ОЧЕВИ И СИНОВИ! ОТАЦ И СИН!

 

 Пише: Игор Ђурић

Најважније је знати када и где (и коме) припада које место у датом времену (тренутку). Још је важније да отац на време схвати када је дошао час да се склони и да своју сенку више не баца на сина. А то је, зна се, у подне: када сенске скоро да нема. То је време када су обојица, отац и син, најјачи, у најбољој снази (свако на свој начин) и када се чини да још није време за то. Е, баш је тада време препустити место ономе који те наслеђује и који ходи кроз живот твојом стазом. Пртином коју си ти као отац утабао.

До оца је, није до сина. Он је тај који треба да зна прави час одступања. Ако је учинио добар посао кроз васпитање онда тај трен треба да дође што је раније могуће. Одступање оца мора да буде безусловно. То му је: што му је. Уколико до тада није завршио послове свога родитељства неће их завршити ни после тога. Све то има своје време кад једино може!

И то треба да радује родитеља. Тада тек, може увидети и схватити да ли је и шта је постигао у животу. Само онда када има коме да се склони човек зна да је успео и да има смисла рађати се и живети. Само тада и тако! Не онда када се остави детету богатство, већ када му се остави јасно трасирани пут и када се предак склони са тог пута потомку. Дете треба да иде брже и даље чак и онда када отац има још снаге да га прати у корак.

Син има право да изда оца. То му је, у ствари, и обавеза. Отац никада и ни по коју цену и ни из било којег разлога нема права да изда сина. Појам "издаја" овде треба узети условно, не мисли се на класичну издају. Син само мора своју издају да оправда вишим циљевима – кораком напред. Један корак напред и више – то је мисија сина. Он мора да искорачи дуже и боље, да остави оца иза себе. Нормалан отац једино то и жели јер је тај синовљев „корак више“ је, у ствари, његов једини искорак у животу: то је његов успех, по томе се мери је ли имало смисла живети и пород рађати.

Међутим, постоји једна константа, једна непролазност: све што си чинио своме оцу – чиниће твој син теби. Можда то често не изгледа тако јер се форме мењају временом али доживљај и ефекат су увек исти. Притом, тај закон је поштен: чинио си добро – добро ће ти се вратити. И: супротно!

Живот је у многим својим сегментима прилично поштен. Има нека своја правила која су увек иста и понављају се. Главно је: све што ниси платио на мосту – платићеш на ћуприји. Како задужиш тако ће ти се и вратити. Све што ниси веровао другима углавном ћеш се лично уверити.

Чини се да је горе поменуто много различитих правила али није тако. Све је то једно исто и на исто се своди. Како си сејао тако ћеш и да жањеш. Колико си биљку гајио и чувао толико ће ти и рода дати. Чак и када изгледа да није тако. Чак и када изгледа да можеш да утичеш на своју судбину и да си успео да је превариш.

Очеви и синови су сетва и жетва. То је циклус рађања биљке, стварања плода, умирања исте. „Ако семе не умре – жито неће родити“. Отац и син то је солстициј – равнодневница: прво се иде навише – после се лети наниже. То је игра живота и смрти, рађања и умирања. То су Елеусинске мистерије, то је прича о Исаку и Авраму и божанска сила која на крају заустави очеву руку.

Кад род сазри и пожње се, њива мора бити очишћена за следећу сетву. Стари краљ мора да препусти место младом краљу да би година била родна а годишња доба се равномерно смењивала. Све су то игре. Али озбиљне игре које омогућавају да се рађа и да се врста продужава новим и непрестаним рађањем.

Је ли ово неправедно?

Није!

И син ће једнога дана бити отац!

То је сврха и суштина.

Лапот је темељ и кров односа очева и синова. То је божански закон. Без лапота не би било опстанка. Наравно, лапота у симболичној равни, лапота као духовног, филозофског, обичајног и митолошког обрасца. Лапота као идеје а не чина!

Да би се опстало, чопор мора да води најснажнији и најспособнији вук. Млади вук! Може и: зрели млади вук. То не може чинити стари вук на прагу своје немоћи. Мудрост ту мало помаже ако није усађена на време у своје потомство. Не може се мудрошћу сустићи брзоноги јелен са којим се треба прехранити чопор.

Мудрост и искуство су важни али мање од снаге и моћи – у циљу опстанка. Искуство се најбоље стиче кроз победе и поразе. Од тога како ће племе настати зависи је ли било више победа или пораза. Искуство је корисно и мора се користити само у традицији корисних искустава. И: мудрост! Старци могу да мудрују али само под условом да не уобразе да од њихове мудрости и њиховог искуства нешто зависи.

Ми, нажалост, живимо у времену када очеви лапотирају своје синове у жељи да вечно живе, да о свему одлучују, да све поједу. Створили су лош свет па им он такав користи да би уцењивали своју децу која у том и таквом свету скоро да немају никаквих изгледа. Изокренули смо правила, издали смо традицију. Наши синови (а, и ми лично) родили су се у времену најгорих родитеља од када је века и српства.

Отуд синови морају смоћи снаге да остваре своју лапотску обавезу и да силом врате ствари на своје природно и божанско место и тако успоставе поредак који може дати наду да ћемо опстати као народ.

Синови морају силом преотети оно што им припада по васионском праву. Јер, време синова кратко траје: од трена кад ојачају до момента када им пород очврсне.

У добро постављеној породици то што се отац склања значи да је дошло време да се одмори и да ће други бринути о свему. То је време када отац на сопственој Слави добија право да седне са гостима јер је иза њега нови домаћин који ће дворити и служити госте. То је време када више не мора да штити јер је заштићен.

Васпитање је строго породични посао који мора бити до краја изведен и онако како треба јер то не трпи половичност и аљкавост. То је вежба духа колико је трчање и гимнастика вежба тела. Дочим, неваспитање се не може научити, оно се додуше може видети, али је ипак у питању недостатак, хендикеп, деформитет. Ви се као отац морате склонити и неваспитаном сину али је то опет она прича о „сејању и жетви“.

Неваспитана деца су домет њихових родитеља. До ових других је грешка. Најчешће они нису тога свесни као што глупи људи нису свесни своје глупости. И што је најгоре, томе границе и кантара нема.

Има ли ово размишљање поенту или поуку?

Нема и има! Ко разуме није му потребна поука, ко не схвата наћи ће их на десетине.

Поштујмо своје синове да би они волели своје очеве. Поштујмо наше синове више него што смо поштовали своје очеве. Очевима треба љубави, истина је, али синовима треба поштовања: уколико смо их научили још као децу да треба да поштују и воле старије?! (Ко разуме: схватиће)!

КУПИ КЊИГУ О ОЦУ И СИНУ! ОВДЕ КЛИКОМ!