Пише: Игор Ђурић
Како говорити о напретку у земљи
где се годишње
изврши више прекида трудноће, него што буде новорођених беба?!
Сваку следећу годину, због већег броја умрлих од рођених, Србија дочека
са 40.000 мање становника (по простој рачуници на сваких 15 година нас је око
пола милиона мање). Сваке године нестане један град величине Вршца. Уз оних
70.000-так абортуса, то је око 100.000 људи годишње мање. То је већ једна цела
општина величине Чачка. Најгоре је што се сматра да је број абортуса дупло већи
(око 150.000) када се додају и они нелегални који нису евидентирани, што је
величина једног целог Крагујевца. Поред тога, са просечно 41. годином
старости спадамо међу најстарије нације у свету, док смо 1874-те године са
просечном 21. годином старости били најмлађа нација у Европи (за четири
године Србија ће извојевати самосталност). У најкрвавијим ратовима се не губи
толико људи колико ми губимо у миру и ''просперитету'' а Србија је имала већи наталитет у време балканских и светских ратова него што га има данас. Шта ће нама непријатељи
кад држава која губи преко 100.000 људи годишње, даје милионе евра да сперма
заврши у чмару где нема јајне ћелије, а ММФ буде срећан?!
2016. године је у матичне књиге уписано најмање новорођене деце у историји новије српске државности, што ће рећи у последњих 150 година. Безнађе, то је одраз у огледалу просечног Србина и Српкиње. Чињеница да
Српкиње убију више српске деце од свих осталих који нас убијају, говори да смо
дотакли национално дно. Морални људи би устукнули пред оваквом катастрофом.
Запитали би се: вреди ли та шака златника коју добијају наспрам апокалипсе која
прети њиховом народу?! Устукнути! Устукнути треба! Сви! Променити се, повући се,
створити услове да дође неко ко ће створити услове. Није у питању само
материјална позадина проблема (најбољи пример за то су Шиптари). Јесте важна
али није најважнија. Неизвесност и страх, али пре свега духовно безнађе, су у
питању. Неваспитање погрешним васпитањем. Те младе жене не убијају своју децу
јер немају хлеба већ их убијају зато што немају вере у себе и немају наде у
боље сутра. Живе у друштву где су праве вредности сахрањене, између њих пре
свих: породица, и што сматрају да у овом друштву егоизма и грабежа њихова деца
не требају да живе у систему где је примат мајке заузела силиконска спонзоруша.
Млади људи су измрцварени, преварени, експлоатисани, понижени, потцењени
– и они зато не желе да рађају децу која ће све то исто доживљавати. Како рече
мој син: „Ћале, чини се да ништа друго не раде до тога да се труде да убију
смех, песму, срећу, љубав. Где год примете да су људи срећни и задовољни - они
то крену да уништавају“. Да, политичари ове земље, сви - и то у неколико деценија уназад, су одузели овом народу
осмех, песму и срећу. И љубав. И дечији плач. Ова држава ради за оне који не желе
срећне људе, већ желе уплашене и задужене робове. Ова држава ствара друштво у
којем ће уместо деце – родитељи носити пелене! На радном месту! Родитељи
нерођене или убијене деце!
Када се свему овоме дода и бежање људи из земље, те страшна и
катастрофална политика партијске негативне селекције кадрова и партијско
запошљавање, велика смртност услед
неадекватног лечења, урушен систем образовања и пропао систем вредности – Срби
се налазе пред катастрофом гором од било које која их је задесила кроз
историју. То што нема кама и јама, не значи да нисмо жртве геноцида.
Нисам ја од оних задртих конзервативаца који се залажу за рађање по
сваку цену, да се размножавамо као животиње или примитивни народи. Али! Нација која макар не може просто да се репродукује, да буде макар на нули, или
у благом плусу, јесте болесна нација и нема већег проблема за њу од тога. Модел
економије који ствара уплашене, зависне и презадужене људе, не може помоћи
таквој нацији. Нама је потребна држава без сиротиње а не држава богаташа. Боље
је социјално одговорна и сиромашна држава, него сурова неолиберална
квази-држава богатих појединаца и сиромашног народа, која уништава сваку жељу
за животом и убија сваку клицу људскости и среће. Нама треба: НАША ДРЖАВА!!!
Нема коментара:
Постави коментар