КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!

Пише: Игор Ђурић

 ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ''О ПИСЦУ И ПИСАЊУ''

Шездесетих година УДБА је снимала тада бившу министарку културе и Матију Бећковића у време њихових састанака – шта су снимили: не зна се у потпуности! Она је, веле, делила станове писцима капом и шаком, некима мање, некима веће. Критеријуми за доделу и величину нису познати. Муж јој је у то време био секретар ЦК, она високи савезни функционер. А писци су волели да се играју дисидентства. Мада, волели су и швалерацију, а и швалерација је волела њих. Нису знали за међуетничке границе. Једна хрватска поетеса је преферирала строго српске песнике: Раичковића, Димића, Данојлића...

Дакле, ни писци „антикомунисти“ се нису прославили. Већина њих, прво је обезбедила станове у добрим деловима града – бесплатно, и ако су се залагали за капитализам, школовали се бесплатно на рачун државе, заузели добра радна места, добро плаћена ангажовања, па су тек онда кренули са својим „паћеничким дисидентством“ и борбом за либералну економију. Добар део њих данас негира да је ишта ваљало некад и да ишта ваља данас: само су они добри.

Али, олако користити речи као што су „противник режима“ или „дисидент“ заиста је безобразно када се зна да је Солжењицин своје ратовање са режимом „одрадио“ у логору, где су га на примитивном столу, скоро без анестезије оперисали од рака и већ отписали од живих. За то време, наши „дисиденти“ су обилазили Голи оток или били на студијским путовањима по иностранству, које је финансирала комунистичка влада, добијали су награде и ордење, штампали књиге у десетинама и стотинама хиљада примерака. Својим потомцима они остављају станове и викендице а за које нису дали ни динара. Тако, ето, морала је фалило увек. Фали га и данас. Када би одлазили из Србије, станове су или продавали, или, издавали странцима који су роварили по Београду. У иностранству су онда тражили милостињу и бакшиш, улизивали се тамошњим моћницима пљујући по својој земљи и свом народу. Радили су много горе ствари него што је ико од њих тражио да раде у Србији.

Лепо распоређени, неки овамо, неки тамо, по разним одборима, издавачким саветима и медијима, он помажу једни друге. На Пекићево питање о томе шта се говорило на округлом столу часописа Књижевност поводом његових Сабраних дела, Михиз му је рекао: Ала смо се налагали! Пекић му је на то одговорио да се нада да то чини и онда када га критикује. Рукописи можда и нису увек на нивоу али се штампају и хонораришу. Једни другима пишу хвалоспеве, или макар, позитивне критике и рецензије. Договарају се ко ће и шта, и кад, стварају једни од других величине, најчешће са разлогом и са позадином, али и без тога. Награђују се обилато међусобно. Некад униште, немогућношћу приступа, неког младог и талентованог, или старог и талентованог, писца јер не припада њиховом клану и окружењу. Није без разлога неке од њих Љубиша Јоцић називао силницима.

На примеру, када су у питању чувени професори (Праксисовци) који су „истерани“ са Филозофског факултета (Мићуновић, Тадић, Марковић, Голубовић, итд.), најбоље се може видети како је  „функционисало“ дисиденство у Титовој диктатури. Државни апарат Србије се труди свим силама да заштити одбегле професоре, нуди им услове да се мало смире, оне који су идеје запада покупили на путовањима која им је плаћао режим. Последња понуда, пред истеривање, била је следећа: услов је само да не предају студентима, иначе остају на факултету, иду на специјализације у иностранство, баве се науком, држе предавања постдипломцима. Професори то у почетку прихватају али после притисака студената и јавности који су их подржавали: повлаче се.

И, мислите да ју ту крај? Наравно, није! Од када су отпуштени 1974. године до 1981. године, пуних седам година, они редовно примају пуне плате професора универзитета а уопште не иду на посао. 1981. године престаје уплаћивање плата. Али, на „белом хлебу“ су тек пар месеци. Да би им се изашло у сусрет, Институт друштвених наука је одлуком владе СР Србије је проглашен делом Београдског универзитета и држава је одобрила средства да осморо професора настави да ради у новооснованом Центру за филозофију и друштвену теорију, прима исте плате и има потпуну слободу у раду.

Тако је чувених осморо професора са Филозофског факултета живело „тешким“ дисидентским животом примајући редовно велике плате од „диктатуре“ против које су се „борили“. Добијали су велике куће и станове, још веће хонораре и дневнице, додатке САНУ, путовали су по иностранству, ишли на специјализације, објављивали без икаквих проблема, били уредници и директори.

Они други, који нису били дисиденти морали су да живе од свога рада и напредују на основу својих квалитета. Тако навикнути на пуне новчанике државних пара страшно су се наљутили када је Милошевић почео да доводи и приводи неке друге људе жељне државних јасала. Тада су се неки одлучили да паре потраже на другој страни, у иностранству, док се део њих из „патриотских“ разлога привио уз скуте Мире и Слобе. Неки од њих, који се нису прострли под ноге „диктатору“, на пример, Небојша Попов, били су негдашњи партијски руководиоци том истом Слободану Милошевићу тек деценију пре (на факултету).

