BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 17. април 2020.

ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!



Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.
Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.
Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.


Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.
ПС
Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.





Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog