ФИЛОЗОФИЈА КАФАНЕ

Пише: Игор Ђурић
                                               
Посвећено друштву са стола у ћошку
22.08.2008

Уз паклене врућине пролази лето у Србији. Ич се не мешам у политике. Само псујем влас’. Циркам, по мало. Пцујем по млого. Са рођацима, пријатељима, кумовима и случајним пролазницима - пијем. Некад само са кафанским инвентаром и особљем. На власт ударам углавном сам. И она по мени - углавном самоме. Цирка ми некад прија, некад не - али ми зато увек шкоди. Власт ми никад не прија и увек шкоди. Ту је разлика. Старим. Нисам више млад. Ускоро нећу више бити ни средовечан. А стар нећу бити никада. Зла судбина уметника. Зато пијем. И лајем. У Србији вреди живети само ако си пијан. Али је у Србији најтеже отрезнити се.

Алкохол је моја прошлост…. и светла будућност. Са шљивовицом у Европу!!!- то је моја девиза. Других девиза - немам. Ја понекад оставим пиће али увек знам где сам га оставио. Морамо се борити за право да пијемо док возимо. Само пијани да се довеземо до Европе. Највише ми смета, кад пијем, да гледам пијане људе око себе. Досадни су и бучни. Или су агресивни. Или су меланхолични. Што му у крајњем резултату дође на исто. Додуше, кад пијем, још више ми сметају трезни људи у окружењу места конзумације. Праве се паметни зато што су трезни и понашају се сажаљиво према мени зато што сам пијан. Једино, од трезног човека више мрзим трезвењака (Европљанина). Трезан човек може да се поправи на боље и некад попије неку - трезвењак (Еуропљанин) никад. То је непоправљив медицински и патолошки случај. Исто тако, од пијаног човека више волим пијаницу (Србина). Пијанице су најбољи људи. Они кроза живот ходају спуштенога гарда што је доказ да никоме не желе зло. Пијанице су сентименталци и туку само своју жену и властиту децу, никад туђе. Најчешће пију због неузвраћене љубави или промашенога живота. Никад због политике. О политици мисле тек кад се напију. Политика је ‘’нус'’ производ пијанства. То су људи који су волели ‘’али су мало волели њих'’. Највише пију на туђ рачун а у име властитих идеала и принципа. Трезвењаци углавном туку туђу децу и јебу туђе мушкарце. Они су трезни на наш рачун. И за рачун других.

То што ја циркам по врућини значи да сам професионалац. Професионални дринкер. Професионални опозиционар. И кад ‘’моји'’ дођу на власт - ја одмах у опозицију. Али: истог дана. Тако је било и ‘’кад се догодио народ'’ и 5. октобра и ‘’кад се догодио Борис'’. Из опозиције си увек у бољој позицији за пиће јер имаш разлога да пијеш. Нема временских неприлика које могу професионалца да натерају да прекине свој рад. Чак и по временским непогодама првог реда мора се наћи леда за жестоко пиће. И ‘ладна сода. Чак се и у демократским друштвима мора пећи ракија. Чему онда демократија ако није тако? Ја сам у мисији. На задатку избегавања правог живота. Ја сам ангажован на пројекту бежања од стварности. Ја летим кроз облаке и углавном атерирам изнад какве ‘’вц'’ шоље са главом у њој.

Што пијеш кад ти шкоди? Ко ће кући да те води? Прво, кад пијеш не шкоди ти, то дође касније кад почнеш да се трезниш; а друго: човек и пије да не би ишао кући па тако и нема потребе ико да га води тамо где није кренуо. Најзад, кад пијеш довољно дуго и добро, на крају и немаш своју кућу. Нећеш имати кућу ни кад ‘’уђеш'’ у Европу па ти је банка одузме. Пијанога неће ни куче, ни ауто, ни Хаг, Бог га чува, једино жена ‘оће оклагијом, кад смогадне. И власт пендреком: али не зато што је пијан него што пијан лаје.

Остављам пиће! Ко ме види да пијем нек ме пљуне. Богу душу - Бог је неће. Никад више, о мајко моја. Жено дај хладну облогу! Утишајте ту децу, бре!? ‘Де су ми паре?!! Доле влада!!! Одох у иностранство!!! Ко ме види да опет пијем: нека једе говна!!!

