BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 30. октобар 2020.

АВИОНЕ, БАЦИ МИ БОМБОНЕ!

 

ЛЕТАК/ЛЕЦИ из авиона!

Некада није било мобилних телефона и интернета, никаквих друштвених мрежа, рачунара, таблета, твитова, СМС порука. Имали смо, у почетку, радио станице у ограниченом броју а после и телевизијске програме: један, па два (и то други уз помоћ додатне антене у виду пробушеног лавора). Локални електронски медији нису ни постојали. Данас је лако, за тили час читава планета се упозна преко једног твита је ли старлета променила гаћице или (како ми доживесмо скоро) читава нација је преко СМС била обавештена да "ће поцркате сви“.

А било је у прошлости потребе да се народ неког поднебља, града, вароши или села, обавести о важним предстојећим догађајима, да се упозори или опомене. Негде је постојао разглас на трговима, негде би се лепила обавештења на зидове и плотове, постојао је и теренски рад разних кадрова, још раније: добошар би ишао улицама, лупао у свој добош и читао обавештења и наредбе. Све је то, ипак, било ограниченог карактера и домета, јер ни на један од побројаних начина није се могло стићи до већине људи, поготово до оних по забитим деловима.



Због свега реченог, понекад се посезало за избацивањем летака из авиона. То би биле оне лакше летелице пољопривредне или спортске авијације, које би са одређене висине и изнад одређеног подручја избацивале хиљаде папирића на којима су била штампана обавештења и прогласи, такозвани: летак/леци.

Руку на срце, нисам могао да нађем информације како је ситуација стајала пре рата по том питању али су са том праксом избацивања летака из авиона почели окупатори за време Другог светског рата, када би због тешког приступа одређеним теренима бацали летке из авиона и на тај начин позивали побуњенике на предају или би претили уколико до тога не дође.



После рата, повремено, посезало се за аеропланом и летком. Није се то дешавало често, макар не тамо где сам ја провео детињство, скупа је то била работа за тадашње појмове, обично је морала стајати држава иза свега тога, чак и онда када је у близини било аеродрома и лаке авијације.



На тај начин су грађани и сељаци најчешће бивали обавештавани о некаквим важним догађајима: вакцинацијама, епидемијама, маневрима, пописима, снимањима; а некада су то биле и мање важне ствари: митинзи или спортски догађаји.

Неколико пута сам као клинац имао прилике да присуствујем таквим догађајима: када се из авиона, изнад моје вароши, избацују леци. И не само да гледам већ и да лични учествујем. Какав би то доживљај био!? Очас посла би се створила гомила деце, трчали би низ улицу и викали: „авионе, баци ми бомбоне, ја ћу теби паре да купиш цигаре“. Неки су се после клели, лажући наравно, да су заиста нашли бачене бомбоне. Настала би општа јурњава, сакупљали би те листиће, у почетку јер би нам старији тражили да им донесемо да виде о чему је реч, а после тога јер би између нас настало такмичење ко ће више скупити тих листића (испод ока тражећи бомбоне).



Ветар би разносио тај папир на све стране, изгледало је као да пада папирнати снег. Један део тих летака би пао у рибњак или у реку, други би се задржао у крошњама дрвећа а ми се не бисмо либили да загазимо у воду или да се попнемо на дрво само да би сакупили више од других.

Једном су били, сећам се, разнобојни: плави и црвени. Садржаја се не сећам: кога је то уопште од нас деце интересовало. Могла је бити нека година око Титове смрти.

После неколико сати јурњаве и трчања, уморни, мокри и прљави (надасве: гладни) враћали би се својим кућама, са гомилом папира у џеповима, недрима и рукама, и нисмо имали појма шта би смо радили са свим тим. Мајке су нас грдиле што им доносимо лом у кућу ("не могу да почистим за вама"), очеви би нам измерили по неку преко носа што нас нема цео дан ("шупичкуматерину"), деде би по нешто од тих летака наболи на ексер у клозету ("дај дер, ваљаће"), а бабе би тражиле да им оставимо тај папир за потпалу (пошто по формату нису одговарали за увијање нечега).

Како је технологија напредовала, тако је и потреба овим поступком опадала (осим егзибиције). Међутим, онда је дошла за нас та несрећна 1999. година. Решили су да нас покоре, казне и окупирају. Да нас сломе у сваком погледу (што и данас чине). Почело је пропагандом и лажима а наставило се бомбама.

И, мислили су да ће све убрзо бити готово и да ће Срби после неколико дана бомбардовања посустати и предати се. Када су, после неког времена, схватили да су погрешили у проценама, онда су се опет латили пропаганде. Како војници на положајима и цивили без електричне енергије и срушених репетитора нису могли да прате њихове електронске медије, НАТО је почео да из авиона избацује на стотине хиљада летака. Било је тридесетак различитих летака, са другачијим садржајем, али су мање више сви имали исту поруку: предајте се иначе ћемо вас све побити ("сви ће дизгинете")!



Највише је таквих летака бачено у граничним подручјима, тамо где наши војници нису попуштали ни за јоту. Бацали су их и у градовима где су мислили да подстакну отпор против Милошевића. Тако је један град и једна несретна бригада (делови ње) дошао у жижу интересовања НАТО пропаганде пошто је један део људства те бригаде, из тога града, напустио положаје у Метохији и запутио се назад. Не наводим која је бригада у питању јер је већи део њеног састава часно, храбро и поштено извршавао своје обавезе. Али су тада из авиона наши душмани избацили много летака како би подстакли да војници напусте положаје са поруком да „док они ратују Милошевићева полиција туче њихове родитеље, браћу и сестре“.

За овим НАТО лецима нисмо трчали као што смо то чинили док смо били деца. Друга је то прича и други контекст. Авиони нису бацали бомбоне већ бомбе.  И није било тога што би нам они могли рећи а да ми то нисмо знали боље од њих. Али могу рећи да су често злослутније изгледали ти папири бачени из ваздуха него бомбе које  су такође бацали, и то у много већим количинама. Зашто? Па бомбама су хтели да нам узму живот а лецима су желели да нам отрују душу, поремете дух и убију нам достојанство. Хтели су да нам наметну лаж коју би морали да прихватимо (ко што чине и данас): да су нас гађали бомбонама и за наше добро. Није им успело у том погледу а тоалет папира је било и без тога.

ПС

Мој друг Џога био је једном приликом на корак до остварења сна да му авион баци бомбоне. Враћајући се кући из школе, пролазећи мужевиначким сокаком гледао је пут неба и авиона који је летео и викао "авионе, баци ми бомбоне!". После само десетак метара видео је у оближњем потоку (јазу) гомилу слаткиша: чоколада, бомбона, кексова и сокова. Срећан и пуних руку похитао је кући да се похвали. Тамо је сазнао да Деда Мраз не постоји: отац му је рекао да је санитарна инспекција обишла локалну продавницу и побацала им много артикала којима је одавно истекао рок. Еј, бре, авиону сломићу ти крила, мислио се мој друг Џога пре него је кренуо да повраћа од покварена стомака... (ово последње, око повраћања и стомака, измислио сам приче ради).



Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog