КРДО ИЛИ ЧОПОР: имунитет за идентитет!

Пише: Игор Ђурић

Сећа се лозе Немањића, највећих вукова које су Срби, како се изабраници прозваше, имали. Зна како се и када градио онај манастир доле поред Бистре воде, и још стотине других светих грађевина, не мање лепих али мање важних за њега лично, памти и како се градила, упоредо са манастирима, држава све до Царства. И Свети Сава је вук. Надгорњавао се са вучјим сојем. Све је у Срба: вук. Вук је српски створ. Сваки Србин у себи има нешто вучје. Нема народа и животиња који више сличе једни другима но што су Срби и вуци: та два једина чопора вредна пажње. Једна велика вучина је завршила онај манастир испод. Вук их најзад и издаде. Вук их и описмени. Један Црни вук крену да их ослобађа, па се читав чопор до сада у томе огледао, са мање или више успеха. А чиниће то и убудуће.

Игор Ђурић, Девети круг Светог краља

Фридрих Ниче је у свом делу С оне стране добра и зла (1886) написао: морал Европе је морал крда!

Данас од нас опет траже да будемо у крду градећи некакав имунитет крда. Додуше, не дозвољавају нам у последње време да заједно пасемо у стаду већ нас држе у боксовима и преградама: и у њима смо ослобођени неизвесности слободе. Када буде дошло време, окупиће се крдо (стадо) на гомилу да сагради имунитет потребан за нови идентитет.

Кад смо већ морал про-крдили и слободу у стадо преметнули, онда неће бити тешко ни да се у крду вирусом заразимо. Само ја мислим да се ми нећемо заразити вирусом новог грипа већ је циљ да нам се кроз испирање мозгова убризга вирус крда. Није суштина да изградимо имунитет крда већ да постанемо крдо.

       ЈЕДИНО ЈЕ ЧОВЕКУ, ОД БОГА ДАТО, ДА МОЖЕ ОДАБРАТИ ХОЋЕ ЛИ БИТИ ДЕО ЧОПОРА ИЛИ ДЕО КРДА, ХОЋЕ ЛИ БИТИ ВУК ИЛИ ГОВЕЧЕ!!!

      Крдо није чопор! 
     Чопор је скуп јединки подједнако важних за заједницу - крдо је безлична маса меса и коже. 
      Крдо није ни јато које може да одлети у слободу висине или да зарони у тишину дубине!

У крду никад нисте ловац: увек сте ловина. Зато није битно ко управља крдом уколико сте крдо! 
     Имунитет крда подразумева само то да ће најслабији и најрањивији бити поједени јер ће заостајати за крдом. Други ће, за неко време преживети. У овом случају имунитет се стиче за оно време колико ће ловци бити сити.

Крдо (стадо) има вођу али он није индивидуа (појединац, личност), његова је дужност да носи меденицу (да се стадо лакше нађе) и он се разликује од осталих само по томе што ће бити последњи поједен. 
      Са друге стране, предводник чопора је онај који ће први погинути у борби за храну или одбрану чопора а он то место заслужује тако што ће бити најбољи, најјачи и најхрабрији - а не зато што ће му газда-чобан ставити око врата чекетало!

У чопору има појединца (индивидуе, личности, карактера) - у крду нема.
      Чопор је је породица. Крдо је заједница.
     Чопор зна када треба жртвовати део себе због опстанка - када старог вука треба оставити да скапа. То се чини да би опстала младост чопора. Код крда је то другачије: пред опасношћу, крдо се да у бег и онда углавном страдају они млади и немоћни.

Нама је потребан имунитет чопора а не имунитет стада. Да сваки појединац буде јака карика у ланцу који подржава и штити чопор и да тај ланац штити оне немоћне и слабе држећи их унутра, а не да, као у крду, буду заштићени само они који се штите телима и заостатком других.

Некада смо били чопор а сада нам говоре да смо крдо!

Некад смо били вуци а сада нисмо чак ни овнови!

Али, нажалост, кад смо већ крдо, ми нисмо дивље крдо које несметано крстари саваном или планином и преживљава како је од Бога и природе дато, како зна и уме, често у очају кидишући копитама и роговима на предаторе. Не! Ми смо крдо сатерано у оборе и торове, стадо селектовано и обележено, чувају нас пси овчари и струјна ограда. Ми смо крдо затворено!

Тек, ту и тамо, појави се по неки самотњак покушавајући да нас подсети да смо некада били чопор. Све се то заврши тако што тог усамљеника убрзо прегази стампедо крда његових очева и дедова (не чак ни предака). Тај стампедо се догоди најчешће недељом ујутро, периодично, када се они најстарији припадници крда залете да својим јуришем прегазе сећање на идентитет и то што су некада били и да макар закратко одложе свој одлазак на кланицу, стрижу или мужу, остављајући оне млађе иза себе за те работе и за сваки случај – за случај потребе имунитета крда. Пошто крдо нико не држи за параду и џабе - крдо мора да заради сноп сена: месом, млеком, радом или кожом.

Између морала крда, кукавичлука крда и имунитета крда погубио се негде наш осећај моралности појединца, личне храбрости и припадности чопору. Јер, осећај је у питању а не оно што нам други говоре да јесмо – зар не?!