ИСТОЧКА МЕЋАВА

                  

Пише: Игор Ђурић

„Потребно је истаћи да у Истоку повремено дува снажан локални ветар од мештана назван „мећава“ који настаје стропоштавањем хладнијих ваздушних маса низ планинске стране“.

(„Варош Исток“, Милован Радовановић)

Никада кошаву нисам прихватао за своју. Мене су дували неки други ветрови, углавном они који долазе са севера. А ја сам увек ишао уз ветар. Тако сам и пишао. Најзад сам стигао до краја, до самога изворишта ветра, до места где он настаје и са кога креће, где после следећег корака нема ништа: ни ветра, ни живота, ни надања. Ту на корак иза ветра има само страха који је толико велики да се може материјализовати. А, где је страха, чак и оног нематеријалног, ту нема човека. Када су страх и човек заједно, из те мешавине види се и остаје само страх. Ништа друго. Човека нема.

Ветар носи и чисти. Ветар хучи и завија. Ветар пали и гаси. Није исто пре и после ветра. Није исто са и без ветра.

Ветар ме је одувао до бесмисла. Зато сада седим над овом свеском и записујем ово о чему мислим. Шта? Оно што сам преживео, оно што живим или оно што нећу доживети?! Не знам! Заиста: не знам!

Живот је као гледање порно филма, са ветром или без њега. Другим речима, најчешће нам се не остварују снови, маштања и оно што смо видели. Сањање није остваривање снова, то је лажна ствар која се не може додирнути, то је само проклета пројекција онога што би могли доживети али што највероватније нећемо. Боље је један дан живети него милион ноћи сањати. Тек када човек нема о чему да сања, он је успео у своме живљењу и спреман је на смрт.

Данас, уз кошаву, започињем причу о томе како ме је живот сјебао само зато што нисам био способан да се снађем у поганоме времену. Кратку причу о ветру о којем сањам, за којим патим, којег чујем у сваком другом ветру. Под орахом, испред једне старе куће, на једном шумадијском узвишењу до којега кошава једна добаци задњом својом снагом. Дакле, на крају једног ветра почињем причу о другом.

Ко на својој кожи није осетио Источки ветар тај нема појма шта значи бити на ветрометини.

Зову Га: „Источка мећава“. И, ако назив није баш исправан јер је тај ветар дувао и без снега: лети, зими, у јесен и пролеће. Руку на срце: лети је дувао ретко. Али, остао је такав назив међу народом: „Источка мећава“. По његовом карактеру мислим да му је боље пристајало неко мушко име.

Дува, или: један дан; или: три дана; или: недељу дана. Никад: два, четири или пет дана. Ако пређе двадесет и четврти сат од када је почео да дува: трпи га још три дана. Уколико није стао ни у седамдесет и другом сату биће то онда рапсодија од седам дана. Седми дан је увек стајао. А највише пута би се завршавао трећи дан.

Спуштао се са планине, хватао залет одозго, али није ударао право, у једном правцу, такорећ'. Добијао је у подножју планине чудан ефе, завијао на све стране и чуда чинио људима и природи. Говорим у мушком роду: ветар је то. Та „Источка мећава“ је: ветар.

На неким местима у вароши је дувао јаче, на другим слабије. Било је места где се није ни осећао. На трећем километру од Истока – ни дашка. Чак ни у ситуацијама кад би у Истоку носио све пред собом: кровове од кућа и стабла из корена.

Једне је године моме деди по мајци, покојном Трајку Пешић, ишчупао цео шљивик. Сва стабла су била оборена, поломљеног и почупаног корења. Педесет метара даље шљивик његовог рођака био недирнут. Узрок томе је то увијање и његова неравномерност. Бирао је где ће да удари. Па час овде, час тамо. Да га сви осете повремено а да га нико не мрзи за стално. Да никоме не досади претерано али да подсети да он господари тим поднебљем.

Зими је био права мећава. Носио је снег и стварао сметове. Свирао је мелодије и арије достојне хаоса из којег је настао свемир. Стварао је монументалне скулптуре носећи и ледећи капљице воде са наших вазда пуштених чесама.

Црвенеле су се улице од црепа и ћеремиде. Увек је скидао црепове са истих кровова. Нешто није у реду, није направљено како треба и како њему доликује и он је упозоравао на то. Друге пак куће , које су изгледале трошно и старо, и за које се веровало да не могу издржати његове ударе - никада није дирао.

Неки Источани, којима не треба веровати претерано, тврде да се најслађе пије ракија када дува тај ветар. „Тај?!?“ – па и нисмо имали другога ветра. Било би, с' времена на време, неких покушаја са југа или запада, у јесен или пролеће, али заиста маргинално и не-вредно помена. Северац је неприкосновено и самоуверено владао у пределима где се подножје Мокре Горе преливало у Метохијску равницу.

Говорили су Источани, они што воле да пију ракију брљу у време док дува ветар: „Чим дуне бура на Јадрану, чекај Источки ветар“. Та прича није била без основа. Заиста би после вечерње прогнозе и најаве буре, врло често јутром стигао и источки ветар. Не увек али почешће. Зато је покојни стрика Драга, Бог да му душу прости, често говорио: „Јавили на Дневник: бурад на мору, чекај ветар“; или: „`Бем ти бурад на мору опет ће да ми лете црепови са крова“.

Источки ветар није волео високе и несиметричне кровове и често их је кажњавао. Поштовао је пак благе косине и градитељеву кроткост која се уклапала у питомину Метохије.

Источки гавранови (гарвани) су га мрзели. Источки врапци су га се плашили. Источке ласте су бежале на југ због њега. Источке роде, а било их је на димњаку фабрике, нису га констатовале. Најзад стигоше и галебови који су онако луди изводили вратоломије уз помоћ његових јаких струја у ваздуху.

