РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

 

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*