Мада, Михиз је знао да буде злобан, па и кад су највећи међу „силницима“ у питању. Једном је у неком друштву рекао следеће: Добрица, сељаче, неугледно, учи неку пољопривредну школу, и у рат улази голобрад, недоучен, право на своју планину, на Јастребац, ту се мота и кад се рат заврши он доспе право у Београд, у редакцију Младог борца, па Младости, Агитпроп ЦК омладине... Постао је личност која се дружи са нама младима, из Симине 10, где се окупљају интелектуалци који нису много одушевљени комунизмом и новим режимом (Мића Поповић, ја, Ивић, Медаковић, Бата Михајловић...). А Антоније Исаковић је син адвоката из Јагодине, живи овде и у Јагодини, господско дете, има све, ступа у партизане и наравно у елитну јединицу (Прву пролетерску), ратује и кад се све заврши опет доспе у своју Јагодину у Скојевско руководство. Тек потом долази у Београд, у Агитпроп где упознаје Добрицу и овај га уводи у живот главног града, доводи чак и у Симину 10, а ми га загледамо – онако са танким брчићима, делује преозбиљно, збуњено, неповерљиво разговара. Касније нам је Добрица испричао – кад су изашли запитао га је шта мисли о нама, а он му је одмах, без колебања рекао: „Све бих ја то пострељао, то је све реакција“.

Ипак, та Симина 10 је по мало прецењена. Мит о њој створили су сами станари и посетиоци који су тамо долазили. Одговарало им. Касније, кад су сви они стекли имена, после пар деценија, актери мита о Симиној 10 уопште нису комуницирали међусобно: били су у сукобима и нико са никим није говорио. Интереси, ништа друго, верујте.

И када се оде у „обећане земље запада“, у такозване демократије, опет се ишту послови и парице из домовине. Пекић у једном писму из Лондона, између осталог, пише Михизу: Ја имам у Београду извесне дугове које сам мислио да исплатим НИН-овом наградом али га ја морам употребити за транспорт ствари. Зато би ми хонорар од Атељеа био спасоносан.... Свако је од њих молио бога да му забране књигу, или макар само нападну у режимским новинама, јер је то аутоматски значило да ће се књига тражити, читати и бити награђена а да ће аутор намах постати познат широј јавности. Често су се зарад слободе јавне речи бранили осредњи писци и лоша дела. Демократија је добијала – књижевност губила.

Све ово о чему говорим и како говорим, треба узети са резервом, без југо-носталгисања и идеализовања система који је у основи био диктаторски и недемократски, али са нешто блажом варијантом него је иначе био на истоку. Али и са спознајом да није све било црно или бело, како би наши квази-дисиденти хтели да покажу. На жалост, њихову и нашу, они су оставили мало сведочанстава о непочинствима властодржаца, вербално су били против система, а, уистину, су били део истог и користили су све благодети које је он нудио. Нису се делом одужили слободи и људским правима, нису оставили траг о томе!

Било је то доба када је комунистичка цензура спровођена сликарском четкицом и апотекарским кашичицама, а, аутоцензура је чињена и спровођена метлом којом се чисте улице и широким лопатама за снег. Протурало се шта је могло, пуштало се исто толико, колико да се не испадне комунистичким апаратчицима и агитпроповцима, а, са друге стране, да се остане верним војницима партије и идеологије, али се зато није дописивало оно због чега би се имало проблема, макар и у форми сатире. И комунистички цензори би често оманули, макар и са тим малим четкицама, па су често забрањивали безначајна и безопасна дела која би касније добијала на популарности. Опасних дела, руку на срце и истине ради, није ни било. Сва та ситуација подсећала је на онај виц о кокошкама које јури петао око куће, па се неке одмах предају неминовном, а неке отрче још који круг, да не би испале курве. Сви су трчали неке своје кругове, да не испадну курве у већ очигледном курвању, али није нико од њих испадао ни херој, таман да курва није био. Било је то време, мора се признати, уз сву ригидност система који је функционисао, када је цензура била моралнија од аутоцензуре.

Мада, не треба ни омаловажавати бледе покушаје неких од њих, да макар у оквиру својих моћи учине нешто против диктатора. Они који су живели у заветрини, потцењују слободарске иступе побуњеника – дисидената, који су ризиковали своју удобност у сукобу са влашћу... Такође, многи су се доцније представљали као жртве Титовог режима улепшавањем својих биографија... Молерисање биографија уобичајена је појава у политичкој Србији, каже Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље.

Рекао бих и додао: и, у књижевној Србији. Поготову. Оно што ја не разумем и сматрам парадоксалним, па и кад је Ђукићево дисидентство у питању, јесте чињеница да је већина тих који се диче својим дисидентским биографијама у доба Броза – цео свој радни и дисидентски век провела на руководећим или другачије атрактивним радним местима (уредници, директори, дописници из иностранства, новинари, чланови жирија), да су сви добили станове, направили викендице, путовали по иностранству, набавили кучиће, и примали плате од државе коју су кобајаги рушили, после тога и дебеле пензије. Већина је ишла редовно на партијске састанке.

Са пажњом сам читао, наравно и са уживањем, Пекићеву коресподенцију. Између осталог запажам, а то сам и раније примећивао, да такозвани дисиденти у Титово време и нису нешто лоше живели. Писали су и објављивали. У једном писму се помиње како ће Михиз цело лето провести у Ровињу, где многи српски писци имају и своје куће?! Киш је стипендиран да мало проведе у Француској. Придружује му се и Михаиловић. Ако изузмемо ''духовне боли'': станови у центру Београда, викендице на мору, школовање деце по иностранству, велики хонорари „комунистичких“ издавачких кућа, велики филмски и позоришни пројекти где се делило капом и шаком, стипендије за одлазак у иностранство, тиражи од којих се данас врти у глави. Нешто ми у свему томе није јасно?!

Част изузецима. Кад је Пекић у питању ово правило није важило. Он се доста намучио и све је стекао радом, лежао је по затворима, није дуго могао да добије пасош да би изашао из земље, итд. Али други, поготово ови данашњи, што се баве политиком, а словили су се као дисиденти, нешто не видим да им је било лоше. Све своје докторате и титуле стекли су за Титова вакта. О материјалним „достигнућима“ да не причам. Горе су пролазили комунисти и црнци у Америци педесетих година, него они. Гледајући их данас, не видим да су много „истрошени“. Није им било лоше ни јуче, ни данас. Да је другачије давно би пешке претрчали границу код Трста. А нису ни морали, могли су пасошем изаћи и са истим се вратити натраг.