Правило број један: чим дуне ветар нестане струје.

Правило број два: ветар почупа жице и бандере.

Правило број три: нико и никада није страдао од Источког ветра. Природа и грађевине јесу – људи никада.

Нити један цреп, од хиљада које он годишње побаца около, није пао на неког човека, жену или дете. Летели су читави кровови када би се нашао неки мајстор паметњаковић који би хтео да му пркоси. Ни једно ишчупано стабло није никога повредило. Источки ветар је био јак, врло строг – али: правичан. Сто километара на сат за њега није било ништа. Био је бржи од свих источких коња, снажнији од свих источких волова, бучнији од свих источких паса.

Кад падне ноћ онда се најбоље чује. Звижди и хучи. Лупају дрвени прозорски капци, отварају се незамандаљена врата, падају баштенске капије. Лепо је у кући, никоме се не излази напоље све до трена када се ветар досети, па завије изнад куће и кроз димњак суне дим назад у кућу. „Ха, мени сте хтели да доскочите?!?“– поручи нам кроз ехо свога хука док ми трљамо димом засузене очи. Кад је зима и пада снег а ветар дува ујутро поред улазних врата, и у штоку између два прозора, нађемо снег. То нас је ветар ушушкао од самога себе нас штитећи.

Кад лимено корито крене низ двориште да се шета уз лупу лима значи да треба да се изађе напоље и да се исто лови. Прикупи се оно што се да нахватати. Кокошке су негде у заветрини снуждене. Свиње само провирују из свињца, алапљиве али им се не излази на ветар. Куцов је у својој рупи. Мачак на кућноме прагу. Једино обесни гусан шири крила и покушава да полети – хтео би да буде права `тица а завршиће у подварку када га нађемо сломљеног крила негде у плоту.

Кад дуне ветар пусте нас из школе. Из више разлога: или „враћа“ димњак, или су сломљени прозори. Препоруче нам да се држимо за руке при повратку кући. А, учитељи онда оду негде на „врућу“, задовољни и они што не морају да се бакћу са нама. Подразумева се: на врућу ракију.

Једном је падала киша и дувао ветар. Однео ми је црни, велики кишобран, онај са лепом дршком од дрвета: породични понос донесен некуд из Мађарске са семинара књиговођа. Отац ме је после оптуживао да сам га продао јер није било ни поломљених остатака: све је однео некуд у висине. Ни пре ни после тога нисам продавао ствари из куће. Нисам ни тада, али: ветар ме зајеба. Нисам га омрз`о због тога. Плашио сам га се али сам га волео. Био је изазов за сваког дечака: пркосити Источком ветру.

На крају крајева он нас је чистио. Да је било до нас и наших градских служби поцркали би у сопственом смећу. Овако: дуне мећава и све однесе другима. Зато нас нису волели из околних насеља. Мада је то био најмањи разлог због којег ми не бисмо били вољени. Ту „част“ смо заслужили на много других начина мимо ветра.

Када дуне у пуној снази тешко је кретати се улицом. Не можеш стајати у месту већ те он помера и гура уназад а ти се подупиреш па по некад стојиш у косом положају пркосећи земљиној тежи. Не може се ни разговарати нормално. Да би те саговорник чуо мораш да вичеш и то из петних жила.

         

Једном је Источки ветар својом снагом пребацио кров са једне кућу на другу.

Једном је Источки ветар ишчупао из корена огромни орах.

Једном је преврнуо камион.

Једном је срушио зид.

Једнога дана – све нас је одувао из Истока.

Зашто? Нисмо били добри. А, нисмо били ни: лоши. Били смо само: људи! А људи нису дрвеће, кровови и зидови. Кад они оду не врате се више. Били смо људи а имали смо ветар. А онда га својим понашањем нисмо више завређивали и он се нашао увређен. Па нас је тако љут и одувао. Кад може орах из корена да одува онда му је лако са народом који је своје корене заборавио и погубио: само-посекао.

Није он говорио: „Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!!!“. Напротив, деловао је у другом правцу и слао сасвим другачију поруку. Он нас је својим постојањем и деловањем терао да градимо чврсте и стамене куће, да правимо дубоке и јаке темеље, да се чврстим кровом покријемо. Да би опстали ту где јесмо. Нисмо имали снаге и воље да га послушамо. О памети нећу ни да причам. Могу само да запевам: „Ветар дува, сва се гора љуља, пош`о Раде виноград да чува“. Али?! – коме је до песме када му Источки ветар годинама није шарао по лицу?!

Шта, најзад, рећи о том ветру што већ није казано?! Да, то је природни феномен, и по снази и по својој географској ограничености, јер није познато да један тако јак ветар може да ограничи себе на тако малом простору. То је ветар који превазилази оквире природне појаве, он је традиција и особеност краја. Уткан у психу народа, па самим тим и појединца, као национална и лична карактеристика и појава. Као и воду, тако и ветар, ми Источани сматрамо да тако нешто нема више нико други на свету. И, нисмо далеко од истине. Обишао сам нека места, видео нешто света, качиле су ме олује и пио сам воде. Али нигде нисам доживео да три или седам дана дува тако јак ветар и на начин на који је то чинио онај источки. Ово никако није претеривање. Имали смо ветар и воду, и то би нам било довољно да будемо чисти: у души. Некима би, другима не би довољно. Ови други нека се ману ове књиге.

Али, нашто ова прича? Људи који су га доживели знају о чему причам. Ови други уопште немају представу о томе па им тако и не замерам што ове редове читају са скепсом.