Опанци из ''круга двојке''...

Пише: Игор Ђурић

Александар Тијанић:

 „Бити Београђанин, то је стање духа! Наравно, за све особе са духом; осталима према заслузи!“.

      СВАКА СЛИЧНОСТ СА СТВАРНИМ ЛИКОВИМА ЈЕ НАМЕРНА!!!

     Насмеја се слатко један пријатељ, неки дан, кад угледа пред вратима мога стана опанке гумењаке, такозване пироћанце. 
      ''Откад ово нисам видео'' – рече.

Откуд мени пироћанци? Мајка је у њима избегла 1999. године. Били су јој најудобнији, када смо кренули у бежанију. Ја, после, нисам дао да се баце, но их држим пред вратима, да могу комшије из зграде да их виде. Наиме, такве исте је носио мој деда, у свом животу није обуо ципеле, уколико се не рачунају војничке цокуле. А, на крају, не би било ни стана, ни врата од истог, да се пред њима оставе опанци, да није било дединих плацева, да се продају.

Те пироћанце обично обујем кад хоћу нешто брзо да опослим: да одем до комшије, да изађем испред зграде, да скокнем до продавнице или киоска, да узмем нешто из кола. Ово последње има и симболику: из опанака у кола. Људи, поготово млади, ми се смеју, мисле да сам сељак који је залутао у град, вероватно ме сматрају простаком и како воле данас да кажу: губитником. А, искрено да вам кажем, никада раније нисам носио опанке, осим по авлији (обору, дворишту), кад натучем бабине или дедине. Било је у школи деце која нису имала друге обуће осим опанака али ја нисам био међу њима. Отац је био службеник па је могао да ми приушти патике, касније и ципеле. И куповао је много књига.

Па зашто онда, кад већ нисам искакао из опанака, данас држим исте пред вратима и нервирам комшилук подсећајући их одакле су побегли? Прво, ратове смо добијали у опанцима а мир губили у ципелама које су замениле одбачене опанке. Нама највеће зло чине политичари који глуме да нису сељаци. Затим, зато што ме иритирају снобови, што не подносим опанке које су се поципелиле без духовне потпоре тог ципеларења. Јер ја немам ништа против да се опанци у глави замене ципелама на ногама и у глави – али само кад се стекну услови за то, опет у глави. Најзад, оне требају увек да ме подсете да су ми оне купиле стан а не нека друга обућа. Моји опанци испред врата су предсобље за књиге у мом стану – купљене и својом руком написане. Чудан сам ја, зар не? Имам и књиге, и опанце (опанке).

ВУКАЈЛИЈА:

Конобар: Шта желите?

Миx: Дужи "експресо" са млекем (читати са "београдским нагласком")

Зоки: Ја ћу "ки он".

      Живим у средини где је тема о којој пишем: опште место. Многи људи су оставили своје њиве и стада, дошли из разних крајева наше земље и запослили се у руднику или их државна јасла хране. Данас примају добре плате али материјална експанзија није пратила културолошки и духовни развој. Ципеле су се обуле а размишља се (прикривено) опанком. Има и оних који су између: ни тамо – ни тамо. И, тако данас, папучице скупих аутомобила притискају опанци маскирани ципелом. Опанци преоденути у скупе ципеле. Гледате около људе којима све то не стоји и не приличи. Напротив! Они носе најскупље ципеле – ви видите опанке на њима. Они возе скупа кола – ви видите запрегу и балегу. Они водају скупе кучиће – ви на повоцу који држе видите козу хранитељку. Они граде огромне куће – ви видите плетене вајате. Они се запиру у биде-има – ви видите како им гузице вире из кукуруза. Кад прозборе, не видите сељака већ сељачину. Кад гласају: никад не гласају као ви.

Али, свуда тога има. У свим градовима и варошима Србије. И по свету. Код других народа. И код наших напољу, гастарбајтера. Не свих, наравно, али у једном делу: и те како. Шта сам све напољу видео. Људи који у духу нису заслуживали ни опанке, понашају се у духу најскупље обуће. Не знају шта желе да ти кажу али осећају да их те опанке из родног краја чвиле и боле, па кад се нађу у ћорсокаку, онда изваде слику куће коју су направили у постојбини својих духовних опанака (и, правих). Такви су најгори кад дођу на годишњи одмор, у отаџбину, па онда данима малтретирају своје рођаке на селу. Одбијају да седну у југо или ладу који немају клима уређаје и говоре како пију само куповну воду иако она из дединог бунара нема премца на свету, уз домаће слатко до шљива, које су претходно лежале у кречу. Кад крену назад, понеће балоне шљивовице неспособни себи да објасне зашто, ако су већ обули ципеле, не пију коњак или виски?!

