ПСЕЋЕ ГОДИНЕ – ГИНТЕР ГРАС

Пише: Игор Ђурић

                

Река Висла се излива и чини штету на почетку Грасовог романа. Дакле, проблем са рекама није од јуче и није нов. Тамошњи људи схватају да морају регулисати водоток, да им не би загорчавао живот, и то чине пре равно 120 година. Да ли ми толико година каснимо са својим рекама, које су текле и тада, и сада, или је вода однела људе? 
      Симболички, наравно, река се излива, та Висла код тог Граса, јер мишеви разних концесија рију по насипу, праве рупе и ходнике, те на тај начин урушавају насип, који би могао да симболизује државу, јер вода продре у ходнике и руши грађевину. Мишеви могу бити најпре јеврејски, али и католички, те православни. Иако то нема везе са реалношћу, тражи се мачка која ће похватати и убити мишеве. Хоће ли их и појести, то је већ њена ствар. А, кад мачка почне да прави проблеме, онда се тражи и пас. Само то буде, као по обичају, касно.

Колика те река плави, толики си народ. Такав ти је карактер. Не можеш бити ни један други народ осим онај од река које те запљускују. Поток ли си по карактеру, што се избујичи и брзо потроши, или си огромна река која тихо тече и никад не пресушује, која плови кроз државе и стигне до мора. Колико си велику реку зауздао и освојио, толико си уздигао и увећао свој народ. Све док га плаве потоци, тај народ преживљава ''псеће године''.

Мали народи који желе да постану велики, да контролишу велика пространства и да прелазе непрегледна мора и реке – морају освојити свет и зауздати велику реку у духу, у стваралаштву душе, а не имитирајући (неуспешно) физичко освајање света и технологије освајања и зауздавања.

„Једна ветрењача зна само за дане са и за дане без погодног ветра“. (Гинтер Грас)

Један човек зна само за дане кад је био човек и дане када је глумио да је човек. Један народ зна само за дане кад је био слободан и када се борио за слободу. Између тога је време када се губи слобода, понекад и неприметно. Понекад и несвесно. Кад би народи знали да управо тада/сада губе слободу, онда би они то спречили. Али не знају јер уживају у слободи, па не желе ни другима да је ускраћују.

Јесу ли страшила за птице, онда, оружје за борбу за слободу? Можда је то симболична одбрана од нацистичких челичних птица које ће ускоро срушити светске градове или се један од Грасових јунака случајно зове баш Амзел, што на немачком значи ''кос'' (птица: кос: Косово), што онда књизи даје и пророчки карактер када су челичне птице у питању и страшила која су правили Срби, не да уплаше те птице, већ да их наведу на лажан траг. Или је случајно, што ће се испоставити, да Срби неће имати довољно страшила за птице, да престраше птице, на КОС(ову), то јест, на земљи косова-птица?! Јесу ли ''псеће године'', у ствари, ''страшила за птице'', не за мишеве, мачке и псе – птице треба страшити.

Појава нацизма својевремено није озбиљно схваћена. Свака средина се суочавала различито и понашала се другачије у односу на појаву нацизма. У почетку су сви ти залуђеници по пивницама, у смешним униформама са још смешнијим обележјима, изгледали као какви занесењаци који немају другог посла но да марширају и пале бакљаде. А, онда, полако, миц по миц, страх и интереси преузимају главну улогу. Део људи је у нацистичкој странци препознао могућност за остваривање својих циљева и интереса на лак и брзи начин (разлог због чега се и данас људи учлањују у странке); а део људи је почео да се плаши (свако из свог разлога а разлога је било много) када се испоставило да су ти занесењаци у ствари агресивни манијаци којима ништа није свето. Када је лавина кренула, однела је све пред собом. Појединац или група, могли су утицати на догађаје и људе, управо и једино у оном периоду када су смејали и мислили да имају посла са безопасним будалама.

Иза надолазеће несреће, као и увек, стајао је крупни капитал. Знали су да не могу изгубити нити у једној варијанти и ма колико милиона људи изгинуло и ма колико градова буде сравњено са земљом. У почетку ће зарадити на индустрији оружја и оруђа, на опремању војске, припремама за рат и самом вођењу рата а после ће зарађивати на изградњи порушеног, поновног покретања мирнодопске индустрије – то јесте: на миру.

На крају, зликовци преживе, прихвате ново време и опет суде и пресуђују жртвама. Од освете ништа!