*
Али...
Не знаш који је дан, које је годишње
доба, месец или, не дај боже, која је месечева мена?! Не знаш ко је душевадник,
ко душебрижник? Живот??? Знаш да целе ноћи Сунце није било на твојој страни,
али ово: око месечевих размена, плима и осека, вукодлака и вампира, око
ђаволских ствари, све ти то никако није јасно. (Тако мало лепих јутара човек
доживи у животу. По некада и неко: ни једно и никада). Не знаш ''који ми је
мој'' данас и који сам ја уопште човек? Смрт??? Крвна слика?! Притисак?!? Проценти
шећера и масноће у крви?!? Малигно или бенигно, ли је?!? Односи у броју између
црвених и белих??? Немаш појма. Немам појма. Немамо појма. Немају појма. Немате
појма. Не
знаш је ли оплата на ''шатлу'' оштећена? Какво ће бити приземљење, додир са
атмосфером? Је ли саркофаг у Чернобилу процурео, не знаш? Ајде,
шта ме узбуђује, на шта ми се диже?! -
рецимо ујутро, кад је лепо и светло?! Ма не знамо ништа, нико и ништа, не знаш
шта може, перверзна и пијана душа и мисао да ти приреде!!! Не знаш умишљена свезналице,
што мислиш да ти неколико стотина динара даје за право да судиш о овим мислима. Немаш скенер са којим би могао да ми
продреш у душу (тако је, у саму срж: душа),
да видиш малигна (ипак малигна) испупчења мојих разочарења у тебе и у људе уопште, мајку им. Мајку нам. {Са причом о
души и њеној бесмртности (овим другим: поготову) човек жели себи да припише
ореол божанскога, јер чему, забога, прича о бесмртности суштинства човековог
ако није баш то у питању? Бог је бесмртан (неки би рекли и: богови) и душа је
бесмртна. Ту треба тражити узроке људске надмености}. Буђење???
*
А онда сам кренуо да прелазим улицу...
Пре, много пре, пре него сам куповао новине
и кренуо да прелазим улицу, пре почетка свега, Великог праска, диносауруса,
пирамида, Мојсија, Исуса и Мухамеда, ''коначног решења'', Чернобила и
Берлинског зида, најзад моје свадбе и бестелесног стања што је следило из тога,
пре свега рекох већ, ја сам седео кући, за својим радним столом, над празним
листом Word екрана. Требао сам нешто написати,
требало је то написано и објавити. И не само да сам требао: желео сам то из
свег срца и пре свега осталог. Свуд около већ годинама се хвалим како сам писац
без премца а та моја достигнућа су и те како пријемчива и достижна. Тако је то:
свакога јутра, оран за рад, седао сам и сем неких уопштених бележака нисам
стизао до преко потребне фабуле. Имао сам свега пар ''ситнијих'' проблема: фабулу,
форму, композицију... Све пре тога, што сам написао или објавио, на силу сам
исцедио из себе. Те снаге више ја нисам имао у себи. Нисам у годинама. У
времену сам када ћу као писац или сазрети или се уцрвљати. Можда и оно најгоре,
ни једно - ни друго: пасти у потпуни заборав. Заборавиће ме и оних пар стотина
људи који ме сада познају. Харизму, тако преко потребну писцима, поседујем
(поседовао сам, поседоваћу). То стоји и свестан сам тога. Свесна је и околина,
врло често. Међутим, од харизме се не живи, са харизмом се не пише, харизма је
тек користан алатчић, да олакша кретање међу људима, за варање народа и жена.
*
То што су моји идеали завршили под
шатором, где се на разгласу читају пристигли поклони, са генералијама: колико
коштају и од кога су, и може се схватити: такав ми је био капацитет. Али то што
сам нормално са тиме живео, то себи не могу опростити: јер су ту интелигенција
и став у питању. Тада су ме и напустили идеали (нисам ја бирао, сами су отишли),
управо због тога, због става и интелигенције. Нису могли да поднесу издају. (Човек
мора бити опрезан. Довољан је један погрешан корак и ето те у друштву обичних и
просечних. Један шатор, подилажење примитивним обичајима, мало музике са
гацањем по глибу и: крај. Готово је). (Да ли душа оставља свој ''писани траг у
ономе што научници зову ДНК? Ми можда то не можемо да прочитамо на прави начин -
али осећамо тај код душе предака у нама?! Постоји ли стварна веза генетике и
душе? Утичу ли једна на другу? Размењују ли информационе кодове? Има ли свака
душа своју особеност? Или су унифициране? Шта је за душу ''пролазно'' а шта је
''трајно''? Небитно - битно? Секундарно - примарно? Можда у овим питањима треба
наћи најбољу везу између апстрактног и конкретног, између филозофије и религије,
са једне, и науке, са друге стране?! Треба прочитати генетски код душе!).
Ништа нисмо знали ни о Чернобилу који се
управо тада дешавао и ''рађао''. Шетали смо по теренима на Бежанији, седели на
тек озеленелој трави, јели тек пристиглу салату у мензи.
МОДЕРАТОР:
Ми смо били деца рокенрола!
МЕДИЈАТОР:
Ми смо били деца комунизма!