Кад ти двоје кажу да си пијан - држ’ се за плот. Другим речима, кад ти двоје кажу да си пијан то значи да су они пијанији од тебе. Јер трезан човек, из опреза, избегава да саопштава истине пијаноме човеку, ма како те велике истине биле. Зато и постоји онај еуфемизам: чашица више. Не каже се: пијан је. Него: попио је чашицу више. Постоји и: глас више. Кад ти двоје кажу: ‘’мора се у Европу'’, то значи да си ти као трећи, и ако си пијан, једини нормалан у том друштву.

Реченица због које те сутрадан највише боли глава и гризе савест је: ‘’конобар, обнови'’. Дринкање није строго везано за кафану исто као што и срећан живот није обавезно везан за Јевропу. Јесте - али није обавезно. Мож’ да бидне ал’ не мора да значи. Може још да се човек облокава: у продавници, код куће, на гробљу, у аутобусу, у шпајзу, испред куће, под шатром, у болници, иза куће, у канцеларији, на кући, у партијским просторијама, у подруму, у затвору, у општини. Може свуда да се пије али је у кафани најслађе зато што се тамо плаћа. Зато је у кафанама најмањи број пијаница. Пијанице су све пропиле и немају пара за кафану. Па је у биртијама све више ‘’финог'’ ‘’европског'’ света што се гнуша пушења у кафани, наручује кратки еспресо, обавезно тражи рачун и дуго се загледа у њега а конобари најслабије пролазе управо са том господом: увек им остану дужни. О бакшишу, да не говоримо - то им је сувише турски. О типу, ни говора - много је амерички. Напојница, ни случајно - као да треба да напаја конобара. Част, не никако - сувише је српски.

Да кренем мало и до кафане. Недеља је, у сабајле. Право на пијацу. Уз пут се присећам своје једине песме коју сам посветио странцу, Jack Daniel’s-u из Tennessee-a:

Пијан ко спашен

Заливен ко умивен

Сравњен ко слављен

Убијен ко рођен

Налокан и облокан

Наждрокан и смотан

Заливађен и забрађен

Накривљен омиљеним

Мортус ко корпус

Треска ко деликти

Бетон за бонтон

Риголето за повраћето

Лево и десно

Од горе ка доле

До WЦ шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше .

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину , утеху и спас .

Не тражим ништа осим : четрдесет процената у води и три до четири истих у крви .

Недеља је ујутро. Можда је и петак. Биће да је уторак или среда. Четвртком исто није лоше. Суботом: најволим.

Морам признати да ми кафана врло често недостајала кад сам боравио у Америци (али ми уопште није недостајала, чак ми је и тамо достајала, српска власт, доста ми је тамо било и америчке власти а ‘’влас’ је влас”’). Права српска кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Политичка подлога кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и локација. Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Место где могу да лајем у чопору. Недостаје ми да немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се мање пије. И супротно.

Недостајала ми је српска кафана у Америци. Недостајали су ми људи из кафане, у Америци. Јер у Србији власт не иде у кафане. Само опозиција. Власт иде на друга места. Друштво са којим се ‘’ваташ за гушу'’ око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате. Недостајали су ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима о томе како су ванземаљци и избеглице криви за све. Кафана је је мајка уметника у Србији. Да није кафане српска историја књижевности била би сиротија за половину дела у последња два века. Много песама би недостајало. И романа. Недостајао би и овај текст. Кафана је ембрион и политичких партија у Србији. Свака друга српска партија је створена у кафани. Друга половина је равноправно створена у иностранству и УДБ-и.

Недостајало ми је оно: ‘’ајмо на по једно пиће'’, у сред бела дана, у сред радног времена, после свадбе или са’ране, пре пута или одласка на славу, после гласања. Или оно: ‘’још по једно, па да идемо'’. Понекад и: ‘’слободно ти донеси ако неће он - ја ћу'’. ‘’Конобар промени пикслу!!!'’. Конобару: ‘’узми и ти нешто'’. ‘’Дај нешто на чачкалицу'’. ‘’Зашто бре толико?! Па нисмо ручали'’. ‘’Стави на рецку'’. ‘’Однеси онима тамо'’. ‘’Пиће за целу кафану'’. ‘’Од њега нећу!!!'’. ‘’Дај једну, ако ме она не поврати, не знам шта ће'’. ‘’Имате ли киселу чорбу?'’. Прави кафанац ће пити цео дан и пиће му се још цео дан али никада неће узети пиће за неким, по систему: ‘’узми моје, ја стварно не могу више'’.