Душан Радовић, Дневник из Њујорка, 1981. године: Драган се стално враћа на Мићу (Данојлића). Док сам ја једне вечери спавао, они су разговарали о комунизму. Мића је, као, против, са много аргумената – а Драган је против Миће... Зашто је и како добио стипендију, зашто шест месеци, шта ради овде, ко то плаћа, зашто овде мора да пише књиге? Ја га убеђујем да је Мића један од ретких који је то „заслужио“.

Ово је можда донекле упрошћавање и не пишем ово да бих омаловажавао њихово евентуално дисиденство. Само наговештавам да је можда потребно наново, без предрасуда, проанализирати како је функционисао Титов режим, и преиспитати његову свеукупну морфологију. Јер, Тито је знао више од других диктатора свога времена о механизмима владања. У једној руци је држао ватру, а, у другој воду, па је тако палио и гасио према потреби. Мора се признати да је највише уметничке слободе у тадашњим комунистичким земљама било управо у тој Титовој Југославији. Стварало се, није да није. По нешто би прошло, по нешто не. Оно што би потпало под цензуру одмах би постајало хит. Кад неког писца киње у Београду: Загреб га привије уза скуте. И супротно. Некадашњи уредник и новинар Политике, Борбе и Вечерњих новости, Богдан Пешић је то и такво дисиденство најбоље описао формулацијом подношљива непослушност.

Михиз је дисидент који одлази из НИН-а уз извињење и отпремнину, и кога Дороњски води у Нови Сад и даје му одлично радно место, постаје наиме управник библиотеке Матице српске. Пре тога, Крлежа му нуди посао и стан у Загребу. Апсурдна је то ситуација, коју и сам Михиз примећује: нису га као дисидента уништавали, већ су га спашавали?! Михиз, противник режима према властитом и општем мишљењу, постаје асистент Вуковог и Доситејовог музеја још као несвршени студент. А, једну је главу у својој књизи Аутобиографија о другима насловио: Опозициони новинар у владином листу?! Ма, ајте, молим вас, где то може да буде, чак и да је у питању ироничан и саркастичан приступ при давању тога наслова главе. Или си у опозицији, или си уз режим, не можеш бити и једно и друго, то јест, можеш само бити: ни једно, ни друго.

Добрица Ћосић по том питању пише у књизи Пријатељи мога века, следеће: Био сам у могућности да за ликовног критичара обновљеног НИН-а предложим Миодрага Б. Протића а за књижевног критичара Борислава Михајловића Михиза. Запослио се, дакле, преко везе. Када њему помаже Стеван Дороњски онда он није диктаторски функционер?! У том систему нису руководиоци могли бити: неки добри, неки лоши, неки диктаторске слуге а други либерали и демократе. (У време такозваног „периода либерала“ у Србији било је највише забрана у медијима и уметности уопште). Те је тако примање помоћи неког од њих било исто примању помоћи свакога од њих.

Како је то УДБА одлучивала кога ће у букагије а кога ће упозорити да се припази, као кад је Михиз у питању и упозорење високог Удбиног службеника Алимпића, да га прате?! Како то да Крцун није позвао на вечеру неког другог него баш Михиза?! Како то да се Михиз дружио и сарађивао са Дражевићем за кога су и птице на грани знале да ради за државну безбедност?! Тај исти Ратко Дражевић се јавно хвалио да је убио 2000 људи и да је јебао 2000 жена (чини се по Краљеву и околини). Није тешко претпоставити о томе чије су биле те жене. Тако макар говори Марко Лопушина. (И Селенић је био уметнички директор Авала филма).

Он лично, Михиз, о годишњици прославе Министарства унутрашњих послова, истој оној када су читани чувени Давичови стихови: ОЗНА све дозна, пише хвалоспев Александру Ранковићу, а по наговору Добрице Ћосића. Правдао је то касније речима, а у перо Мила Глигоријевића, да би то свакако неко написао, да је он одбио. Није тада рекао, је ли добио хонорар или је то урадио из чистог убеђења?! Оно прво би се дало и схватити.

Михиз нашироко говори и пише о свом дружењу са Ђиласом. Чини се, са поносом и хвалом. Само, има ли права један опозиционар да на тај начин амнестира једног бившег диктатора и егзекутора?! Немогуће је, наиме, да баш сви лажу када говоре о Ђиласовим злочинима у време грађанскога рата. Јесу ли ово аутобиографске речи дисидента или провладиног човека: С пролећа 1952. године читао сам Добрици Ћосићу и Оскару Давичу неки свој текст, не сећам се више који. Знајући шта је то за њега својевремено значило, Оскар закључи:

- Михиза би ваљало послати на једно годину дана у Париз.

И, тадашње Министарство културе посла „антикомунисту“ и „дисидента“ у Париз, баш у време када су на Голом отоку људи умирали под теретом терора, када је Солжењицин у прогонству негде по Сибиру, кад су у Дечанима тукли кулаке затворене у тамошњи логор, кад су у Билећи обијали бубреге официрима који су се пре неколико година борили за слободу земље, док су на Светом Гргуру стењале затворенице а Пекић гулио своје „године скакаваца“ - баш тада, Михиз се спрема пут Париза о комунистичком трошку?!

По неким дефиницијама, и енциклопедијама, реч дисидент вуче корене из латинског и значи нешто као отпадник, одметник. У савременом значењу то је противник режима, најчешће тоталитарног, обично је дисидент уметник, најчешће писац, и он у својим делима критикује режим а овај му узвраћа репресијом, почешће затвором, ређе убиством. Међутим, оно што је карактеристично за дисидентство у тоталитарним режимима јесте свакако то да дисидент бива изложен разним притисцима, психичким и физичким, он и његова породица, да остаје без посла и основних услова за живот, да нема стана, да не може да објављује и што је најважније: не може да путује. Треба, затим разликовати правог дисидента од класичног издајника који за новце напада режим или земљу.

