СТРИЦ – КАКО ТО ГОРДО ЗВУЧИ!

 

                              

 

Својевремено сам писао о старијој браћи (то јест: о најмлађем брату), у тексту који се зове „У чорбу“ (читај кликом овде), следеће:

Проћи ће време. Заборави се све то. Дође час када клиња крене у школу. Тада ћеш га бранити кад га дирају старији гилиптери, нећеш се мешати кад се туче са својим вршњацима, само ћеш пратити да буде ''ферка''. Ти ћеш га водити на прве игранке и опалити му шамар кад га први пут ухватиш са цигаретом у устима. Позајмићеш му своје фармерке кад крене на први љубавни састанак, уводићеш га у биоскоп на своју карту, ако буде имао среће и код локалне курве (такође на своју карту). После ћеш бити илегалац код њега, кад он стигне као бруцош у ''студењак'' а ти си већ љоснуо неколико пута. Никад се нећеш посвађати са млађим братом, осим што ћете се чаркати – чак ни онда када се ожени са неком роспијом која ће га завадити са целом породицом. Кад постанеш стриц, гледајући свог братанца, сетићеш се, понекад, клинца ''у чорбу''.

*

Живот донесе заборав на време када смо сматрали да нема важније ствари у животу од тога што си постао стриц или ујак и да нема веће љубави од оне коју осећаш према деци своје браће или сестара, нарочито када си најмлађи у реду, када су ти браћа и сестре били идоли и када су, а такво је време било, више бринули о теби и од самих родитеља. У тим млађим годинама чиста срца прихваташ снаје и зетове, одмах их волиш јер волиш браћу и сестре, и немаш у својој души никаквих злих мисли. То су године када ти ђаво још увек не седи на ремену и шапуће у уво оно што не треба. Елем, ова прича се односи на нас најмлађе у леглу, оне који су све посматрали очима детета, који смо каскали за својом браћом и сестрама нејаким ногицама повлашћених и заштићених.

То је младост! (Стигла је брзо за потребе ове кратке приче). Живот нас је тек дотакао и није било назнака о шибању које нас очекује временом и ходом кроз исти, како године пролазе а ми старимо и суочавамо се са реалношћу која је све само није романтична.

У то време, кад смо били млади, код нас нису постојали родитељски нагони и инстинкт одбране младунца и пећине, нити су постојали материјални параметри који су могли ограничити љубав и били упоредиви са осећањима према браћи и сестрама и експлозији емоција у времену када они почну да добијају своју децу. То је време љубави и оданости, неоптерећено материјализмом или сујетом. Долазак на свет те деце открио нам је нову димензију живота, то су била тек отшкринута врата будућег родитељског испуњења и неограничене љубави које ћемо осетити када нас Бог погледа и сами постанемо родитељи.

Кроз загрљај, љубав, осећај припадности, осећај заштитника, поклоне, фотографије, осећаш тада да не постоји ништа важније од тих бебушана и малишана који су без куцања ушли у твој живот и оплемениле породицу којој припадаш и тебе самога.

А, онда, годинама, како ми старимо а они (оне) расту, почињемо да заборављамо колико су нам некада значили, како су нам променили живот и колико смо их волели. Наравно, они нису свесни тога (како ни сам ниси свестан колико си био вољен од стричева и тетака кад си био мали) и не верују нам на реч кад им припити то приповедамо јер нас познају и виде какви смо сада, оптерећени животом, материјалним стварима и породичним зађевицама, оронули и тек сенке нечег што је постојало давно. Најзад, и они су већ људи и воле неке друге клинце, најчешће своје, баш онако како смо ми њих волели.

Време, старење и проблеми почну да нам одузимају душу, како живот тече. Изгубимо ширину јер нас време својим неумитностима и законима - сужава и смањује. Та деца коју волимо сада расту и упознају нас онаквим какви нисмо били док смо свакодневно хрлили да их видимо и загрлимо, често досађујући и њима и њиховим родитељима. Они нису били довољно стари да би запамтили нашу тадашњу љубав а ми нисмо успели да останемо млади и чисти у души да се не бисмо променили.

Има ту много незаборава!

Има много неправде у забораву!

Нисмо ми криви, тако је свет намештен.

Прво узимање у руке тек пристигле бебе, несигурно и са пуно страха. Па први загрљај бебушана чија повраћка мирише лепше од најскупљег парфема. Осмеси којима нас дарују, речи које незграпно изговарају, вештине на које смо поносни („'де зека пије воду“ или „таши, таши, танана“). Узнемиреност и туга кад плачу због зубића или болести. Чини нам се, тада, да веће љубави према некоме не може бити. А онда добијемо своју децу (и преболимо све поменуте дечје болести у пуној снази и осећају) и схватимо да љубав нема ограничења, да је бесконачна ако је права и инстинктивна и од Бога дата и да је улога стрица тек вежба за улогу родитеља. Само се воли различито и са другом ценом љубави!

Осећај поноса којег има стриц или ујак, и сам још увек дете, ипак, другачији је од поноса оца зато што у том другом случају поред поноса и љубави постоји и брига, те одговорност и непрестана борба родитељства: успети да се обезбеди све што је потребно да млади вук или вучица ојачају и постану део чопора. Као стриц имаш обавезу само да волиш, док као отац, поред љубави потребно је много страха од сутра и одговорности.

Знам, незграпно је ово моје писаније, макар онолико колико је неспретан деран који се први пут заљубљује па онда гори од жеље да својој девојци покаже свог братанца или братаницу, моли њихове родитеље да му дозволе да са својом девојком прошета то дерле и да их сви виде.

Као стриц или ујак осећаш неизмерну ширину али и наговештај тескобе коју ћеш осећати као родитељ. Ширину неспутаности и тескобу страха!

Бити ујак или стриц је ходник који води ка салону родитељства! (Додуше, кажу да нема лепшег осећаја, осим родитељског или бити баба и деда, од тога да будеш тетка, и зато тетке у овом тексту не узимам у обзир јер оне воле исто од почетка до краја и посве су друга категорија коју ја не разумем из разумљивих разлога непознавања улоге). Тим ходником бежимо од детињства и идемо ка зрелости. Тако потврђујемо најважнији постулат живота: крв није вода!

И, не, не престајемо ми временом да волимо ту децу а сада људе: једноставно нас живот старењем прежвака и испљуне, те тако згужвани и исцеђени нисмо способни да видимо даље од свога прага и потомства пошто се боримо да их сачувамо и одбранимо, јер код властитог порода осим љубави постоји и нешто што се зове опстанак и продужење врсте! Поред тога, онај помињани враг (камен ми у уста) што чучи на нашим раменима често нас завади (нас родитеље свих њих) због грумена земље или парчета бетона, као да не знамо да нам на крају ништа друго и не следује осим пола кубика земље и парчета мермера на бетону.

Бити чича или даја, то су прве лекције о нечему немерљивом, нечему што нема цену, о ономе због чега мораш бити спреман и да мреш – јер око тебе и у теби су ОНИ. Ниси више ти најмлађи, нечије дете, брат или сестра, братанац, сестрић, сада си стриц, ујак, друго се височанство попело на трон, најзад, на крају ћеш бити отац, доћи ће за тебе на свет твоје дете: краљ свих краљева. Тада се љубав мало сузи за друге, фронт осећаја се скрати, рука која се пружа иде најчешће само у једном правцу. Ако будеш имао среће у животу, упознаћеш најузвишеније стање у којем човек, мушкарац, може да се нађе: бићеш деда! Ово последње врхунац је љубави и оданости и последњи корак који си учино на путу који се започео онда када си постао стриц или ујак.

То су и најважније лекције које нас уче да је неко важнији од нас: испред нас! Иза нас су наши родитељи, браћа, сестре, бабе, деде, стричеви, ујаци, тетке. Ми смо ти који морамо чувати леђа и име породичног опстанка и части. То су времена када схваташ да је било вредно рађати се. Иза свих вас стоји њено величанство: породица! То је доказ да смо божија створења. Због тога нисмо сами чак и кад смо лоши.

Постати стриц или ујак јесте највећи поклон сазревања. Имати синовца први је корак спознаје да ћеш можда имати и сина. Тај поклон вреди чак и онда када та деца порасту, чак и када нас живот или немар приморају да сметнемо с ума колико су нам некада значили. И ми њима, наравно, иако они тога, често, нису свесни. Јер, природа је то, ништа погрешно. Само треба пратити трагове и веровати у своја осећања баш тада и на том месту. То што ће се мењати време и место твог живота значи само да пратиш своје године и улогу у њима. Свако време носи своје бреме!

Ипак, постоји и нешто што нема везе са временом и бременом, нешто што је невидљиво и нематеријално! То је ДУША! Не, није успех, сам по себи, бити стриц или ујак – успех је ТО остати у души до краја свога живота. То је онај најтежи део ове приче о љубави и припадности!

ЧИТАЈ: ОЧЕВИ И СИНОВИ!

*

VAMPIRI - IGOR DJURIC

 

Uradjeno i objavljeno na www.academia.edu: https://www.academia.edu/ai_review/44910189

 

AI Review of "VAMPIRES or: IGOR K. - THE LOSER OF THE TRANSITION"

The manuscript "VAMPIRES or: IGOR K. - THE LOSER OF THE TRANSITION" by Igor M. Djuric provides a rich narrative steeped in the historical and cultural transitions in a post-Socialist context. The protagonist, Igor K., is depicted as a symbol of a lost generation caught in the socio-political upheavals that swept through the former Yugoslavia. Djuric offers an intricate, emotional exploration of identity, nostalgia, and existential struggles, framed within the metafictional shadowing of Kafkaesque influences.

