Књижевни тренутак - доказана осредњост!

 Пише: Игор Ђурић

Покушао сам да прочитам, пре неколико дана, књигу од једног савременог и признатог српског писца. То ме један пријатељ навлачи, дајући ми повремено неку нову књигу, јер зна да не читам скоро ништа од савремене продукције. После двадесетак страна прекинуо сам читање и написао у дневник: осредњост примерена нашем времену, због тога је вероватно и популаран: критика, издавачи и читаоци се препознају у његовим редовима и поистовећују са његовим мислима.

Да, тако сам написао: осредњост примерена времену у којему живимо!

То би могла бити дефиниција уметничког и књижевног тренутка у Србији (и: другде). Лествица је спуштена у сваком погледу, пре свега због идиотизације појединца а након свега због комерцијализације онога што се нуди идиотима (логично је).

Не смем ни да помислим како ће све то изгледати у времену које је пред нама, у блиској будућности (да не идемо сувише напред, нема потребе, процес је у току).

Идиотизација и комерцијализација не би биле толико опасне (јер све то није почело јуче) да иза свега тога не стоји институционализација осредњости. Не сме се отићи корак више и дуже, не сме се стремити ни корака уназад (ка старим и провереним вредностима), нема будућности, нема прошлости (само проклета садашњост у форми која нам је наметнута и без права на сутрашњост у виду „ствараоца испред свога времена“, авангарде).

Не чине то свесно писци који су у „главном току“, који су истакнути као образац и пример (они који се штампају, промовишу и награђују) јер они не знају боље и другачије осим тако како сада чине.

Не чине (најчешће) намерно то ни националне институције (за ненационалне институције није важно, оне тако раде свој посао) које стоје из таквих писаца: и у њима су људи овога времена и система вредности, знања и поимања. И када то чине намерно онда је то чисто користољубље заогрнуто идеологијом.

Нису криви српски писци зато што су данас тако стваралачки јалови и што пишу тако како пишу, нити су криви они који их објављују и промовишу, нити они што све то читају: нико од њих не зна за боље! 

Па због чега су онда криви? Због тога што мисле да знају! А владарима то одговара јер куд би они и како комуницирали са паметним људима и лагали оне који имају истанчан укус за уметничко. Лепо каже актер у филму В – као Вендета: „Писац лажима говори истину а политичар истином лаже људе“.

Па ко она свесно и намерно чини зло српској књижевности и уопште овоме друштву?!

Систем вредности урушене породице и друштва, начин живота и вредновање образовања, и, наравно, политика која се кроз институције предала глобализму (дакле, институције, иако можда не увек намерно, али оне штету чине, па није много ни битно из којих разлога). Све оно за шта смо мислили да не ваља и да треба мењати, у ствари, једино је било вредно у нашој „заосталости“. Били смо бољи и паметнији људи док смо жудели за технолошким и потрошачким светлима запада (и повремено путујући иста гледали) и лажним животним стандардом (који се састојао од ропске зависности у задужењу код банака), а, са друге стране, док смо читали праве књиге и ишли у старомодне школе (које су нас терале да читамо) – него данас када немамо ни једно, ни друго (осим дугова). 

Ми смо тада у том тоталитарном систему имали могућност да своје неслагање са стањем у друштву искажемо кроз књижевност, филм, музику, сликарство... као ствараоци или они који читају, слушају, гледају... Али, да би тако било: то исказивање је морало бити снажно и уметничко. Уметничко зато што није смело бити отворено. Данас, међутим, ем, нема дела, ем, нема се коме дело дати. Нема забрана али има игнорисања – што је горе. Нема потребе за уметничким, психолошким и филозофским у делу: дај само политике, силикона и авиона.

Данашња публика (која је створена таква каква јесте, није настала сама од себе, створена је по одређеном обрасцу који је подразумевао нечитање и необразовање) нема у себи потенцијала, нити могућности, да упореди оно што данас чита са доказаним и правим вредностима, са великанима из прошлости. Они, чак, немају могућност избора, данас, да се сами одлуче шта ће читати од савремене продукције (то је продукција).

Зашто?

Нису читали и не читају. Од почетка су им, преко "главног тока", нуђени лаки радови и осредњи мислиоци и они су на основу њих поставили своје параметре и периметре, и сада ни они не знају за боље. Већ годинама, да не кажем деценијама, чак ни у језичким гимназијама, ученици заврше школовање са одличним успехом а да притом нису прочитали нити једну књигу из лектире. И зато после тога осредњост прихватају као озбиљну литературу а све испод тога као осредњу и лаку књижевност.

И све је ово грешка непоправљива. Да би се нешто исправило и штета поправила потребно је следећих 20-30 година забранити да се у Србији чита све оно што је написао у истом том периоду. А то је неизводљиво, непрепоручљиво и неприхватљиво. Дакле: безизлаз!

Па какви су данас, већином, „признати“ српски писци, па и овај мученик о коме говорим и који се овенчао свим књижевним наградама?

Каква је данас српска књижевност?

Она је, или, малограђанска (естрадна), или, друго-србијанска (политичка).

Нажалост, у Србији више не постоји ни добра стара петпарачка књижевност.