Почасте они своје рођаке са пар стотина нечега па онда кркају и пију месец дана док не испразне торове и оборе. Гледају са висине своје рођаке који поштено сеју, копају и жању, не признајући да су ту ''висину'' заслужили чистећи америчка и немачка говна. Натукну понекад и опанак, на брзину, кад се збуне. Тада мисле да чине велику част онима код којих су дошли. Деца су им необразована и западњачки проста, носе накривљене качкете као да су црнци или латиноси, а малиша из комшилука који је већ прочитао Време смрти и Рат и мир, чежњиво ће им завидети на ајфону и скупим најкама. Само до следеће године. Када до тада буде прочитао и Достојевског, код њега ће титрати супериорни осмех, јер ће схватити да се код поципеларених гостију ништа није променило на боље осим телефона и патика (остали су глупи и необразовани као и прошле године).

Опанка је у глави: није на ногама. О томе вам ја говорим. Је ли већи господин био мој деда који нам је толико оставио, а никад није носио ништа осим опанака, или ми који смо то распродали: у ципелама. Зато је моја препорука да сви држимо по један пар опанака испред врата. Сви!!! Ти опанци испред врата треба да нас подсете чији смо, одакле смо, и што је најважније: где припадамо – где нам је место. Наравно, опанци без књига не вреде много, осим ако нисте на својој земљи и жуљевитих руку храните се од исте, ако нисте сељак - у најбољем смислу те речи.

*
Момо Капор (Сарајлија који је најлепше описао Београд) је својевремено написао:

 „Занимљиво, они који својом највећом вредношћу сматрају то што су рођени Београђани, углавном ништа и не знају о свом граду и његовој историји, па им је тако свакако потпуно непознат и одломак из путописа Опис Београда из 1587. године Рајнолда Лубенауа где стоји: "То је врло стари град, изграђен веома лепо, са двоструким зидинама и високим кулама који су сада сасвим порушени. Сада има већином ниске куће, улице су блатњаве, али, иначе, дугачке и велике... У граду станују Турци, Јевреји, Грци, Дубровчани, Далматинци, Хрвати, Италијани и још свакојаке нације."

Као што се види, преци рођених Београђана се у овом путопису уопште и не помињу. Они, заправо, и не живе у Београду, граду, већ изван зидина, улица и било какве цивилизације, као обична раја.

А та раја, ти дошљаци, после Првог и Другог устанка почеће да рађају овај град.

Да резимирамо: Саву и Дунав, две наше највеће тековине, нису пустили да теку рођени Београђани, него Господ Бог, Калемегданску тврђаву такође нису подигли рођени Београђани, него Римљани, Турци, Угари, Аустријанци и деспот Стефан Лазаревић, који се није родио на Теразијама.

Коларчев народни универзитет подигнут је захваљујући парама Илије Коларца који је преко Дунава допливао у Београд држећи се ждребету о реп.

Капетан-Мишино здање није дело ниједног рођеног Београђанина, већ Мише Анастасијевића, дунавског капетана, који се ломатао по пристаништима, тукао са лађарима, шверцовао и отимао где је стигао и могао, да би отачеству оставио овакву задужбину какву данас имамо.

Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел "Бристол", читаву Загребачку улицу, парк на Сава-мали и сав свој иметак, а Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ дошљак, однекуд с југа.

Мада су им очеви и сами дошљаци, у најбољем случају били ситни бакали, чиновничићи, писари, пиљари, школски послужитељи и потрчкала, ова врста рођених Београђана оставља утисак да поседује највише порекло.

Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им био крај да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака је била дворска дама краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.

Београђани, који су дошли на свет пре Другог светског рата, родили су се у некој сасвим другој вароши од једва 300.000 становника.

Требало је тамо и да остану, ако им је толико стало до педигреа..“.

