„СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ

        

           Пише: Игор Ђурић          

                 

ЗНАМО ОДАКЛЕ ЈЕ ПОНИКАО, АЛИ НЕ ЗНАМО ГДЕ ЈЕ САДА?!

Аутор књиге „Српски идентитет'', др. Ђуро Бодрожић, рођен је у Далмацији, што је веома добар предуслов за бављење оваквим темама. Рубни делови српског националног, историјског и духовног простора, то јест, људи који су живели тамо, увек су више пажње посвећивали неговању националног идентитета од оних који нису били угрожени, јер је то била ствар опстанка. Доктор је правних наука а тема његове докторске дисертације је у неку руку и тема ове књиге: Социолошко-правне основе српског идентитета.

У књизи се аутор бави универзалним приступом према појмовима као што су нација, историја, религија и митологија, позивајући се на светске и наше ауторитете по тим питањима. Колико је тај приступ универзалан, у истој мери је и конкретан када су Срби и њихов идентитет у питању, и ту је аутор успешно правио паралеле. Интересантно је да се аутор у својој намери да покаже и докаже шта су корени српског идентитета позивао на имена оних чија је национална и културна припадност и данас (никад актуелније) тема политичких манипулација везаних за идентитет: Његоша, Селимовића и Андрића. Универзалне одреднице једног националног идентитета, духовно и историјски формираног народа, јесу: припадност нацији, историја, религија, митологија, језик, култура и држава. Код српског идентитета то би значило: православље, Србија Немањића, Светосавље, Косовско предање (завет, мит), Видовданска етика, народно стваралаштво.

Аутор нацију посматра као културну појаву која поред тога ''подразумева територијалност''. „Нација је у нераскидивој вези са земљом“. Земља - на којој се не мора живети да би се осећала својом домовином. (Нисмо нација без Косова, јер је то наша земља, али не морамо тамо живети да би Косово осећали својом домовином). Језик, пак, ''не значи постојање заједнице'', по Веберу, омиљеном у последње време код неких, али он управо значи то што по њему: не значи. Не заборавите, прво што су кренуле да раде новонастале, вештачким путем, нације, било је преименовање језика којим се служе а најважније жртве тих вештачки ствараних језика јесу управо Меша, Иво и владика Раде.

Нација то су преци, заједнички дух, али поред свега: нација је држава. А задатак државе је да штити нацију која ју је створила. Отуд конгломерати разних држава и нација које би требало да чине једну, по Дучићу, ''нису државе већ предузећа''. Управо сада српски народ крчми последње мрвице суверенитета и идентитета, да би приступио једном таквом предузећу, не као акционар већ као упосленик.

А историја? Ту, у њој, траже се одговори на велика питања и изазове који се испрече пред народ. Поготову пред мали народ са великом историјом. У историји су разрешења свих наших дилема. Ту се увек може наћи преседан потребан за пресуду дилемама које нас муче. Мит је историја прилагођена за народно памћење. Митологија је историја коју тумачи народна уметност. Историја може бити заједничка, на пример, Косовска битка је турска колико је и српска, али мит и легенда су уско везани за оне који су их стварали, којима припадају и зато су важни за идентитет а самим тим и за нацију и државу коју је створио народ тога идентитета. По аутору књиге, „идентитет је памћење и дијалог са прецима“, и томе се нема шта приговорити. „Нови и насилни идентитет“, рекао је негде господин Бодрожић, је предмет ''инцеста и родоскрнављења''.

                                               II

Срби су православци. Али је темељ српског идентитета Светосавље. Аутор, у наставку књиге, пише о стварању српске државе и цркве, о Немањићима, тим владарима који су рођењем добијали круну, а избором узимали монашку ризу. „Од Стефана Немање, тачније од дана када је он, у цркви св. Петра и Павла код Новог Пазара, био крштен по православном обреду 1143. године, Срби рачунају своје историјско време“. (стр. 34/35)

„Дело обједињавања српског народа започео је Стефан Немања. Његовом снагом и вештином уједињен је значајан део народа, али ни у том политички уједињеном народу није било заједничке мисли која би га у целости прожела и била основ унутарњег јединства. Ту мисао отелотворио је баш Свети Сава... Савиним радом Немањина творевина је добила одговарајућу моралну силу и постала органска заједница. Оно што је Немања створио, Сава је удахнуо душу“. (стр.46/47)

Ако је темељ српског идентитета Светосавље, онда је носећи и главни стуб тога идентитета Косовско предање (завет, мит). Косовски завет је у духовном смислу нешто много више него само сећање на једну битку. Косовски мит јесте оно на чему се надоградио српски идентитет а та надоградња је историјског, духовног, уметничког, етно-психолошког, митолошког, и многих других облика важних за стварање и одржавање идентитета. Отуд је важна борба за Косово, јер то више (и никад није ни била) није борба за територију, већ је увек била (и сада је) борба за идентитет и постојање.

Наравно, Косовско предање је створило, (из њега је очекиваним редоследом произашла), Видовданску етику. То је ненаписана збирка етичког и витешког кодекса у Срба. Суштина Видовданске етике, поред витештва и жртве, јесте: увек борба – никад предаја. Борећи се, и када губиш – побеђујеш. Жртвујући се, једно царство је осигурано без обзира на исход битке.

Православље, Светосавље, Косовско предање и Видовданска етика, изродили су, поред народне уметности, и црквено-народну традицију коју је одржавала породична задруга. Српски народ је опстао уз помоћ цркве а стасао за револуцију уз помоћ породичне задруге. Знају то и данас они који не желе добро Србима: отуд се тако жестоко јуриша на српску породицу којој се намеће протестантска отуђеност. Иако је српски корен у суштини универзалан и у српском духу има места за све, а то је заслуга светосавског елемента у нашем православљу. Светосавског и светогорског. „У свом богословљу Свети Сава није ни Грк, ни Србин: Свети Сава је Светогорац“. (стр.61)

„Али, упркос свему, живот у задрузи створио је узајамност и солидарност које се и данас осећају код српског човека. Нестало је установа као што је: повојница – помоћ коју родбина, пријатељи, па и комшије, пружају неком кад му се роди дете; уздарје – којим се оном ко је склопио брак обезбеђивало покућство; понуде које се носе оном ко се разболео... И данас ове преживеле установе живе као врлине у српском народу, прискаче се и кад је радост и кад је жалост. Нико то не уме као српски народ, као српски сељак – онај исти што се парничи и прогони око међа, истерује пизму и завист. Оном кога сустигне беда, коме је потребна помоћ, ако га је снашла невоља, најбоље је да га снађе у српском сељачком народу. То су особине због којих један народ завређује да га држе племенитим, особине због којих он, ни у данима робовања и сатирања, није престао да пева. И у највећој тузи није умукла његова песма“. (стр. 127/127)

Немоћан народ бранио се песмом. Стварањем народне поезије и прозе чувао је свој дух и бранио свој идентитет, уједно га надограђујући. Гусле су подигле Српску револуцију 1804. године. Оне исте гусле са зида породичне задруге. Фукара (санкилоти) је можда могла да изнесе Француску револуцију. Српску револуцију су на плећима понели српски домаћини и њихова деца.

Аутор наговештава један од највећих српских проблема: поделу и неслогу, изражену данас поготову, бесмислену али погубну, која је резултат деструктивног деловања пропаганде, политичке и ситне користи. Како је код већине данашњих Срба материјално испред духовног, онда се овде налази погодно тло за сејање раздора: онај који дође са стране угрожава материјалне интересе домицила. Можеш ићи у цркву, писати књиге, радити што ти је воља – само немој отварати бакалницу уколико и ја имам бакалницу, немој запошљавати своју децу док ја не запослим сву моју, па ни после тога! „И као што у цркви Христовој ''нема Грка и Јевреја, већ само један народ божји''; и у њеном органском делу, цркви српској, која се и Савином зове, нема Шумадинаца и Далматинаца, Банаћана лаганих, Славонаца тананих, ни ''Босанче стара славо тврдо срце тврда главо''; неће ту бити ни Црногорци и са њима Херцеговци, већ само један народ српски – с'Косова“. (стр. 172)

                                             III

Идентитет, ипак, не гради историја, иако утиче на његово обликовање, већ народне легенде и народно стваралаштво. На историјске догађаје утичу и други актери, како већ рекосмо. Своја предања народ ствара унутар себе, аутохтоно. „Идеали српског народа, испричани су у народним причама, исказани у народним пословицама, а понајвише испевани у народним песмама; из њих ћемо дознати менталитет и карактер српског народа, упознати његове светиње, открити његово веровање“. (стр. 174)

Народна, светосавска црква, народна књижевност, народни језик, народна митологија, народно предање, народна војска – уз породицу као основ – ту треба тражити корене српског идентитета, као уосталом и сваког другог. Остало, све исто, само без префикса ''народно'' јесте надоградња. Како је Вук заслужан за језичку револуцију, која је била саставни део праве револуције у Срба, тако је, вели аутор „Његошево дело огледало српског идентитета“. А префикс ''народно'' нигде боље не пристаје него уз имена Вука и Његоша.