Недостајале су ми оне кафане где је све около отрцано и прљаво али су чаше и тањири увек беспрекорно чисти. Белих и црвених конобарских блуза, наравно, оних са великим џеповима за црне кожне новчанике. Највише ми је недостајало оно: ‘’извини, немам ситно'’, (наравно да ти конобар никада неће персирати, али ни ти њему), и оно моје: ‘’нема проблема, задржи кусур'’ (који је он већ задржао). Понекад и конобар донесе ненаручено пиће: ‘’од мене'’, па понесе своју чашицу и куцне се са нама. Уопште не залазим у бирцузе где конобари не пију заједно са гостима.

Једино још у Србији може да ти се деси да ти приђе сасвим непознат човек у препуној кафани и пита те јел’ може да седне за ‘’твој'’ сто и попије пиће. Кад му кажеш да може (наравно) он обавезно наручи пиће и теби. У Америци се пије у мрачним баровима, углавном сам узимаш пиће за шанком, не смеш да пушиш у бару, углавном пију сами по кућама викендом, онако класично алкохоличарски и утучено. Не пију из задовољства него да бар мало побегну из сурове стварности.

Недостајала ми кафана исто онолико колико ми и све остало недостајало. А ја ето о кафани. Зато сада дринкам по највећим врућинама: да надокнадим изгубљено и да вратим у нормалу организам који је здраво живео прочишћен услед недостатка кафане и политике. Нема горе ствари за људски организам од здравог живота и чисте свести. А мени се још живи. И пије.

Александар Солжењицин - Јевреји и Руси

Пише: Игор Ђурић

     

            

          У књизи Два века заједно - Јевреји и Руси,  Солжењицин је на њему својствен начин (који подразумева темељитост и опсежност) анализирао и предочио своје виђење односа ова два народа у периоду од две стотине година.

За писање књиге аутор је користио обимну грађу и више је него очито да је у питању дугогодишњи рад. Он се не либи, што је опет њему својствено, да проговори истину, да се закачи на такозване табу теме и да се очеше о митове (наравно разоткривајући их) и поред тога што су Јевреји успели да са својим моћним организацијама створе такву атмосферу да чак и када се о њима говори аргументовано и истинито, а уколико им се то не допада, да се то одмах жигоше жигом антисемитизма. 
     Солжењицин наравно пише и о Русима, о њиховим манама и заблудама, о погромима и злоделима које су Руси починили Јеврејима, о грешкама режима - али то већ мало кога дотиче, јер и није важно ако кажете коју лошу о Русима. Чак је и пожељно. Као и о Србима. 
      И управо због последње, а личне импресије, и пишем о овој књизи. И поред временске, историјске, географске и сваке друге дистанце више су него уочљиве сличности и паралеле између тадашњих односа Руса и Јевреја (са западним капиталом и медијима) који су индиректно, али много, утицали на почетак и ток револуције и потоње комунистичко владање Русијом и тренутног стања у Србији са освртом на оно што се дешавало у блиској историји и што ће се тек дешавати. (Само промените стране, па где се помињу Руси замислите Србе, а где се помињу Јевреји можете додати било кога од негдашњих народа и народности СФРЈ и ето истоветне слике).

Стварање атмосфере да су у међусобним односима увек Руси кривци за ружне ствари а Јевреји увек жртве или носиоци напретка, притисци и помоћ јеврејско - револуционарним и терористичким организацијама из иностранства, наступи такозваних либералних интелектуалца Руса којима су за све проблеме искључиви кривци Руси (чак и када је било јасно да добар део јеврејског људства и капитала стоји иза револуције која ће Русију гурнути у канџе комунизма и пропасти). Ко год је устајао у одбрану руских интереса проглашаван је назадњаком, националистом и убицом. 
      Тешко је и побројати све сличности и подвући све паралеле али су поједини чланци, текстови и јавна иступања која се данас чују или читају у Србији, или су о Србима написани у иностранству, као пресликани из новина и говора Јевреја и писању иностраних медија о Русима. Али колико год су оптуживали Русе и Русију за угњетавање и дискриминацију никада нису Русију прихватили као своју отаџбину. Мрзели су и Русе и Русију уједно тражећи да их Русија и Руси воле и поштују. Такав проблем Срби и Србија имају и данашњи дан са деловима неких етничких група и појединцима из сопствених редова. Иако немају друге отаџбине осим Србије спремни су да је продају за шаку песка и најрађе би је видели уништену, попаљену и на коленима.

