БАХМУТ ИЛИ АРТЈОМОВСК?!

 Пише: Игор Ђурић

У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“. 

Дочим, Срби који су досељавали те крајеве крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.

Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију (заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.

Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни пас с маслом не би појео.

На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не  бих баш држао тога.

Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.

Бахмут је у једном периоду био седиште Славеносербије (Славяносербия) а касније је био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко, била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.

Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.

Поред тога, кроз историју па све до новијег времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава, Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.

Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на једном месту вели: „Према протоколу швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра, године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.

Црњански, даље, на крају исте књиге пише: "Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.... Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!... Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!... На реци Ингул, наћи ће: Панчево. Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!".

Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну нови живот. Интересантно је подвући да је пре насељавања у ове крајеве велика концентрација Срба на овим поднебљима била у Кривом Рогу, које је словило као транзитно место.

Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар или брод: Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских заробљеника).

Јар може бити да је настала од речи јарак (можда, нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод,  Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било је место Брод где смо се купали и прелазили реку.

Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево, Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...

Само име Бахмут може вући турске корене и по неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут (Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском личном имену.

Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.

Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!

АЛБАНСТВО: од Скендербега до Миђенија (и: шире)!

    Пише: Игор Ђурић

Да народи, као Срби и Албанци, толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни да пређе.

Срби и Албанци у Старој Србији нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима од друге половине 16. века до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић) и то је период када је терор Албанаца над Србима достигао врхунце и ретко је када опадао све до Балканских ратова.

Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење.

Ретки покушаји да се та два народа приближе су пропадали: јер није било међусобно искрене жеље да се то заиста и догоди. Тако и намера да научимо језике једни других са циљем да ћемо можда на тај начин побољшати комуникацију пропали су због лицемерја и политичке позадине тих догађања.

Хабзбурзима је, својевремено, било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, у прилог томе говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

 До Балканских ратова Срби су имали Призренску богословију (Богословско-учитељска школа). Албанци нису имали ни писмо за своје дијалекте геге и тоске до 1908. године. Између два светска рата у школама Старе Србије се учило само на српском језику. За време Другог светског рата и Велике Албаније: само на албанском! На Косову и Метохији, од Другог светског рата па све до осамдесетих година прошлог века, као обавезни предмети на свим нивоима школовања били су албански језик за Србе и српско-хрватски за Албанце. Сваки народ је учио на свом језику али је постојао и предмет: нематерњи језик! Постојала је чак и институција полагања двојезичности: ко је желео да се запосли у државним органима морао да има потврду о положеној двојезичности!

Према томе се опходило лежерно и најчешће се то сматрало нужним злом (и са једне и са друге стране) и према тим предметима се односило доста комфорно: није се инсистирало на много знања, обично се гледао просек других оцена, није се таласало кад би дошло до неких проблема а да се не би изазивали међунационални конфликти. Руку на срце, Албанци су много боље говорили српски него што смо ми Срби говорили албански.

Албанци, као народ, имају таленат да брзо науче друге језике: поготово српски. Можда и то говори у прилог да су још увек у трагању за коренима и идентитетом, а можда и то да су кроз своју историју углавном били номади и сточари који су се кретали великим пространствима у потрази за пашњацима или што добар део њих има српске и хришћанске корене. 

У таквим путовањима наилазили су и на пределе Старе Србије, и тада су им се допали ти крајеви али због снаге средњевековне српске државе и повеља о забрани њиховог задржавања које су листом издавали Немањићи закључно са Душановим закоником (Душанова титула је гласила: Стефан у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима), нису могли ту да се задржавају. Како је српски корпус слабио под турском окупацијом тако су и Албанци све више долазили на Косово и Метохију у намери да ту и остану. Они су временом, како је то дефинисао Васа Чубриловић створили албански клин у српском животном простору. Тако је све почело!

Било је изузетака, у том лежерном схватању учења језика другог народа у Косовско-метохијским школама, као што сам био ја, где су наставници и професори албанског језика сматрали да ја намерно и из националистичких разлога нећу да говорим албански језик, јер како објаснити да одличан ђак из албанског језика има слабу оцену. То није била истина, макар не у потпуности, једноставно нисам знао албански јер само живео у насељу где су становали само Срби и нисам имао воље да га учим у школи (што је била грешка, данас схватам). Како било да било, имао сам грдних проблема и у основној и у средњој школи. Ишао сам чак и у Комитет на рибање, позивани су моји родитељи у школу на разговор, полагао сам пред комисијама.

Елем, док смо имали као предмет албански језик наставници и професори су нас терали да учимо напамет поезију албанског песника Милоша Николића који је користио псеудоним Миђени (Migjeni). Пошто му се отац звао Ђорђе он је тако саставио псеудоним: МИлош ЂорђЕв НИколић. Родио се у Вракама 1911. године а умро је 1938. године. Свршени је богослов и стипендиста Краљевине Југославије. Писао је на албанском језику, иако је био полиглота. Био је једна свестрана личност а свој радни век је провео као учитељ.