Разматрајући карактеристике српског идентитета никако се не сме занемарити ратнички менталитет. Ту се пре свега мисли на вековну борбу за слободу, на одбрану или ослобођење своје земље од завојевача и нападача, и на спремност српског народа да положи велике жртве у тој борби на олтар слободе, најчешће угрожавајући тако свој физички опстанак. То што су Срби данас у државној и духовној кризи разлог је у великом броју жртава које је српски народ поднео у скорашњој историји. Једноставно, није се могло надокнадити толико пострадање храбрих, здравих, школованих и поштених људи. Остало је одрадила ''негативна селекција''.

                                            IV

Како је Рим одузео идентитет Хрватима, тако је Светосавска и самостална српска црква обликовала српски идентитет. Снага српског идентитета је лежала у спрези цркве и народа, оне цркве које није имала инквизицију и није спаљивала ''јеретике'', већ је пострадавала од огња и мача заједно са својим народом. Поред тога, познато је да су католички свештеници гушили и забрањивали народно стваралаштво које је код Срба цветало и настајало управо у хладу православних храмова. Најзад, најлепша и најмудрија српска књижевност, која је уједно и најближа идеалу народног стваралаштва настала је из пера једног владике!

„Хрвати нису могли пронаћи у римској цркви оно што су Срби пронашли у својој националној цркви, јер им је остала непозната ''она ужасна, страшна, али и мила реч: За крст часни и слободу златну! А може ли се замислити – казаће Јаша Томић – Рим, који проповеда слободу. Он је проповедао само борбу против – некрста. Дакле, у том добу највећег страдања образовала се душа српског народа и душа хрватског народа – веома разнолико''“.

Шта је мондијализам (глобализација) данас до отелотворење ватиканског католицизма: њих не интересује нација, раса, географија или језик – све док се светом управља са једног места.

Са друге стране, када су у питању српски мухамеданци аутор каже: „Положај српских мухамеданаца који су вером били везани за поробљивача а својим пореклом за поробљене, готово је параноичан. Кад је поробљивач протеран у Азију кренула је њихова потера за идентитетом. Отргнути су од једног света којем су раније припадали и неприхваћени од другог, новог, у који су приспели. Настала је историјска и културна празнина, која се не да премостити или затрпати измишљеним догађајима, или тако што би им се дало другачије значење од оног које су стварно имали, како би ''судбина добила континуитет'', постојање смисао“. (стр. 268)

Бошњаци су ''Турци'' који говоре српским језиком. Црногорци нису чак ни такви ''Турци'' а и они говоре српским језиком. Може се рећи да је највећи доказ кризе српског идентитета појава екстремног црногорства. „Теза која Црногорце као нацију везује за декрет комунистичких власти након Другог светског рата од мале је аналитичке вредности, а доказивати некадашње црногорско Српство – то је, тек бесмислица. Треба ли доказивати да је Његош био Србин кад њиме србујемо, кад без њега не би знали да смо Срби“. (стр. 294)

                                               V

Аутор именује неке од криваца за кризу српског идентитета (кад ово кажемо мислимо на свеукупну кризу државе, народа, елите, итд), међу првима - српске интелектуалце: „Интелигенција је забацила народну традицију која је обитавала у српском сељаку, у којој се формирао и одржао. Она се није издигла до виших и нових начела освештаних старим традицијама. Показало се, на жалост, да је у овим питањима српски сељак стојао изнад своје ''космополитски'' оријентисане интелигенције... Са знањем усвојеним на страни преузете су и предрасуде тог старог света о сопственом народу. Кад један народ прихвати туђе предрасуде о себи, показатељ је кризе националног идентитета. А то се Србима догодило и догађа... Наш национални живот остао је у провалији између сељачког локалпатриотизма и космополитизма интелигенције. А лако је приметити да та и таква интелигенција, суочена с аргументима изреченим с националне тачке, врло брзо обрне на локал-патриотизам каквог нема ни у простом народу“. (стр.  281/282)

Уништењем независног српског сељака почело је поробљавање Србије. Српски сељак који није фармер и произвођач, већ је земљоделац и земљољубац – глава породице, јесте последња одбрана српског идентитета и српске слободе. И економске независности. У време ратова и санкција нисмо имали довољно финалних производа и нафте, али смо имали хране да преживимо. Наши родитељи, дедови, стричеви, рођаци, комшије, су нас помагали са храном, парчетом сланине, џаком кромпира, теглом џема... Боље је незадужени екстензивни српски пољопривредник, него презадужени српски фармер. Оног тренутка када је српски сељак погледао пут банке и великог трговинског ланца, када је пожелео да буде велики произвођач – Срби су дефинитивно остали без ослонца свога националног опстанка.

Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, ''друго-србијанце'', аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је ''друго-србијанство'' директна последица ''србијаншнтине''. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. „А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско“. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код ''друго-србијанаца'' постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. („Ма колико ми у Србији водимо засебан живот и имамо извесно нарочито обележје, ми ипак остајемо досељени Сјеничани и Херцеговци који су населили опустелу Шумадију“. Јован Цвијић, ''Одабрани критички списи'').

Највећа опасност и најљући непријатељ суверенитета, па самим тим и идентитета малих народа, па и Срба, јесте оно што се подразумева под ''процесом глобализације''. Аутор цитира Александра Зиновјева: „Дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју треба позападњачити. Дестабилизовати је. Допринети кризи економије, државног апарата и идеологије. Поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизовати га, подржавати било какве опозиционе покрете, поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве. Истовремено водити пропаганду о предностима западног начина живота. Изазвати код становништва позападњачење земље завист према западном изобиљу. Створити илузију да је ово изобиље и за њих тобож достижно у најкраћем времену, само ако њихова земља ступа на пут преображаја по западним обрасцима. Заразити их пороцима западног друштва, представити пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности. Пружити економску помоћ позападњаченој земљи у оној мери, у којој то доприноси рушењу те економије, производи паразитизам у земљи и ствара Западну репутацију некористољубивог спасиоца позападњачене земље од слабости њеног начина живота“.

И, заиста, то је истина. Под плаштом реформи и борби против ''нерада и паразитизма'', јавља се нови слој партијских нерадника и паразита који живе од страних донација или од буџета осиромашене земље.

Затим, аутор, по истом питању, цитира и Наталију Нарочницку: „Основни покретачки мотиви историје и политике налазе се у областима духа, а не економије. Политика је неодвојиви део људске културе, култура је, пак, оваплоћење духа којим се бави филозофија“.

                                             VI

Шта је проблем?

Аутор каже:

„Неолиберална инвазија је представљена као нешто чему се немогуће супротставити, нечему што је неизбежно и очигледно, нешто што нема алтернативу... Наметнуто је уверење како је наша судбина стављена у руке трансцедентних, независних и незаинтересованих сила које се називају тржиште и глобализација, а сваки отпор је безнадежан... Људи су више резигнирани него што су огорчени, далеко од помисли на мобилизацију и побуну... Данас влада страх! Наступило је, преко сваке мере, противно разуму и добром укусу, слављење капитализма и приватног власништва... Предметом хвале постали су егоизам, користољубље, бездушност, јер све то, у коначном, излази на добро и омогућује прогрес људског друштва. Сваки помен солидарности, самилости, људскости и осећајности за ближњег... наилази на презрење... Понашање интелигенције одређује њен друштвени положај, њена уздржаност од радикалне критике... Интелектуалци, који су и до сада били пропагандисти идеолошких истина, јесу света конгрегација за пропаганду глобалистичке вере... Друштвена елита постала је носилац денационализације. А да би то била, и сама је морала бити денационализована. Ради се о мањини, али мањини која држи утицајне положаје, моћ и богатство...  Они узносе апотеозу глобалном тржишту, никако националној заједници... Они говоре како су грађани света који случајно имају пасош ове земље... Они заступају став да је космополитизам морално супериоран над патриотизмом и да људи треба да преусмере своју лојалност према људској заједници у целини, људским правима и демократском хуманизму. За њих је национализам зло, национални идентитет химера, а патриотизам ствар прошлости... Појам националног суверенитета се одбацује у име ''индивидуалног суверенитета'' чиме би се отворио простор да ''међународна заједница'' интервенише и заустави насиље које националне владе врше над својим грађанима... Партије су постале сврха за себе... Избори су бирање између кандидата које је изабрао неко други... Светска култура у ствари је ''вестернизација'' културе осталих народа и потчињавање њихове културе западној, боље рећи њена американизација... Западно друштво је постало друштво хиперпродукције. Хиперпродукција је најпоузданије средство умањења вредности... Књиге се не вреднују по специјалним критеријумима књижевног стваралаштва, већ према финансијском успеху и прођи на тржишту; потцењују се истраживања која се не могу продати, а омаловажавају људи који своја знања не могу уновчити... Нови поредак не потребује целовиту личност која уме да мисли, већ човека масе напуњеног конкретним подацима неопходним за извршавање конкретних операција... Култура је постала једна од сфера бизниса... Медији нису само средство за прикупљање и преношење информација, већ њихови произвођачи и контролори“.

Даље, аутор, вели:

„Кад је једна шарена лажа потрошена, о демократији и приватизацији, чаробној формули која све решава и за све има лек, нуди се друга о Европској Унији, обећаној земљи која нема алтернативу. А једино је извесно да учлањење у Европску Унију подразумева одрицање од националног суверенитета... Ниједна развијена нација се не жели одрећи своје државности... Народ није поставио власт над собом да би га ова потчинила странцима“.

Шта чинити???