Што су Јевреји и медији више говорили и кукали о угрожености и дискриминацији то их је сваке године и деценије било све више и више у Русији а крајем осамнаестог и током целог деветнаестог века све до револуције 1917. године, коју су међу осталима организовали и спроводили а која им је на крају и дошла главе (уосталом, као и Русима, и другима), чинили су главнину масе јеврејства у свету. 
      Тако је и у Србији. Сви кукају да су угрожени једино је Срба из године у годину све мање и мање а свих других (част изузецима) је све више и више. Албанци и кад „доживе геноцид“ изађу бројнији а Срби након „почињеног геноцида“ на крају изброје више мртвих на својој страни.

О томе (говори ова књига) како је руска интелигенција била подељена на две опције: крајње анационалну и екстремно националистичку, стављајући на тај начин руски народ у позицију да увек буде између чекића и наковања, такође говори Солжењицин. И о томе како је од Руса тражено, а зарад очувања националног идентитета других, да се одрекну свог идентитета, руског карактера, православне вере и државотворности а да се не би Јевреји и други осећали угроженим. 
      И док се руска интелигенција пред револуцију ваљала у блату космополитизма и интернационализма, јеврејска интелигенција (па чак она револуционарна) није се ни тада, ни пре, ни после, одрицала националног и верског у себи. Рећи у СССР-у: „Ја сам Рус“, то одмах значило контрареволуција и национализам. Остали народи, поготову Јевреји, сматрали су да увек и на сваком месту треба истицати своју националну припадност и позивати се на угроженост. Медијско спиновање разних невладиних организација и појединаца данас у Србији и према Србима имају за циљ исте намере и тенденције.

Перманентно и организовано су урушавали и разграђивали државу којој живе. Позивали су на дефетизам и дезертерство у јапанско - руском рату 1905 и светском рату у 1914. године (па и 1941.). Кад би где у неком погрому (којих је било и које Солжењицин не спори већ их педантно набраја) бивао убијен један или два Јевреја део штампе у Русији и цела штампа у Европи и Америци писала би тада о хиљадама мртвих. Један немачки лист се чак и „прославио“ извештајем о броју мртвих Јевреја у погрому који се догодио после штампања листа. 
      На крају крајева, лично је Солжењицин на својој кожи осетио на који начин и по којим правилима функционишу такозване западне демократије и њихови медији. Када је писао и говорио о логорима смрти у СССР-у, о томе како је комунистичка власт владала диктаторски, о погромима и кршењу људских права, цео тај западни свет га је подржавао и дизао у небеса. Сматрали су га за великог мислиоца и фасцинантног писца, правдољубивог човека и борца за слободу. Међутим, када Солжењицин пише о том западу разоткривајући га, када позива снаге у отаџбини да ојачају Русију и поставе је на своје место светских сила, када говори о Косову, када говори о другим,  за њих, табу темама (па и овој) називају га руским националистом, антисемитом, назадњаком, итд.

За Октобарску револуцију, тврди Солжењицин, криви су искључиво Руси који су потценили свој народ и православље. Они који су мрзели своје порекло и корене, људи којима су руска култура и историја биле стране и које су презирали. Чињеница да су спољњи фактори и јеврејски елеменат у Русији то искористили не умањује кривицу самих Руса. Најзад, Јевреји су ти који су се седамдесетих година 20. века окренули против СССР-а и уз помоћ својих моћних сународника у свету почели су да подривају темеље комунизма. Оно у шта су утрошили енергију и новац да створе сада су рушили. Поново.

Затим, треба обратити пажњу и на лицемерно понашање и нереаговање европских династија и влада на масакр царске породице Романов и подршку револуцији док се она поклапала са њиховим интересима. Поред тога Солжењицин не спори страдања Јевреја кроз историју, не само у Русији. Он ни једног тренутка не доводи у питање холокауст. Али, холокауст није тема књиге. Можда би неки Немац требало да напише сличну књигу где ће објаснити односе Немаца и Јевреја у задња два века. То крвопролиће из Другог светског рата се не може упоредити ни са чим што се до сада догодило у историји човечанства а управо нам синови људи који су то урадили данас држе најжешће лекције о томе како треба да се понашамо.

