ИЗ ИСТОКА ЗА ПЕЋ...

Пише: Игор Ђурић

                                

Тридесетак је километара раздаљине од Истока до Пећи. По менталитету: и неколико стотина. Идеолошки: хиљадама миља. Пећ је био град, ми смо били варош.

Град Пећ је у мом детињству, све и да није хтео, заузимао значајно место. Тамо смо обављали све важне послове које у Истоку нисмо могли да завршимо. Пре свега, лекарски прегледи код специјалиста (којих у Истоку раније нисмо имали), затим путовања возом са пећске железничке станице (јер је Исток, хвала Богу, био место без пруге и зато је био леп, пошто су сва места са пругом и железничком станицом: ружна), тамо смо (у Пећи) куповали готове коре за питу (кад смо се погосподили па нам нису биле добре домаће), куповали смо фармерке и кожне јакне у Уској улици, патике у Планики. 

У Пећи смо полагали возачке испите (јер су они имали неколико семафора, који додуше углавном нису радили али због тога што Исток није имао исте, па макар и неисправне, морали смо пут Пећи за возачку дозволу). 

Наравно, Пећ је била за нас најважнија због Патријаршије. То је била наша духовна кућа, наше окрепљење. Због Патријаршије смо знали да смо своји на своме. Ту смо се молили, онде смо се бодрили. Монументалност грађевине и природе и историја која је вриштала из сваког камена те духовност Светосавља која нам је међила идентитет - све то нас је чинило јединственим и гордим људима. А саму Пећ великом и важном! Чак и у време комунизма!

Али смо волели и посластичарнице и ћевабџинице. У Пећ смо, најзад ишли и због средњих и виших школа којих у Истоку није било (гимназија је радила у Истоку али је у Пећи постојао већи избор средњих стручних школа: економска, уметничка…). Пећ је поседовао(ла) и велику спортску халу па смо и због ње ишли тамо. 

Пећ је чувена и по Пећанкама.

Најзад, Пећ је властита именица женског рода!

Одлазак у Пећ на лекарске прегледе, у доба мога детињства, био је посебан доживљај. (Први пут сам тим поводом ишао за Пећ 5. јула 1968. године са, већ, пуних пет месеци живота). Доживљавали смо га као авантуру и провод а не као нужно зло. Са неким од родитеља (углавном мајкама) кренули би рано ујутро („да се преда књижица“). Били би умивени и саборски обучени. Доживљај, сам по себи, је сама вожња аутобусом тако да се брзо заборављала бољка због које се и кренуло на пут. Старији људи би одмах, чим крене аутобус, палили цигарете или увијени дуван, жене и деца су јели и пили оно што су понели. И ако је раздаљина била пар десетина километара храна и вода у стакленим флашама се обавезно носила. 

По приспећу на Аутобуску станицу Пећ, прво би се информисали кад имамо „назад за Исток“ а после би узимали фијакер да нас одведе до болнице. Већина фијакера, већ тада, изгледала је похабано и старо али су одређени детаљи одавали некадашњи сјај и богатство Пећанаца. Без обзира што би ви изнајмили фијакер то није сметало да фијакерист скупља путнике уз пут све док може да их натрпа на фијакер. Неки би седели напред са њиме, други у средини у месту за путнике једни другима у крило а трећи би се качили назад те су изгледали као пажеви из пратње неког средњевековног властелина. Једино што још коња не би узјахивали, макар ја то нисам видео, мада није искључено ни то...

У болници је увек владала неописива гужва, најчешће због јавашлука запослених али и због чувене демографске експанзије појединих етничких група, које су нас подсећале да, ипак, раја на земљи нема. Владала је таква прљавштина а из објеката и просторија је зрачило сивило да би се и здрав човек разбољевао (или постајао благо депресиван) већ после сат времена баљења у болници. 
      После завршеног прегледа, у дебело поподне, обично би посетили кога из Истока, којих је увек било у болници на болничком лечењу. Онда би се спустили до Патријаршије (ако би ишли са мајкама, очеви су одмах хитали до неке кафане да се освеже и нас часте кабезом или лимунадом). После би кренули пут аутобуске станице пешке. Тим чином би уштедели нешто пара за ручак у некој од прљавих пећских ћевабџиница. Да су биле прљаве: јесу!; да се некад неко отровао од тога: није нико и никад! На крају крајева, ко је био способан да преживи бављење у болници  постајао је имун на све прљавштине света. 
      У ћевабџиници се углавном наручивала „комбинација“: пет ћевапа, суџук и ћуфта. Наравно и сомун. Кад се имало: и чаша киселог млека. Док ово пишем осећам мирис свега тога. Пре самог повратка је остајало још да се некоме купи „карта за Београд“ - за комшију или рођака, или пријатеља од комшије или рођака, који треба да путује „пећанцем“ преко Истока (или ће да чека оног преко Ђураковца или „код Сарине куће“). 