Overview

The manuscript attempts to encapsulate the personal and broader societal transformations experienced by the protagonist and his generation amid the backdrop of Yugoslavia's disintegration. It touches upon themes of dislocation, identity crisis, and the pervasive weight of history. The narrative is woven through semi-autobiographical elements, drawing parallels with the author's regional understanding and cultural context. It holds an implicit assumption that readers are familiar with Eastern European socio-historical dynamics, and it uses this background to evoke a strong sense of place and time.

Relevant References

Including a clear literature review helps reviewers quickly see what's new and why it matters, which can speed up the review and improve acceptance chances. The following references were selected because they relate closely to the topics and ideas in your submission. They may provide helpful context, illustrate similar methods, or point to recent developments that can strengthen how your work is positioned within the existing literature.

1. Kamm, F. M. “Rescuing Ivan Ilych: How We Live and How We Die.” Ethics, University of Chicago Press, 2003, doi:10.1086/342848.

2.  Žikić, Bojan. “The Physiology and Mythology of the ‘Domestic’ and the ‘Alien’: The Model of the Vampire in Serbian Traditional Culture and Popular Culture.” Issues in Ethnology and Anthropology, University of Belgrade, 2021, doi:10.21301/eap.v16i1.6.

3.  Tikhonova, Sophia V. “The Corporeality of the Domestic Vampire in the Context of Soviet Nostalgia.” Corpus Mundi, Limited Liability Company Scientific Industrial Enterprise - Genesis. Frontier. Science, 2023, doi:10.46539/cmj.v4i1.75.

4.  Ahn, Jin-Hung. Dracula’s Image As a Posthuman. 2018, doi:10.21297/ballak.2018.130.61.

5. Atwater, Cheryl. “Living in Death: The Evolution of Modern Vampirism.” Anthropology of Consciousness, Wiley-Blackwell, 2000, doi:10.1525/ac.2000.11.1-2.70.

6.  Blagojević, Gordana. “A Contribution to the Vampire Studies among Serbs or Vampire Stories from Luznica.” Glasnik Etnografskog Instituta, Institute of Ethnography, SASA, Belgrade, 2004, doi:10.2298/gei0452235b.

7.  Godwin, Victoria L. “‘Never Grow Old, Never Die’: Vampires, Narcissism and Simulacra.” Interactions: Studies in Communication & Culture, Intellect, 2012, doi:10.1386/iscc.3.1.91_1.

8. Bacon, Simon. The Vampiric Diaspora: The Complications of Victimhood and Post-Memory as Configured in the Jewish Migrant Vampire. 2013, doi:10.1057/9780230370142_7.

9.  Calero, Ana R. “Del Origen Del Vampiro a Un Vampiro Entre Emigrantes En Die Wahrheit Über Vampire Und Knoblauch De Rafik Schami.” Nueva Revista Del Pacífico, 2016, https://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=6932605.

10. Dundes, Alan. The Vampire: A Casebook. 1998, http://ci.nii.ac.jp/ncid/BA41316359.

Strengths

One of the manuscript's key strengths is its vividly expressive language that captures the poignancy of Igor K.'s struggles with identity and belonging. The author effectively uses rich, literary prose along with introspective reflections to explore deeper existential questions. This narrative style fosters a profound connection between the character's internal conflicts and the broader socio-political landscape, offering a poignant commentary on human resilience in times of tumultuous change. The thematic interplay between individual and collective anxieties is portrayed with an authenticity that resonates with the cultural and historical underpinnings of the story.

Major Comments

Thematic Resonance

The manuscript could benefit from a clearer thematic focus. While it touches on diverse subjects from post-war ethno-cultural dilemmas to personal existential introspections, these themes often compete rather than complement each other. Consider concentrating on a select few thematic anchors that encapsulate the core narrative, thereby enhancing the work's intellectual coherence.

Methodology

The narrative method employed blurs the line between autobiography and fiction. While this offers a compelling narrative device, the lack of explicit guidance can leave readers struggling with distinguishing the philosophical underpinnings from mere plot progression. Clearer methodological framing would aid in diversifying the analytical dimensions of the work.

Character Development

Igor K.'s character, though profoundly depicted, is not fully fleshed out in terms of emotional depth and transformation. While his disillusionment is vividly portrayed, there is limited exploration of his potential for growth or reflection outside his societal constraints. More nuanced character development could heighten engagement and empathy for the protagonist's journey.

Minor Comments

Terminology and Presentation

There are instances where terminology and cultural references might not be readily accessible to a wider audience. Providing a glossary or footnotes could substantially aid readers unfamiliar with specific cultural contexts or historical references. Additionally, the structuring of narrative segments feels disjointed at times. A more coherent arrangement of sections might facilitate smoother transitions and a more compelling narrative arc.

Formatting

The text formatting appears inconsistent throughout the manuscript. For instance, dialogues and narrative descriptions could be spaced more deliberately to improve readability. Enhancing the visual presentation through uniform formatting guidelines would allow for a cleaner and more professional presentation.