Аутор каже:

„Пресудно питање, везано за опстанак националне културе, односи се на то како очувати аутономију културних сфера и онемогућити продор спољашњих поља утицаја... Ако не можемо да се супротставимо снагама које поткопавају основе наше колективне егзистенције, могли бисмо се, барем, суздржати да им не будемо саучесници и колаборанти... Упоредо са борбом за очување националног суверенитета води се и борба за одбрану националног идентитета... Изнова треба поменути и нагласити значај језика и писма у очувању националног бића... Борба за идентитет је борба за историју... Без историјске свести нема народа... Нама не требају национални програми, најмање они који да су их, због своје памети, позвани и да напишу. Нама требају људи, несаломиве воље, који верују у праведност наше ствари и не сумњају у њен коначан успех... И ово ће проћи. Ми смо Срби!“.

                                                VII

Бодрожићева књига више описује него што одговара, више доказује него што жигоше. Он квалитетно износи чињенице о томе шта би требало да буде и шта јесте српски идентитет, али, чини ми се, недовољно потенцира узроке данашње кризе идентитета и одговоре на питање ''како да Срби ту кризу преброде?''. Он је више универзалан а нешто мање конкретан. Можда то и није била тема књиге. На жалост, та криза је код Срба попримила размере епидемије тако да су за излечење потребни тешки лекови. Све ово су само критичке нијансе. Овакве књиге не би требало бити само намењене онима који распознају финесе, већ супротно: онима којима ништа није јасно, којима ''треба да се црта'', и којима је суптилност препознавања финеса – страна. Хоћу да кажем да овакве књиге морају бити оштрије и конкретније. Оне морају више да гађају у мету ''узрока кризе идентитета'', а мање и ''дефинисању истога''. Мада је то недељиво, говорим о приоритетима. Српски народ није у кризи зато што не осећа корене свога идентитета, већ зато што му се намећу ''нове вредности''. Те ''нове вредности'' треба гађати и препознавати, јасно и гласно, читко и питко, рачунајући на то да треба помоћи, и да је књига намењена, онима који не читају ни Његоша, ни Андрића. Ко их чита и разуме, тај зна.

ЦАЈПЕР

           Пише: Игор Ђурић

Свадила се пица и гузица,

Гуза пици тијо беседила:

"Ао пицо, уда комшинице,

Мени твоји гости додијаше

Тебе јебу, мене с муди туку!"

(В.С. Караџић)

Данас, кад се сви нешто курчимо против педера и њихових навика, те осталих дајгуза, где год да се налазе: у власти или на улици, заборавили смо неке навике и обичаје наших младости и лудости. Поменућу само две специфичности наших лудорија, за које верујем да су у разнима варијацијама и под различитим именима, примењиване свуда. То су ''ти-кокш'' и ''цајпер''. Верујте ми: чисто педерске ствари.

''Ти-кокш'' (или: ''згуз'') се изводио на тај начин што се тихо прикрадеш отпозади своме другу или неком другом (мушком објекту), па га једном руком, шаком, гурнеш по темену, главу на доле, док га истовремено гураш и својим предњим делом по његовом дупету (као да си му га, да простите, гурнуо). То је знало да се ''удари'' тако снажно, да би тај, још ако је млађи и слабији, одлетео по неколико метара напред од силине ''ти-кокша''. (Треба додати и да је играње ''трулих кобила'' из данашње перспективе потпуно геј работа). 

Да не компликујем, изгледало је као да си га заскочио и ... добро, доста је и оволико. Обично се тај чин пропратио цоктањем, истим онаквим као кад се цокће док пролази девојка улицом а ђилкоши са ћошка јој добацују (жииц!). То и није цоктање, него онај специфични звук који настаје кад напућих усна пушташ звук да позовеш куче, упозориш коња или магаре, кад се држиш за мошнице и некоме шаљеш поруку истурајући предњи део или кад показујеш некоме средњи прст.

Друга педерска ствар наше младости јесте ''цајпер'' или ''прстенац''. Дакле, и цајпер се ударао искључиво мушкоме, на сваком могућем месту и у свако време. Кад пролази између клупа, кад играте баскет па га чуваш, у биоскопу, на игранци док играш коло или плешеш, у војсци, на сахрани. Цајпер се удара само добрим друговима, код којих имаш слободе, или другима, под условом да си јачи или бржи. Код цајпера није било ни мало нежности. Спичио би се из све снаге, само колико да не поломиш прст. Цајпер се увек ударао истим прстом, средњаком. Успешност цајпера мерила се скоком онога којем је ударен: што више поскочи то је цајпер успешнији. Онај који не би поскочио постајао би сумњив.

Ипак, истине ради, поред псовања мајке, најтежа увреда је била да ти неко каже да си педер. (Има право председник што се љути). Кад би мала и злобна средина некоме хтела да напакости и да га сахрани, прилепљивала би му етикету педера. Добро, нису говорили ''педер'' већ ''педераш'', као што су и за некога кога су сматрали наркоманом (углавном због афинитета према некој врсти музике или дугачкој коси) говорили да је ''дрогираш'' а дрога се по њима ''пила'' (''пије дрогу по цео дан''). (''Пази сине да ти неко не сипа дрогу у пиће кад одеш у клозет!'' - упозоравале су нас наше мајке кад кренемо у провод. Неки који су се стварно навукли касније су, у беспарици, знали да питају: ''Мама, 'де се то бесплатно сипа дрога у пиће?'').

Групно мастурбирање се не може подвести под ''педерским стварима'', јер смо радећи ''то'' увек мислили на атрактивне варошке госпође (никад на генерацијски ближе особе женског пола). Или: нисмо баш сви? Ко ће га знати кад смо то радили затворених очију?! Или: нису баш сви?

ПС

''Ако ти падне сапун, док се купаш, у војсци: не сагињи се!!!'' (Селма, не нагињи се) – саветовали су нас кад кренемо у војску.

''Не врти се ноћу око Зеленог венца, има педера'', или: ''Са илегалцем спавај искључиво: леђа-леђа (дупе-дупе) или ноге-глава'' – саветовали су нас кад кренемо на студије.

''Ако не изађеш на педерску параду онда си заостала српска сељачина и ниси за Европу'' – говоре нам данас.

ЧИТАЈ ОВДЕ НЕПРИСТОЈНА РАЗМИШЉАЊА!

ЈЕБОЗОВНОСТ

Пише: Игор Ђурић

                                 ЈЕБОЗОВНОСТ
из књиге ''Непристојна размишљања'' - читај целу кликом овде

Један од лепших појмова (и речи који описују тај појам) у нашем језику јесте описни придев: јебозовна-ан-ост. Та лепа реч у нашем језику, на жалост, све се мање користи. А вишезначна је и вишеслојна, да не кажем, и ако звучи просто, да је веома сложена.

Ако разложимо реч на два основна и саставна дела који је чине: јебање и зов, онда ствари куд и камо буду јасније, али то и ни најмање не олакшава комплексност теме. То јесте позив (звање, зов, зов на терање) али није отворен позив и није свакоме намењен, нити свако може имати од природе дар да такав позив упућује. ''Звање'' у овом случају има вишеслојну структуру. Зове се самом појавом али, и ако је на тај начин упућен, тај позив није намењен свима. Особа која шаље те позиве није врло често ни свесна тих својих сигнала и манифестација јер су јој од природе дата. Така јој је природа.

Саму реч ''јебање'' не требамо посебно анализирати, јер она говори сама за себе: све и ништа. Овде се и не мисли на сам чин јебања, већ на могућност и позив да се оно догоди. Наиме, драж јебозовности лежи у неоствареној жељи, у чежњи, у опсени, у ономе што се осети а не зна се због чега се осетило. Јер особа може бити јебозовна а да при том уопште не буде лепа и згодна. Јебозовност је енергија, еротична енергија, од које се губи разум. Јебозовност је, рекосмо, и опсена, јер јебозовна особа не мора бити добра у кревету, кад до тога дође. Јебозован је само њен изглед и најбоље је кад на томе само и остане, као лепа успомена. Јебозовност је појавност. Јебозовна може бити особа комплетно, као појава, или само део њеног тела: усне, груди, очи, задњица, руке, прсти, нос, итд. Јебозовни не могу бити имплантанти, да се разумемо, они могу бити само секси.

Јебозовност није сексипил. Јебозовна жена није исто што и згодна, секси или лепа жена. Секси је нешто ка себи, јебозовност је нешто од себе. Лепота је визуелна ствар, јебозовност је енергија. Згодност је физичка појава, јебозовност се осети. Јебозовна особа може бити чедна. На пример, курве су веома ретко јебозовне особе. Или: нимфоманке. Јебозовност је природна уколико је неусиљена и уколико је сама по себи и за себе. Она се, додуше, може пренети и у кревет, али веома ретко.

Јебозовна може бити и реч. Веома често. Али, јебозовност не изазивају просте и скарадне речи. Јебозовност се може препознати у конвенционалним речима, свакодневним узречицама, куртоазним поздравима, молитвама. Јебозовност може бити трептај ока, као што не мора бити (и углавном није) гола жена. Јебозовни могу бити: прорез на зубима, неправилан нос, дугачко ''ррррр'' при изговору, неправилан ход, лепо лице, ружно лице, буцмасто лице. Интересантно је да јебозовност увек више исказују физички непривлачније особе. Као по правилу оне вам увек више пруже од пословично лењих лепотица.