Говорећи овде о дисидентима и дисидентству, ја пре свега мислим на страдалнике и жртве репресије режима  у пост-револуционарном периоду када су престали да раде преки судови и обуздао се „црвени терор“ па до смрти Титове, а тек онда на „отпаднике партије или вере“. Ја овде са дисидентима поистовећујем праве жртве, говорим о побуњеницима а не о онима који су у једном тренутку отпали или били одбачени (то су дисиденти, како је говорио Михајло Михајлов, који су то постали не својом вољом и избором), или о онима који су декларативно били дисиденти а да им није длака са главе фалила, шта више, живели су и живе одлично.

Јер, већина чувених и често спомињаних дисидената никада није затварана или суђена (рецимо Киш, Михиз, Ћосић, Бећковић...), примали су редовно плате и пензије, били топло ушушкани у велике и вредне станове које су добили од режима. Ко је једном био џелат тај по мени нема права да буде жртва. Нема моралног права, иначе су фактички заиста и такви пострадавали. Не може се борити против диктатуре онај који је увео диктатуру или ју је помагао и подржавао. Не може говорити о слободи онај ко је тамничио људе. Може само окајати грехе а после ућутати.

Неки аутори у дисиденте убрајају људе попут Петра Зеца или Светислава Стефановића – али они и њима слични то нису. Они су жртве злочинаца и „црвеног терора“, као и многи други уметници, професори и јавне личности, сви они који су побијени у том периоду. Чак нису дисиденти у већини случајева ни они који су осуђивани и тамничени, јер већина њих никаквим својим деловањем није то „заслужила“. Ако су то неки и чинили онда они нису били дисиденти већ политички противници. Зашто ово говорим на овај начин? Па због тога што су људи страдали у тој брзини, хаосу и обиму, да нису ни стигли да постану дисиденти. Убијани су пре него су успели да постану опоненти режима.

Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је 1944. године као непријатељ народа. Питање је само: ког је народа он био непријатељ?

За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора. И књижевног критичара, професора универзитета, Иву Хергешића, Крлежа је спасао после рата, иако је овај био важан шраф Павелићеве пропаганде.

Али, зашто говорити о књижевницима који су објављивали у НДХ и којима је то можда био и једини грех. Па у Титовој Југославији су несметано живели доказани ратни злочинци и идеолози геноцида над Србима попут Крунослава Драгановића, човека који је организовао такозване Пацовске канале, и који је живео у Југославији а 1983. године је умро у Сарајеву и сахрањен је уз све државне почасти. Драгољуб Јовановић је својевремено осуђен на девет година робије. Пре тога је премлаћиван и малтретиран још док је био на „слободи“. Тек неколико месеци пре тога, Алојзе Степинац је осуђен на 16 година затвора. Тешко је објаснити тај несразмер обзиром на то шта са стављало на дело и душу овоме другоме!?

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Са друге стране, код Недића и Немаца, објављивали су: Милутин Миланковић, Александар Белић, Бранислав Петронијевић. Из пера Бранка Лазаревића сазнаћемо да су за време окупације објављивале још Десанка Максимовић и Исидора Секулић. И то, да је ова друга за време аустроугарске окупације у Алексинцу љубовала са окупаторским официром.

Ипак, српски комунисти нису били благонаклони према писцима свога језика. Петар Стамболић пише у листу Глас, марта 1944. године следеће: Запамтиће сва издајничка пискарала који су своја пера умакали у српску крв. Нека их нико и ништа не може сакрити, до црна земља. То је, дакле био уводник за потоњи текст Ристићев у Политици из новембра месеца исте године.

 ЂИЛАС И МИХАЈЛОВ... АЛИ ВИШЕ ЂИЛАС...

Друго-србијанци најчешће као типичне дисиденте помињу Ђиласа и Михајлова. И док се за овог другог мало шта има приговорити, осим, по његовом признању, да је у целу причу са дисидентством упао случајно и мимо своје воље, за Ђиласа се не може рећи да је био то. Он јесте био отпадник, али он је хтео да поправља комунизам а не да га руши. Он је био дисидент комунизма а не борац за слободу мисли и делања. Најзад, када је „дисидент“ Ђилас хапшен и тамничен још је у затворима било робијаша које је он хапсио и тамничио. 

      Ђиласа је Дејан Медаковић, тада млади чиновник при Министарству културе ФНРЈ доживљавао као уображеног и бескрајно бахатог, чак осорног... неостварен писац, самоуверен и бахат, право духовно чедо Коминтерне и Тита... познат по својој свирепости за време рата у Црној Гори... Ђилас се показао и као послушан идеолог за коначно решење око стварања црногорске нације, за чије је одвајање од српства носио највеће заслуге. Оно што Медаковић није написао а чињеница је: да је Ђиласов отац био један од истакнутијих "зеленаша" у Црној Гори.

У Тузланској улици, у вили окруженој лепим имањем, која је некада припадала Момчилу Нинчићу, уселио се Милован Ђилас, одмах после рата. Ваљда је ту, и тада, схватио да је комунизам пропала ствар и ваљда је у том буржоаском окружењу раскоша и стила схватио да се треба окренути тим вредностима капитализма и трулог запада. Ђилас је носио обичан раднички качкет, алудирајући на своју скромност и припадност радничкој класи, чак и док се башкарио по Дедињу, скупим летовалиштима, авионима и аутомобилима.

