О ВАРОШИ ИСТОКУ И ПАЛАНКАМА УОПШТЕ...

Пише: Игор Ђурић

Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији Исток је постао варош. По ''Алманаху зетске бановине'' у то време, варошица Исток имала је 433 дома и 3.788 становника. Разлика је између вароши и варошице. Варошице су махом биле седишта општина које су се развиле из некадашњих седишта срезова. На Косову и Метохији то су били Дечани, Исток, Драгаш, Србица, Сува Река, Витина, Качаник, Косовска Каменица, Јањево, Лепосавић, Подујево, Глоговац и Клина. У вароши су спадале Ђаковица, Вучитрн, Гњилане и Урошевац. Градови су били Пећ, Призрен, Приштина и Косовска Митровица.

Свака паланка има своје јунаке и сви су они у свакој паланци исти – као пресликани.

У чему је драж паланке?

Она није ни село, ни град. Уједно је оба. Има градске институције: општину, суд, болницу, предузећа, директоре, секретарице, раднике а већ на ободима задњих дворишта постаје чисто село (и ако, већ у самој паланци сви испред кућа сеју башту а иза кућа држе свиње и кокош).

Паланка је неостварени град и село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

Свака паланка је и архитектонско-урбанистички слична. У центру су концетрисане зграде поменутих институција, тик једна уз другу и нешто старих предратних кућа које су чиниле зачетак вароши. Онда иде главна улица где је неколико омањих зграда, направљених шездесетих и седамдесетих, где живе чиновници и просветари, а онда се около шире тихе улице, мирисне баште са такозваним „планским“ кућама, где живи комшилук који цео дан одлази један код другога на кафу и ракију, где с' јесени мирише печена паприка, пред зиму чварци а с' пролећа изриљана земља.

Како су све вароши сличне тако су и варошани ко пресликани. Ту се тачно зна ко је шта, и где, ко с' ким, како, колико?! Увек исти људи седе и стоје на истим местима и раде вазда исте ствари (најчешће: не раде ништа). Највеће светогрђе паланачко је мењати ствари, уводити новине, кориговати навике. У паланци све мора да буде исто и споро. И: предвидљиво. Ви увек знате кога ћете затећи испред продавнице како на гајбама цевчи пиво. Увек се зна шта ће ко изговорити, ко ће слагати а ко не, ко ће украсти а ко вратити, са киме се не треба качити а ко се само дува а срце му је ко у врапца.

Паланка је препознатљива и специфична пре свега по својој ароми. Та арома спецификује дух паланке, та арома чини да су све паланке исте и истије у односу на градове и села. То је арома духа, арома архитектуре, односа међу људима, арома паланачког ваздуха, арома паланачког предвечерја.

Паланка се не види – она се осети.

Паланка је препуна ароматичне и здраве емоције, еротског осећања немогућности, породичне присности.

Као што је град збир неколико паланки спојених у једно – тако је и варош састављена од неколико села спојених у једно. Једино је центар града: град, и центар паланке: варош.

Варош је преплитање села и града, одвајање руралног и урбаног, ипак: одвајање, у смислу недефинисане условљености. Што се тиче преплитања: увек се само најгоре манифестује у тим заједничким зонама подударања.

Кад се родиш и читав живот проведеш у паланки онда имаш права да будеш све: и грађанин, и сељак. Ови други су осуђени да буду једно и као по правилу: оно негативно од тога (како рекох мало прије).

Једино се у паланкама могло наћи нешто неискварених људи али су и они кварни били бенигно покварени. Једино у паланци још негде постоји, макар као мит – паланачки мит, поштени судија, неподмитљиви лекар, послу предан учитељ. Сви ти људи, и њима слични, прекршиће закон и етику само под условом да тиме помажу некога коме помоћ не могу одбити.

Паланка није заостала као село али срећом ни напредна као велеград. Тамо не стиже ни зло у пуној мери као што касни и добро. Некад било!

Више не постоје паланке. Технологија је глобализовала физички простор тако да сада информације и иновације стижу и на најзабитије место у једној секунди.

Српски грађански дух се уништио пропадањем паланке а не супротно како неки тврде. Паланка друштву дадне најбоље а најгоре се не види јер је лоше свуда. Где год да сте рођени, то представља за ваш почетак центар универзума: све остало је надоградња по принципу  „како се коме заломи“.

