ОЧЕВИ И СИНОВИ! ОТАЦ И СИН!

 

 Пише: Игор Ђурић

Најважније је знати када и где (и коме) припада које место у датом времену (тренутку). Још је важније да отац на време схвати када је дошао час да се склони и да своју сенку више не баца на сина. А то је, зна се, у подне: када сенске скоро да нема. То је време када су обојица, отац и син, најјачи, у најбољој снази (свако на свој начин) и када се чини да још није време за то. Е, баш је тада време препустити место ономе који те наслеђује и који ходи кроз живот твојом стазом. Пртином коју си ти као отац утабао.

До оца је, није до сина. Он је тај који треба да зна прави час одступања. Ако је учинио добар посао кроз васпитање онда тај трен треба да дође што је раније могуће. Одступање оца мора да буде безусловно. То му је: што му је. Уколико до тада није завршио послове свога родитељства неће их завршити ни после тога. Све то има своје време кад једино може!

И то треба да радује родитеља. Тада тек, може увидети и схватити да ли је и шта је постигао у животу. Само онда када има коме да се склони човек зна да је успео и да има смисла рађати се и живети. Само тада и тако! Не онда када се остави детету богатство, већ када му се остави јасно трасирани пут и када се предак склони са тог пута потомку. Дете треба да иде брже и даље чак и онда када отац има још снаге да га прати у корак.

Син има право да изда оца. То му је, у ствари, и обавеза. Отац никада и ни по коју цену и ни из било којег разлога нема права да изда сина. Појам "издаја" овде треба узети условно, не мисли се на класичну издају. Син само мора своју издају да оправда вишим циљевима – кораком напред. Један корак напред и више – то је мисија сина. Он мора да искорачи дуже и боље, да остави оца иза себе. Нормалан отац једино то и жели јер је тај синовљев „корак више“ је, у ствари, његов једини искорак у животу: то је његов успех, по томе се мери је ли имало смисла живети и пород рађати.

Међутим, постоји једна константа, једна непролазност: све што си чинио своме оцу – чиниће твој син теби. Можда то често не изгледа тако јер се форме мењају временом али доживљај и ефекат су увек исти. Притом, тај закон је поштен: чинио си добро – добро ће ти се вратити. И: супротно!

Живот је у многим својим сегментима прилично поштен. Има нека своја правила која су увек иста и понављају се. Главно је: све што ниси платио на мосту – платићеш на ћуприји. Како задужиш тако ће ти се и вратити. Све што ниси веровао другима углавном ћеш се лично уверити.

Чини се да је горе поменуто много различитих правила али није тако. Све је то једно исто и на исто се своди. Како си сејао тако ћеш и да жањеш. Колико си биљку гајио и чувао толико ће ти и рода дати. Чак и када изгледа да није тако. Чак и када изгледа да можеш да утичеш на своју судбину и да си успео да је превариш.

Очеви и синови су сетва и жетва. То је циклус рађања биљке, стварања плода, умирања исте. „Ако семе не умре – жито неће родити“. Отац и син то је солстициј – равнодневница: прво се иде навише – после се лети наниже. То је игра живота и смрти, рађања и умирања. То су Елеусинске мистерије, то је прича о Исаку и Авраму и божанска сила која на крају заустави очеву руку.

Кад род сазри и пожње се, њива мора бити очишћена за следећу сетву. Стари краљ мора да препусти место младом краљу да би година била родна а годишња доба се равномерно смењивала. Све су то игре. Али озбиљне игре које омогућавају да се рађа и да се врста продужава новим и непрестаним рађањем.

Је ли ово неправедно?

Није!

И син ће једнога дана бити отац!

То је сврха и суштина.

Лапот је темељ и кров односа очева и синова. То је божански закон. Без лапота не би било опстанка. Наравно, лапота у симболичној равни, лапота као духовног, филозофског, обичајног и митолошког обрасца. Лапота као идеје а не чина!

Да би се опстало, чопор мора да води најснажнији и најспособнији вук. Млади вук! Може и: зрели млади вук. То не може чинити стари вук на прагу своје немоћи. Мудрост ту мало помаже ако није усађена на време у своје потомство. Не може се мудрошћу сустићи брзоноги јелен са којим се треба прехранити чопор.

Мудрост и искуство су важни али мање од снаге и моћи – у циљу опстанка. Искуство се најбоље стиче кроз победе и поразе. Од тога како ће племе настати зависи је ли било више победа или пораза. Искуство је корисно и мора се користити само у традицији корисних искустава. И: мудрост! Старци могу да мудрују али само под условом да не уобразе да од њихове мудрости и њиховог искуства нешто зависи.

Ми, нажалост, живимо у времену када очеви лапотирају своје синове у жељи да вечно живе, да о свему одлучују, да све поједу. Створили су лош свет па им он такав користи да би уцењивали своју децу која у том и таквом свету скоро да немају никаквих изгледа. Изокренули смо правила, издали смо традицију. Наши синови (а, и ми лично) родили су се у времену најгорих родитеља од када је века и српства.

Отуд синови морају смоћи снаге да остваре своју лапотску обавезу и да силом врате ствари на своје природно и божанско место и тако успоставе поредак који може дати наду да ћемо опстати као народ.

Синови морају силом преотети оно што им припада по васионском праву. Јер, време синова кратко траје: од трена кад ојачају до момента када им пород очврсне.

У добро постављеној породици то што се отац склања значи да је дошло време да се одмори и да ће други бринути о свему. То је време када отац на сопственој Слави добија право да седне са гостима јер је иза њега нови домаћин који ће дворити и служити госте. То је време када више не мора да штити јер је заштићен.

Васпитање је строго породични посао који мора бити до краја изведен и онако како треба јер то не трпи половичност и аљкавост. То је вежба духа колико је трчање и гимнастика вежба тела. Дочим, неваспитање се не може научити, оно се додуше може видети, али је ипак у питању недостатак, хендикеп, деформитет. Ви се као отац морате склонити и неваспитаном сину али је то опет она прича о „сејању и жетви“.

Неваспитана деца су домет њихових родитеља. До ових других је грешка. Најчешће они нису тога свесни као што глупи људи нису свесни своје глупости. И што је најгоре, томе границе и кантара нема.

Има ли ово размишљање поенту или поуку?

Нема и има! Ко разуме није му потребна поука, ко не схвата наћи ће их на десетине.

Поштујмо своје синове да би они волели своје очеве. Поштујмо наше синове више него што смо поштовали своје очеве. Очевима треба љубави, истина је, али синовима треба поштовања: уколико смо их научили још као децу да треба да поштују и воле старије?! (Ко разуме: схватиће)!

КУПИ КЊИГУ О ОЦУ И СИНУ! ОВДЕ КЛИКОМ!

КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

 

Пише: Игор Ђурић

              

          *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.