Можда се као ипак почетак „дисидентске“ каријере Милована Ђиласа може узети 1941. година у Ужицу, када је брутално саслушавао правог дисидента Живојина Павловића, а онда наредио и да се стреља, ако треба и више пута, јер се говорило за Павловића да не би преживео освету бивших истомишљеника све да је имао и девет живота, и то само што је написао књигу у којој разоткрива стаљинистичке методе. Ђиласу није било потребно девет живота да би умро природном смрћу, у старости и нико га није убио због оног што је написао у својим књигама.

Писац Душан Костић је својевремено говорио новинару Горану Лазовићу, за књигу Ђилас о себи, други о Ђиласу, следеће: Предрага Милојевића је избацио из Политике а ни сам није знао зашто. Предраг ништа није скривио, али се Ђиласу, по свему судећи, није допадао и био је истеран с посла... Причао ми је Живко Милићевић, онај који је својевремено штампао Ђидове приче, кад је писао под псеудонимом Мило Николић, а које му је овај плаћао по 300 динара и од тих пара је Ђилас живео, да га је, чим је дошао на власт, избацио са радног места. Отерао га је на улицу и оставио без хлеба.. кад је Ђилас пао, сретну се, Ђилас скиде капу и крену да се поздрави. Овај му је окренуо главу.

Тај је Ђилас лично кињио Бранка Ћопића због Јеретичке приче, мало пре него ће кренути његовим стопама. (М. Ђорговић, Верник и јеретик, стр. 24: Није тачно да сам ја критиковао Јеретичку причу Бранка Ћопића, него је критиковао Моша Пијаде а мени су јавили да разговарам са Бранком Ћопићем. Ја сам га, у ствари, спасавао). Наравно, остали су му се придружили, па је сироти Бранко можда баш тада почео да кује мрачне планове везане за своје самоубиство. Тако је Ђилас један од „дисидената“ који је дошао главе многим дисидентима пре њега. Када је он постао нешто слично, другим речима, када се нашао у немилости вође, јер он није напустио комунистичку врхушку већ је био најурен из ње, када је остао без власти, многи су одахнули. Боље је било трпети га као дисидента него као архитекту „пасјих гробаља“. (Само су у околини Колашина, он и Пијаде направили једно такво гробље где је било убијено 373 људи). Како неко може понети епитет дисидента прихватљивог тадашњим европским демократијама и данашњим унутрашњим (домаћим) „демократама“ а да има толико невиних људских живота на души, на перу, на рукама? Код нас ништа не може постојати као вредност и све мора бити доведено до апсурда и до границе доброг укуса.

Филозоф Љуба Тадић, отац потоњег председника Србије, и његова породица (стриц, рођаци, рођена браћа) „најбоље“ су осетили „демократске потенцијале“ Милована Ђиласа, у доба лијевих скретања, која су последица лоше тумачених али и погрешних наређења која су носиле такозване Директиве из Иванчића. Сви они су стрељани одлуком преког партизанског суда, у којем је био и Ђилас. Тадић је касније на неки начин опростио Ђиласу, у најмању руку није му јавно замерао.

Предратни полицијски службеник, отац Павла Вујисића (шеф на Цетињу му је био отац Борислава Пекића), неколико пута је лично обавештавао Милована Ђиласа о рацијама и хапшењима, да се склони, те је овај избегао хапшења. Када је Павле после рата почео да ради на Радио Београду, дошао је у обилазак тада свемоћни Милован Ђилас и рекао да у тако важној институцији не може да ради један Вујисић из реакционарне породице. Павла су аутоматски отпустили а ми смо добили једног од највећих српских глумаца.

Читајући мемоаре и сећања истакнутих партизанских и комунистичких првака може се видети из њихових сведочења да је тај човек у једном периоду садистички уживао у изрицању казни, па и смртних, да је остављао људе на цедилу, да су сарадници морали да га умирују, да су се жалили Титу на њега. Зато је био кажњен, и неко време скрајнут са стране, а због такозваних лијевих скретања. Поп Влада Зечевић је говорио Дражи Марковићу да је Ђилас за време тзв. Битке на Сутјесци дезертирао и да је због тога по Титовом налогу саслушаван пред комисијом којом је председавао Ранковић.

Драгослав Михаиловић у тексту Употребљени тоалет-папир историје, пише: Куд год је Ђилас прошао, за собом је оставио само снажан смрад... На тлу Југославије, где је било много злочина, Милован Ђилас је највећи, најзаборавнији и најциничнији живи злочинац.(Момир Нинковић: У Сјећањима Меше Селимовића може се наћи епизода о томе како Ђилас одбио донацију Енглеза, који су хтели да поклоне књиге и плоче, самовољно и без и мало размишљања, и ако су библиотеке биле ратом опустошене).

Спасенија Цана Бабовић говори Џавиду Хусићу, у књизи Принц политбироа, следеће: Бавио се истрагом против оних који су се повукли из Србије. Знао је да узме групу људи, оде у Раниловиће и побије читаву породицу, да поузима стоку проглашавајући људе за четнике без истраге... Убије неколико људи и дође... Ми смо сваки дан водили борбу и држали га опкољеног, да не направи нешто... Ђилас је свашта радио... он је само оговарао, нападао, саслушавао, мењао капуте, чизме, сатове...

Едвард Кардељ у Новим прилозима за биографију ЈБТ, у трећем тому, вели Дедијеру: Узми њихов билтен (Црна Гора). Објаве листу стрељаних, па кажу: наставиће се. Свашта је радио тај друг. Родољуб Чолаковић, Казивање о једном покољењу: Отуда код њега брзе и пријеке одлуке, које би већ сутрадан мијењао, иако су неке такве да се њихове негативне политичке посљедице нису могле избећи. Руководиоци устанка у Црној Гори могли би да о томе напишу цијелу књигу. Ћудљив и властољубив, Ђилас је био неподобан за вршење функције од поверења.