Најзад, поново аутобус, исти ритуали и: кућа. Онда неколико дана идеш улицом и завидним друговима говориш: „Био сам за Пећ“. Интересантно, никад не кажеш „у Пећ“, већ увек „за Пећ“. Тако је изгледало много господскије и важније. Можда смо ишли „у Синаје“ или „у Ђураковац“ али зато увек и само ''за Пећ''.

Једном дневно је аутобус за Београд, пролазио кроз Исток, да у њему покупи путнике и настави даље. У Исток је долазио око пола осам увече, из Пећи, и око три сата ујутро из правца Београда. Стао би, из оба правца, у центар вароши. 

Онај вечерњи, за Београд, уколико напољу није неки кијамет биво би испраћен од великог броја доконих Источана. Сви се сакупе на центар (центру) и чекају „београдски аутобус“. Наравно, неко би и путовао, неко би некога испраћао – али је већина бивала ту без икаквог разлога. Из досаде и навике. Тек кад прође „београдски“ гужва са Центра се разилази, неко иде кући, неко у кафану, неко на игранку а мањи број остане ту до касних сати у вазда истом разговору код шахте. 
      Постоји оно, код нас тамо, кад тражиш некога на Центру, па га не нађеш, поручиш по ономе другоме којег си срео само: „Кажи му...“. Нит' кажеш шта да му каже, нити има потребе за тим. Подразумева се. Зна он добро шта ти можеш да му кажеш а ти знаш још боље да ће он схватити то што му ниси рекао. То „кажи му“ може да буде све: порука, прекор што га ниси нашао, питање, договор... може да буде све а он ће схватити баш оно што јесте. Понекад, овај који прима поруку, знајући да се неће видети са тобом преко аброноше само узврати поруку: „Кажи и ти њему...“.

Центром смо, иначе, звали малу површину, око шахте поред Кореникових продавница, степеница Павловића куће, Зељине трафике и Кореникове кафане. Ту смо висили, ту смо се налазили, беспосличарили. То је било зборно место, место заказивања састанака, место налажења и губљења. Требам написати посебну књигу, уколико измогаднем времена која би се звала „Центарске приче“, јер шта се све ту говорило и шта се све ту могло чути, вероватно је непоновљиво за било које друго место на свету.

У Истоку је ретко ко ходао тротоаром (ако га је негде и било, а било га је познијих година). Не! Источки начин и стил ходања подразумевао је да се ходи по сред-среде улице а задатак моторизованих и запрежних учесника у саобраћају је био да се труде да заобиђу пешаке. Четвртком је било скоро немогуће проћи до Рибњака јер су свуда около милели пешаци.

И не само то! Застане се на сред пута, припали се дуван па се онда полагано кувенти: реч по реч. Стоји се или се иде нога пред ногу, полагано, застајкујући да се дадне нагласак на неки део приче и подвуче поента. Неретко, и возачи стану на сред улице па отворе прозор и разговарају са овима што стоје.

Измиче ми прича, од приче и Пећи несвесно пређох на причу о Истоку. али, кад размислим, све је то исто.

Постојао је и одређени ритуал сачекивања „београдског аутобуса“. Кад наилази, стојиш на тротоару (зависи коју страну улице изабереш) док аутобус не стане. Погледаш кроз прозоре редом све путнике који су већ унутра, ако је неко заспао чукнеш у прозор да га пробудиш па се сагнеш да те не види, уколико некога познајеш а ти му махнеш, а ако видиш неку лепу девојку... та гестикулација сад није за помињање.

Гужва се увек створи око аутобуса. Ако један путује – десеторо га прати. Онда следи неизбежно убацивање торби, па онда онај који је то учинио скокне на први степеник улазних врата, провири у аутобус па довикне ономе своме где је ставио торбу. Кад изађе, мало му се то учини па оде до прозора и опет објашњава где је торба и тако све док аутобус не крене. Ни тад ниси сигуран да ли је дотични схватио где му је торба, као да је то нешто много битно.

Симболично, „београдски аутобус“ био је веза са цивилизацијом, он нам је одржавао наду да се може негде отићи, ако се мора или хоће. Тај аутобус нам је уливао спокојство чињеницом да нисмо баш задња рупа на свирали те да неко одлази, пролази или долази у Исток. До Звечана Шиптари су галамили а шофери пуштали њихову музику, од Звечана би се ућутали. Ми смо свакако, и увек, ћутали.