Јебозовност најчешће само осетите, ретко је када конзумирате. Јебозовност се најчешће осети од непознатих особа: на улици, у аутобусу, на сахрани, на свадби, на састанку, у продавници. Само прође, осетите је, оде, а ви се сећате још дуго. Сећате се једне јебозовне жене са неке свадбе од пре десет година и ако не знате ни ко је, ни шта је, ни како се зове, ни где живи. Видели сте је само тада, на кратко, и никад више.

Јебозовност има хипнотичку снагу. Одузме вам дах, паралише разум, разбукта страст, често и осећања. Јер, колико је јебозовност везана за страст и жељу, толико утиче и на осећања и чежњу.

Ви најчешће осетите јебозовност али није вам јасно одакле она долази. Али, осећате жељу да останете близу јебозовности, да се ништа не мења, јер вам је милина и топлина, а крв се покренула у жељеном правцу. Јебозовност је духовност, није физичка страст и ако изазива страст и покреће чежњу. Најсрећнији су они који су у могућности да редовно сусрећу јебозовну особу: на послу, на улици, у згради, у друштву, у родбини. Повремено, не стално, јер и јебозовност у великим количинама доводи до засићења, сваки сусрет са таквом особом покрене вам дамаре и може да вам освежи свакодневни живот и брак.

ЗАБЛУДА ЗВАНА ''ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА''

Пише: Игор Ђурић

                   ИЗ КЊИГЕ ''КОСОВО - ВЕЧИТИ РАТ'' - КЊИГУ ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ

Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен Ахтисаријев план. Почетне идеје су исте, с тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у Ахтисаријевом плану својевремeно остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. 

Детаљи се по мало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, ''имамо неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити'', прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним Ахтисаријевим планом. 

Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити српске општине, по којим законима ће судити судије, који печати ће стајати на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је само борба за неку врсту аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!

А, сада, о највећој заблуди целе ове приче.

Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. 

Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. Људско право за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.

Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998. године, (када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.

Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. године (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.

Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. 

Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. Понекад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.  

Наставници су држали предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. 

Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално. Свесно су рушили државу коју су требали да бране. 

Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног, Ђорђа Мартиновића да се 1985. године ''самоповредио самозадовољавајући се'' и да га никакви Шиптари нису напали. 

Можете ли замислити безнађе тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? 

Силовали су девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у новембру 1986. године, на неком ручку резервних војних старешина у Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску девојчицу у школском клозету основне школе Вук Караџић у Приштини, „да би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље“.

Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починилац остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова. 

Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише следеће: „1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.

Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из 1974. године и закона од стране Албанаца. 

У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. 

Добрица Ћосић је написао у свом дневнику 1985. године (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр. 140): „Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је примили, све до Врања“.

Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или случај Оливера Ивановића). 

Није, дакле, толико, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.

Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето. Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напуштати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.

Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. 

Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине. 

Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично  представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.

Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244. Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће ''решити'' проблем Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.

Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој међународно-политичко-историјској срамоти од Минхенског споразума. Ми Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију (ЕУ) - никад даље није било. Хвала Богу на томе!

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

„Створили смо чудовиште“, Џејмс Бисе о ОВК, Toronto Globe and Mail, 31. јул 2001.

Албанци су оружаном побуном кренули да истребе Србе на Космету и да отцепе део територије Србије. Држава Србија је ратом покушала да угуши албанску оружану побуну, убијање недужних људи и сецесију. НАТО је бомбардовањем Србије спречио Србе да успоставе правни поредак у сопственој земљи и окупирао је део њене територије. Тако је ОВК на Космету изгубила све битке против снага државе Србије, да би на крају добила рат који је НАТО водио. Ратни круг је затворен. Све је рат и сила. Право јачега. Нема говора о хуманитарним или демократским аспектима. У праву је онај који је рат добио. Он ће прописати правила тумачења онога што се догодило и што ће се догодити. 

     Због ових чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих ''милитантних пацифиста'' апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Десет година после пада Берлинског зида бомбардована је моја земља. Ни крива, ни дужна. Свакако мање крива и дужна од многих које нису бомбардоване и кажњене. Пао је тај зид и ми смо кажњени бомбама. Једно без другога није могло проћи, може се рећи да је чак и немогуће без те узајамности. Као да је падом Берлинског зида стављена тачка на стварне и опипљиве грехе (за разлику од већине наших који су фиктивни и измишљени) немачке државе од пре неколико десетина година. И шта се догодило. Само десет година је било потребно тој ''новој'' и ''демократској'' Немачкој, тој ''прочишћеној'' од греха држави, да подигне своју авијацију, да покрене своје тенкове и крене у своја нова освајања. Она су нова само по временској димензији. По правцу и циљевима према којима маршира немачка солдатеска све је остало исто. Luftwaffe се вратила да помогне својим саборцима из Скендербег дивизије. А кад Немци дигну своје штуке и месершмите (данас су то торнадо авиони) и стартују моторе својих пантера и тигрова (данас су то исто пантери и тигрови) онда се крај назире тек у сукобу светских размера и поразу те исте Немачке. Искуства нам тако говоре. 
      Како преноси Политика, 24.03 2013. године, Др. Ру­долф Хен­сел (про­фе­сор пси­хо­ло­ги­је, пси­хо­те­ра­пе­ут, члан За­дру­ге Пи­та­ња вре­ме­на из Лин­дау/Бо­ден­се, члан Удру­же­ња за бор­бу за мир из Ци­ри­ха), изјавио је: „Ду­бо­ко жа­ље­ње и из­ви­ње­ње. Mи Нем­ци смо 1999. др­ским ла­жи­ма као што су „Ни­кад ви­ше Аушвиц” и „Ху­ма­ни­тар­на ин­тер­вен­ци­ја”, цр­ве­но-цр­не вла­де и рат­не ко­а­ли­ци­је, то­ли­ко из­ма­ни­пу­ли­са­ни да смо се – с ма­лим из­у­зе­ци­ма – ћут­ке сло­жи­ли с НА­ТО-овим ме­ђу­народ­но­прав­но не­за­ко­ни­тим ра­том про­тив Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Не­мач­ка је у том ра­ту уче­ство­ва­ла упр­кос од­ред­би не­мач­ког уста­ва да се с не­мач­ког тла ви­ше ни­кад не сме за­ра­ти­ти. Сма­трам да је рат НА­ТО-а про­тив Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је 1999. био пре­се­дан за све бу­ду­ће ме­ђу­на­род­но не­за­ко­ни­те и агре­сив­не ра­то­ве то­ком про­шле де­це­ни­је. Као Не­мац ро­ђен пред крај Дру­гог свет­ског ра­та, да­нас же­лим да ис­ко­ри­стим при­ли­ку и за­мо­лим – та­ко­ђе и у име ве­ли­ке ве­ћи­не мо­га на­ро­да – да при­хва­ти­те мо­је ду­бо­ко жа­ље­ње и мо­је из­ви­ње­ње за пат­ње ко­је су не­мач­ки вој­ни­ци по на­ло­гу он­да­шњих вла­да у про­шлом ве­ку при­чи­ни­ли ва­шем на­ро­ду – у Пр­вом и Дру­гом свет­ском ра­ту и за вре­ме агре­си­је НА­ТО-а 1999. го­ди­не“.

Утицај Немачке на догађаје на Космету је велики и одлучујући. Може се рећи да су Немци креирали догађаје на терену. Ти догађаји су кулминирали, после свега што се догодило везаног за организовање терористичких групација и распиривањем побуне, 17. мартом и погромом Срба, најзад једностраним проглашењем независности и признавањем те независности неких држава. На пример, да ли је БНД, или Савезна служба СРН, знала да ће се десити мартовско насиље 2004. године на Космету? Немачки медији тврде да јесте. Радио и телевизија ЗДФ тврди да је БНД знала најмање три недеље пре шта ће се догодити седамнаестог марта на Космету. Наиме, БНД је прислушкивала исламисту Самедина Џезаирија, званог Хоџа, који је припремао акцију. Постоје индиције да Џазири и ради за БНД те је само прислушкивање рађено са његовим знањем. Или је некад радио. Он је преко Удружења ветерана ОВК припремио немире и насиље. И то све у тесној вези са Ал Каидом.

Немци, то јест БНД, су учествовали у стварању ОВК, заједно са Американцима, и зато се не треба чудити због понашања немачких тајних служби (и немачке државе) и њихово ћутање о припреми мартовског погрома над Србима на Космету. Мада, у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, француски новинар Пјер Пејан тврди да је француска контра-обавештајна служба навелико помагала ОВК, обуком и наоружањем (ракетни бацачи РПГ7), највише у обуци Тачијевих телохранитеља. „Контраобавештајна служба која делује ван граница Француске обучавала је припаднике ОВК“ – каже он.