Због чега помињем овог песника?

Албански наставници и професори су стално инсистирали на његовој поезији, у свим разредима основне и средње школе (вероватно и из разлога што им избор и није био бог зна какав). То су биле песме обојене социјалном тематиком. За све време тог процеса, нити један од тих наставника и професора, нама ђацима никада није рекао име и презиме Миђенија. Чак је и у читанкама потписан само псеудонимом. Крили су то тако вешто да су требало да прођу године и године па да ја негде прочитам о коме је заиста реч. Њима је било од круцијалне важности, тада, чак и у време братства и јединства, да истакну његово албанство и да сакрију његово српско порекло. И успевали су у томе! То је био разрађен систем систематски спровођен: од уџбеника до наставног особља.

Исти је случај и са Фан Нолијем: Теофан Стилијан Ноли (1882-1965). То је албански писац и политичар. И он је био православни свештеник. Био је оснивач Албанске православне цркве у Америци. Руку на срце, за разлику од Миђенија, Фан Ноли је био албански националиста и емигрант у Америци, а опет и поред тога су нас у комунистичком систему терали да га читамо и учимо напамет. У то време само помињање Драгише Васића, Григорија Божовића или Владике Николаја значио је проблем са комунистичким режимом.

Дакле, и када је Фан Ноли у питању, а помињао се и на часовима албанског језика и на часовима историје (јер је уџбенике из историје писао чувени Али Хадри и према којима, уџбеницима, скоро да се није узимала у обзир српска историја) никада нам није поменуто да је Фан Ноли православни свештеник.

По овој истој линији, садашњи премијер Еди Рама скоро је изјавио да је он лично католик, жена му је муслиманка а деца су му православци.

Ибрахим Ругова је пред смрт прешао у католичанство, што му је представљало најбезболније решење јер су и они православног порекла (комшије смо па знам).

Наравно, најдрастичнији пример је Скендербег: Ђурађ Кастриотић Браниловић, који се потписивао ћирилицом као Скендьрь бегь, јер су га Турци звали Искандер Бег, што значи Господар Александар, и који беше од оца Јована и мајке Војиславе, који родише поред Ђурађа и браћу му: Станишу, Репоша и Константина, те сестре му: Мару, Ангелину, Јелену, Влајку и Мамицу. Дакле, њима никакав идентитетски проблем не представља што им је највећи национални јунак, онај о коме се песме певају: Србин!

Најзад: кад је највећи црногорски песник Србин (Његош) а због чега и највећи албански јунак не би био Србин?!

Шта је поента ове приче (ако је има)?

Албанцима је увек на првом месту албанство (нација) па тек онда порекло и вера, и као млада и скоро створена нација схватили су да морају да користе све што им је на располагању (а то је мало) у формирању свог идентитета и своје нације. Без обзира како се ко зове, које је вере, како му се зову родитељи, све ће се користити само ако помаже албанству! Али уз одређена прећуткивања и ревизионизам.

Добро, ми Срби смо другачији од њих, Албанаца, јер немамо проблем са идентитетом па себи можемо да приуштимо луксуз да бирамо само оно најбоље и наше. А и поред тога имамо светле примере попут Андрића, Селимовића и сличних. Стари смо народ са дефинисаним идентитетом, јер поред тога што смо хришћани и православци ми смо и Светосавци, и тиме смо јасно дефинисани и покривени по свим правцима. Нама није потребно да измишљамо топлу воду или кваку на вратима.

Међутим, оно што је евидентно, иако су Албанци превасходно били католици и православци (и данас их има у завидном броју, православаца око 25% а католика око 15%) и на ислам су прешли у време турске окупације, међу њима није настала подела оптерећена мржњом као између Срба и оних Срба који су отпали од православља и Светосавља (та подела често није верска него идеолошка). Албанци чак не потенцирају ни поделу унутар муслиманског корпуса (сунити и бекташи). Када су њихови циљеви у питању они су сви заједно у једној колони. Ми Срби имамо чак и више од пет колона!

         Наравоученије нека свако за себе изведе, по вољи.

ЕСЕЈ О СЛАНИНИ

 Пише: Игор Ђурић

Сланинице сласти

Пуна ти си масти

В.С. Караџић, Српски рјечник

 

Иако се сланина једе у различитим деловима света (исто онако како се у другим деловима уопште не окуша и забрањена је) чини ми се, онако ускогрудо и локал-патриотски, да се ради о најсрпскијем производу и храни а када је она у питању.