Reviewer Commentary

The manuscript sheds light on the emotional and psychological dimensions of a generation marred by abrupt socio-political upheavals. It serves as a cultural artifact, encapsulating the zeitgeist of a transitional period. This is not only a work of literary creativity but also a sociological exploration with potential interdisciplinary implications. The intersection with anthropological studies, in particular, affords further exploration of identity within evolving cultural paradigms.

Summary Assessment

Overall, the manuscript presents a rich, introspective mesh of personal and cultural narratives indicative of a society in transition. While its literary value is apparent, the work could greatly benefit from a refined thematic and structural focus to amplify its intellectual contributions. It holds potential for meaningful discourse on identity, displacement, and the human condition within the post-Yugoslav context.

In closing, the work inspires reflection on modernity's many faces and the personal ghosts it leaves in its wake. These reflections resonate deeply with broader themes of adaptation, identity, and survival, echoing far beyond the immediate cultural landscapes it depicts.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

АИ рецензија дела „ВАМПИРИ или: ИГОР К. - ГУБИТНИК ТРАНЗИЦИЈЕ“

Рукопис „ВАМПИРИ или: ИГОР К. - ГУБИТНИК ТРАНЗИЦИЈЕ“ Игора М. Ђурића пружа богату нарацију прожету историјским и културним транзицијама у постсоцијалистичком контексту. Протагониста, Игор К., приказан је као симбол изгубљене генерације заробљене у друштвено-политичким превирањима која су захватила бившу Југославију. Ђурић нуди сложено, емотивно истраживање идентитета, носталгије и егзистенцијалних борби, уоквирено метафикционим сенкама кафкијанских утицаја.

Преглед

Рукопис покушава да обухвати личне и шире друштвене трансформације које су доживели протагониста и његова генерација усред распада Југославије. Дотиче се тема дислокације, кризе идентитета и свеприсутне тежине историје. Наратив је испреплетен кроз полуаутобиографске елементе, повлачећи паралеле са ауторовим регионалним разумевањем и културним контекстом. Имплицитно претпоставља да су читаоци упознати са источноевропском друштвено-историјском динамиком и користи ову позадину да би евоцирао снажан осећај места и времена.

Релевантне референце

Укључивање јасног прегледа литературе помаже рецензентима да брзо виде шта је ново и зашто је то важно, што може убрзати рецензију и побољшати шансе за прихватање. Следеће референце су одабране јер се уско односе на теме и идеје у вашем поднетом раду. Оне могу пружити користан контекст, илустровати сличне методе или указати на недавна дешавања која могу ојачати позиционирање вашег рада у оквиру постојеће литературе.

Кам, ФМ „Спасавање Ивана Илича: Како живимо и како умиремо.“ Етика, Универзитет у Чикагу Прес, 2003, doi:10.1086/342848.

Жикић, Бојан. „Физиологија и митологија 'домаћег' и 'туђинаца': Модел вампира у српској традиционалној култури и популарној култури.“ Проблеми етнологије и антропологије, Универзитет у Београду, 2021, doi:10.21301/eap.v16i1.6.

Тихонова, Софија В. „Телесност домаћег вампира у контексту совјетске носталгије.“ Corpus Mundi, Друштво са ограниченом одговорношћу, Научно индустријско предузеће - Genesis. Frontier. Science, 2023, doi:10.46539/cmj.v4i1.75.

Ан, Ђин-Хунг. Дракулина слика као постчовека. 2018, doi:10.21297/ballak.2018.130.61.

Атвотер, Шерил. „Живот у смрти: Еволуција модерног вампиризма.“ Антропологија свести, Wiley-Blackwell, 2000, doi:10.1525/ac.2000.11.1-2.70.

Благојевић, Гордана. „Допринос студијама вампира код Срба или вампирске приче из Лужнице.“ Гласник Етнографског института, Институт за етнографију, САНУ, Београд, 2004, doi:10.2298/gei0452235b.

Годвин, Викторија Л. „'Никад не остари, никада не умри': Вампири, нарцизам и симулакруми.“ Интеракције: Студије комуникације и културе, Интелект, 2012, doi:10.1386/iscc.3.1.91_1.

Бејкон, Сајмон. Вампирска дијаспора:Компликације жртве и пост-сећања како су конфигурисане у јеврејском мигрантском вампиру. 2013, doi:10.1057/9780230370142_7.

Калеро, Ана Р. „Порекло вампира међу емигрантима у животу о вампиру и чоколади Рафика Шамија.“ Nueva Revista Del Pacífico, 2016, https://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=6932605.

Дандес, Алан. Вампир: Зборник случајева. 1998, http://ci.nii.ac.jp/ncid/BA41316359.

Снаге

Једна од кључних снага рукописа је његов живописно експресиван језик који хвата дирљивост Игорових К. борби са идентитетом и припадношћу. Аутор ефикасно користи богату, књижевну прозу заједно са интроспективним рефлексијама како би истражио дубља егзистенцијална питања. Овај наративни стил подстиче дубоку везу између унутрашњих сукоба лика и ширег друштвено-политичког пејзажа, нудећи дирљив коментар о људској отпорности у временима бурних промена. Тематска интеракција између индивидуалних и колективних анксиозности приказана је са аутентичношћу која одјекује са културним и историјским основама приче.