МОДЕРАТОР:
Ми смо били деца Чернобила!
МЕДИЈАТОР:
Ми смо деца изобиља!
МОДЕРАТОР:
Синови смо комуниста!
МЕДИЈАТОР:
Синови националиста!
МОДЕРАТОР:
Синови смо Русије!
МЕДИЈАТОР:
И мајчице Србије!
МОДЕРАТОР:
Деца су нам разнополна!
МЕДИЈАТОР:
Деца су нам изоколна!
МОДЕРАТОР:
Деца су нам детињаста!
МЕДИЈАТОР:
На очеве дебиласта!
МОДЕРАТОР:
Ха, ха, ха, ха, детињаста!
МЕДИЈАТОР:
Ха, ха, ха, ха, дебиласта!
Мутанти ћемо тек постати кад радијација
учини своје. Мутираћемо у зло невиђено и неучињено у новије време. Не највеће,
не најгоре, али свакако најновије. И најбоље медијски пропраћено. Шта ћеш? -
так'о је време. У погрешно време смо мутирали.
*
Ми нисмо ништа осетили. Били су то
сунчани и лепи дани. Пролеће. Међутим, под утицајем Чернобила и рокенрол је
почео да се деформише и мутира. Почео је да се дефлорише са нашим душама. Нисмо
више бивали млади, нисмо могли да се пронађемо у мутанту чудовишту. Док сами
нисмо постали исто. Касније, нешто касније. Али духовна потпора и темељ тог
чудовишта јесте шатор и столови уздуж. Комунизам није издржао киселе
чернобилске кише. Значи, после рокенрола, комунизам је био следећа жртва.
Зар?
Кад је рушен Берлински зид ја сам газио
по блату, прљавих ципела и ногавица. Гледао сам своју свадбу и почетак свога
краја. Гледао сам смрт својих идеала, смрт своје неузвраћене љубави. Био је то
крај. Када је рушен комунистички берлински зид раздвајања ја сам управо тада у
шатору почео да градим свој лични ''берлински'' зид. Заградио сам морал,
одвојио од неморала, зацементирао сам етику, жицом заробио емоцију. (И започео
грађански рат). Постао сам нико и остао ван свега. Нисам био кадар да прескочим
властити зид, кад сам га већ градио и нисам могао да га срушим. А било је то
време рушења зидова.
(Или је то било касније?
Ипак, то је већ био крај.
Наставиће се).
*
ДАВИД:
Е, сећам се, дете, ки данас да је било. Мени рођендан 29-ог априла. Није важна
година за причу, мислим кад сам и које године рођен, него више је датум битан.
Ја са неким друштвом, кај што је ред, да се прослави, био млађи, па ајде у
кафану. Сећам се, била 'иљадудевестоосамдесетишеста. Ако се сећаш, мало се
размимоишли са оним првим несташицама. Да частим, реко, и неко мезе, да не
пијемо на гладан стомак а мени ће конобар Мика, ки данас се сећам: ''може месо,
ал' салату немо' да је'те''. Што бре, питамо га сви? Пукла нека атомска
централа у Русије пре три дана, вели, па облаци носе тај отров на све стране. А
највише, каже, пад'у на салату. Кад је тако, јебеш салату, те наручисмо нешто
печења. Сад, веле, рађаду се јагањци са две главе и телад са пет ногу а и народ
мире више...
ОГЊЕН:
Чернобил је прво озбиљније упозорење ''гледе'' наших изгледа да сачувамо
цивилизацију и планету. Нажалост, нико га озбиљно није схватио осим
статистичара који сваке године уредно књиже нове жртве те хаварије. Оно што се
не види је много опасније од тих јагњећих ногу и телећих глава...
ДАВИД:
... не, не, главе су јагњеће а ноге...
БОЖА:
Ма није важно, разумемо те, мада је по некад то тешко. Да је бар ветар дувао
више према Немачкој, тог априла 1986, било би ми много лакше. Лично мени,
мислим.
ОГЊЕН:
Нека неко каже Божи да је Други светски рат завршен, има охохо година. Баш би
нам било лакше ако која стотина хиљада више Немаца умре од карцинома.
БОЖА:
Нека неко каже Огњену да много не једе говна да не би на својој брњици осетио
како се води борба ''прса у прса''. А да је Немаца мање гарантујем му да би и
муке Срба биле мање. Шваба је наш вековни непријатељ и душманин. И, на крају
крајева, боље да оде према Немачкој него према Србији. Или ти, демократо,
мислиш другачије?
ОГЊЕН:
Нека неко каже Божи да више није комунизам па да може да удара кога год стигне.
И нека му неко каже да је и тај његов марксизам швапско, то јест, немачко дело,
осим ако не тврди да је Маркс био Србин, што ме и не би толико изненадило
обзиром шта сам све од њега чуо за ово кратко свога века. А што се тиче тога:
шта ја мислим, ти си задњи коме ћу се правдати.
БОЖА:
Нека неко... ма шта се ја замајавам са пијаном будалом. Јакове!!!.. чекај имам
нешто са тобом...
ДАВИД:
Оде, фала Богу.
Нема коментара:
Постави коментар