Сачекивање аутобуса из Београда се већ одигравало у другачијим условима и околностима. У рану зору не би било нигде живе душе, понекад би само про'шо милиционар позорник и нико више.  Наравно, осим оних који чекају. Никоме није баш до приче, само се увучемо у мало пошире Кореникове рагастове од врата продавница те извирујемо кад посумњамо да стиже. У неко време се назру светла из правца биоскопа и општине и ми знамо да стиже „београдски“. Сачекамо да сањиве сестре и тетке изађу (јер мушкадију не би смо чекали осим ако немају пуно пртљага а тада би их сачекивали са ручним колицима), узмемо торбе, установимо да кад аутобус оде иза њега остане неки познаник из оближњег села те га позовемо на кафу док не сване: да не иде по мраку кроз несигурне крајеве.

За Београд и остатак тадашње Југославије се путовало и возом. Из Пећи. Одеш прво „за Пећ“ па онда „из Пећи“ у бели свет. Кретало се увече. До Косова Поља, чак и када је ера компјутера стигла до нас: и тада, композицију је вукла парна локомотива, популарни „ћира“. Стајао је на свака два-три километра. А и да није стајао, колико је споро ишао, могло се у покрету улазити и излазити а понекад су га претицала и запрежна волујска кола. У Косову Пољу се мењала локомотива па је „дизелица“ ишла нешто брже а ми смо доживљавали то Косово Поље као сусрет са цивилизацијом и развијеним светом.

Кад се крене за Пећ, пре него се крене, прави се списак онога што треба да се тамо заврши или набави. Поред већ поменуте „карте за Београд“ која је била обавезна, још обавезније су бивале коре за питу (или свећа за Славу), ако се има среће (што значи пара) онда и фармерке те патике. Не знам зашто су те коре стално фингирале у наруџбинама и не знам зашто те коре нико, до касних година, није правио и продавао у Истоку али их је увек неко наручивао или су куповане за себе. Ваљда су Пећанци били бољи мајстори, шта ли? Наравно, касније их је имала свака продавница али у доба мог раног детињства само је Пећ била избор за коре. Руку на срце, 90% наших потреба за корама ми смо подмиривали из личне производње: развијале су их наше мајке, бабе и стрине али кад би хтели да истакнемо наше варошке манире и навике ми би смо их куповали у Пећи. „Куповне коре“ – увек би се нагласило за трпезом и пред гостима.

Уска улица?! Најпознатија пећска и метохијска улица. Та улица је била мешавина трговина из Трста, тезги из Истанбула и Баш чаршије. Ту се могло купити оно што је тог тренутка актуелно на некој од горе поменутих дестинација. Фармерке свих марки, од најгорих фалсификата до правих „италијана“ (за које би се опет утврдило да су фалсификати), кожне јакне из Турске неукусног али популарног дизајна. У Уској улици су радиле и старе занатлије: обућари, кројачи и, наравно, златари. У тој улици је бивало некад више злата него у остатку Србије. Ми, који смо живели доле, нисмо могли побећи од оријенталне ноте свега тога али је тада и нисмо били свесни. Трговци, стари Пећанци, су били заиста прави трговци и нису делили муштерије према вери и нацији него према дубини џепа.

Доћи у Пећ а не отићи у једну од посластичарница, на пример у Дубровник или Пеливан значило би да сте промашили тему. Увек танак џеп нас је присиљавао да наручујемо калоријски издашне и „сите“ шампите. Кад би се „боље стајало“ наручивао се сутлијаш у који се турала једна тулумба и сипало пуно слатког сока у коме су лежале тулумбе или баклаве. Пила се боза или лимунада. Или мешавина и једног и другог, такозвани: шприцер.

У Пећ су неки одлазили и код тамошњих хоџа, за Запис и Читање, талисмане који су требали да помогну уколико није већ помогло „гашење угљевља“, „топљење олова“ и „сливање страве“, те бајање локалних вештица или ноћење у Девичу. Мада, имали смо и ми своје фаворите по том питању.

Пећанке су ипак дале најдубљи печат ономе што бисмо назвали „савремени идентитет Пећи“. То су биле урбане девојке са традиционалним погледом на свет и личном великом слободом када нађу за сходно да је искористе. Са Пећанком си већ након првог сусрета бивао начисто: на чему си. Знале су да се у трену препусте и одмах те заведу али и да те напујдају ко последњег кера. Кад су се давале - давале су се целе и без резерве. Кад су варале - варале су од срца. Кад су одбијале - чиниле су то немилосрдно. Кад су волеле - волеле су мушки. Углавном су, ипак, биле верне супруге и пожртвоване мајке - кад су имале коме.

ПС

Имао сам срећу, или несрећу, да су ме некада давно Пећанке заводиле и пујдале, да су ми се давале и да су ме остављале, да су ми биле верне и да су ме варале, да су ми дозвољавале да их прошетам до „петог километра“ или ми показивале прстом пут станице да се вратим одакле сам и дошао, да су ме волеле и одбијале... њима посвећујем ову причу!