ОБЈАШЊЕЊА УЗ РОМАН ''ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА''

Пише: Игор Ђурић

"Није мој посао да олакшам читаоцу".
Игор М. Ђурић
*************************************************
Основна идеја радње:

Новински чланак из 1919. године:

6. маја 1919. године општински лекар Рашовић прогласио је локалну социјалистичку републику у манастиру Дечани. Власти су убрзо угушиле револуционарни преврат без отпора.

Извештај из исте године:

Команда 3 армијске области

Поверљиво бр. 2145

Скопље, 9.V. 1919

 Господину Министру војном – Београд

[...]Др. Рашовић затворио се у Манастир Дечане. Опкољен је са једном получетом и 2 топа упућена из посаде у Ђаковици. Наређено да се Манастир поштеди од квара са наше стране. Рашовић ће бити приморан глађу да се преда.

Начелници округа Звечанског, Призренског и Метохијског престављају ми рапортима који не казују стварне чињенице, да је стање веома опасно у својим окрузима поводом ове побуне у Дреници и одметањем Др. Рашовића од власти, и траже помоћ.

Ситуација је нејасна. Пратим развој догађаја. Налазим да је за сада употребљена довољна снага и да нема потребе за веће проливање крви наших чиновника.

Командант ђенерал М. Васић

Позадина идеје књиге (о чему говори?):

1. Погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе;

2. Историја српског народа, политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојања Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;

3. Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;

4. Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Нови начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;

5. Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што мо и дошли!!!

Какав је то роман:

Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје капије саобраћа са Васионом, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.

Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.

Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?

Писац измишља!

Мора се рећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.

У Деветом кругу мистика, научна фантастика и бајка, су се користиле таман онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о Потерима и прстеновима.

Симболика:

Девети круг пакла: издајници - родбине, отаџбине, гостију, добротвора.

Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека. Број девет је симбол изопаченог човека.

Порука:

Не постоји коначно време и простор. Све се може променити, јер се све мења. Ако ништа није коначно, онда нису коначне ни победе, ни порази: побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа. Само Капија остаје ту где јесте. И народ око ње, чак и кад није ту. Зато су ту Дечани.

Алберт Ајнштајн:

Покушајте да нашим ограниченим средствима продрете у тајне природе и установићете да, иза свих распознатљивих закона и веза, преостаје нешто суптилно, недодирљиво и необјашњиво. Велико поштовање према оној сили изван свега што можемо да појмимо јесте моја религија. У том смислу ја, заправо, јесам религиозан.... Ја не могу замислити неког личног Бога који би непосредно утицао на поступке појединца или би седео и судио сопственој творевини. Моја религиозност се састоји од скрушеног дивљења према бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима. То дубоко емоционално убеђење у присуство супериорне разумне силе, које се открива у непојмљивом универзуму, формира моју замисао о Богу...

...Верујем у Спинозиног Бога, који се разоткрива у законитој хармонији свега постојећег, али не и у Бога који се бави судбином и поступцима човечанства...

...Оно што мене раздваја од већине такозваних атеиста јесте осећај крајње понизности према недокучивим тајнама космичког склада...

...Све је подређено, почетак као и крај, силама над којима немамо никакву контролу. Предодређено је за инсекта као и за звезду. Људска бића, поврће или космичка прашина, сви ми играмо уз тајанствену мелодију коју издалека интонира невидљиви музичар.

Брајан Грин:

Паралелни космоси који настају из инфлације стварају своје вишеслојне рођаке. Тај процес повезан је с временом... Вишеслојни мултиверзум: Услови у бесконачном космосу нужно се понављају и тако настају паралелни светови.

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ДРУГИМА – И ДРУГИ О ЊЕМУ!

Пише: Игор Ђурић

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.

Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове

Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.

 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.

Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.

Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.

Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.

Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитма прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).

У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.

Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?

 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.

Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.