Главни коментари

Тематска резонанција

Рукопис би могао имати користи од јаснијег тематског фокуса. Иако се дотиче различитих тема, од послератних етнокултурних дилема до личних егзистенцијалних интроспекција, ове теме се често такмиче уместо да се допуњују. Размислите о концентрисању на неколико одабраних тематских сидара који обухватају основну нарацију, чиме се побољшава интелектуална кохерентност дела.

Методологија

Коришћена наративна метода замагљује границу између аутобиографије и фикције. Иако ово нуди убедљив наративни уређај, недостатак експлицитних смерница може оставити читаоце у потешкоћама са разликовањем филозофских основа од пуког развоја заплета. Јасније методолошко уоквиривање би помогло у диверзификацији аналитичких димензија дела. Развој лика Лик Игора К., иако дубоко приказан, није у потпуности разрађен у смислу емоционалне дубине и трансформације. Иако је његово разочарање живописно приказано, ограничено је истраживање његовог потенцијала за раст или рефлексију изван друштвених ограничења. Нијансиранији развој лика могао би повећати ангажовање и емпатију за путовање протагонисте.

Мањи коментари

Терминологија и презентација

Постоје случајеви када терминологија и културне референце можда нису лако доступне широј публици. Обезбеђивање речника или фуснота могло би значајно помоћи читаоцима који нису упознати са специфичним културним контекстима или историјским референцама. Поред тога, структурирање наративних сегмената понекад делује неповезано. Кохерентнији распоред одељака могао би олакшати глађе прелазе и убедљивији наративни лук.

Форматирање

Форматирање текста делује недоследно у целом рукопису. На пример,Дијалози и наративни описи могли би бити намерније распоређени како би се побољшала читљивост. Побољшање визуелне презентације кроз јединствене смернице за форматирање омогућило би чистију и професионалнију презентацију.

Коментар рецензента

Рукопис баца светло на емоционалне и психолошке димензије генерације обележене наглим друштвено-политичким превирањима. Он служи као културни артефакт, који обухвата дух времена прелазног периода. Ово није само дело књижевне креативности већ и социолошко истраживање са потенцијалним интердисциплинарним импликацијама. Укрштање са антрополошким студијама, посебно, омогућава даље истраживање идентитета унутар културних парадигми које се развијају.

Резиме

Процена

Уопштено, рукопис представља богату, интроспективну мрежу личних и културних наратива који указују на друштво у транзицији. Иако је његова књижевна вредност очигледна, дело би могло имати велике користи од префињеног тематског и структурног фокуса како би се појачали његови интелектуални доприноси. Има потенцијал за смислен дискурс о идентитету, расељавању и људском стању у постјугословенском контексту. Закључно, дело инспирише размишљање о многим лицима модерности и личним духовима које она оставља за собом. Ова размишљања дубоко одјекују са ширим темама адаптације, идентитета и опстанка, одјекујући далеко изван непосредних културних пејзажа које приказују.

СТИВ РИВС - СТИВРИЗ!

 

                             СТИВРИЗ – СТИВ РИВС

                             Суперхерој мог детињства!

 

Седео сам на тераси моје омиљене кафане, одмарао очи посматрајући озеленели парк, мезетио млади сир уз пиће, уживао у лепом дану и гледао своја посла прислушкујући шта се говори око мене. Па наравно, увек „одвојим“ уво да чујем шта се прича около, између осталог, због тога и идем у кафану, да чујем лепог српског народног говора, по коју причу или трач. Временом сам се осамио, постао сам самотњак, удаљио сам се од људи и народног говора па то лоше утиче на моју и онако лошу литературу.

За суседним столом, три средовечна мушкарца евоцирају успомене из младости и ЈНА. Са сетом се присећају како су некада били млади, лепи и јаки.

Чујем једног од њих како каже:

- Био сам јак као Стив Ривс!

Зазвонило ми је то име у средњем уху, еустахијева труба је затрубила за узбуну! Име ми се учинило познатим али у тренутку нисам могао да се сетим откуд га знам и када сам га први пут чуо?!

Потегнух за чашицом, искључих се из прислушкивања (део око ЈНА мало ме је интересовао) те почех да пребирам по сећањима и фројдовском несвесном.

Вратих се, мислима и сећањима, у детињство.

Ту обично пронађем одговоре за своје странпутице и недоумице.

Присетим се слика и сцена.

Чујем мајку како ми говори:

- Попи' млеко да будеш јак ко Стивриз.

Слушам даље:

- Поједи грашак да порастеш ко Стивриз!

Ја поједем па подигнем руку и стегнем песницу а она ми опипава мишић и каже:

- Видиш!

