ЛОГОР ДЕЧАНИ (1947 – 1952)

Пише: Игор Ђурић

Народ који не памти своја стратишта, не жигоше своје крвнике, не преброји и запише своје жртве и не ода им дужну почаст – осуђен је на проклетство својих предака и презир својих потомака, и никада у будућности неће бити спреман за подвиг кроз жртву. Ми смо Срби ваљда једини народ који још нису сакупили и пописали своје жртве (а једна другу сустиже), означили своја губилишта и прозвали своје убице, иако смо процентуално највећи страдалници у Европи у последњем веку. Већ нам спремају нове погроме а ми нисмо достојно опојали ни старе.

Ова прича почиње 26. јануара 1949. године када главни јунак једне књиге[1] са једног узвишења покрај Дечанске Бистрице гледа како горе запаљени конаци манастира Високи Дечани. Он је вече пре тога пристигао у Дечане, у логор за кулаке, да се придружи заточеницима који су ту сакупљени и утамничени из целе Србије.

 

У белини јануарског праскозорја, у хладноћи коју спушта ветар, онај што се ујединио у снази негде на пола пута између Калуђеровице и Богдаша, па се тако освежен и оснажен сурвавао Бистрицом према Дечанима, вио се црни дим из правца места које је Стефан Дечански одабрао да на њему гради манастир. Синоћ, 25. јануара 1949. године, Доктор је стигао транспортом из Сремске Митровице. Прво возом до Пећи, а после камионом до изнад Киселе воде. Доктор је стигао у логор, за кулаке, у који нова власт гура најбоље српске домаћине, углавном питоме Сремце, Банаћане и Шумадинце. И, овог првог јутра у логору, 26. јануара, стари познаник, Високи манастир, јавља му се димом и добродошлицом.

Горе Дечани. Високи! Последња снага ондашњег нечастивог осетила је присуство свога медијума, после тридесет година, па жели да поздрави саборца и да му на знање да није мртва и да никада неће ни бити, јер нечастива сила и јесте „сила“ зато што је нежива и онострана. Само је доба ново а једино је враг стари. Све је около социјалистичко и комунистичко: и кисела вода, и река, и шума, и звери, и људи, и логор, и туцаник, и кулаци, и стражари, и Доктор. Једино манастир који гори овог јутра: није! Пре тридесет година: једино је манастир у целој мајчици Србији, тек ослобођеној и тешко рањеној, био социјалистичка република. Макар неколико дана[2].

Мало се у литератури помиње и у јавности зна да је надомак самога манастира после рата постојао логор које су ту установиле и саградиле комунистичке власти. Место логора би се можда поклопило са местом где је Свети краљ подигао своју болницу, која је тада била део манастирског комплекса, изнад извора са термалним и киселим водама. Иако се временски поклапао са Голим отоком, Билећом, Градишком – дакле са информбировским казаматима – тај логор у Дечанима није имао везе са резолуцијом Информбироа и обрачуном Јосипа Броза са тадашњим неистомишљеницима и јеретицима. Тај логор је био намењен онима који су се на неки начин одупирали колективизацији и прикупљању такозваних „вишкова хране“ и других производа, био је намењен, да се изразим тадашњом терминологијом: кулацима (максимашима, житарима). Ту су довођени домаћини из Војводине и централних делова Србије, зато што нису хтели у земљорадничке задруге или нису прикупили разрезане количине, и ту су заточени били приморани да раде тешке грађевинске послове на изградњи путева и других објеката.

Откуд логор за кулаке (житаре) у Дечанима и то тик уз манастир који је започео Свети краљ а завршио Душан Силни?!

То је било доба принудног откупа и невиђеног терора над сељаком. Водио се рат против такозваних кулака а под тиме се подразумевало да треба од сељака одузети последње зрно жита и једину краву коју има да би се нахранили људи по градовима, војска, али и да би се помогло „друговима у Албанији“. За кулака се сматрао сваки добростојећи сељак иако је често било реч о људима и домаћинствима који су тек подмиривали своје потребе. Квалификација дела и методе борбе преузете су из совјетског модела па иако се борба против кулака временски поклопила са разлазом са Стаљином, стаљинистичке методе су сачуване и после тога. Како год, обрачун са кулацима, житарима, класним непријатељима, почео је одмах после рата и био је суров у сваком погледу. Утамничено је на десетине хиљада сељака махом из традиционално јаких пољопривредних подручја а многи од њих се никада више живи нису вратили на своја имања и у своје домове.

