Како је решено питање Косова у роману Девети круг?

                            Пише: Игор Ђурић

 

                               2029.

Руско-српска информативна агенција! Саопштење!

Извештај са југозападног фронта!

Дана 6. маја, 2029. године, комбиноване специјалне пешадијско-моторизоване руско-српске снаге Святые волки – Свети вукови очистиле су шири рејон око Манастира Високи Дечани и успоставиле контролу на свим доминантним котама и скршиле последње џепове отпора, у позадини својих трупа које су претходног месеца избиле и освојиле луку Бар. После вишедневног бомбардовања непријатељских групација дроновима, на обронцима Ђеравице, може се рећи да тамо више нема одметничких банди, нити прерушених војника снага Западне коалиције. Командант здружених руско-српских снага пуковник Зајцев помолио се  у светињи заједно са својим најближим сарадницима а монаси су га замолили да симболично упали једну (од две) свећу воштаницу, дар манастиру царице Милице, као ослободилац.

Овом акцијом заокружена су планирана дејства и сада ће се радити на утврђивању границе и спречавању непријатељских упада преко исте. Последњим успешним акцијама стабилизован је фронт на свим деловима и сада је стављено под пуну контролу залеђе Моравско-вардарске долине и померена је граница између Западне и Источне коалиције на линију Бар – Будимпешта – Гдањск. Последњом успешном акцијом Јадранско море и Отрантска врата више не постоје као стратешки фактор, наводи се у даљем саопштењу здруженог генералштаба Источне коалиције.

Здружено-тактичке српско-руске снаге и Врховна команда апелују на власти Републике Србије да се што пре успостави нормално функционисање живота у новоослобођеним крајевима, да се формирају цивилне власти, среди инфраструктура, отворе болнице. Треба започети са реализовањем плана повратка расељених лица и њихових потомака и добровољних досељеника колонизатора, који ће бити финансиран од стране заједничких фондова Источне колације.

Братству манастира Високи Дечани представници заједничког штаба обећали су помоћ сваке врсте и заштиту.

СЛУЖЕЊЕ СОТОНИ

Пише: Игор Ђурић

Из романа ''Тенци'':

Онда је угледао силуету, па и свежу хумку испод ње. Чинило му се да је земља на хумци црња од ноћи, тамнија од свести. Ваљда је то било више питање мозга него стварних боја. Јелена је стајала на самом гробу и када је упалила свећу, Игор К. примети да на себи има црну свилену хаљину, више спаваћицу, а, и да је свећа црне боје. Вид му се привикао на мрак па је и најмањи извор светлости, попут те свеће, чинио да ствари види много боље него што би иначе. Испод те хаљине није имала ништа на себи, то је било очигледно по брадавицама које су стрчале и претиле да пробију свилу и жбуна међу ногама који је као памук подигао меку тканину. И ту се еротика и романтика завршавају. Крст са гроба је био извађен и наопако пободен. Тек тада је Игор К. схватио какву је глупост направио што је дошао ту. Беше касно.

Јелена му је пружила чашу.

- Пиј!!! – наредила му је.

Поред гроба се још копрцао обезглављени певац.

Одбио је. Није инсистирала. Испила је до краја, са усница је потекла густа као крв црвена течност, бацила је чашу, легла на гроб, раширила ноге и позвала га:

- Дођи, опаши ме, јарче мој свети!!! Наби ми га на овом светом месту!!!

Зачудо, и поред страха, то га је узбудило. И одмах заболело и поред аналгетика. Повређени и увређени уд се дигао и Игор к. је већ осетио да нешто цури са њега. Још крви. Рана се поново отворила.

- Дођи, дођи!!! – викала је Јелена и ширила ноге.

Док је спуштао панталоне до колена, тада први пут примети да нису сами, да су ту још неке силуете на околним гробовима, које их немо прате, као споменици, мирни и тихи. То се дало претпоставити. „Да одрадим тај стан, па да се губим“, рече себи Игор К. са неком чудном самоувереношћу у себи, која га досад није красила. Ипак, питао је:

- Ко је још овде?

- Дођи, заради стан и уживај у слатком греху што га пружа служење Сотони!!!! – стењала је и хистерично викала, врпољила се по гробу, растурила је свежу земљу са њега, држала се за наопако насађен крст, већ сва прљава и рашчупана.

Легао је преко ње, болно га је жарило доле, покушао је некако да продре у њу помахниталу а да га не боли, али није ишло. Она га је зграбила рукама и ногама и навукла се на њега сама. Не зна у којој мери је продро у њу јер му је бол мутила свест. У позадини, у магли чуо је некакво мрмљање и разабирао тек по неку реч.

...иже јеси... деца твоја...путем зла....

Јелена је вриштала на гробу, њу је узбуђивала сама ситуација не његов уд. Када му је у том дивљању приближила уста осетио је мирис крви из њих. Тада је био сигуран за садржину пића које је искапила. Још се и даље надао да је то крв оног обезглављеног петла који се више није копрцао.

...срцима влада хаос... теби Сотоно...