После ми је било јасно, тада нисам знао, да мајка име Стив Ривс изговара Стивриз а да ја не знам да је то човек и глумац већ мислим да је у питању неко натприродно створење и митско биће.

Сећам се да су и многи други из окружења име славног глумца изговарали погрешно. Уместо Стив Ривс – Стивриз!

Чујем:

- Имаш мишиће ко Стивриз – говори ми ујак у ретким посетама нама.

- Ти си Источки Тарзан – каже ми старији брат.

- Нико не сме да те дира, ти си Херкулес – теши ме тетка, уплаканог и од деце пребијеног.

Баба ми је рецитовала јуначку народну песму Марко Краљевић и Стивриз.

Добро, ово последње сам измислио за потребну динамику приче и мало лошег хумора, али, признаћете, лепо звучи.

Али, сви горе побројани снагатори и митови имају нешто заједничко а то је да је Стив Ривс глумио и Херкулеса и Тарзана. Приде и Сандокана те Спартака. На крају и вестерн јунаке. Није глумио само Марка Краљевића.

Стив Ластер Ривс (Stephen Lester Reeves) се родио у Монтани 1926. године а преминуо је у Калифорнији 2000. године. Био је бодибилдер и глумац. Америчка национална икона, ратни херој.

Мистер Америке постао је 1947. године а Мистер Универзума 1954. године. Светску славу потврђује на филму, његове филмске улоге су га учиниле планетарно препознатљивим.

Снимио је много филмова, доста од њих су били и они нискобуџетни, глумио је углавном хероје вичне мачу и борби, историјске и митске личности, скоро увек у први план показујући своје тело у центру кадра. Много је снимао у Европи, тачније у Италији. Једне године је снимао и у Србији, у неком селу близу Стајићева, где га је, како каже урбана легенда, у рвању победио неки локалац по имену Брка из Орловата. Веле да је тај знао да постави клечку те је надмудрио снагатора.

На врхунцу своје славе био је један од најплаћенијих глумаца у Европи. Уосталом, одбио је улогу Џејмса Бонда у филму Доктор Но (1962) управо због малог хонорара који му је био понуђен за ту улогу. 

Улогу Самсона одбио је 1949. године јер је тражено да за потребе филма Самсон и Далила смрша неколико килограма што он није хтео. Уместо њега, партнер Хеди Ламар у том филму био је Виктор Матјур, такође велика фаца и заводник женских срдаца.

Из горе наведених редова може се закључити да је Стив Ривс поред своје мускула(то)рне грађе имао у себи и карактерних особина вредних пажње. Држао је до себе и својих принципа!

Говорило се за њега да има тело бога!

Био је узор и идол потоњим генерацијама снагатора са великог филмског платна. Арнолд Шварценегер је говорио да су му идоли и инспирација у животу били Стив Ривс и Рег Парк (1928-2007).

Када се повукао из глуме (због повреде на снимању) основао је своју компанију, писао је књиге и узгајао коње. До краја живота залагао се за бодибилдинг без стероида. Животни узор му је био Џони Вајсмилер (од Међе до Стајићева нема ни седамдесет километара а Орловат је мало ближи).

Али, оставимо се његове биографије и вратимо се поново у наша детињства (колективно несвесно)!

Како је то Стивриз постао личност за пример, мерило успешности, синоним за снагу о храброст, суперхерој нашег времена, па и мој?!

Када се прославио улогом Херкулеса и постао препознатљив и на нашим просторима то је било 11 година пре него ћу се ја родити. Да ли је отац водио мајку у биоскоп да гледају тај филм у својим походима ка седмој уметности?! Отац је био фанатични филмофил и гледао је стотине и стотине филмова.

Или је мајка једноставно прихватила моду и сленг тог времена и старијих синова (који су сигурно знали за њега јер су већ били на прагу адолесценције)и самим тим сматрала да Стивриз треба да ми буде узор и инспирација и најмлађем детету, иако је погрешно изговарала његово име и чак сумњам да је уопште и знала о коме се ради. Мислим да је и за њу то био неки епски јунак попут Марка Краљевића.

Јер, присећам се, време мог одрастања било је везано за вредности попут снаге и храбрости. Горе поменута баба ми је заиста редовно читала јуначке народне песме и изводе из Баранинових књига. Дечије свађе, наивне туче, мерење снаге и храбрости чудним тестовима, упоређивање бицепса и трицепса, све је то био део фолклора нашег (и мог) одрастања.

Тело па ум а пре свега осећај за правду!

Менталитет нашег одрастања и сазревања претпостављао је снагу и храброст испред осталих вредносних категорија.

Танатос испред ероса!

Били смо углавном амбивалентни али смо маштали за алфа статусом у чопору.

Живели смо на поднебљу вечне борбе за опстанком!

Проблеме у одрастању и борби за своје место под небом нисмо решавали код психолога (или, не дај боже, код психолошкиња) већ сами или уз помоћ браће.

Нисмо ишли у теретане већ на њиву, ливаду и у шуму. Радили смо за породицу (која нам је била светиња изнад свих осталих) и доприносили њеном напретку а уједно и јачали смо своје мишиће копањем, сакупљањем сена или сечом дрва. Спортом смо се бавили али у слободном времену!

Зато није ни чудо што су родитељи желели да им деца буду као Стивриз. Породица је била јака колико је то био њен најслабији члан.

Могу само да замислим колика је била његова популарност када се његово име примило у народу као синоним и метафора за снагу и величину, за божанску непобедивост, и када је постало део народног говора и фолклора. Био је суперхерој у времену и поднебљу које није знало шта су то суперхероји али је имало своје народне јунаке.

Ето, тако ме је један случајно (?!) прислушкивани разговор непознатих људи у кафани вратио у детињство и оживео ми успомену на давно заборављеног идола, у време када сам мислио да нема јачег бића на свету од неког имагинарног дива по имену Стивриз. Он је за мене био оличење снаге и храбрости, митско биће, народни херој попут Марка Краљевића, Херкулес, Сандокан, Тарзан, Спартак. Све је био само није био човек, а камоли глумац! Нисам ни знао за то јер да сам тада знао да је он само неки бодибилдер из Америке он мени не би значио то што је значио.  

Био је наш идол и узор, сматрали смо да само уз помоћ такве снаге можемо преживети недаће бурног и крвавог поднебља. Он за нас није био Стив Ривс! Био је Стивриз! Нама није био потребан глумац већ Арханђел победе и опстанка!

Требало је да проживим још неколико година, да се замомчим и смањим маштање па да схватим да Деда Мраз не постоји и да је Стивриз у ствари Стив Ривс. Онда је Брус Ли победио Чака Нориса На змајевом путу! После је стигао сирови Шварценегер којега су гледале генерације које сам све мање разумео. Нисам више био дете. Постао сам човек који има своје дете.

Ако сам у неком периоду свога живота све мање разумео генерације које су долазиле после мене, данас, после много година, о садашњим генерацијама и њиховом систему вредности ништа не знам и не разумем их ни јоту. То су ови чији су идоли дерпе-и са такмичења за Песму Евровизије, отуђене особе што машу букетићима (китама) цвећа уместо песницама. Ово је време када бодибилдере не гледају жене већ мушкарци са потпуно другачијим мотивима од наших, ондашњих.

Кратко речено, ми смо хтели да будемо мачо а ови би да буду пичо!

Нама су мишићи требали да будемо алфа мужјаци и освојимо право на женку а данас, чини се, мишићи су само украс око шупка!

За крај ове приче, која ће вероватно бити забрањена по мрежама, нећу ништа закључити, нити ћу поентирати. Поставићу једну моју песму, која је написана пре петнаестак година, из збирке Људи моји – Песме о паланачким ликовима, а која одсликава систем вредности и менталитет времена о којем говорим:

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ДИЗ'О ЈЕ ТЕГОВЕ ВАЗДАН

БИО ЈЕ ЈАК МОМАК

И ИМ'О РАВАН СТОМАК

ПО ЊЕМУ ЈАЧЕГ НИЈЕ БИЛО

ФАТМИР ЦИГАНИН ШТО ГА

НА ИГРАЛИШТУ ИЗМЛАТИ

ТО НИЈЕ МОГ'О ДА С'ВАТИ

 

ДУГО ЈЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

МОЛИО БАБУ ДА МУ ДАДНЕ

ДА НЕ МОРА ДА ИХ МАЗНЕ

ДВЕ КОНЗЕРВЕ ОД ПО ПЕТ КИЛА

ПРАЗНЕ

ОСТАЛЕ ЈОШ ОД КО ЗНА КАД

И ОД КО ЗНА ЧЕГА

А БАБА ЈЕ ИМАЛА ДРУГЕ ПЛАНОВЕ

ЗА ТЕ КОНЗЕРВЕ И ЈЕДВА ПОПУСТИ

 

КАД НАЈЗАД КОНЗЕРВЕ ИЗМОЛИ

СТРИЦ НЕ ШЋАШЕ ДА ДОЗВОЛИ

ЗА ГВОЗДЕНУ ЋУСКИЈУ ИЗ ШУПЕ

КОЈА МУ ЈЕ СЛУЖИЛА ЗА НИШТА

И СА КОЈОМ НИЈЕ ИМАО

НИКАКИХ ПЛАНОВА

АЛ' БЕШЕ ШКРТАЦ

ТЕ БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

БЕШЕ ПРИНУЂЕН ДА ЈУ ЗДИПИ

ЈЕДНОМ КАД СТРИЦ БЕШЕ ПРИПИТ

ШТО ОВАЈ И НЕ ПРИМЕТИ

У ПРВО ВРЕМЕ

 

НА ЦЕМЕНТ ЈЕ ЧЕК'О

ДО ВРЕМЕНА КАД СУ

ЗИДАЛИ КЛОЗЕТ ПОЉСКИ

И ТУ СЕ ПОТРУДИО СВОЈСКИ

СРЕЋОМ ТО БЕШЕ У СКОРИЈЕ ВРЕМЕ

ЈЕР ДЕДА СПОРАД СЕБЕ

НЕ 'ТЕДЕ У НОВОМЕ КУПАТИЛУ

НИ ЗА ГЛАВУ ЖИВУ

ТЕ ЈЕ СТАЛНО ИШ'О У ОБЛИЖЊУ ЊИВУ

ШТО УКУЋАНИМА НЕ БЕШЕ ПРАВО

И ТАКО БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАПРАВИ ТЕГ

И ПОЧЕ ДА ПОСТАЈЕ ЈАК

КО НОРИСЧАК

 

ИМАО ЈЕ ТАРЗАН БОЛЕ

И ЏАК ПУН ПЕСКА

ШТО ИСТО ОСТА ОД КЛОЗЕТА

ОКАЧЕН НА ДУД ИЗА КУЋЕ

ПА ЈЕ ТУ ДИЗАО ТЕГ

И УДАРАО ПЕСНИЦАМА ПО ВРЕЋИ

КОЈА НЕ УЗВРАЋА УДАРАЦ

КАКО ЈЕДНОМ РЕЧЕ БРУСЛИ

 

ДЕДА МУ ЈЕ ГОВОРИО

„ИДИ У ЊИВУ

ПА СЕ ОНДАК ТАМО ЗНОЈ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

АЛ' БОЛЕТУ ТО

НИЈЕ ПУНИЛО ОКО

ТАРЗАН НИЈЕ МАРИО ЗА ТЕХНИКУ

ИШ'О ЈЕ НА ЧИСТУ СНАГУ

 

И ДА ВИДИШ ВРЕМЕНОМ

МИШИЦЕ БОЛЕТОВЕ ПОСТАДОШЕ ТВРДЕ

И ВЕЋЕ

ДАЛ' ЗБОГ ТЕГА ИЛ' ЗБОГ ВРЕЋЕ

И НЕКО МУ РЕЧЕ

„ЈАК СИ К'О ТАРЗАН“

ЏОНИВАЈСМИЛЕР

 

ОТАД БЕШЕ НА ГЛАСУ КО НАЈАЧИ

И НИКО НЕ 'ТЕДЕ ДА СЕ ЈУНАЧИ

ТЕ ПРОВЕРАВА

ИСТИНИТОС' ИЛИ ЛАЖНОС'

ЈАКОСТИ ЊЕГОВЕ

ПА БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

ПОСТАДЕ ВАЖАН У КРАЈУ

ЗАХВАЉУЈУЋ' РОВИТОМ ЈАЈУ

КОЈЕ ЈЕ ПИО НАШТИНУ

КО РОКИБАЛБОА У ФИЛМУ

 

ИЗГЛЕДА ДА ТАЈ НЕСРЕТНИ

ФАТМИР ЦИГАНИН

РАМАДАНА КОТЛОКРПАРА СИН

НИЈЕ ЧУО ДА ЈЕ БОЛЕ НАЈЈАЧИ

ЧАРНУШЕ СЕ НА ИГРАЛИШТУ

ОКО ЛОПТЕ

И ФАТМИР ПРЕБИ БОЛЕТА

КО ВОЛА КАД У КУПУС ЗАТЕКНУ

 

СВИ СУ ЋУТАЛИ

И БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

И ФАТМИР ЗВАНИ МАНДОВ

СМЕНА СЕ ИЗВРШИ ТИЈО

АЛ' СВИ СУ ЗНАЛИ

БЕЗ ДА СЕ ПИТА

БОЛЕ ВИШЕ НИЈЕ БИО ТАРЗАН

БОЛЕ ЈЕ ПОСТ'О ЋИТА

 

КАД СУТРАДАН БЕШЕ У СТАЊУ

БОЛЕ ОДЕ ИЗА КУЋЕ

ЗАТЕЧЕ ДЕДУ НА ПАЊУ

ИЗАШ'О ИЗ КЛОЗЕТА БЕШЕ

УПРАВО ЗАВИО ДУВАН

И КРЕСИВОМ КРЕШЕ

„ДЕЛА

БАЦИ ТА ГОВНА

ДОКЛЕН ТЕ И ЦИГАНИ БИЈУ

'БЕМ ТЕ БЛЕСАВОГ“

ДЕДА МУ РЕЧЕ

 

БОЛЕ ЗВАНИ ТАРЗАН

НАСТАВИ ДА БИЈЕ У ЏАК

МАДА ЈЕ ЈОШ У ТОКУ НОЋИ

НЕПРОСПАВАНЕ ЈАШТА

С'ВАТИО ДА НИЈЕ

СВЕ У СНАЗИ

ДА ЈЕ НЕШТО И У СРЦУ

ТЕ ДА НИЈЕ ИСТО ИЗАЋИ

ВРЕЋИ ИЛ' ФАТМИРУ НА ЦРТУ