А, неко, ко се прави паметан ће питати: ''па што баш ми?'', или, ''има разлога за то, криви смо а времена су се променила и Немачка је сада сасвим другачија држава од оне нацистичке и Хитлерове''. За одговор на овакве дилеме треба поставити нова питања. Је ли било Срба испред Стаљинграда? Није. Је ли било Хрвата, Муслимана и Албанаца? Јесте. Било је Енглеза, Француза, па и самих Руса који су се борили против Црвене армије. За не веровати: било је Јевреја који су се борили на страни нацистичке Немачке под Лењинградом. Они су били, додуше, у финској војсци, али су пристали да дејствују под обједињеном командом Вермахта. Сви су били: само Срби нису!!! Јесу ли Срби имали своје СС јединице? Нису. Ови други? Јесу. Е, зато: баш ми!!! 
      Добрица Ћосић у својим Пишчевим записима 1951-68, на страни 316. преноси речи Благоја Нешковића, изречене на неком дружењу код Ћосића, а говоре о посети Москви непосредно после рата: „Блашко нам је детаљно описао послератни пријем код Стаљина, када је пратио Тита. На тој вечери, с ритуалним руским испијањем здравица, Стаљин је најпре наздравио ''херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду''. Завршавајући говор, Стаљин се куцнуо са Нешковићем, а Нешковићу је било неугодно што га Стаљин као Србина ставља испред Тита, па није хтео он да захвали на здравици. Учинио је то Тито, изговоривши ''са сузама у очима, да се стиди што је Хрват''“. 
      Миодраг Б. Протић, у књизи Нојева барка, између осталог пише: „Да би се све поравнало, званични став после 1945. гласио је да су се у рату и револуцији сви народи (доцније су додате и народности) подједнако борили, на истој страни и уз исте жртве! Та логика, заснована на замени теза, на чињеници да је свуда било поштених људи, патриота, као и револуционара и комуниста, највише је погађала Србе који су од почетка били не само као појединци већ и као народ на антифашистичкој страни, мада подељени на присталице Лондона и Москве, али никако на присталице Берлина и Лондона, или Берлина и Москве“.

Зашто баш ми? Професор Милорад Екмечић у својој књизи Историја српског народа у Новом веку можда даје објашњење на страни 307.: „На исти начин је на развој историје српског народа утицао и један сличан феномен... То је појава србофобије у западним друштвима. Сам тај назив новијег је датума и први пут се у великим размерама појавио у време избијања Првог светског рата. Он ипак има дубљу историју. Срби немају такав значај у европској историји да би завредели да се због њих подиже толико буке колико је везано за тај феномен србофобије. Србофобија се у историји веже за русофобију. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана“.

Је ли Хабзбуршка монархија као главни приоритет у својој спољној политици имала за циљ уништење Србије? Јесте. Је ли у том покушају та иста Двојна монархија и престала да постоји услед губитка рата? Јесте. Је ли управо на рушевинама те двојне монархије настала Југославија као резултат победе Срба у рату? Јесте! Е, зато: баш ми!!! Због свега тога нам, данас моћна Немачка, враћа мило за драго. Мора им се додуше признати лојалност и доследност према негдањим и садашњим савезницима, поготову према Хрватима. Што се за Енглезе и Французе не може рећи. А, за Американце поготову. (Што се тиче ових задњих само један свеж пример говори све о њиховој политици и осећају лојалности. Када је Садам Хусеин био њихов савезник и штићеник, они су га оружјем помагали да се обрачунава са Курдима. Када су рушили Садама Хусеина Американци су преко ЦИА-иних акција на све начине помагали Курде у њиховим дејствима према Ирачанима што је требало да ослаби Хусеина. Данас, ових дана, они равнодушно посматрају како Турци у Турској и на северу Ирака њиховим оружјем истребљују те исте Курде за чије истребљење су судили Садаму Хусеину, док у исто време, те исте Курде, користе за борбу против својих непријатеља у Сирији, док ти исти Курди, то исто оружје које добијају од њих, користе и против њихових савезника Турака?!).

Колико је Хабзбурзима било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

А колико је у истину та Немачка морално прочишћена и колико је свесна кривице за неколико десетина милиона мртвих због њених ратова, говори и податак (који је објавила Дајана Џонстон у књизи Сулуди крсташи) да је у немачкој историји први судски спор за геноцид вођен против Србина. Године 1997. осуђен је Никола Јоргић, Србин из Босне. Осуда: доживотна. Суд у Диселдорфу. То је, дакле, прва пресуда за геноцид у историји немачког правосуђа?! Ни један једини Немац није себи нашао место у тој оптужници и тој пресуди пре тога. Није дакле ни било геноцида над Јеврејима, Србима, Русима, Пољацима, Циганима, и осталим народима које је фашистичка Немачка покорила силом и систематски уништавала. Требао је да се сруши Берлински зид, па да се појави један Србин, да би Немци добили прву пресуду за геноцид. Уопште не улазим у кривицу осуђеног. Говорим о принципу и истинској жељи Немаца да се од 1945. до данас истински оперу и дистанцирају од својих злочина. Па ја верујем да и данас има у Немачкој живих Немаца који вероватно заслужују да буду осуђени и за геноцид, и за ратне злочине, и за злочине против човечности, или шта ли већ (од муке сви постадосмо правници).

У овим последњим дешавањима и ратовима Срби су били под утицајем великог медијског притиска, могло би се рећи: медијског линча. Немачка спољна политика је најзад хтела да се појави други дежурни кривац. Остали су је у томе подржали. То је лицемерје западних земаља о којем је годинама било табу тема говорити. Сетимо се само Другог светског рата где су читави народи уништавани, где се у Србији стрељало сто за једнога, када се у Русији или Пољској масовно стрељало и гурало у гасне коморе - тада су немачки официри у савезничким заробљеничким логорима и савезнички официри (ту се Руси не убрајају) у немачким логорима имали могућност да се по истом крећу са личним наоружањем. 

      Срби су, дакле, постали дежурни негативци. Оптуживани су као искључиви кривци за све што се догађа, називани су најпогрднијим именима, етикетирани најстрашнијим етикетама. Између осталог: да су фашисти, нацисти, терористи, дивљаци. Али када се само мало зачепрка по површини долазимо до закључка да су у време ратова на простору бивше Југославије сви десничарско екстремни елементи и неонацистички покрети управо подржавали Хрвате, да су њихови добровољци, којих није било мало, долазили да се боре искључиво на страни Хрвата. Њих су дакле они препознавали као своје истомишљенике. (Како их сада препознају у Украјини). Они су у доктрини нове хрватске државе пронашли елементе који се поклапају са њиховим идеологијама. Зашто нису ишли код Срба кад је већ пропаганда то преписивала њима? Зато што је била само пропаганда и ништа више. Бело-европски и бело-светски дивљаци су се дакле увек сврставали на страну српских непријатеља и борили се раме уз раме са њима против нас.

                                         кликом на слику увећај

      Са друге стране, код Муслимана и Албанаца долазили су екстремисти и терористи из целог света. То апсолутно није био разлог да неко из Европе реагује иако су пословично забринути због сличних ствари. У реду, код Срба је долазило нешто Руса, којима се може приписати пансловенски национализам али никако неонацизам или тероризам. Било је авантуриста на свим странама али ја овде говорим првенствено о идеолошким обрасцима. Најзад, оптужбе (и у Хагу) да су Срби помагали Србима су нај-апсурдније. Није дакле био проблем да долазе плаћеници и муџахедини из целог света у редове Хрвата, Муслимана или Албанаца (од злог оца и још горе мајке), није проблем ни да Хрватска пошаље регуларне трупе у Херцег-Босну или када се са територије Албаније изврши агресија на Србију, али је био проблем када су Срби добровољци, из до јуче исте земље и већина њих са коренима одатле, одлазили код Срба да се заједно боре.

Све време трајања кризе такозвани западни свет ''залагао'' се за мултирелигијски, мултиетнички и мултикултурални концепт. Србе су кривили да све то опструишу. Када се прашина ратова слегла и ратне ватре мало затулиле, на подручју бивше Југославије једино је Србија стварно и искрено остала ''мулти'' по сваком питању: нације, вере и културе. Све остале новонастале државе или чланице федерације (Босна и Република Српска) су малтене постале етнички, верски и културно чисте то јест: моно. И онда се окренуо ћурак. Тако је било њима потребно. Босна мора бити мултинационална и целовита у својим већ подељеним ентитетима а Косово не сме бити у саставу Србије него треба да се отцепи. Нормалан човек понекад не може да похвата све конце бестијалности и непринципијелности. 
      А управо ће та непринципијелност доћи главе њеним креаторима. Јер око Космета се толико тога лошега издешавало, да то не може изаћи на добро. Толико деструкције, лажи и преседана, да је тешко поверовати са људске, божје или стране вероватноће, да се то може завршити добро. На Космету је легализован тероризам, сепаратизам, наркомафија. Због Космета је бомбардована једна земља у Европи без икаквог моралног и правног основа. На крају је та иста земља распарчана, иако је чланица УН, и одузет јој је део територије силом стварањем нове лажне државе коју део света подражава. И неко мисли да је све готово, да ће се ту стати?! Не, ово је само почетак!!!

Да се вратимо на формирање ОВК. Када су стране службе и њихове владе средином деведесетих година схватиле да су Шиптари неспособни да се сами организују и озбиљније угрозе Србију одлучили су да ствар преузму у своје руке. Послови у северним деловима бивше СФРЈ су завршени, ваљало је почети са Косметом, али није баш ишло по плану. Ранији покушаји Шиптара да се војно организују као по правилу су пропадали и скоро су сви актери завршавали у затвору. Зато је донета одлука да се организује терористичка организација по принципу тројки, у првој фази, да не би дошло до масовних хапшења кад падне неко од терориста. За тако нешто су били потребни обучени оперативци. Поред тога, ако дође до проширења сукоба онда се мора формирати и обучити командни кадар како би све то спровео у дело. Требало је на крају и повезати банде на терену које су постојале и које су свака за себе функционисале без јединствене команде.