Сланина је један од симбола српске кухиње. Било да је зовемо панчета, хамбуршка, сапуњара, гроник, или јој тепамо: сланиница или адидас. Око много чега се не слажемо, ми Срби, али око сланине смо углавном једногласни и уједињени иако свако има неко своје виђење које се своди на то како сланину треба спремити или како је јести, у којем облику и којом приликом. Али, то су неслагања техничке природе. Где би нам био крај, нама Србима, када би се и по осталим стварима не слагали само на такав начин?!

Порекло речи (сланина) можемо тражити у словенским коренима. Тешко да може бити турцизам (из очигледних разлога) иако наш језик обилује истим. Пошто је со главни састојак у припреми овог производа (поред меса и масти) онда је логично да је со у корену саме речи: со – слано - сољено – сланина. Дакле, то су осољени делови меса (по истој логици они неосољени делови би се могли звати несланина, али таквих скоро да нема). Мање је вероватно да је реч извучена од именице слабина, као дела тела са којег се скида месо за производњу истог. У Вуковом речнику сам нашао речи као што су сланица или солара што су називи за сољену кожу и што говори у прилог мојој теорији о настанку имена сланине. На истом месту сам нашао и на слањивачу а то је кобасица од меса и сланине.

Lardum је латински назив са сланину. Bacon је енглески а speck (шпек) је немачки. Отуд је настао термин шпиковање. Руси је зову бекон (бикон) па се поставља питање ко је коме украо име?!

Сланина се прави (углавном) од оног дела са трбуха (стомака) свиње, али може се користи и леђни део. Исеку се лепо каишеви, посоли се, стави у саламуру, треба да се добро исцеди, и онда се суши на диму и промаји (највећем српском непријатељу). Поред тога сланина може бити и барена (кувана) а користи се и свежа.

Срби једу сланину у свим могућим приликама и ситуацијама. Она је идеална за мезе, уз сир и ракијицу (није згорег имати и младога лука). Следеће, па на даље, неприкосновена је у комбинацији са белим луком (младим или старим, свеједно је), али тада то већ није само храна већ и лек.

Деценијама је сланина неправедно оптуживана да је штетна за здравље. Наравно, то је била подметачина и лобирање разних кланова и интересних група, да не кажем фармацеутске и прехрамбене мафије, који су нам подметали вештачке и индустријске производе, мекдоналдс, кока колу и генетски модификовану храну. У томе им је увелико помагала квази-медицина (потплаћена и кварна), иста она која нас сада тера да купујемо суплементе и витамине а не каже нам да једемо сланине и белога лука. Тако су, исто, опањкали и свињску маст а сада говоре да сланина има карактеристике маслиновог уља што се тиче утицаја на људски организам.

Сланина не садржи угљене хидрате а ипак даје потребну енергију. Има много витамина Б у разним бројевима а то, веле, добро утиче на имунитет, а у комбинацији са белим луком (који има неколико стотина разних корисних елемената) чини одличну комбинацију природних антибиотика и имунолошких помоћника. У сланини има протеина колико ти душа иште. Поседује и те чувене омега -3 киселине, через којих купујемо таблетице са рибљим уљем.

Наравно, да би све горе наведено важило, сланина мора бити домаћа и без адитива. Добро би било и то да свиња буде од неке аутохтоне врсте, храњена природно и без суплемената и хемикалија.

Најважније, а када је сланина у питању: кад је имаш гладан бити нећеш!

Дакле, сланину пржимо, кувамо, печемо на роштиљу сирову, мећемо у сарму, пасуљ, купус. Ми Срби, чак и када печемо прасе нашпикујемо га сланином. Наравно, ово је шала, али, заиста, нема хране и специјалитета где нисмо кадри да туримо сланину: или напунимо шницлу и пљескавицу или омотамо ћевапе, или шпикујемо посно месо, или је стављамо у поврће, или пунимо кобасице њоме, чак и џем од сланине правимо (који није сладак и користи се као прелив). Знамо и да је ролујемо. Све и свуда!

Ипак, Срби је најволе осушену и уз лебац, без икакве обраде и додатака.

За нас Србе, сланина је и храна, и лек, и зачин, и мазиво, и средство за чишћење (са парчетом сланине очистимо давно некоришћени роштиљ), поклон, средство плаћања. Све и свуда!

Срби су сланином плаћали крштења и опела. Порез намиривали.

Сланина је барабар са воловима орала њиве, секиром секла шуме, салајицом косила ливаде – јер сланина је давала снагу орачу, дрвосечи и косбаши. Њене карактеристике су покретале човекове мишице а њена со надокнађивала изгубљену со потеклу из зноја.

Јели смо је наквашену сузама и орошену знојем нашим!

Ратове смо добијали са таблама сланине у војничким торбама. Она има много предности, кад је добро осушена дуготрајна је по свим временским условима, калорична је и сита па са мало сланине можеш да прогураш цео дан. Најзад, пушку можеш подмазати и чизме заштити од воде: сланином!