Добрица Ћосић, касније перјаница Прве Србије, пише у свом дневнику 15. јануара 1954. године: Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости. Александар Тишма, потоњи друго-србијанац, није знао тада на шта ће изаћи његово идеолошко развијање, па пише у свом дневнику, интересантно истог дана када и Ћосић, дакле 15. јануара 1954. године: Невероватно је то да врхови нису досад уочили опасност која бије из тог разбарушеног човека. Како су га пустили да пише неконтролисано, остајући члан Политбироа и председник Скупштине, за кога су га тек изабрали...

По сведочењу др. Анте Павковића, а које је пренео књижевник Драгослав Михаиловић у недељнику Недељник, у лето 2017. године, Милован Ђилас је био организатор медицинских експеримената над затвореницима комунистичког режима. Пре свега се експериментисало о методима испитивања и ислеђивања и мучењима неспавањем. Чак је, у једном разговору, док је Ђилас инсистирао на организацији таквих експеримената Ранковић рекао: Али, Ђидо, ми то не радимо! После пола деценије, захваљујући пропаганди друго-србијанаца и страних плаћеника у невладином сектору, један је у јавности представљен као дисидент и апостол демократије а други као репресивни диктаторски полицајац.

За Милована Ђиласа Небојша Попов у тексту Дисидентска скривалица пише по мало апсурдну реченицу: Важио је за речитог идеолога и оштрог револуционара, по некад и бруталног (у време „друге фазе револуције“ и приликом учвршћивања нове власти), али и за једног од најлибералнијих функционера партије и државе. Остаје нејасно како је неко ко је бруталан могао бити и либералан?! Међутим, друго-србијанци не воде рачуна да је Ђилас очијукао чак и са фашистима, а то је оно што се највише приговара равногорцима. (Момир Нинковић: То се њима, Ђиласу и Велебиту, сваљивало на врат а они су само извршавали Титово наређење. Не бих ја формулисао да је Ђилас „очијукао“ са фашистима. То је била тактика. Али стоји да „друго-србијанци“ пренебрегавају чињеницу да је Ђилас учествовао у преговорима са нацистима 1943-ће).

Владимир Дедијер је причао Ђорговићу да је 1967. године разговарао са Ђиласом поводом неке књиге, следеће: Дошли смо тако до мартовских преговора. И он (Ђилас) мени у лице лаже да је то била само размена заробљеника. А ја имам документе по којима се види да их је Тито овластио да они иду да преговарају са Немцима. Он мени у лице лаже, а ја му извадим документ и питам: - Шта је ово? – А он мени: Шта ја има теби да одајем државне тајне?

Владимир Велебит, у изјави датој 31. марта 1943. године у штабу 718 немачке дивизије, у Сарајеву, поводом мартовских преговора партизана и Немаца у којима је у својству вође делегације присуствовао и Милован Ђилас, каже следеће: Ми смо мишљења, а то нам је и незванично стављено до знања, да Немци немају никаквих територијалних аспирација на територије бивше Југославије, него да у садашње време имају само стратегијске и привредне, а евентуално и политичке интересе. Према томе, они ће по завршетку рата напустити земљу... Ми са нашим народноослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну... Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили. Врло је жалосно што ће и Италијани бити у то увучени и сносити последице, али то је судбина „савезника“... После ових општих замисли нама је одговорено да најпре докажемо да ћемо стварно поштовати немачке интересе и да ће се тек после тога наставити разговори по овој ствари... Као пример таквог доказа наведено је: пуштање заробљеника на слободу, обустава непријатељстава, итд... Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – и без противуслуге да обуставимо непријатељства у Славонији и источној Босни.

Оскар Давичо у тексту Полемика и даље, сваљује му још један грех: Ухапшен 1933. М. Ђилас је под батинама провалио Пирику и Бешку Бембас, две сестре, две одличне другарице. Од њих је једна погинула, мислим у Херцеговини, 1942. а друга, Пирика Бембас, умрла је у Ријеци... Ђилас је своју издају тих двеју сестара касније оправдавао чињеницом да је мислио да оне раде за краљеву полицију. Али мислити и срати није исто. Тек пошто је одао њихова имена Космајцу, био је, вели, изненађен кад је сутрадан суочен с њима избатињаним. Додуше, Давичо је имао разлога да се „свети“ Ђиласу који му се био опасно намерачио да га стреља кад се пред крај рата вратио из Италије. Некако је претекао и остало само на спрдању Ђиласовом, који је говорио: Ево га, Мошке, дошао. Људи, победа је наша.

Нема, дакле, политичког, кривичног и моралног греха којим се Ђилас није окитио пре него је постао дисидент. Али то није све! После Сарајева, делегација Врховног штаба одлази у Загреб на преговоре, у усташки осињак, на месту одакле се управља геноцидом над Србима и одакле се може осетити крв из Јасеновца. Ево шта о томе на страни 151., књиге Мартовски преговори 1943. пише Мишо Лековић: Према делегатима (преговарачима) Врховног штаба немачке власти су за све време и у свему имале коректан однос. Било им је омогућено да се, уз дискретну пратњу, крећу Загребом. Велебит је ишао у посету својој породици, а Ђилас је једном, са немачким пратиоцем, ишао у биоскоп.

За много мање, скоро непостојеће грехе, Ђилас и компањони су стрељали немилице и немилосрдно по Београду и Србији после своје победе, пре него ће Ђилас постати „дисидент“. После рата, почетком педесетих година (1951), залажући се за забрану штампања НИН-а, Ђилас је изјавио: Овако настају опозициони листови. На интервенцију његове супруге Митре Митровић, НИН је тада преживео. „Велики“ демократа и уметник, Ђилас, 1946. године, демонстративно напушта оперу Кнез од Зете, Петра Коњовића, залупивши вратима ложе тако да су сви у сали и на бини то видели и чули. И то због неке сцене у опери у којој се пева у повратку кнеза. Сутрадан је оптужио директора опере Оскара Данона да је то прикривени позив за повратак краља Петра. Је ли то човек који је после певао о слободи?!