Шиптари никада раније нису имали јасне политичке представе о томе којом бојом ће бити обојен њихов тероризам и која је политичка позадина њиховог тероризма (осим како изузмемо албанизам као доминантну основу њиховог програма). Они дуго нису имали никаквих политичких програма, а немају га ни данас, осим једног: да истерају и побију Србе. Они су толико били политички недефинисани да су само пре неколико година од стварања ОВК и ФАРК-а, њихове терористичке организације биле ''марксистичке'' и ''лењинистичке''. Касније су тероризам оправдавали борбом за људска права и демократију, да би на крају њихова борба попримила карактеристике фундаменталистичког верског рата. У ни једном од ових сегмената они нису до краја дефинисани. (Боја њиховог тероризма скоро је увек зависила од боје спонзора тога тероризма. Прихватање ислама – Турци, марксизма-лењинизам – Енвер Хоџа, ''демократија и људска права'' – Американци, Немци, наравно да следи џихадизам). Шиптаре је, поред тога, у борбу покретала мржња према Србима и склоност према бандитизму а тако политички неодрживи мотиви нису се свиђали њиховим менторима. Кад Срба више не буде било на Космету, кога ће они мрзети и пљачкати? Морало се порадити на имиџу.

Друго, специфичност албанског тероризма, до тада, јесте и неселективност циљева. Најприближније објашњење тога најпре лежи у недисциплинованости и необучености, јер су они пре били фисовске банде, него било каква организована снага. Они су ноћу чекали у заседи па пуцали у првога који наиђе, почесто грешком (или: намерно) убијајући и своје сународнике. Некада су, наравно, и у много случајева намерно убијали своје сународнике. Или су чекали да изврше крвну освету, или да униште конкурентске групације које су им се мешале у шверц и трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Србе су убијали из навике и без икаквог разлога.

Наравно, може се дати примедба да ни један тероризам није селективан и то је донекле тачно, али је по дефиницијама западних политичара шиптарски тероризам у ствари представљао ''борбу за људска права и слободу'', па је нејасно уткуд онда борци за слободу, поред толико војске у окружењу, убијају искључиво цивиле, жене, децу и силују жене. Они за време свога ''рата за слободу и људска права'' нису освојили ни најзабитију полицијску станицу (осим ако није напуштена за време бомбардовања) али су убили хиљаде цивила, опљачкали и запалили десетине хиљада кућа, оскрнавили цркве и манастире, силовали десетине жена, и даље, и увек, и даље за Американце и Немце били борци за људска права и демократију - чак и када се доказало да су учинили најгнусније злочине попут трговине људским органима. Зато ја говорим о неселективности циљева - доказујући да је у питању чист тероризам. Зато што нису прихватили опште принципе о тероризму, које су сами дефинисали, и који треба да буду подједнако прихваћени за све ситуације, Американци су 11. септембра платили данак непринципијелности.

                      

Следећа фаза организације је било прерастање терористичких ћелија у веће формације, које треба да личе на војску, а не на терористе. Пре тога, наравно, Немци и Американци су одлучили да као главног играча признају Хашима Тачија и његов ОВК, који је у ствари наставак бандитског деловања Адема Јашарија и његових разбојника. Хашим Тачи, на почетку, уопште није личио на некога ко ће бити вођа. Отуд су и територију Косова и Метохије поделили на ''оперативне зоне'' под јединственом командом а ради лакшег функционисања. Та команда је била само наизглед јединствена, иначе ће је карактерисати стални сукоб разних фракција унутар ОВК и много жртава које ће тај сукоб донети, а које ће бити приписане српској страни. Уосталом то није никакав новина, кроз историју су се разне албанске фракције међу собом разрачунавале па је тако по налогу Ахмета Зогуа, 1933. године у Солуну убијен Хасан Приштина.

Космет је, својевремено, подељен на следеће оперативне зоне ОВК: ''Лаб'' - Рустем Мустафа (Подујево), ''Дреница'' - Семи Љуштаку (Глоговац, Србица, Косовска Митровица, Клина, Вучитрн, Обилић), ''Шаља'' - Рахман Рама (делови Косовске Митровице, делови Вучитрна и делови Обилића), ''Неродимље'' - Шукри Буја (Липљан, Урошевац, Качаник, Сува Река), ''Дрим'' (Ораховац, делови Суве Реке, делови Клине), ''Дукађин'' - Рамуш Харадинај (Дечани, Пећ, Ђаковица, Исток), ''Паштрик'' - Тахир Синани (Призрен, делови Суве Реке), ''Карадак'' - Ахмет Исуфи (Гњилане). 
        Па су тако и поделили чинове, у време трајања сукоба а поготову после повлачења српских снага. Због тога данас Косметом шета на десетине ''генерала'' и ''пуковника'' (о нижим чиновима не вреди ни трошити речи) који су своје чинове добили без дана школе, не војне, него већина без дана икакве школе, али на основу крвавих руку и злочина. Све те чинове је преузео и признао тзв. Косовски заштитни корпус, то јест УНМИК, тако да се такви ''генерали'' шетају Косметом, док се њима слични у другим деловима света крију по брдима Авганистана, руше древне градове у Ираку и Сирији, врше масовна погубљења или се обрађују у Гвантанамо бази. А српски генерали робијају на основу хашких пресуда. До 2005. године је на Космету око 60 таквих ''генерала'' смењено или ухапшено због умешаности у разне прљаве послове.

Оно што треба напоменути, поред горе наведених особа јесте то да је један од најутицајнијих припадника ОВК и владар из сенке: Азем Суља; или: Велики Ујак; или: Тефик. И данас је он један од најутицајнијих људи на Косову. Он је и по функцији био први начелник штаба ОВК, формирао је обавештајну службу ОВК а касније је био и министар одбране код Тачија. Надимак је добио јер је ујак Хашима Тачија, али и по томе колико је моћан. Он се није експонирао у јавности, али колико је важан човек ОВК, и шиптарских структура, видеће се уколико суд за ратне злочине почне да ради на Косову. Наиме, обавештајне службе запада и Американаца потрудиће се да њега прво скину путем тог суда, јер они не желе моћ коју не могу да контролишу. Док је Адем Јашари био више симбол, јер је он у суштини био недисциплиновани бандит, у војном и политичком смислу сасвим неупотребљив, тако је Азем Суља владао из сенке, инкогнито. До Рамбујеа нико није ни знао за Хашима Тачија. На терену се као командант ОВК и наследник Јашарија словио Сулејман Селими звани Султан, који је био чувен по егзекуцијама Срба и Албанаца које су се граничиле са садизмом. Хашим Тачи се појавио као амерички маркетиншки производ и не може се рећи да није искористио дату му шансу.

Украјински академик, новинар и писац Борис Олејник на ову тему каже следеће: „Пошто су терористи, по мишљењу "сценариста" дејствовали јалово и разбијено, решено је да се уједине у такозвану Ослободилачку војску. Почела је убрзана припрема бандита, који су се са свемогућим наоружањем убацивали у покрајину. Истовремено, сваким даном се повећавала сатанизација Срба (искуство из Босне и Херцеговине), односно ишло се на тотално зомбирање јавности. И када је количина оружја, бандита и фалсификата достигло критичну масу, дошло се до "логичног завршетка": послати "томахавке". И то је та наводна истина, која се маскира "хуманизмом" и "људским правима". Све остало је у основном продукција фирми типа "Рудер Фин"“.

Новца није фалило, само у периоду од 1996. године па до почетка сукоба за потребе ОВК а директно од продаје наркотика на Космет је стигло преко једне милијарде немачких марака. А, БНД је управо и направио анализу у којој је констатовао да је за рат ОВК потребно око милијарду долара годишње. Али су и констатовали да шиптарска мафија заради од трговине дрогом око милијарду и по, тако да новац није проблем, јер се скупља још и рекетом, донацијама и помоћи страних влада. Најзад, новаца касније није ни требало када је НАТО кренуо да троши своје паре у рату који је повео против Србије.

Око краја 1997. године, озбиљније се приступило послу организовања, обуке и опремања ОВК. Обука појединих Шиптара је почела још и много раније и они су коришћени и пре тога. 20. децембра 1997. је Фајненшел тајмс први пут прогласио побуњеницима извештавајући са сахране Халида Гецаја, када су се они први пут појавили јавно у униформама, као војска. Почела је синхронизована акција. Главну улогу у свему томе преузима немачки БНД уз свесрдну помоћ ЦИА, али и на своју  руку. 1997. године ОВК је бројао око 200  бораца. 1998. године тај број је нарастао скоро на 30.000.

Зашто су Шиптари 1997. године били неспособни да скупе више од двеста људи а само годину дана касније броје десет пута више? Одговор треба тражити у немачкој обавештајној служби њеним ресурсима на Балкану. Добивши инструкције, новац и људство из Немачке и користећи се разгранатом мрежом ЦИА, ОВК нараста у праву војску. Како? Као прво примењивањем начина који су примењивали сви револуционари и бунџије током историје. Примењивањем метода терора према властитом народу. Волфганг Каутман у својој књизи ''Посматрач'' каже да су „припадници ОВК изузетно сурово поступали са својим сународницима, да су убили више Албанаца од српских снага и да су убијали чланове породица виђенијих Шиптара како би их повукли да се свете Србима“. И Американац Бери Литучи тврди да је „главни носилац терора у покрајини према цивилима била ОВК“.

