О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

 Зграда биоскопа

         Пише: Игор Ђурић     

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.

Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6. фебруара 1954. године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагандне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини Источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954. године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. 

У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте Источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.

Биоскоп је радио у старој згради Соколског дома, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. године. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. 

Знам, међутим, када је набављена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4. децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16. априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.

Биоскоп се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956. године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.

                                              Мађарица (негде у Истоку)

Будућа биоскопска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7. јула, те године, дају приредбу у Србици. 25. јула у Бањи Илиџи а 27. јула у Дечанима. 18. јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26. јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. 

                                                        КУД Прва светлост

Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. 

Следеће године, тачније 18. маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се.

У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28. марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18. априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.

Следеће, 1954. године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Па, 1955. године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29. јуна 1955. године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 

1962. године, 25. августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а Источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. 

Одушевљење Источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазвано чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак Мађарица уздрмао учмалу средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су мирисале на штрудлу и њихале су се источким улицама као лађе не обазирући се на непријатељске погледе источких жена.

       

                                                 Љуша чита новине на центру (потпуно небитно за ову причу)

                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. 

Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишом везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.

Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.

Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).

Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.

И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.

                                                               Плакат за филм Горки пиринач

Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.

Свако време је имало своје филмове.

Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом оријенталних језика.

                                      Школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.

Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.

Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.

Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.

                                                         Музика из индијског филма Сети се моје песме

Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.

Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.

То је био наш биоскоп.

Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.

Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.

Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.

Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.

Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.

На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.

                                                                              Нови Дом културе

Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.

                                                           Текст објављен у Хвосну 2006. године

Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.