Књига је обимна и захтева много дубљу анализу. Ја ћу на крају овог пасуса само једном цитирати Солжењицина а да бих илустровао којим духом и поруком је прожета књига: „А ако са себе скидамо одговорност за поступке својих сународника, онда појам нације потпуно губи смисао“. За паметнога је доста. Потпуно исправна логика у контексту онога што је Солжењицин написао у тој књизи. Он је описао лоше поступке и злочине обе стране (свих страна). И апсолутно прикладно за нашу ситуацију у истом контексту. 
      О лошим поступцима својих сународника морају и требају да причају само људи од дигнитета и ауторитета, дакле бољи од оних о којима се прича: патриоте, борци, поштени делатници, а не плаћеници и протуве. И морају да говоре о свим странама и свим аспектима злочина. Само тако има смисла ући у процес катарзе и помирења. Све док се говори о лошим поступцима само једне стране од помирења и трајнога мира нема ништа.

Животињска фарма

Пише: Игор Ђурић

               

14.02 2009. године

Овај текст ће бити доступан читаоцима у суботу, у време предизборне ћутње (за неке: шутње). Мало ће га ко и читати. Паметни ће искористити лепо пролећно време, викенд и буђење природе да се отисну у исту и тамо буду заљубљени. Они глупљи, којих ће бити много више (и међу којима ћу бити и ја) у суботу ће се уз чашицу мученице свађати са родбином, пријатељима и комшијама око тога за кога треба гласати, а, у недељу, у сабајле (здравље од Бога) правац на бирачко место где се по деведесет и осми пут у задњих двадесет година решава судбина Србије. Ипак, ко велим, ред да се и ми придржавамо правила те предизборне ћутње (за неке: шутње) иако се нико неће тога придржавати. А није да није било свињарија политичара протекле недеље на које  би смо могли да обратимо пажњу и није да се будалани нису експонирали а све у жељи да се докопају Скупштине Србије и њеног ресторана (наравно и благајне).

Зато ћу се ја данас бацити на мени омиљене литерарне теме (не, не идите још, можда буде и интересантно) па ћу вам у својој слободној интерпретацији (другим речима: накитићу где год будем могао) препричати једну књигу, то јест причу, која је печаћена још 1945. године, мислим први пут у Енглеској. Реч је о књизи Животињска фарма коју је саставио и кроз перо на папир турио Џорџ Орвел.

Елем, све је почело када је деведесетих година неког тамо века неке тамо земље (то јест Фарме) извесни Џонс наследио парче земље, једну фарму и на тај начин дошао на њено чело. Постао је вођа Фарме ни крив, ни дужан. Прича се и дан данас на Фарми да је он тада обећао „да нико не сме да бије животиње!!!“ и да су исте биле одушевљене том реченицом јер их је, руку на срце, пре тога тукао код је стиг'о (да не кажемо: коме се год диг'о). Џонс је волео све што воле и млади: да попије, да одспава дуже а богами и да удари. Тако да је своме обећању ускоро додао анекс: „Нико не сме да вас бије - ОСИМ МЕНЕ“. И то је био зачетак обичаја који ће се на Фарми задржати до дана данашњег: како ко се дочепа власти тај узме себи за право да мења правила у своју корист а за остале, обичне животиње, баш га брига. Важно је да је његовом (то јест вођином) дупету добро.

Дакле, животиње су заиста (за неке: доиста) тешко живеле на Фарми. (Сад, да ли је то била њихова или Џонсова фарма ни до дана данашњег није разјашњено?! Да ли било која фарма припада ономе ко ради за њу, ономе ко је изграђује, брани и ствара или ономе ко влада њоме? Ајде, ако има ко паметан нека каже где је истина?!). Бивале су више гладне него сите, Џонс би се запио па их не би хранио данима, због његове лењости приноси и приходи су били катастрофално лоши па некад све и да је хтео да им дадне да једу не би имао шта. Животиње су дошле до ивице изнемоглости и егзистенције и подједнако их је убијао тежак рад, глад и немаштина, као и батине које су редовно добијале од Џонса, најчешће без икаквог разлога. Стање је постајало неиздрживо. Са суседних фарми су стизале гласине о наводно бољем животу и о томе како власници истих имају аспирације да Фарму преотму од Џонса у најмању руку да јој закидају на трговини, то јест да је експлоатишу.