На Петом конгресу КПЈ, 1948. године, у свом извештају о агитационо-пропагандном деловању, Милован Ђилас каже између осталог: Партија је преко комуниста – културних радника, још 1935 године, водила борбу против декадентских и антипартијских схватања о „апсолутној слободи“ уметничког стварања, о „независности“ напредне умјетности од политике Комунистичке партије и борбе радничке класе, о томе како Партија „вулгаризује умјетност“, о „писању по налогу“.... Савремена буржоаска естетика и савремена буржоаска књижевност и умјетност заступају анти-хуманизам, индивидуализам, национализам, песимизам итд. Оне се налазе у потпуном расулу. Кроз савремену буржоаску умјетност оргијају некакви кубисти, надреалисти, егзистенцијалисти, „умјетници“ и „књижевници“ типа Пикаса и Сартра. „Умјетност је лаж која омогућава приближавање истини“ (каже Пикасо) – ето до каквих чудовишних закључака долазе корифеји савремене буржоаске културе.

Ето до каквих чудовишних закључака је дошао потоњи „апостол дисидентства“, чак погрешно користећи сам појам „корифеј“. Таман да није стаљинистички објашњавао ум(ј)етност, сама чињеница да Пикаса као сликара и Сартра као писца ограничава и изговара са наводницима, говори о томе о каквом се човеку и познаваоцу ум(ј)етности ради. Можда је за неколико година „спознао“ истине, па се опаметио?! Можда? Имао је тада, када је изговарао ове глупости, тек четрдесетак година. Још је био у фази формирања личности.

У књизи Ђилас о себи, други о Ђиласу, коју је саставио Горан Лазовић, Предраг Матвејевић, каже о Ђиласу: Његова прошлост, из које је узимао само бољи дио, књиге у којима су свједочанства дјелимична или пристрасна, идеје које су углавном познате и искоришћене, његова луцидност која потиче амбицију и амбиција која замагљује луцидност, обзири према самом себи и безобзирност према другима, жеља да се буде виши него што јест и што може бити, писац који се није успео потврдити у литератури, политичар који се одрекао политике какву је предводио и заступао: Милован Ђилас.

Како један будући ''дисидент'' оставља на цедилу једног ''дисидента'' који то управо постаје, најбоље се може видети у публикованим дневницима које је водио Добрица Ћосић у време кад је Ђилас ''падао''.

Михајлов је прошао горе и он је после робије као прави дисидент утекао из земље. И на робији, и у животу, је прошао лоше. Јер, треба истаћи још једну чињеницу а то је да је Милован Ђилас у Сремској Митровици, у затвору, имао посебну собу, са намештајем, радним столом и писаћом машином, носио је цивилно одело и добијао посебну храну. У тој истој казниони, због нехуманих услова скончао је живот Драгић Јоксимовић а Михајло Михајлов је зарадио тешку болест чамећи у самици без прозора на бетону. Ту се разбољева и Борислав Пекић. За то време, Ђилас, на писаћој машини пише писма Титу, обраћа му се са „Ти“, и залаже се да се поправе услови живота у затвору за Михајлова?! Најзад, још и 1966. године, по изласку из затвора имао је службени аутомобил, возача и позамашну пензију. О свом првом хапшењу у новој Југославији он је Ђорговићу за књигу казао следеће а овај то метнуо на страни 46.: Кад су ме први пут ухапсили, одвели су ме у ЦЗ и лепо сам провео ноћ. Узмем ујутро Политику и дођем до Паје Патка кога сам сину читао свако јутро... Кад сам се тога сетио заплакао сам. Довољно је прочитати мемоаре и сведочанства других ухапшених, поготову политичких, па да се види да ли су „лепо“ провели ноћ и ујутро добили Политику?!

Михајло Михајлов јесте био класичан дисидент, жртва прогона, али је код њега као и код већине тадашњих дисидената, осим малог броја, проблем што није оставио велико дело иза себе. Познатији је лик од дела, хоћу да кажем. Пекић је био дисидент и постао је један од највећих српских писаца. Са друге стране, и Ђиласово име је веће од његовог дела, али, и ако није написао ништа велико, опет је, руку на срце, бољи и већи писац од Михајлова. Ипак, треба подвући да су текстови у Борби и Новој мисли због којих је Ђилас страдао, политички и стилски (уметнички) безвредни. Сад, не треба очекивати неку уметност и стил када се пише о таквим темама али је код добрих писаца то увек видљиво. Ти текстови су једно те исто гуслање у соц-реалистичком и партијско-бирократском маниру са много неразумљивих речи исписаних ван контекста и исто таквих појмова који ништа не значе. Оно што се мора признати Ђиласу јесте чињеница да се одупирао притисцима да се крајем осамдесетих и почетком деведесетих укључи у вишестраначку политику. Мада је у неким изјавама остављао простора типа једино ако буде требало да се нешто помогне.

Михајлов је после ДОС-овог преврата, 2000 године, изјавио да би лидери ДОС-овске Југославије требало да, бар у спољној политици, следе Титов пример и да је у Хагу осуђено више Хрвата и Бошњака него Срба. Ово говори да је он временом изгубио параметре и оријентире око тога за шта се он борио и залагао све оне изгубљене године.

 ОПЕТ ДИСИДЕНТИ...