Не зна колико је трајало то мучење, ти покушаји секса. Јелена, изгледало је, у једном тренутку беше на врхунцу, цичала је и вриштала, кад је осетила да се његова сперма просипа у њу, она као да је неко спустио прекидач: ућутала је као заливена и смирила се. Тада га је са видљивим гађењем одгурнула од себе. Пао је постранице, лицем према земљи и гробу. И даље је чуо иза себе оно исто мрмљање.

....дај нам оно што имаш... дај нам надљудску моћ...

А онда је чуо како се силуете и сенке иза њега покрећу, како постају живи људи. Њих неколицина је скочило на њега и почели су да га шутирају и ударају чим стигну. Викао је:

- Молим те Јелена, немојте!!!

- Нисам ја Јелена, ово је само тело те кучке коју знаш!!! Ја сам Лилит, а ти си црв који ми служи и слуга док год си жив!!!

Тукли су га толико да бол више није осећао. Онда је крајичком преостале свести чуо Јелену:

- Немојте више, доста је, немојте!!!

Је ли то нечег људског остало у њој или оргије нису завршене, о томе Игор К. није могао да мисли?! Није мислио ни о чему. Само је хтео тишину да може да ћути. И заспи. Није био крај! Један му је од њих, онако обесвешћеном и пребијеном свук'о панталоне држећи их за ногавице. Онда су га један по један силовали, неколицина њих. Осећао их је на леђима али га није болело. Осетио би само врућу сперму како би који од њих свршио.Тада га више ништа није болело. Чак га је спопала и нека милина, на кратко, пре него је изгубио свест. Бол на другим местима је достигла свој врхунац и после тога више није било бола. Биће га после. Онда је настао мрак. Сањао је.... Одрани и испечени дивљи вепар, црвене и хрскаве коже, трчао је поред реке. Ударци огромним каменом по темену и челу нису могли да га умире. После сваког ударца, само на трен, вепар је добијао људске обрисе лица. Познатог лица. Само на трен. До новог замаха и ударца. Застао би за часак, наизглед ошамућен, мењајући главу из вепровске у људску и супротно и упитно га гледао (са оба облика): „Зашто ми то радиш, због чега ме удараш?”. И као да ће сваког тренутка пасти а онда би тетурајући наставио да дроби белутке под својим јаким папцима. Настављао је трк по чистом и глатком речном камену. Вода је била бистра и брза......

.......Гробари су га нашли ујутро, без свести, голог на растуреном гробу. Био је пребијен, силован, прљав. Градом се брзо прочула вест. Пребачен је у болницу, где је примио инфузију, неке лекове и где су му саниране повреде. Уд је био наново повређен, чмар растурен. Поред пишања, болно му је постало срање и смејање. Надао се, макар толико, да су му уснице повређене од ударања. За дупе је знао, тога се сећа по мало, поготову оних врућих млазова. Након неког времена, као испребијану и силовану курву, за коју никога није брига, послали су га на кућно лечење, што је еуфемизам за избацивање из болнице. Полиција је била са њим још у амбуланти. Узели су опет некакву изјаву, колико је он био спреман да је дадне. Онда су му казали да ће морати ових дана да дође на саслушање, да га не приводе оваквог, има много тога да објасни у вези последњих двадесет и кусур сати. Као да су рачунали, знајући га, да нема куд, тако да нису предузели мери обезбеђења. А он је, непосредно после тога, у таквом стању и такав, морао да бежи јер су га чекале још суморније вести и вези убијеног рођака: пресуђено му је, траже га ћелаве главоње у црним аудијима и џиповима. Игор К. се најзад комплетно осећао онако како треба да се осећа свако из његове генерације, исте оне која није хтела да се бори за своје парче неба и своје вредности. Ето.

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН ''ТЕНЦИ''

КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.

Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.

Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.

Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?

*

Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?

То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.

*

Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.

Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.

*

Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.

Па како га онда требамо почети решавати?

Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.

Какво је то правилно васпитање?

То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.

Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.

*

Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?

Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?

Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!

Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.

Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.

Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.

Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.

Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.

*

Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.

Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.

Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.

Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.

Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.

Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.

Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.

Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!

*

Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.

*

Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?

Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.

Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.

Да ли је то добро?

Не знам! Вероватно није! Али је тако.

Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.

Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

Косово освета!

Пише: Игор Ђурић

(давно написан текст у оквиру деценијске књиге)

Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.

Бавио сам се мало бројкама.

Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милиона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!

Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.

Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе.

Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саопштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба светска рата“. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).

Тек месец дана пре горе наведене изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. 

Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.

Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. Нажалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.

Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!

Ево националног програма за Косово и Метохију:

За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.

Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад! – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: неколико векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. 

Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.

Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. 

Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! 

То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.

Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину (овај део књиге је писан 2006. године). Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. 

И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.

                                             Аутор текста: Игор Ђурић. 1999. година, Метохија

Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.

Српски народ је прилично духовно посрнуо, у једном свом делу. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 

Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати ексклузивно право да се бори за Космет. Нити ексклузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.

Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је проузроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!

Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити Хабзбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклоност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. 

И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!

Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово“. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. 

Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности уласка у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства.

Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.

Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.

Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирану прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.

Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.

На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 

Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:

- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!

- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.

- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).

Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.

Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!

Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?

Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ВЕЧИТИ РАТ

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....