      *       
      Немачки официр Фон Рајевиц је пред крај рата говорио Дејану Медаковићу да је само у Београду Гестапо имао 9.000 разних достављача (Алекса Жуњић - срески шпијун)?!
      *       
      Један рођени Нишлија, Душан Радовић, многих јутара је изговорио своје чувено: Београде, добро јутро - иако добар део назови Београђана није имаo појма да је овај син од "јужну пругу", од оца Чачанина, мајке Нишлијке, и да је одрастао у Суботици.

*

''Београд је имао цинцарску буржоазију и сељачку демагогију, две страшне и кобне негације сна и величине''.

Јован Дучић, о Београду 1912-1918

*

''Београд, дакле, није мој град, али то није ни један други.

Па ипак га волим, волим приврженошћу – странца.

Можда сам зато, пре него други, позван да о њему пишем''.

Борислав Пекић - Тамо где лозе плачу

*

Најлепшу песму о Београду написао је један родом пречанин - Милош Црњански:

*

„И ако сте Врањанац, тврдите да вам је ближи Џемс Џојс него Бора Станковић. Разумем шта хоћете да кажете. Ви сте Врањанац који већ две године живи у Београду“.

Небојша Васовић

*

Борислав Пекић је негде у свом Златном руну написао (цитирајући тадашњу штампу) да су курјаци нападали људе око Теразија крајем деветнаестог века.

Мој прадеда, онај који је мом деди оставио опанке, у то време, кад су вуци нападали старе Београђане, живео је у овој кући док је ми његови потомци у ципелама нисмо продали. Тада, у време мога прадеде, старе Источане нападају Арбанаси и Турци али курјаци: јок и ич!):

            *

Да закључимо: у Београду се није родило много великих људи али је већина великих Срба умрло у Београду!

Српски копљаник Марије Терезије...

Пише: Игор Ђурић

Не мораш се за отаџбину борити само оружјем. Можеш и са оним што ти је од Бога дато. Душом и телом. Најбоље комбинацијом истих. То је борба за већ извикану ''добру слику у свету о нама''. У светлу најновијих српско-хрватских антагонизама желим да напишем помирљиве речи, кроз своја сећања. Нису сви Хрвати лоши. Има неких добрих Хрватица. Не, није Колинда. Ова се звала другачије, сад није важно како. Права загребачка пургерка, како је за себе волела да говори, са свим оним словима ä и ü у имену и презимену, што ме додатно стимулисало. Еј, море, рвао сам се са ''тисућљетном културом'', није то мала ствар. Све је то морао да поднесе један део мога тела, а мозак није. Тек данас, кад почињу да отказују ти наречени делови тела – почео сам по мало мозак да користим.

Мој друг Џога, за кога ће злобници рећи да је исти лажов као и ја, ми је сведок и не да ми лагати. Био сам седам дана и седам ноћи закључан у једној соби у Студентском граду, трећи блок, са том Хрватицом, која је специјално за то ''закључавање'' стигла из Загреба. Тај исти Џога је само дотурао џебану у виду алкохола и провијант у виду хране из мензе (усе и насе) а ја сам се потрудио за: пода се. Били смо потпуно голи, што се дало очекивати, само смо на главама имали перике из доба Марије Терезије а ја сам имао и трикорн (повремено), реквизите које су у то доба студенти масовно дрпосали радећи као статисти на снимању филма ''Сеобе''. Те перике су давале додатни еротски набој јер је такву перику носио и сам Казанова, савременик Терезије и времена које је Црњански описивао.

Када смо, најзад, осми дан изашли напоље, исцрпљени, бледи али са сјајем у очима и перикама на главама, Хрватица која није Колинда је изјавила:

- Ја, може бити, не бум била за ту вашу Велику Србију, ал' сам свакако за Великог Србина, дапаче.

Да би показала приврженост тој идеји Великог Србина, или макар неког дела тела истог, дошла је после тога и у Исток, где смо се данима опијајући се, ''борили'' за свето српско Косово. Тада је пала друга чувена изјава:

- Косово мож' бит' ни' срце Србије ал' пак има и других органа једнако важних как и срце. Не?!

Сад, нек ми каже неко, ко је још довео неког пургера да се бори за српско Косово. Дапаче.

Једном да и ми Срби не будемо јебена страна.

Ако ми не верујете, питајте Џогу. Љушу: немојте. Због његовог ''Југа 45''.