У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:
- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!
Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству у вези понашања ''елите'' у прошлом веку и
наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало
да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без
претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и
снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову
последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише
префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.
Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане
типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих
погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима
једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се
разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела
говна. Шупак обично служи да се иста избаце.
Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад
јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то
не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који
трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као
и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.
И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани,
неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји
права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова
да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и
креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности.
У сваком
другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија.
Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити
и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и
мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.
Нема коментара:
Постави коментар