Било како било, сазрело је време за револуцију. Да се мења, било шта друго да се проба, углавном овако више не иде. Маса животиња се спонтано скупила јер им је ДОС(та) било, решила је да пружи ОТПОР и једног дана срушила Џонса са власти. Џонс је отеран са Фарме и власт су преузеле животиње. Јесу ли баш животиње?! Добро, у почетку је све изгледало добро. Отворили су се магацини, не нарочито пуни али свакако довољно пуни да се животиње окрепе и сакупе снагу да започну обнављање Фарме и рад на њеном просперитету. Одмах је пало у очи да све животиње сложно раде а да свиње само организују посао, да распоређују и командују и да ништа не раде. Приметило се и да су свиње гладније од других, да узимају млеко и јабуке само за њих увек проналазећи оправдање за своја дела. Убрзо после револуције свима је било јасно да су се свиње домогле власти.

Фарма је добила убрзо своја нова обележја: заставу, химну и правила која су била нека врста Устава Фарме и која су гласила овако:

1.     Когод иде на две ноге, тај је непријатељ.

2.     Когод иде на четири ноге, или има крила, тај је пријатељ.

3.     Ниједна животиња не сме да носи одело.

4.     Ниједна животиња не сме да спава у кревету.

5.     Ниједна животиња не сме да пије алкохол.

6.     Ниједна животиња не сме да убије било коју другу животињу.

7.     Све животиње су једнаке.

Правила су написана на зиду штале да би животиње увек могле да гледају и подсећају се на тековине борбе за демократију и ослобођење фарме од Џонсове диктатуре.

Међутим, свиње нису мировале. Прво су се преселиле у оставу а нешто касније и у Џонсову кућу правдајући се да су им потребни услови за њихов умни рад. И даље су најбољу храну узимале искључиво за себе а животињама које су радиле давале су све мање и мање. У кући су се докопале и неких Џонсових књига које су почеле да читају и самим тим се аутоматски самопрогласиле стручњацима и експертима, па су самим тим себи дале за право да прописују правила и чак да мењају већ постављена. И кад год би се животиње пожалиле на све тежи живот и неправде које су биле све очигледније увек су од свиња добијале исти одговор:

„Зар хоћете да се Џонс врати?!“.

И животиње би заћутале а свиње се и даље гојиле. Почеле су да пију виски и носе скупа одела. Кад су неке животиње приметиле да се то не слаже са правилима које су баш свиње поставиле, ујутро је освануо додатак на зиду штале:

„Ниједна животиња не сме да пије алкохол - ПРЕКО МЕРЕ“.

Међутим, живот на Фарми је постајао све тежи и тежи и чак је премашио беду Џонсових времена. Улазило се у пројекте који су били промашаји, због нестручности „експерата“ су приноси били мали, свиње су много јеле а у трговини су гледале само своје интересе. Па су све више и више терале животиње да раде а давале су им све мање и мање. Почеле су обичне животиње да бивају тучене а богами и убијане јер су свиње под своју контролу ставиле псе који су служили и Џонсу. Кад су се животиње подсетиле Устава на зиду, правило је промењено:

„Ниједна животиња не сме убити другу - БЕЗ РАЗЛОГА“.

Када су се једном животиње побуниле што само за свиње има млека и јабука док други гладују добиле су одговор од портпарола (за неке: гласноговорника) свиња, извесног Сквилера који је већ тада тврдио да већег експерта од њега нема:

„Другови! - повикао је Сквилер - не мислите ваљда, бар се ја надам, да то свиње чине због себичности и повлашћеног положаја? Многе од нас, у ствари, не воле ни млеко ни јабуке. Ни ја их нарочито не волим. Једини разлог што их узимамо је да очувамо наше здравље. Млеко и јабуке (наука је то доказала, другови) садрже састојке који су преко потребни за здравље свиња. Ми свиње смо мислиоци. Управљање и организација ове Фарме зависи од нас. Ми дан и ноћ бдијемо над вашим добром. Ради вас пијемо млеко и једемо јабуке. Знате ли шта ће се догодити ако свиње не испуне дужност? Вратиће се Џонс! Да, вратиће се Џонс!“.

А никоме није било до тога да се врати у „мрачне деведесете“ и самоизолацију Фарме. Или су макар мислили да им није до тога, да тако треба да буде зато што им је то неко рекао. На крају крајева, ваљда свиње најбоље знају шта је најбоље за становнике Фарме?! Зар нису експерти и менаџери? Зар нису визионари? Зар се не отварају према другим фармама и тргују са њима?! И ваљда власници околних фарми не желе да становницима Фарме учине неко зло и преваре их?! Уосталом да су способне свиње су доказале и тако што су се скоро све преко ноћи енормно обогатиле и ако нико не зна од куд то силно богатство. И што је свињама било боље то је другим животињама било све горе и горе. Нису се свиње међусобно волеле али су имале исти циљ: владати над другима и пљачкати њихову муку.