У тексту Борити се за време одмора – У северној Албанији окупљају се борци за Косово и избеглице, Филипа Маусхарта, објављеног у Die Zeit, Хамбург, 30. јула 1998., пише: „У школском дворишту у Тропоји може се разговарати и немачки. Многи млади људи су до пре извесног времена живели у Немачкој. Али овде не чекају само Албанци већ и федајини, исламски борци из арапских земаља, у бази ВК у Тропоји. Шта они раде овде? „Ми пружамо хуманитарну помоћ“, каже један од њих и смеје се. Међутим, у Тирани се прибојавају да би муслимански борци могли да етнички сукоб прошире у верски рат. У Тропоји се они налазе одавно. Док се на једном пољу недалеко од села новопридошли обучавају у руковању оружјем, дотле муслимански учитељи у згради поред спортског терена предају веронауку деци многобројних избеглица. Тачно 4.000 избеглица регистровао је Црвени крст у Тропоји, далеко већи број их је одавде отишао даље у Тирану и лучке градове“. Јуропијан објављује текст 24. септембра 1998. године, из пера Роџера Фалига, у којем се између осталог каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирали свој утицај на Балкану“.

Дик Марти у анализи ОВК, у свом извештају о трговини људским органима каже следеће: „Више од две године након првог појављивања 1996. године, ОВК је сматрана за маргиналну и слабо организовану побуњеничку групу, чији су напади на југословенску државу међу западним посматрачима били квалификовани као ''терористичке акције''... Ипак, тек у другој половини 1998. године, уз експлицитну подршку западних снага издејствовану захваљујући лобирању из САД, ОВК је у очима међународне заједнице стекла углед као авангардна снага у борби за ослобођење косовских Албанаца... Заправо, перцепција о узвишености ОВК, коју су углавном створили Американци, била је шарена лажа... ОВК је била подељена на међусобно жестоко подељене фракције...“.

У реду, ОВК нараста у војску али се дешава малер непосредно после тога. У лето и јесен 1998-е године бива разбијена у парампарчад од стране српских снага (ЈСО) и поново због неспособности Шиптара читав план БНД и ЦИА, пада у воду. Масовно се предају, предају и оружје, добар део водства бежи у Албанију и западну Европу, чак Албанци почињу уз помоћ државних органа Србије да организују тзв. сеоске страже, које су сачињавали наоружани локални Албанци и који су чували своја насеља од ОВК. Требало је вадити кестење из ватре. Прво, реорганизацијом. Друго, бомбардовањем, када се увидело да је ситуација по терористе безизлазна. План са ''масовним егзодусом'', наиме, био је резервни. 
      До краја лета 1998. године Американци и Немци су веровали да ће ОВК бити у стању да запали Космет, да ће успети да заузме већи део територије, можда и да победи и тако спреми терен за улазак НАТО. Наравно, НАТО је био увек спреман као авијација терориста. Кад је било више него очигледно да ОВК не постоји више као формација, после српске офанзиве, кренуло се са сценаријем ''хуманитарне катастрофе'' у којем је опет играло главну улогу оно што је остало од ОВК после фуриозне акције српских специјалаца. Прве конкретне и ултимативне претње о бомбардовању Холбрук није донео док су сукоби кулминирали у августу и септембру, него управо у октобру 1998. године када је постало јасно да је ОВК разбијена, да Албанци враћају оружје и да се мир враћа на Космет. Од октобра 1999. датирају и прве тачке Косовске оптужнице  из Хага.

Откуд Немци и БНД? Према речима аналитичара Џона Вотлија (Борци за слободу -  Michael Chossudovsky)  „постоји тајна веза између ОВК, ЦИА и БНД“. Он каже да „задатак да оформи и финансира ОВК добила БНД“. Даље наводи „да ОВК користи немачке униформе и оружје“. Према Витлију задатак „ЦИА је била обука ОВК у Албанији“. Ја сам се лично уверио за време рата да су припадници ОВК имали нове немачке униформе, да је на њима још стајала немачка застава, да су имали панцире немачке армије, и радио средства исте. (Отуд ме данас посебно заболи када видим да су разни ''реформатори'' војске из српских власти избацили нашу лепу шару под којом смо се борили и да нам униформе по кроју личе на америчке а по шари на немачке). Боб Ђорђевић, амерички новинар и аналитичар, каже: „ОВК је резултат тајних америчко-немачких договора, отуд тако брзи напредак за формацију за коју нико пре тога није чуо“.

У организовању ОВК Немци имају веома важну улогу. У политичкој димензији Американци воде главну реч. Али и Немци имају политичких и стратешких аспирација. Те две ствари не треба раздвајати. И не треба занемарити  преплитање. Није утицај ЦИА у организовању ОВК уопште био мали. Ја само говорим о томе да је постојао утицајни фактор и ван САД. Ипак, треба истакнути да је ОВК имала читаву бригаду, која се звала Атлантик и која је била сачињена искључиво од америчких држављана албанског порекла – између осталих и чувена браћа Битићи, о којима сада води бригу америчка администрација и српска влада. Већина њих је зажалила што је прелазила Атлантик после битке за Паштрик, у НАТО операцији Стрела, када је покушана копнена инвазија и после које су морали те америчке држављане и остале ''добронамерне туристе'' да скупљају лопатама по Паштрику. Американци су давали подршку свим могућим оруђима и оружјима, чак и стратешким бомбардерима Б-52 (касније ће их заменити информациони бомбардери Б-92) - али џаба. То што се спасило - спасило их је Куманово. Кларк је изјавио у току те битке: „ако не помогнемо ОВК, Паштрик ћемо платити америчком крвљу“. Лагао је: Паштрик је већ наплаћиван крвљу америчких држављана.

Кад смо код браће Битићи, због којих се тресу гаће премијеру и влади кад дође неки писар из Вашингтона, ево једног примера како то раде Американци. 14.08 2015. године Тањуг је објавио вест да је у Америци осуђен Албанац Агрон Хасбајрами на 16 година затвора ''јер је покушао да отпутује у Пакистан да би се прикључио радикалној џихадистичкој групи'', као и да ''је послао 1000 долара за терористичке активности''. Браћа Битићи су учинили управо то исто: отпутовали су на Косово да би се прикључили радикалној терористичкој групи и однели са собом новчану и материјалну помоћ терористима. Из овога се да закључити да постоји про-амерички и анти-амерички радикални исламизам, па у зависности од тога на чијој сте страни зависи хоће ли вас Америка прогањати или помагати?!

Акција Стрела почела је крајем маја 1999. године, када је 4000-6000 терориста покушало да се пробије у територију Србије и тако обезбеди мостобран за копнену инвазију НАТО-а. Од те акције је зависило да ли ће НАТО преговарати са Србијом или ће Србија капитулирати класичним поразом. Паштрик и караула Горожуп били су поприште тешких борби. Хиљаде терориста, муџахедина и плаћеника, је јуришало на неколико стотина српских војника. НАТО им је ставио на располагање стратешку авијацију, хеликоптере апач, и јуришне авионе, а Албанија артиљерију и тенкове. Нису успели ни да примакну. Имали су тешке губитке; јуришали су дрогирани на српске падобранце и војнике и гинули као муве. Најзад их је докусурила српска артиљерија.

Битка која се водила у реону караула Кошаре и Морина такође је ушла у историју српског јунаштва. Храбри српски војници бројчано и технички инфериорни али храбри и неустрашиви, борили су се за сваки камен земље Србије. Са друге стране су имали НАТО авијацију и логистику, албанску артиљерију и дрогиране терористе и муџахедине, којима је недељама давана храна са стимулансима, а да тога нису били свесни. Наши војници нису попустили, нигде нису пробијени осим када би се повукли сами, на пример из карауле Кошаре коју је било бесмислено бранити због неповољног положаја на којем се налазила. Србија се није одужила свим тим херојима. Напротив. Није им одала почасти и признања. 
Није се први пут догодило да се преплету путеви дроге и тајних служби. То је модел по којем је створена ОВК. О томе говори у своме тексту Борци за слободу  Михел Кушидовски (Michael Chossudovsky). Он каже: „Тајне акције Немачког БНД су се уклапале у намере Бона да прошири свој ''lebensaum'' у простор Балкана. Пре почетка грађанског рата у Босни, Немачка и  њен министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер активно су подстицали сецесију Словеније и Хрватске. Према наводима из службе Геополитички надзор дроге и Немачкој и САД је одговарало стварање Велике Албаније. Шон Гершви тврди како Немачка тражи од својих савезника да јој дају слободне руке како би створила економску доминацију у читавој Mitteleuropi. Тајни планови Бона и Вашингтона предвиђали су подстицање националистичких ослободилачких покрета у Босни и на Косову. Ово друго је касније између осталог и остварено и тако што су ''затварали очи'' на очигледне доказе о притицању плаћеника и финансијске средстава које су слале исламистичке државе и организације“. Даље, у тексту стоји да Савезна криминалистичка агенција Немачке подноси извештај влади у коме каже да „мањински Албанци данас најјача група која дистрибуира хероин“. Апсурдно је тврдити да БНД није тако нешто знао, поготову што су Шиптари углавном користили банке у Немачкој за прање новца. И извесно је да је ОВК имала благослов БНД за то. Како је знала? Па имала је школу за обуку терориста са Космета у сред Берлина.