Наши преци су сланину (нарочито гроник, са главе и образа свиње) чували тако што би је осушили или обарили а онда премазивали и облагали туцаном љутом паприком (црвеном), бибером или белим луком, како би је заштитили од мува и кварења. Некада би је, ради чувања, утапали и у маст. Какав је то укус био уз врућ домаћи хлеб?! Још ми на непцима титра масноћа и љутина сланине коју је осушио деда Трајко и баба Ванкиног врућег хлеба.

Ми нешто старији још увек се сећамо чувених војничких пасуља пуних сецкане сланине и доручака из армије или радних акција: парче хамбуршке сланине, два кувана јаја, зденка сир и бела кафа. Јаја или сир замениш са класићима или друговима муслиманске вероисповести и ето енергије за цео дан.

У Америци, где сви воле и једу сланину, углавном је прже (чувена комбинација америчког доручка: bacon, eggs and chess; или сланином пуне своје ћурке за Thanksgiving Day). Мимо наведеног углавном користе ону барену. Ипак, била је једна месара у улици Миртл, у Њујорку, где се могла наћи права сланина, код Мунћана, Румуна из Баната. Купујући код њега, навуко сам целу смену са којом сам радио: на сланину и чварке

Чварци су сиромашни рођаци сланине а пршута је високо квалитетна сланина (племство међу сланинама).

Елем, како је ратове добијала, као ексклузивно српска ствар, тако је сланина у миру губила. Дуго је била ниподаштавана а сада (када је криза ударила на врата) опет је се присећамо и жестимо се што је понекад скупа и недоступна. Ама касно! Деценијама смо десетковали сточни фонд неселективним и неконкурентним увозом меса сумњивог квалитета. Скоро смо уништили аутохтоне врсте, неке потпуно као што су шумадинка и шишка, са мангулицом у последње време стојимо нешто боље (али је она постала извикана и помодна) а са моравком и ресавком ту и тамо није толико лоше али не у оној мери у којој би требао да их имамо. А да би сланина била добра, понављам, мора да се производи од свиња које су аутохтоне, које су се храниле природно и које нису шприцане.

Ја имам своје ритуале и обичаје везане за сланину. На пример, никад је не једем на Велики петак и на Бадње вече. Онда, увек је сечем са посебном бритвицом само за сланину намењеној и наоштреној. Једем је као храну са белим луком а ко мезе уз млад сир. Кад се скува сарма ја прво поједем парчиће сланине који су ту метнути да сарма замирише. Кад је у куваном купусу онда купус не једем (нисам во у купусу иако Србин сам) већ само сланину са киселим купусом као салатом (нисам зец иако Србин сам).

Док сам планинарио од хране сам носио сланину, хлеб и шише ракије. То сам чинио и за време рата, због хране, пушке и да олакшам душманима ако ме ухвате: ради идентификације и да одмах схвате с киме имају посла. Сапуњари дајем предност у односу на панчету. Своје швајцарске ножиће подмазујем сланином. Увек је мора бити у фрижидеру (сушницу су ми својевремено запалили они који не једу сланину).

За домаћине, у традиционалном смислу али и модерно, сматрам само оне људе који сами производе храну коју једу (па и сланину), пића која пију (вино, ракију) и све то чине са своје земље и из властите производње. Остали људи нису мање вредни (и сам спадам међу њих) али нису домаћини чак и када имају милионе.

Због чега причу о сланини завршавам писањем о домаћинима. Зато што сматрам да наш концепт преживљавања (јебао их економски и индустријски развој) треба да почива на обрасцу домаћина и његовог газдинства, човека и породичне задруге у којој је организована породица око заједничког циља: опстанка у свим условима а кроз производњу хране, за себе и за продају а која није индустријализована. Такве породице треба да поседују земље онолико колико могу сами да обраде.

Не постоји здрава храна и обична храна како су нас навикли као Павловљеве џукце. Храна је или здрава или није храна. Храна јесте или није. Она мора бити без хемије без обзира на приносе. Када такви домаћини (газде) ојачају онда ће и остатак државе оздравити: они ће храну продавати за друге потрепштине (њима потребне). А те друге потрепштине ствараће они који не обрађују земљу. Просто ко пасуљ (са или без сланине).

Ако бих се кандидовао на неким изборима, мој слоган би био:

СА ЗДРАВОМ СЛАНИНОМ ЗА ЗДРАВУ СРБИЈУ!

 

PS

Ево за крај, саставио сам и песму:

 

Сланина је српска мајка

често га је одржала

Србин ју је појео

уместо да каже хвала!

 

Сланину смо потценили

окренули њојзи леђа

али кад је загустело

престала је да нас вређа!

 

Кад смо гладни тепамо јој

душо масна нисмо сити

сланинице наша мила

дођи нама до тањира!