Убрзо, након почетка класног разрачунавања и отимања из гладних уста, „ослободиоци“ су се суочили са мањком затворског простора па се појавила потреба да се отварају нови, стални или привремени, затвори и логори: Славник у Лесковцу, Метино брдо код Крагујевца, Вистад код Ваљева, Бањица код Београда, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша.[3] Сељаци су још одвођени и у руднике Трепче, Бора и Алексинца, на тежак робовски рад.

Елем, баш у време када је архиђакон Гаврило Дечански испуштао племениту душу заточен у Сремској Митровици а игуман дечански је и даље био Теодосије, комунисти су одлучили да поред светог места подигну логор за житаре. Место које су одабрали налазило се на око 600 метара од манастира, са друге стране реке Бистрице[4], мада неки извори говоре да се место логора налазило са друге стране, тамо где се касније направило дечије одмаралиште и хотел (одмаралиште је заиста отворено 1952. године када је логор затворен, а хотел годину дана касније, прво као шатор а после као зидани објекат). [5]

Обзиром да је логорашких барака било и на другим местима у околини (Кожњер, према Проклетијама, у шумама Јуника), вероватно су и једни и други у праву. Комунисти су, додуше, са свих страна атаковали на сам манастир па су тако 25. маја 1946. године заузели манастирске зграде и ту формирали болницу за грудоболне а остатак разделили насељеничким породицама. 9. децембра 1951. године из ризнице су однели старо оружје за потребе Обласног народног музеја у Приштини.

Дејан Медаковић у својим успоменама пише о томе како је обилазећи Дечане, 1947. године, „видео колоне исцрпљених војвођанских паора. Ти људи су спавали у баракама које су, поред оног логора у Дечанима, биле саграђене и у шумама Проклетија и Јуника, када би се послом затекли тамо, градећи пре свега путеве“.[6] Прве бараке су направљене 1947. године и на том првобитном месту их је било укупно седам, мада је према сећањима сведока било и зиданих објеката. [7]

„Ослободиоци“ су, дакле, почели рат против паора и домаћина, против „ослобођених“. Како рече један сељак из тога времена, кад су га комунисти питали „да ли би преживео још једну окупацију?“:

- Окупацију би' преживео али још једно ослобођење не би'![8]

А када је Крцун затекао песника Симу Пандуровића у једном затвору питао га је „од када је затворен?“, песник је одговорио:

- Од ослобођења.[9]

Верује се, да су у том „ослобађању“, највише страдали домаћини из Војводине али је истина да је терор био присутан на целој територији Србије. То што је Војводина била најбогатија само је разлог да је више могло тамо да се отме него у сиромашнијим крајевима.

По сећању Аце Стевановића из Барајева само је у Забели било заточено 20.000 житара. Јован Давидовић из околине Крагујевца је због тога пребачен у једну од седам барака у Дечанима. „Логор је био окружен бодљикавом жицом, могао је по његовом мишљењу да прими око 3000 логораша,  њиме су управљали криминалци а храна је била оскудна и једва се могло преживети. Затвореници су рукама градили камени пут према Албанији али је због тешких услова неколико стотина њих умрло. Сахрањивани су поред манастира, без обележја. Касније су преживели тај логор називали сељачки Голи оток“.[10]

Чини се претераним ово сведочење јер свакако није могло бити толико жртава, поготову упоређујући са свакако злогласнијим и већим Голим отоком где је према неким подацима страдало око 600 логораша.[11] Али, жртава је свакако било, што због лоших услова, слабе хране и напорног рада, а било је и оних који су подлегли батинама и малтретирању или убијени у покушају бекства. Тако су два паора из Војводине убијена и сахрањена поред манастира када су покушали да побегну.[12] Били су бар неко време са својим гробовима комшије са чувеним ктитором дечанских фресака Ђорђем Остроушом Пећпалом.

По неким сазнањима, логор у Дечанима је био највећи такве врсте, намењен искључиво за житаре, у њему је заиста било највише сељака из Војводине, они су били присиљени да раде тешке послове изградње пута према Проклетијама и Албанији и да је стварно много њих страдало од тешких услова, исцрпљености и болести. [13]

Паор и добар домаћин Сава Мићешевић из Ирига је одведен са још тројицом земљака у логор Дечане. Говорио је после да је „било страшно тешко... тежак рад, лоша храна, још гори смештај, болештине и малтретирања, он је преживео јер је био млад али је у логору било доста људи који су имали преко 70 година и њима није било спаса... терали су их да носе кладе и камење... доста старих је умрло... сахрањивани су у порти манастира а после су их њихови откопавали и носили кућама... он је у Дечане стигао са скоро 100 килограма одатле је пуштен са испод 50 килограма“.[14] Бркић Лазар из села Ривице провео је у Дечанима 19 месеци без икакве осуде и икаквог решења. Кући се вратио са кундаком разбијеном јабучицом на врату од чега је касније и умро. „Тамо су се радили тешки радови“, говорио је он, „носили су камење за пут и то у колонама дугим по 2-3 километара“.[15]

