Милогорци и другосрбијанци!

Пише: Игор Ђурић

Српска православна црква је много више од аутокефалне цркве или верске заједнице: она је подједнако важна духовно, државотворно, историјски, идентитетски, културно и политички. Због специфичности српске историје (вишевековна окупација, покушаји асимилације и затирање корена и духовности) – српска црква, уметност и борба за слободу су били последња и једина линија одбране државотворности, идентитета и културе, и стубови који држе конструкцију српског опстанка: вера, народна књижевност (језик и писмо) и кубура.

Црква је сакупљала народ око себе и бодрила га да издржи (делећи исту судбину), она је чувала веру, културу, уметност, традицију, памћење, она је школовала, била ембрион побуне и револуције, она је симболизовала државност чак и онда када је није било, она је подгревала предања и митове који су нам много значили у борби за опстанак и слободу. Да није било Српске православне цркве не би данас било ни Србије, али ни Црне Горе.

Треба пратити редослед потеза непријатеља српског народа и конвертита у Црној Гори (и окружењу) па ће много тога бити јасније о вредностима које су суштинске:

- прво су променили име народа којем припадају, задржавајући под лажном интерпретацијом његову прошлост и вредности;

- онда се променили име језика и писма којим говоре и пишу, задржавајући и речи и слова;

- на крају хоће да промене име цркве којој припадају али са намером да задрже за себе њене светиње.

Због чега је то тако?

Прво, треба избрисати трагове правог идентитета кад се већ ствара други и лажни.

Друго, конвертите (конвертиде) највише боли оно што их подсећа на порекло. И отуд је мржња конвертита највећа управо према оним вредностима које су издали.

Поред свега, милогорски конвертити су од оне најгоре врсте јер они не мењају порекло, веру и име из убеђења или од муке, већ из мржње према својим коренима и голе користи. Дакле, они нису јеретици, они нису секташи, они нису реформатори: они су безбожници који су продали веру за вечеру.

Зато се према њима и треба односити као према таквима а не као са делом неке духовне, верске или политичке недоумице или сукоба.

Милогорци су претпоследњи талас конвертитства у Србаља. Последњи конвертити су друго-србијанци. И једни, и други, су подједнако штетни али за српски национални дух и благотворни: нека отпадне оно што не ваља, нека се очисти жито од кукоља. Идите! - али само са оним што сада желите да будете а не са оним што сте некада били!

И како друго-србијанци никада неће постати део оног света због којега су изгубили идентитет управо због тога што су се одрекли истог, тако ни милогорци никада неће бити део православне заједнице ван Српске православне цркве а посебно их цивилизовани свет неће поштовати ван тог контекста (признати их хоће због политике).

Највећи проблем конвертита лежи у чињеници да неко ко држи до себе, овде или у свету, не поштује издајнике сопственог народа, порекла и вере. Они се хоће њима послужити, и сада се служе, али их никада неће поштовати и прихватити као себи равнима. Ко може поштовати људе који су се одрекли својих највећих историјских, духовних и културних вредности?!

Да се вратимо Српској православној цркви: преживеће она и ову муку у Црној Гори. Велика је то духовна грађевина да би пропала због покушаја пљачке. Оно што заиста нормалан човек не може схватити лежи у чињеници да су српске светиње опстале у тој помињаној вишевековној окупацији и да суровим освајачима друге вере и нације никада није пало на памет у својој безграничној власти да учине ово што сада покушавају да ураде милогорци уз подршку другосрбијанаца.