Мање се помињу, скоро уопште, и Драгољуб Јовановић, Драгољуб Игњатовић, Владимир Марковић, Драгић Јоксимовић, Бранко Лазаревић, Михаило Ђурић, Пеђа Ристић, Леонид Шејка, Игор Васиљев, или свештеник Сава Банковић, јер међу „друго-србијанцима“ није популарно оно због чега су они постали дисиденти, можда једини прави у Титовом режиму. У име њих то најбоље објашњава Небојша Попов речима: Националисти, када одбацују владајућу идеологију и режим, то чине без одговарајућег аналитичког поступка и аргументације, устручавају се од јавног иступања и не полажу наду у непосредне демократске промене. Због тога националисте не можемо сврстати међу дисиденте. Националисти, у најбољем случају, одлажу демократију за време неког „коначног решења“ националног питања. Сви они су  у букагијама и без каснијих привилегија за нормалан живот (јер, правом дисиденту у режиму који га тлачи привилегија је нормалан живот), чак без елементарних услова за живот, ако изузмемо Ђурићево батргање по разним институтима и смрт која га је задесила као подстанара.

Вредност дисиденства Михаила Ђурића огледа се у томе што, кад се указала прилика за то, није наплаћивао свој отпор и неслагање, као што су то други покушавали и успевали. Остао је у струци, где је увек и био. Он је само у једном тренутку дигао глас, кад су сви ћутали, а заћутао кад су сви около почели да гракћу, па и његови џелати. Свештеник Сава Банковић је у затвору провео двадесет година а да при томе нико није ни прстом мрднуо да му помогне. Изашао је из затвора једва три године пре Титове смрти, није, дакле, лежао четрдесетих и педесетих година у време црвеног терора. И, Иван Ивановић је биво на белом хлебу, остао је без икаквих услова за живот, а онда, кад је требало да се у моралном смислу потврди његова борба против режима он постаје помоћник Министра културе у другом режиму, као Драшковићев кадар. Крај! Готово! Пустио је све низ реку. Најзад, ако је тражити правог дисидента онда је то Пекић: робијао, тешко живео без икаквих средстава, без посла, стана, најзад, отишао у иностранство, делом се пробио а не памфлетима.

Доктор Драгољуб Јовановић је био оно што би се најприближније могло дефинисати као: дисидент. То није сметало Миловану Ђиласу да у Скупштини ФНРЈ позива на прогон до смрти за професора Јовановића, као што „друго-србијанцима“ данас не смета да Ђиласа ките ореолом демократе и дисидента а да Драгољуба Јовановића скоро нико и не помиње. Зашто? Зато што су друго-србијанци идеолошка деца Коминтерне. Друго-србијанци се препознају у лику и делу Милована Ђиласа и Латинке Перовић, јер су то деца високих комунистичких функционера који су живели на грбачи и крви народа, то су скојевци и партијски кадрови, то су Коминтернина деца.

Линч испред суднице, после једног од многих суђења Михајлову, организује омладински и партијски активиста Далибор Брозовић, који ће много времена након тога постати Туђманов председник Сабора. То је матрица која се често појављује и у Србији: осведочени комунистички апаратчици држаће нам лекције о демократији, и дан данас их држе. А, ево шта, много година после тога, каже сам Ђилас у перо Момчила Ђорговића а за књигу Верник и јеретик: Ето, случај Драгољуба Јовановића. Он је у ствари ухапшен невин, а то по наредби Тита да му се створи кривица... Он је био невин што се тиче оптужбе и кривице. Све је било исценирано. Није се требало дивити оваквим „искреностима“ већ их процесуирати кад су се за то створили услови, дакле, чим је изјавио тако нешто.

 И, ОПЕТ „ДИСИДЕНТИ“...

Међутим, постојала је у нас читава плејада писаца који су у својим биографијама и иступањима стално истицали некакво имагинарно дисидентство, неки су од њих и затварани, други су имали одређених непријатности, али, кад се мало боље погледају њихове биографије,  скоро сви они су били део режима, овог или оног – свеједно, и уживали привилегије истога. Како рече Дејан Медаковић а требало  је само видети оно узаврело такмичење првих пера наше књижевности, оно наздравичарско кликтање пред његов рођендан 25. маја. Сад, може се спочитати овоме како људи имају право на живот и рад, и то је тачно, само то онда нису дисиденти или макар противници режима – управо су супротно од тога. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака...

Дакле, тих и таквих „дисидената“ у Титово време бива тушта и тма. Њих „подли комунистички режим“ и властодршци затварају у елитне хотеле, где пишу сценарија за партизанске филмове, убиру добре хонораре и опијају се о трошку државе до бесвести. Тако Пекић и Ковач за Босна-филм пишу сценарио „затворени“ у одмаралишту Извршног већа Бих у Стојичевцу. Тај исти Ковач, тих истих година, обилази Италију, а Киш 1971. године пише Пекићу да одлази у Ровињ где планира да остане неких месец и по, два. Пише и Ковач у августу 1973. године и вели да је у Сплиту где намерава да остане до краја године. Филип Давид ради на телевизији те им свима сређује да пишу за исту, сви су зато добро са њиме, а Киш и Ковач (опет он) на Златибору завршавају наручене им текстове. Киш затим путује опет, одлази за Мађарску, па се јавља писмом Пекићу из Француске у коме најављује долазак у Лондон, где ће разговарати о свему па и о Солжењицину?! Сад, неко ће рећи, Киш је већ тада био популаран на западу, његова дела су се преводила и објављивала, тако да је имао средстава да путује, и: то је тачно и то нико не замера. Само добијао је он и од матице, и што је најважније враћао се у домовину. О каквом се отпадништву и отпору режиму ради кад се он стално и слободно враћа у земљу, где му се штампају књиге и он убире хонораре и стипендије?! Откуд њему онда моралног права да пише о Ћосићу: Мишљења сам да Му ваше књиге, нису задавале одвећ велике бриге, примите моја честитања. А, које су Кишове књиге задале Титу бриге? Најзад, у којем времену је написана ова песма? За Титова живота? Наравно, не! Писана је тек кад је било безбедно.