Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

субота, 11. децембар 2021.

ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 



ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различити они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...


Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog