BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

понедељак, 13. мај 2019.

ВАМПИРИ (ТЕНЦИ)



У контраверзном роману ''Тенци'', Игора Ђурића, кроз лик типичног представника изгубљене генерације Игора К., читаћете о личним ломовима, о пост-ратној Србији, у којој су криминалци постали бизнисмени, читаћете о малограђанштини, типичном српском селу и градићу у провинцији, сатанистима, ратним злочинцима, муџахединским селима, псима рата, вампирима, Америци, сексу, Лолити и Лилити...Роман ''Тенци'' кроз симболе и метафору говори о злочиначком у човеку, користећи мотиве вампиризма и сатанизма, описује како је зло, као и добро, универзално присутно у човеку и да само од природе и дате ситуације зависи које ће испливати на површину....У овом роману ћете прочитати непревазиђене сцене и описе унутрашње борбе у човеку у тренутку када бира између добра и зла,али и сцене бруталног секса и назнака болесних сексуалних ситуација које вас неће оставити равнодушнима и које ће вас натерати на размишљање...Ово је роман који су многи хтели али нису смели...
             *
             ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН ОВДЕ


*
Покушавао сам, у почетку, да се уклопим међу људе, да будем као они, да се дружим викендом, идем у цркву. Није ишло. Нисам био део њиховог света, нису ме интересовале њихове приче. Били су празни, једноставни, прости, а ја нисам могао себи да приуштим све то поред своје празнине, компликованости и цинизма према животу. Мрзео сам бели свет па је било логично да не волим људе ондашње.....
Миле прође путем, не сврати за чудо у продавницу, само довикну:
- 'Де си куме, курац ти од гуме! – и замаче низ друм.
То је било довољно да одложи блокче. Сећа се, највише му је тамо у белом свету недостајао родни град, његов град, ни мали, ни велики. Недостајао му је град, не људи, и то у великом превеликом месту званом Њујорк. Његов родни град је растао са њим, израњао је из повеће вароши у градић, како је он од дечака постајао момак. Може то бити било који град у Србији: Ваљево, Краљево, Чачак... И он је могао бити било који, тамо, тада, рецимо у недељу ујутро, у Квинсу, у оронулом стану, када би устајао из кревета пребијен као мачка од рада и путовања, од вискија суботом увече. Као Мартин Идн у некој перионици некад, тако је и он у паузи чишћења менхетнских клозета, који исто смрде као и било који српски, покушавао да напише некоме писмо или песму. Касније су му завидели на успеху. Већ је за њих био Мартин Идн. Не због писања, већ због плате које је добијао због труда и рада да обели усрану керамику.
Побегао је из Србије спасавајући нешто чега после тамо није имао, осим у физиолошком смислу: живот! Ни кривог ни дужног хтели су да га убију, направили су чудовиште од њега, видео је оно шта га се није тицало и резултате свега тога јесте америчко глуматање живота које га је снашло. Таман кад су се ратови завршили, кад је пробао да промени живот, потонуо је до краја. Мислио је да ће о свему томе нешто написати, можда следеће недеље, или неке која дође иза ње, под условом да му се глава разбистри од вискија са којим покушавао преко викенда да убије сваки живац који га подсећа на постојање, да убије сваку мождану вијугу која га подсећа: ко је он и где је. Није се више ни за живот бојао. Дакле, што нису успели сатанисти, мафијаши, тенци, и српске клозетске шоље, успели су усрани амерички клозети. А, какви клозети и могу бити, него усрани?!
По некад испред продавнице сврати и Јоца Немац, пензионисани гастарбајтер који је направио кућу на три спрата и напунио је до враха а сада живи са женом у летњој кујни до ње. Тих триста метара до продавнице, по некад, пређе са „мерцедесом“, тек да га извезе из гараже, да га покаже свету. У нову кућу улази само кад хоће гостима да покаже шта је све стек'о по белом свету. Јоца је стипса али од проверене врсте. 'Оће да части, ал' кад сви пре њега обрну туру. По некад се напије, али ни тада не чашћава мимо своје навике.
Миле на то каже:
- То ти је све свирање песме курцу!
Јоца Немац га не разуме, ко ни други уосталом, него прича своју причу. Јоца Немац увек прича приче са којима жели да фасцинира саговорнике. Нема успеха у томе, јер испред задруге мало ко кога слуша, осим ако није неко сочно оговарање у питању или прича о туђим женама.
- Кад сам се женио – вели пијано мумлајући Јоца – весеље је почело у самстанг морген а завршило се у монтаг абенд. Биле три музике, мењали се како се који умори, ал' музик стехт нихт. Ожених се касно, у годинама, ал' вредело је због так'е свадбе.
- Дал' је онај певач Геџа Криводолац стварно из Криводола? – пита га један од слушалаца, потпуно трезан и наоко врло заинтересован да се разреши та дилема.
Овај га поглед мутно, не схватајући какве то сада има везе са причом, па му љутито каже:
- Није!!! То му је презиме, јебо га ти. Какву хаус има тај, све од певања, у уста га јебем. А ја сам годинама од уста одвај'о, тамо у Дојчланд, да нешто зарадим и овде створим. Свашта сам арбајтовао бре, само још што се нисам фукен за паре. И то би, ал' нико није нудио.
Игор К. поново одлута од приче и врати се у мислима великом граду.
Ништа од тог великог града он није осећао: дух, разноликост, културу, друштвени живот... ништа осим „шопинг молова“. Ходио је улицама користећи асфалт искључиво за ходање. Није удисао загађени ваздух града, није осећао енергију. Његово је било само да дође на посао, да тамо непрестано ради и да се повратком у стан што боље припреми за сутрашњи дан рада. Уосталом, као и 15 милиона других у његовој околини, да се не каже претенциозно: његових суграђана.
Менхетн, јер то је најважнији део Њујорка, онакав каквог га већина људи зна, може се видети само на сликама или филму. Кад на њему неко живи, или ради, (што је био случај Игора К.) онда га види само у фрагментима, одоздо. Менхетн треба гледати из птичје перспективе да би се ведио онакав какав јесте. Ипак, какав у истину јесте види се тек из жабље перспективе, али као такав он није за сликање и показивање. Тај робовласнички бастион где шачица богаташа експлоатише милионе других људи у самом Њујорку и милијарде других широм света, је за људе који га посматрају са стране, као странци или туристи, у ствари једна велика шарена лажа. Дакле, у Њујорку си, или: соко, или: жаба, па самим тим и на основу тога зависи из које перспективе ћеш га гледати.
Људи који опслужују ту шачицу бестидника гледају Менхетн одоздо, повремено и у фрагментима, кад изроне из земље, кад стигну до места где ће бити ескплоатисани и кад крену да уроне назад у земљу да се врате до легла где ће се одморити да не би прерано умрли и тако оставили неисплаћен кредит. Можда, кад је ведро и ваздух буде са мање влаге у себи, могу да се угледају контуре менхетнских облакодера у даљини, са неке узвишене станице у Квинсу или Бруклину. Тад изгледа нестварно.  Тада човек осети нешто од свега тога, поготову кад ветар донесе слани мирис мора са Атлантика. Неки само на тај начин осете град и ако остану годинама ту.
Више је Игор К. осећао њих, крвопије Драгошеве, око себе, него неки дух Њујорка о коме сви причају а нико не зна да га опише, или осети, уколико нема милионе којима то себи може да приушти. А онда је гледао тај филм са Питом, Крузом и китом (јер је све то једна велика кита). О вампирима. Холивудска сапуница која је ипак успела да га дирне по неким унутрашњим жицама. Ништа посебно, далеко од истине, понајмање страшно. Шта ту може да буде страшно после Драгошевих прича? Међутим, сцене мегалополиса у ноћи по коме се крећу вампири најежила му је кожу. У глуво доба, када би чекао воз на надземној станици Вајкоф, или у некој другој подземној станици, присећао би се тих сцена и у страху би примећивао непомичне и неме силуете како беживотно стоје. Не би видео очи тих сенки али би осећао да га гледају. Оно што би засигурно видео јесу гојни и велики пацови који су га посматрали својим закрвављеним очима са шина или ћошкова. То му се није причињавало, мада је и за остало сумњао: мало му се шта чинило у последње време. Све је било истина.
И тако из ноћи у ноћ: неколико сањивих голубова што скакућу по перону надземне станице, исто толико пацова под земљом и пар крвавих очију из таме, зеница и рожњача које се не виде али се осећају на врату. По нека курва што се враћа са посла, уморна и безвољна жена која у себи више нема ни трунке сексуалности и која околини упућује сањиве погледе старице која има двадесет година. И ако се јежи, Игор К. зна, очи из мрака њему не прете. Чувају га Драгошеви саплеменици: чувају га од себе и од других. За курве није сигуран, мада реткост је то. Онда би дошао дан, који се види тек кад изађеш из земље, и на све би заборавио док је мењао толает-папир и чистио клозете у облакодеру где је радио, слушајући прдеж чиновника док су срали и на поду клозета листали „Вол Стрит журнал“ или „Њујорк тајмс“, које је он касније скупљао за њима. Размишљао би о томе како му неки људи у родном крају могу завидети на овој позицији. Размишљао је о младим људима којима је животни сан да оду из своје земље и од којих већина заврши као и он: у туђим говнима које мора да склања.
У повратку би срео неке људе на улици, у возу, на путу до куће. Гледао би лепе жене. Однеговане курве које продају своје тело кроз институцију брака онима који могу да им приуште лагодан живот. У Њујорку, брак је врста легализоване проституције: лепши комади добију веће паре за парење и стењање, а уз помоћ адвоката кроз бракоразводне парнице. Од њих су веће дроље једино ти адвокати. Игор К. би повремено осећао дивљачку жудњу према тим лепотицама што шетају дупета у уским хаљиницама и високим потпетицама. Тада би добијао жељу да појебе њих, њихову послугу, њихове мужеве, и њихове пудлице. Тада би добио жељу да им се потом крви напије, па би се питао да га Драгош није инфицирао неким крвопијским вирусом, тамо у Ђавољем селу, или како се већ звала та вукојебина где ни вукова није било да се својски и како треба појебу.
Окренуо би тим поводом по некад телефон и дошла би му увек иста црна курва са ликом и телом детета. Довезли би је великим колима и чекали испред зграде. Плати па клати. Некад не би имао воље да ишта ради. Само би легао и пустио је да одради свој посао. Оно за шта по некад мисли да је задовољство, у ствари је прека потреба. Често се дешавало да не може ништа: па кад истекне време, плати и пусти је да оде. Она га гледа некако са разумевањем, па га чак и пољуби и ако јој то није у опису  посла и забрањено је.

1 коментар:

  1. Анониман13. мај 2019. 04:47

    Procitao sam roman jos prosle godine. Sada kanim to uciniti ponovo. Steta sto ga nema u [tampanoj formi. Pozdrav, Dragan!

    ОдговориИзбриши