Ипак треба истаћи да су природа терора, идеолошког приступа, интензитет мучења били различити у логорима који су служили за унутрашње комунистичко разрачунавање после резолуције Информбироа (Голи оток, Градишка, Митровица) у односу на логоре који су били резервисани за такозване „народне непријатеље“.

 

А постојала је разлика, сада он то зна. Осетио је на својој кожи све. Мада увиђа разлику још не може да је схвати. У тадашњем „ненародном режиму“ у апс си доспевао уколико си радио (и мислио) супротно владајућем режиму. У овом новом, његовом добу, људи су тамничени јер нису мислили исто као и владајући слојеви. У старом систему било је довољно не чинити и не мислити „против“, па бити миран. Код њега и његових, поред тога што ниси смео бити „против“, морао си бити и „за“. И сматрало се много тежим неделом то што ниси „за“, него то што си „против“. Никако ниси могао бити „миран“. Морао си се определити и тако опредељен носити своје бреме.

Не!!! Није то, дефинитивно није, враћа се на претходне мисли о условима сужањства, оно што је је већ гледао и шта је осетио на својој кожи. Овде, у Дечанима, су логораши мање упућени једни на друге а више на стражаре и рад. Овде их мање терају да се разрачунавају међусобно јер пут треба изградити а ово су класни а не унутрашњи непријатељи. Њих нема потребе ревидирати и враћати на прави пут јер они никада нису били на њему. Они никада нису ни волели Савез Совјетских Социјалистичких Република, они се нису борили за звезду петокраку, они нису сањали о светској револуцији. Читав њихов свет је започињао и завршавао се докле им је допирало имање и земља коју су обрађивали.

Кулаци су идеолошки непријатељи овога поретка, налазе се на супротној страни онога што је идеал новог времена. Отуд су они привилеговани, мање трпе. Комунисти воде унутрашњи, међусобни рат, и знају: ко победи судиће овим другима сурово. Зато је и борба сурова. Затим, ови људи које гледа около су сопственици, нису пролетери, они се боре за посед а не за идеале, сељаци су нису радници и поштена интелигенција. Они су, дакле, ти који јесу, и ту су где им је место, и биће то што јесу: и данас, и сутра. Са отпадницима из својих редова, међутим, суровији су, искључивији. То је на својој кожи осетио Доктор, и не брани. Тако треба да буде. Исто би и он да је на њиховом месту. Тако се брани Револуција. Терором, црвеним терором. То је основа, о томе је писао Лењин, то примењује Стаљин. А он је овде због њих, због верности њима. Отпаднику од идеје се не прашта оно што се опрашта кулаку или равногорцу. О усташама да и не говоримо. Балисти их ено у комитету, они нису ни затварани.[16]

Пауновић Вуица из села Вуковић код Кучева, ухапшен је јер није имао да преда разрезану килажу жита. Пошто је знао шта га чека тражио је около да купи потребну количину али није успео: одведен је са већом групом сељака у Дечане. Према речима његовог унука Андре из логора се вратио са 36 килограма. [17]

 Како је одређиван тај чувени и превелики разрез?

Док је једном мршавом и бледом Мачванину прљавим завојем превијао испуцале и крваве дланове, а овај му причао како му је одређена обавезна количина жита коју је морао да преда, кроз прозор је крајичком ока пратио гужву на капији. Вели Мачванин да је једнога дана на њиву набасао некадашњи сеоски хохштаплер а тадашњи секретар комитета, да је загазио у ораницу, стргао два-три класа пшенице, протрљао их међу дланове, погледао колико је зрна остало на длановима и службенику иза себе изговорио количину пшенице коју овај има предати. Онако, од ока.[18]

Аутору овог текста говорио је својевремено један старији суграђанин: „То што су ми узели последњу краву да би је дали "братском" и гладном народу Албаније некако сам преживео али ми најтеже од свега падало што сам морао лично и пешице да је одведем до Ђураковца“. Наравно, говорећи о „братском народу“ говорио је са пуно горчине и ироније док је говорећи о онима који су му то наредили и прирезали говорио је са нескривеном мржњом.

Логор је престао да мучи и убија и био затворен 1952. године. Неколико година после тога породице страдалих су долазиле да откопавају и носе посмртне остатке својих најближих. У околини је већ било направљено дечије одмаралиште а васпитачи су децу водили да се играју на остацима грађевина мучења и по гробовима мучених. Дочим, у манастир их нису водили.

Аутор овог текста је давне 1979. године био на летовању као ђак у поменутом одмаралишту. Није тада могао чути како вапе за правдом и вриште због неправде кости из необележених гробова неопојаних логораша али је лично чуо вриске девојчица које су неки несоји покушали напаствовати. Није ни чудо: зато што смо заборавили претходно страдање догађало нам се ново. И тако ће увек бити уколико се не дозовемо памети.

 

Када су у Сремској Митровици, пред смрт, питали Гаврила Дечанског, због чега не признаје нове власти и ново време, одговорио им је „да ће у том новом добу страдати истина, јер ће се прећуткивати, а да ће у име новог доба шиптарске руке клизити у међуножја српских девојчица, не по праву силе већ по праву закона ћутања“, говорили су му да је полудео, и тукли су га још више и грђе.

– Ја чујем те девојчице, како вриште и запомажу, а нико их не брани, ено, широм Метохије, широм Косова, чак и горе на брду, изнад Високих Дечана. Неће томе проћи ни трунка времена, ни вакат људске злобе!!! Ено, видим их на гомили, на дрвеним даскама, склупчане, исцепане и уплакане. Отац Теодосије Рус ми је причао шта је све видео за време рата. А, и сам сам сведок био.

А, онда би га опет ударали. За браду га нису могли више вући јер су га ошишали и обријали: скроз.

... И ко зна колико би све то трајало, и колико је трајало у претходним сменама ђака, да неко није зуцнуо родитељима који су били у посети а ови се пожалили где треба. Тада се нешто променило. Најчешће није. Мада.... Арбанас упосленик и зликовац кога су деца морала звати „друг васпитач“: нестао је нетрагом. После се прочуло: пребачен је на друго место, где није било српских девојчица, да не би долазио у искушење. Изазивале су га, говорили су. Није он крив. Српкиње су слободније по понашању. Албанке се крију, па им је теже прићи. Мало се и претерује, није баш како се прича. Више је то са националистичких позиција, да се облати албански народ, да се покаже као примитиван и суров. Све су то говорили, да би оправдали „друга васпитача“, члана Савеза комуниста и узорног Титовог омладинца.

Последњих неколико дана, деца су чешће извођена на „киселу воду“. Листом би завртала ногавице и брчкали се у јазу. Базен за купање је био празан. Зграде негдашњег логора познавале су се само у назнакама. Манастир је стајао на свом месту. У њега би ретко ко од деце и васпитача навраћао. Идеолошки није било  пожељно и подобно. А ни монаси нису волели да им се по порти мота буљук деце. Уплашене, понижене и повређене деце. Деце, којима руку заштите нису пружали ни земаљски, ни небески оци. Отуда је враг-васпитач и могао да тура руку 'де не треба, како је предсказао Гаврило Дечански у затвору, пред смрт. Јер, деценијама после њега је увек било људи који су около силовали Српкиње а једино су горе поменутог монаха у затвору прогласили за лудог. Дочим, судско медицинска дијагноза потоњих процеса, кад је монах већ био мртав, и ослобађајућа пресуда, коју монах није доживео, гласила је: људ ћовек! Па ето, остаде да је и монах Гаврило предсказујући шта ће се збити: био луд. Само што је он и тако „луд“ био „људ“ (човек).[19]

---

[1] Игор М. Ђурић, Двети круг Светог краља

[2] Ibid., str. 111

[3] Др. Срђан Цветковић, Између српа и чекића

[4] www.uimenaroda.net

[5] Велимир Петровић, Како су комунисти опљачкали цркву

[6] Вечерње новости, Пуне казнионе непријатеља народа

[7] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[8] Бранко Лазаревић, Дневник 1947

[9] Игор М. Ђурић, О писцу и писању

[10] Марко Лопушина, Убиј ближњег свога 2

11 wikipedia

[12] Ђашић Александар према казивању свога оца Илије

[13] Др. Радован Пејановић, Војвођанска колонизација и еволуција националне културе, стр. 132

[14] Драгиша Божић, Црвени јарам

[15] Ibid.

[16] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 113/114

[17] www.selovukovic.weebly.com

[18] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр. 130

[19] Игор М. Ђурић, Девети круг Светог краља, стр.141/144

Igor M. Djuric - CAMP DEČANI (1947 – 1952)