О вароши лоше говоре, и мрзе је, лоши људи и снобови.

Ко не воли животиње не може волети ни људе.

Ко не воли паланку не припада своме народу. Има ли шта грђе него не припадати својима?!

Паланка, додуше, чешће није толерантна, али то је зато што не да свој мир и устаљене навике. Не дирам те, немој да ме дираш – као да поручује. Не мењај ме – иначе ћу те променити. Она и јесте остала паланка јер није подлегла променама, није хтела да се мења. И, сада јој неко са стране замера на томе и меша јој се у приватност. Паланка је нетолерантна само у оној мери у којој друга страна жели да је мења. Дође неко са стране па почне да набраја шта све не ваља а паланка му поручи: „Кој те је, бре, звао?!“.

Толико тога ружног је речено о српској вароши. Мада је било и лепих редова. Тужили су је за њена посла - када се није мешала у велике идеје. Мрзели су је јер су мрзели себе, не схватајући да се српска паланка не разликује од било које друге у свету, ајд, да кажемо: у окружењу.

Паланка се може мењати на боље. Стрпљењем и добротом. Да се поента схвати сама од себе а не на силу. Стрпљења треба, и да се претрпи, јер паланци треба времена да схвати праву вредност – то јесте истина. Али, без доброте – џаба и време, и издржљивост. Чак и ако је варошка околина лоша она од „реформатора“ захтева доброту која не мора имати везе са моралом и етиком, већ више са неком врстом кодекса и правила игре. Мораш бити добар али не будала – другим речима, јер паланка поред тога што цени доброту, са друге стране презире кукавице.

Може ли се Исток дефинисати као паланка – варош? И, је ли то добар образац?

Прво, Исток је лепа варош самим тим што јој само име може бити преведено на све језике света, јер сви народи н свету знају да постоје стране тог истога света: east, oriente, osten, восток, lindja, oos, est, leste, kelet… Затим, Исток је имао одређену традицију али дуго времена као велико село а не као паланка. Имао је солидно занатство, воденице и ваљавице, између два рата градило се: црква, болница, соколски дом... Тада дакле постаје варош. Јер, то је и општинско место после ослобођења. После Другога рата општина остаје и Исток свакако више није село. Варош јесте јер се увече корзоом шетају ђаци, професори, лекари, судије... Тај корзо, главна градска улица (варошка) је центар, и ту у центру, у главној улици, иза кућа људи држе свиње и гаје баште. Некад се те свиње шетају слободно корзоом. И ако је Исток у ширем центру био релативно густо насељен до најближе њиве није требало прећи више од пар стотина метара. Велелепни Дом културе био је окружен њивама и шљивицима. Због тога ја покушавам да проникнем, а када је варош у питању: где се завршава село а где почиње град?

Тек оних стотинак метара међузоне чине варош.

Паланке се треба сећати онако како је изгледала у сутон и кад свиће зора. Ти прелази из светла у таму, и супротно, употпуњавали су мир са којим се живело у провинцији.

У сутон, и онако тиха паланка почиње да ћути. У зору се чује само пој птица, по који петао и струјање ваздуха. Улице су пусте, куће непробуђене, само се по која џукела лено вуче средином улице у потрази за брлогом 'де ће провести дан.

Паланка на турском значи: редута.

Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побично налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Варош је еквивалент за турску касабу – можда? Можда је реч мађарска и значи: град?! Можда је шпанска и значи варош? Можда је српска и на турском значи: касаба? Варош је пре свега европска работа. То је чедо европског подневља и европске културе, наравно не у смислу и значењу како се ти појмови данас употребљавају.

Свака варош има свој врхунац од када почиње да стагнира, копни и пропада. Варош остаје она права једино кад никада не постане град. То су правила игре.

Пропада, тако, и варошко становништво. Прави варошанин мора да изгледа похабано. Варош мора једнога дана постати и остати само лепа успомена: то је њена дијалектика. Не постоје нове и лепе вароши, постоје само старе и пропале са назнакама негдање лепоте. Варош на крају нема никакву вредност осим сентименталне, и то ако је надживи који вредни и по нечему значајни потомак.

Свака је варош прича за себе и све су вароши исте!

Варош више не постоји осим у траговима, сећању, списима и успоменама. Сећања и успомене знају да буду различито па се зато овде посебно истичу. Сећање је општа успомена а успомена је лично сећање.