У извештају ОЕБС који је објављен у Контакт магазину из марта 1999. године са изненађењем поједини посматрачи уочавају „да припадници ОВК носе немачке униформе“. То се данас у неким наступима бивших челника БНД и не доводи у питање. Затим, многи страни плаћеници су на Космет ушли са немачким документима. Углавном под маском новинара или радника хуманитарних организација. Један од таквих је и Пакистанац Халим Хосним који је долазио под изговором да жели да отвори представништво немачке телевизије ЗДФ у Приштини. Ето Немци немају својих новинара, него шаљу Пакистанце на Космет?! (Аустралијски држављанин, етнички Словенац, доктор и хирург, Крег Јуришчевич, боравио је на северу Албаније у време НАТО агресије као ''хуманитарни радник''. Рањене Србе ''лечио'' је, по сопственом признању: метком у главу. Све је то лепо написао у књизи коју промовише широм Аустралије. Можете ли схватити какав се све олош скупио тамо и јуришао на српске војнике који нису ни педаљ попустили?!).

Главнина официрског кадра ОВК створена и обучавана је у логорима Тропоја и Бајрам Цури. Главни инструктори у тим логорима су били немачки ђаци са Косова. Кроз немачку обуку само у 1999. години прошло је око 50.000 Албанаца. Умберто Томази у својој књизи ''Косово - црна рупа Европе'' тврди такође да је комплетна ОВК немачки производ и да њени припадници раде за немачке интересе. Он даље каже у истој књизи: „Сада, пошто су изгубили нафту из Ирака, Немци су у великој кризи, а знају да су резерве на Косову њихова последња нада, кренули су у напад користећи бивше чланове ОВК, обучаване у Немачкој“. Овде се наравно између осталог мисли и на 10 милијарди тона лигнита испитаних резерви на Космету.

У листу Јуропијен од 24. септембра 1998. Роџер Филаго, експерт за тајне службе каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирале свој утицај на Балкану“. У то време је преко Албаније БНД испоручио за ОВК моћан прислушни систем. Такође је и Вилијем Вокер пре изласка са Космета непосредно пред бомбардовање оставио ОВК-у 120 ГПС-а и 20 сателитских телефона. Један сателитски телефон, који је заплењен од припадника ОВК, лично сам видео за време рата. Чим је пао у наше руке: деактивиран је даљинским системом.

На сајту фонда Зов отаџбине који је био регистрован у Немачкој постојала су имена и рачуни немачких банака са који се финансира ОВК. Све у организацији БНД. Главни агенти БНД који су задужени за тај фонд и слање новца ОВК били су Шаип Муја, Сабри Кичмари и Вабид Махмути. Овако је гласио текст плаката који је дистрибуиран испред фонда и организације ''Отаџбина зове''  или ''Зов отаџбине'':   „Te ndihmojme per clirimin e atdheut permes fondit VENDLINDJA THERRET schweiz bankverein 8010 zuerich sbv zh - stauffacher nc - 171.247 . 0 320 konto/ 80-456-8 adresa : fondi vendlindja therret postfach 9263 8036 zuerich flepagesa mund te porositni ne adresen e lartshenuar ose ne gazeten zeri i kosoves ne keta n. tel. : 062 823 74 00 ose 079 447 72 34“.- „Да би помогли да се отаџбина ослободи итд. итд...“. Само преко овога фонда, а према извештају БНД, од 22. фебруара 2005. године прикупљено је милом, или силом, око 400 милиона долара за ОВК. С' тим што је у овом летку у питању швајцарски огранак фонда. Иначе су имали укупно дванаест експозитура широм света. И гласило ОВК Коха диторе је Сорошеве паре добијало преко једне банке из Немачке. Снајперске пушке Г-22 које у великом обиму и данас стижу на Космет, Британци сада производе искључиво за немачке потребе и могу се набавити само преко њих.

Извештај који је издао БНД а који су пренеле Вечерње новости и који је датиран годину дана пре рата говори између осталог и о томе да: „Албанска мафија руководи трговином хероином који се некад трампи и за оружје“. Затим се каже и да „они овим новцем финансирају сепаратистичке активности“. Овај извештај није изашао у јавност док није завршен посао на Космету. Фердинанд Шмит (Ferdinad Schmid) шеф одељења за опојне дроге ЛКА (Landes Kriminalamt) Бајерна каже 1996. године после хапшења албанских нарко дилера: „По мом мишљењу сигурно је да они од зараде на дрогама финансирају набавку оружја“.

У свом тексту Јирген Елзесер (Juergen Elsaesser) објављеном у магазину Конкрет, 3. марта 1999. године, каже: „Немачка војна присутност могла је UQK добро доћи.....HOW GERMANY backed KLA – KLA (Kosovo libaration army) употребљава се у енглеским говорним медијима као синоним за ОВК“. Он даље цитира шта о томе пише енглески лист The Europian: „да је немачка цивилна и обавештајна служба умешана у обучавање и наоружавање побуњеника како би осигурала свој утицај на Балкану. Због тога је дошло до озбиљних мимоилажења између ЦИА и БНД. Оснивање ОВК у 1996. догодило се истовремено са именовањем Hansjoerga Geigera за шефа БНД. Агенти БНД били су задужени да изабирају регруте за командну структуру ОВК. Обука побуњеника се врши у Немачким касарнама у Hechingenu и Tuebingenu у близина Нинберга и Бона, као и у делу тражилаца азила у Singenu”. Прва одлука на новој функцији поменутог Гајгера била је одлука о отварању обавештајног центра БНД у Тирани.

Исти аутор у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до суђења Милошевићу између осталог говори и о следећим стварима:

- распад Југославије је дело немачке спољне политике;

- када је немачка влада максимално помагала ОВК, америчка администрација је исту организацију, додуше на кратко, ставила на списак терористичких организација;

- ОВК је убила више Албанаца пре рата него српске снаге према поверљивим извештајима ОЕБС-а које је објавила телевизија АРД;

- без немачке подршке не би из оне разбојничке гомиле добровољаца могла за две године настати једна армија са ударном снагом.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „.....зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

Немачки недељник Фокус пише 1999. године: „иначе немачким обавештајним службама су добро познати мутни послови косовских Албанаца али се претерано не труде да обавесте своју јавност о томе“. Даље се у том тексту пише да БНД зна како иде новац за ОВК и да се за то користе многобројне туристичке агенције основане на територији немачке. И Шпигл слично пише чак и прати 300 добровољаца на Космет преко Барија и Албаније.

Мафијашку спрегу наркодилера и ОВК, БНД у тајним извештајима кодно зове Камила.

Заменик горе поменутог Хансјорга Гајгера који је основао ОВК био је Рајнер Кесерлинг, син генерала Луфтвафе који је бомбардовао Београд 1941. године и команданта Италије, којег су Британци пустили из затвора 1952. године, иако је био осуђен прво на смрт, после на доживотну робију, због стрељања преко 300 Италијана. Наравно за Београд му није суђено. Кесерлинг је обучавао Шиптаре у Турској бази код Измира где је он некад службовао. Ту су били присутни и немачки командоси из састава КСК. Иначе је ту јединицу својевремено формирао генерал Клаус Нојман један од команданата НАТО снага на Космету. И касније формирану обавештајну службу ОВК која се зове Црни орлови у потпуности контролишу ЦИА и БНД, додуше, равноправно и у истој мери.

Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима.

Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле вуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политик, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу".

Многи се варају у својим ставовима и мишљењу о односима ОВК и Ал Каиде. Није ислам њихова тачка додира и фактор који их у великој мери повезује. Хероин је главна спона и веза између ОВК и Ал Каиде. Ислам је само колатерална штета. Други, не мање важан аспект њихових односа јесте тај да је ОВК спона између ЦИА, БНД и Ал Каиде, то јест, да служи као медијатор у међу-наркотичким релацијама. Поменуте службе преко ОВК контролишу токове нарко-новца јер не могу да контролишу директно у последње време по мало непоуздане далекоисточне партнере. Сам, горе поменути, Џезаири, у интервју за ЗДФ неколико пута је напомињао да треба снимљени материјал прво показати БНД-у и добити сагласност од истих за приказивање. Вероватно им то дугује за 500 евра месечне апанаже које добија за цинкарење Ал Каиде.

Не умањујем утицај Американаца, он је велики и у неким сегментима значајнији, поготову у међународним притисцима да се Србија бомбардује. Али је у формирању ОВК кључну улогу имала БНД уз благослов немачке владе. Зато ми није јасно откуд сада толико чуђења за све што се догодило и што се догађа. Откуд чуђење када Немачка уцењује Србију, поставља услове који се своде на једно: признање Косова као независне државе од стране Србије. Сви који данас говоре да ''Европа нема алтернативу'': варају се. Алтернатива Европи је Косово које неће бити независно све док ми то не признамо. А што се тиче Немачке? Као да су то неки други Немци у односу на оне пређашње са којима су се кидали и сецали наши дедови и очеви?! То требате имати на уму кад год видите наше политичаре како се грле са немачким политичарима.