Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

понедељак, 11. март 2019.

КО ЈЕ ОВДЕ ЦИГАНИН?!

Пише: Игор Ђурић

Понекад доброту треба и ''погурати''. Рекох већ, окрени други образ само ако си слабији. Оно, ако си јачи неће бити ни првог шамара. Тако је то и са добротом: буди добар и поштен али ако ти се укаже прилика постави клечку злим душманима.
*
Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.
*
Не радуј се туђој муци.
Не ликуј (лајкуј) над неуспехом других.
Не лажи да се саосећаш са туђим болом.
Сам себе ошамари. Сам себе шутни у дупе кад год осетиш у себи слатку језу задовољства над туђом несрећом и нечијим падом на земљу.
Људски је то: радовати се неуспеху других. Али није човечно. Треба се трудити да се буде човек, у свакој прилици.
Тешко је и одолети. Тешко је одолети: знам. Управо је сваком пороку тешко одупрети се. Зато и треба радити на себи.
Не радовати се туђој муци јесте сопствено уздизање. Кад се уздигнеш онда видиш више, па можеш да постанеш велики човек, то јест: добар човек. Велики човек је добар човек.
Кад си добар човек онда ти више нико ништа не може. Кад си добар човек онда си добитник и кад губиш. Тада си јак и када су други јачи од тебе.
*
Много ми је лакше од када сам схватио да живим у свету у коме се свака школа и свако искуство плаћају (ништа, дакле, од мудрости). И, то је одлично постављена ствар под условом да тако плаћено искуство касније послужи нечему. Поприлично сам касно то разумео – али, чини ми се да сам најзад схватио на прави начин. И, сада уопште не жалим кад ме неко превари – знам да више нико неће на такав начин. Није важно не плаћати школу – грешка је плаћати је више пута за исту лекцију. То је ваљда, оно што се зове: искуство.
У животу сам се сусретао са свакаквим људима и имао разног посла са њима. Са господом и шљамом сам седео, пио, понекад и послом сарађивао. Обично сам са њима пролазио супротно од онога што сам очекивао и супротно од онога што се очекивало од њиховог профила. Сад кад по мало тргујем старим књигама поново доживљавам слична искуства: са полусветом пролазим одлично, не економски него у људским релацијама и етичким односима, а са такозваном „господом“ увек се пређем. Што се више позива на порекло, што су му манири углађенији, што је боље ситуиран – то су веће шансе да ће те исциганисати на ситно, ишибицарити и преварити, и то у безначајним детаљима невредним пажње а вредним тек нешто мало новца. Тако сам се скоро ''прославио'' са људима који су потенцирали своје старо београдско и грађанско порекло, образованим људима и добро ситуираним, који су ме изваћарили као последњи Цигани на бувљој пијаци. А, опет, Цигани ме до сада нису зајебали. Не да нису могли: нису хтели.
Најзад, ја се не буним и не љутим. Сваку школу коју платим ја и научим. Кад ме неко посаветује за џабе: то уђе на једно а изађе на друго уво. Кад платим ''знање'' онда ми остане у глави заувек. Па после могу да бирам: хоћу ли или нећу бити преварен.
*
У типичној реал-социјалистичкој кожној торби за акта, а какву су употребљавали тадашњи службеници, налазило се три пара црних плетених рукавица, мноштво дрвених оловака (од којих неке нису биле зарезане) и десетина разних чешљева. Све смо то испразнили на масиван и дрвени канцеларијски сто. Сазнајем да је власник торбе, и бивши радник, за нареченим асталом умро од алкохола. Више се ничега не сећам: ту се сан прекида. Знам само да сам у кревету размишљао још о нечему, да сам хтео још нешто да прибележим о сну. Сада не могу да се сетим.

Нема коментара:

Постави коментар

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog