Ја сам Игор!

Пише: Игор Ђурић

Сада тамо пада киша. А магла крије трагове баскервилског пса. Она трчи. Девојка у црном. Били смо баш млади: можда смо тек добили личне карте. Спојио се север и југ. Био је један слет 25. маја и аутобус који је одлазио. Око нас се назирала надолазећа смрт и ватра. Никада није лагала а била је искрена. Али се жуч свађе просуо. Као и увек: без разлога. Покушавала да прича са мном. Стално је изнова хтела да ме учини бољим. Био сам тврдоглав, љубоморан и осећао сам мазохистичко задовољство у  садистичком одбијању. Онда је она отишла далеко.

Прошле су године, и године, и године... десет, двадесет...

А онда је једног дана стигао e-mail:

''Драги Игор!

Прошло је пуно година од кад сам могла да те контактирам и искрено кажем да сам те тражила све те године.

Надам се да ћеш да се сетиш ко сам.

Молим те јави ми се и пошаљи ми који број телефона, да те позовем да мало попричамо ако желиш''.

После је зазвонио телефон.

- Како смо се смували? – питам је после две и по деценије.

- Пришао си ми и рекао: ''Ја сам Игор''.

Како је то тада било једноставно, просто, ефикасно, и: довољно?!

Сећам се: учио сам је да пише и чита ћирилицу. Била је из крајева где се ћирилица није учила.

Добио сам од ње натраг та два писма која сам писао у годинама колико сада имају наша деца (и копију слике са посветом). Све остало је изгорело са кућом - што пре тога није уништено мојим карактером.

- Да објавим писма? – питао сам.

- Знаћу само ја – одговорила је.

„...На време сам се сетио да ти не пишем ћирилицу.

Твоје писмо ме је свакако изненадило. Прошло је подоста времена од наших задњих контаката па сам ја по мало и заборавио. Једноставно нисам знао нити где си, нити шта радиш. У сваком случају било ми је драго. Био сам по мало и сујетно-срећан, јер је човеку драго да није баш заборављен. Хвала ти.

Сетио би се по некад тебе. Доста смо ствари, ја и ти, закомпликовали и просто нисам знао шта да мислим. Можда сам ја сувише својеглаво и тврдоглаво створење, али шта да радимо кад сам такав. Немој ово схватити као моје покајање, ја се нисам ни мало променио само хоћу једноставно да се сетим и размишљам о неким стварима. Међутим, за разлику од онда, сада мислим да ни ти ниси ништа погрешила. Једноставно, криваца није било, било је само мене и моје сујете, која је ипак моја и од које не могу побећи. Зашто? Једноставно зато што желим да кад имам нешто, желим да то нешто имам до краја или да га немам. И то ме је још неколико пута стајало неких драгих створења. Имао сам те жене али сам увек тражио ново доказивање њихове припадности мени. И када није било грешака, ја нисам опраштао. Нисам смео да будем несигуран да ме једна жена преварила и лагала. Схвати ово као исповест.

Ја, и даље, живим боемски. Састављам дане и ноћи, водим испразне приче са људима с' којима се дружим, покушавајући да у тим причама пронађем неки смисао. Пустио сам дугу косу (не знам зашто је ово задње битно). И, ето јурцам као и раније, прошетам па се вратим. Све заједно један безвезан начин вођења живота.

Пиши ми о свему (ако желиш), наравно највише о себи. Писмо сам носио по џеповима па је похабано.

Можда се некад и видимо, опет.

Игор...“.

Друго писмо:

„...Затрпани свакодневним обавезама (које и не морају бити обавезе) често не нађемо времена за ствари као што су писање писама. Једноставно се те ствари одлажу из дана у дан, па кад једном стварно решиш, видиш колико је времена прошло. Схватиш тада (додуше на кратко) како и живот брзо пролази, како смо бедни у жељи да га што лепше проживимо и како смо немоћни да га, бар, за трен продужимо. Ћутати и жалити, зар није све што нам преостаје?

Живим исти живот. Све је исто, баш све. Не знам, да ли због тога треба бити тужан или срећан. Исток никада неће отрчати последњи утешни круг али никада неће ни победити. Увек је у трци али никада не утиче на резултат (ни за последње место).

Волео бих да те видим, да причамо. Ваљда би имали о чему. Ако не о ничему а оно бар о игранци, (оној првој и јединој): „Сваку твоју реч ја волим, мада ништа не разумем....“.

Или о заједничким пијанкама кад већ нечег другог, лепшег није било.  Изгледа да тако мора да буде. Никада не знаш праве ствари у право време.

Исток је озеленео. Пролеће је за неке најлепше годишње доба. Мени је свеједно. Потпуно празно и небитно. То није лепо.

Знаш где сам. Пиши ми. Поздрављам те.

Игор...“.

Овде је сада сунчано. Ја седим у чамцу који плови реком Мнемосином. Момак у сивом. Најважније, и лош човек. Свуда около виде се трагови Кербера. Џукела је бесна јер ми није убила сећања.