Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

среда, 15. децембар 2021.

Quo Vadis, несрећниче?!

 




Коза на свет донесе два јарета, па једноме кожа оде на Свето јеванђеље, а другоме на цигански бубањ. 

Народна

 Нико, ама баш нико, не може бити велики уметник, књижевник, наравно: ни човек, уколико душом и телом не припада своме народу. Не може се достићи бесмртност у памћењу следећих генерација и поколења, дакле: свога потомства и народа, неће ниједан постати великан истог, онај који ће добијати улице и споменике, уколико је тај исти радио на штету свога народа, ако га је ружио и грдио а није се трудио да буде бољи од њега.

Не постоји такав у историји човечанства!

Ако мрзиш народ који те је изнедрио и радиш против њега, никада нећеш бити човек којега ће прихватити други народи, (јер, ни они не воле издајнике и продане душе), нећеш постати универзална вредност, нећеш бити уметник: ни локални, ни глобални.

„Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа“

Солжењицин

 Човек, поготово уметник (књижевник) мора бити уз свој народ чак и онда када изгледа да се тај народ креће у погрешном правцу. Мора бити уз недаће свога народа, делити са њиме све: добро и лоше, па и лош глас. Мора својим примером бити бољи од свога народа, на тај начин га упућивати на праве вредности и на тај пут, а не: продавати га за шаку злата и приступ туђем кориту са помијама.

 „Сви велики мајстори су укоренили своје дело у некој култури, макар и да би се против ње борили. Што је више неки писац „код куће“, то има више шансе да буде универзалан“.

И. Б. Сингер

 Уметник је човек!

Уметност је страст и зато не може и не сме бити објективна.

Уметник избацује дело из душе и маште и отуд од њега не треба тражити истину!

Када волимо – ми волимо једну жену (мушкарца, како вам драго), њој пишемо песме. Брига нас за друге жене, макар биле лепше, паметније и поштеније од наше љубави. Брига нас! Чак и када чини зло - ми волимо вољену особу. И на њеној смо страни. Гинемо због ње. Тако треба и са отаџбином.

 Ма где и ма како живео, прави писац ће увек припадати историји и судбини свога народа.

Борислав Пекић

 Када пишемо о свом народу, ономе којега волимо и стварамо уметност о њему и због њега (или као његов изданак) то је исто као и када се стихом обраћамо жени коју волимо – брига нас за објективност и истину, желимо само да величамо љубав и оданост према љубави.

Наш либерал вам је дотле догурао, да пориче и саму Русију, то јест мрзи своју рођену матер. Сваки несрећан и неуспео руски факат побуђује у њему смех и уживање. Он мрзи народне обичаје, руску историју, мрзи све.

Достојевски

Неки људи, пак, данас, желе да од уметности праве пропагандне памфлете и то сада у времену када ни историја није објективна, нити документована, када је лаж доминантна а манипулација опште прихваћена, а назови уметници, неки, са ових поднебља, прихватају ту пропаганду верујући њој а не сопственом народу. 

Они не стварају уметност - они су део туђе пропаганде!

Они не доприносе истини - они преносе туђе лажи!

Најзад, није њихово да исправљају туђе грешке, ако их је и било, њихово је да уздигну свој народ својом уметношћу и тако допринесу цивилизацији у којој живимо и месту свога народа у њој.

 Најтежа казна и најгора несрећа за једног писца, то је: наћи се против свога народа.

Иво Андрић

 Уметност није разум – уметност је осећање!

Ми уметност не треба да схватамо – морамо је осетити! 

И када стварамо! И: када је остварену упијамо!

Уметност није истина - уметност је субјективна!

Зашто онда бити део туђе субјективности чак и ако је уметност у питању?!

 Шовинизам, то је лоше васпитање народа.

Космополитизам, то је одсуство сваког васпитања.

Интернационализам, то је принудни рад нације за њој непознате циљеве.

Иван Солоневич

 Изгледа да је ауто-шовинизам ексклузивно српска карактерна особина и тешко је, заиста, разумети и објаснити тај феномен. Нас Србе мрзе прилично, поготово они који су се изнедрили из наше нације верском конверзијом (конвертити) али и већина оних са запада који мрзе Русе. Али, до дана данашњег нико не мрзи Србе и Србију од појединих Срба. Срећом, није их много! Али: није их ни мало!

Питам се: да ли је то део истог процеса? Ово што се данас догађа?!

Да ли је та конверзија променила форму и облик али своју суштину није?!

И, када ће, ако се већ не осећају Србима, престати да се тако представљају. Нека буду оно што воле и желе бити па онда нека представљају ту другу страну онако како су Србе представљали. Најзад, исти је случај и са онима за које сада раде!

 Књижевник који не саучествује у судбини свог народа, није прави књижевник. 

Милош Црњански

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog