СРБИН ИЛИ (друго)сРБИЈАНАЦ!?

Пише: Игор Ђурић

За Србина на Косову кажу да је Косовар. За Србина из Црне Горе да је Црногорац. За Србина из Босне да је Босанац. За Србина из Хрватске да је Хрват. Међутим, Албанци, Црногорци, Бошњаци и Хрвати у Србији увек јесу и остају то што су.
     Исто је и са језиком: Американцима, највећој сили света, не смета да говоре енглеским језиком (који би лако могли да преименују у амерички) али у Црној Гори мора да се говори црногорски чак и када се изјашњаваш као Србин.
     Да апсурд буде већи, није се стало само на горе наведеном. Поента је да ни Срба више не буде у Србији и да не говоре српским језиком. У плану је да их замене Србијанци који ће говорити србијанским језиком.

Када су Тенеси Вилијамса питали „да ли је хомосексуалац?“, он је одговорио:

Па, хајде да то овако кажемо: ја покривам целу обалу.

Србин и Србијанац, хвала Богу, нису на истој обали. Нису чак ни на истој страни реке. Педеру може да се омакне, Србијанцу не може ни теоретски да се догоди да се осети Србином. Шумадинац: да! Банаћанин: да! Ера: да! То може и јесте! Исто како волимо да кажемо да смо Срби из Херцеговине, Метохије, Црне Горе. Србијанац: не! Србијанац, то значи бити неко ко није Сремац, Банаћанин, Бачванин, Метохијац, Косовац, Херцеговац, Србин из Крајине, Црне Горе, Републике Српске, Чикага...

Није зло дошло у Србију и међу Србе пре две, пет или шест година. Оно долази годинама, у експанзији је од 1945. године. Константно, плански, деструктивно. Сви су они исти, имају своје посебности, негују их чувају. Али не желе да српски народ остане то што заиста јесте. Урушавају се институције, исмева се патриотизам, уништава се наш осећај да смо народ али и да смо нација.

У чему је проблем. Неко може бити држављанин Србије. Србин: не мора бити! Јер је тако рођен, тако је изабрао, на то је имао право. Исто тако, има много Срба који нису држављани Србије па су опет и даље Срби. Покушаји да се српство избрише и уместо њега се прогласи "србијанство" имају за циљ да све Србе који не живе у ужој Србији прогласе не-Србима. 

Када се у овдашњим медијима пише и говори о држављанима Србије, муслиманске вероисповести из Рашке области, или о Мађарима из Војводине, они никад не кажу да су то Срби, чак ни Србијанци, чак ни држављани Србије. Не!!! Увек су то строго Мађари, Бошњаци, Албанци, Роми. Чим неко од њих направи неко срање у иностранству, оде да ратује за ИСИЛ, или треба да се депортује: аутоматски постаје Србин или држављанин Србије. Никада њихов матерњи језик није српски, и не треба да буде, већ увек мађарски, бошњачки, албански, ромски! Језик је суштина ако ништа друго не знате!

Чарлс Симић у есеју о Васку Попи, који се попут Андрића и Селимовића осећао Србином (и то је већ нек друга прича), каже:

Пошто је Попа веровао да је песничка имагинација веома чврсто уткана у језик и место одакле потиче, ово није био неочекиван развој. Могу га оптужити да је био културни националиста, али не и политички.

Дакле, ако неко говори српским језиком и изјашњава се као Србин, он не мора бити држављанин Србије да би био Србин. Као што није Србин ако се изјашњава као Ром или Бошњак, и матерњи језик му је у складу са тиме, чак и када је држављанин Србије. Србин у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Хрватској - говори српским језиком. Ко те пита за држављанство. А ''србијански језик'' не постоји, макар за сада - као што знате. Отуд је ово што говорим национализам у култури а не у нацији или политици, како рече Симић.

У осврту на књигу Ђуре Бодрожића Српски идентитет, написао сам између осталог и ово:

Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, друго-србијанце, аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је друго-србијанство директна последица србијаншнтине. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код друго-србијанаца постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. 
      Да сведу српско на србијанско, како негде написа професор Мило Ломпар. 
     У једној другој књизи (О писцу и писању) написао сам следеће:
     Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци друго-србијанштине леже пре свега у глупости, користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито друго-србијанштина!
       Да резимирамо: Хрвати у Херцеговини нису Херцеговци (као нација) као што Бошњаци из Рашке области нису Старо-рашчани (као нација). Исто тако ни Срби у Црној Гори не могу бити Црногорци, како ни Срби у Србији не могу бити Србијанци. Србијанци у Србији могу бити само држављани Србије који нису Срби. И треба да се поносе тиме.