Расписани су и избори на Фарми. Главни конкуренти за Вођу су била два крмка: Наполеон и Сноубол. Изашли су и један и други са својим предизборним програмом:

„Гласај за Сноубола и тродневну радну недељу!!!“.

Или:

„Гласај за Наполеона и пуне јасле!!!“.

Међутим, Наполеон није могао да чека резултате избора. Прогласио је Сноубола издајицом, нахушкао на њега псе и постао апсолутни „демократски“ Вођа Фарме. Када је Наполеон постао Вођа сматрао је да му није место у свињцу (иако је свиња) већ је прешао у Џонсову кућу (о томе смо већ нешто говорили). Ради безбедности и бољих услова за рад. И тако је велики експерт, пре свега демократа па после родољуб, мислилац, крмак Наполеон за трен ока из прљавог свињца (где му је и било место) прешао у чисту и топлу Џонсову кућу у елитном делу Фарме. Животиње су остале тамо где су биле и у Џонсово време и одвајкада. Ваљда тако треба. Битно је да се нешто променило па макар то само био Вођа. Кад је неко приметио да је забрањено спавати у кревету а Наполеон управо то ради ујутро је било свеже фарбе на зиду штале:

„Ниједна животиња не сме да спава у кревету - СА ЧАРШАВИМА“.

У почетку су често вођени ратови за Фарму. Људи са околних фарми желели су да окупирају Фарму и да је одузму од животиња, да поставе своје опуномоћенике да владају и управљају Фармом. Животиње су се бориле и успеле су неколико пута да одбране Фарму. Међутим, све те битке и победе обесмислио је Наполеон који је почео да тргује са околним фармама и људима уз дебеле провизије себи и свињама. После једне од битака које су животиње са Фарме водиле против људи из Уније околних фарми и касније трговине Наполеонове са тим истим људима, најбољи радник, и ратник, коњ Боксер није био сигуран да су животиње нешто добиле: „Ми смо само освојили оно што смо и пре имали“ - рече Боксер. „У томе и јесте наша победа“ - одговори му свиња Сквилер.

Рекосмо већ да околне фарме нису благонаклоно гледале  на то да Фармом управљају животиње, дакле они чија је Фарма уистину, него су хтели да се они питају, као што се питају на својим фармама, где експлоатишу животиње, као што је чинио Џонс, као што чини Наполеон. Пробали су ратовима, па кад су видели да то не иде са тврдоглавим животињама Фарме онда су променили тактику. Донета је одлука да је једини спас за фарму да буде примљена у Унију људи и да то нема алтернативу. Одједном, све су се свиње на политичкој сцени Фарме сложиле да треба ићи у Унију. Наполеон је почео да преговара и тргује са људима. Тада је Фарма дефинитивно пропала и једино је свињама било добро јер су у бесцење продавале Фармина богатства и ваљале су се у великим количинама хране и пића. Све што су животиње производиле одлазило је у бесцење са дебелим и масним свињским провизијама. На крају су и доброћудног Боксера који је највише радио и најхрабрије се борио у биткама за Фарму продали касапима за мале паре и сандук вискија уз образложење да је ратни злочинац који је без икакве потребе ударао копитама људе који су га нападали. 
      После тога више никоме није падало на памет да се бори за Фарму. Схватили су да је кобила Доли која је побегла код људи док су се водиле битке боље прошла од њих. Схватили су да се издаја исплати. И само су животарили у тежим условима него икад пре тога. Почели су да жале за Џонсовим временима. Остало им је да само гледају како се колоне аутомобила сваке вечери паркирају испред куће како би људи са свињама у Џонсовој кући оргијали до јутра. Јело се и пило, наздрављало се. Свиње, обучене у скупа одела, седеле су за столом са људима. Дакле, људи и свиње су су удружили. Тешко је било у тој гомили распознати ко је човек а ко свиња. Макар се тако чинило поштеним и вредним животињама са Фарме. А, да, задња промена на зиду штале гласила је овако:

„Све животиње су једнаке - АЛИ НЕКЕ ЖИВОТИЊЕ СУ ЈЕДНАКИЈЕ ОД ДРУГИХ“.