Природни ланац

                             Пише: Игор Ђурић                       

*

''Змија може остати скривена али орао мора да лети високо''.

Командант Марк

Не треба тежити ка спознаји узрока рађања и смрти уколико није нужно, (а, нужно није никада!). Јер, до сада, ми нисмо одговорили на много већа и тежа питања па опет: рађамо се и умиремо. Оставимо Богу и природи: божје и природно; а људима и животињама судбу и природне ланце егзистенције. Тако, држимо, исправно је. Орао лети, змија пузи; човек уз помоћ машине лети а карактера ради: пузи. Умиру сви: људи и животиње. Уопште није важно како и када?! И: рађају се. Зна се тачно: како и када. Да би се рађало мора се умирати.

Очима орла човек би мало шта видом схватио. Перспективом змије орао би једва стигао да крепа пре него се и вине у висине: био би слеп. Палацајући језиком змија боље сагледава околину но да има око соколово: така јој је природа. Свакоме је дато по мери. Није змијин избор да је људи мрзе, нити је орлова заслуга што му се људи диве. Дело је то створитеља који је стварањем тако поставио ствари.

Са висине, на којој велика птица лети, јутарња градска врева се боље видела него што се чула. Тек, само потмули хук, недефинисан као и одређене људске потребе. Змија, пак, прислоњене главе на стену, осећа како челичне справе које је човек направио шире вибрације на све стране.

Орао (aquila chrysaetos) је дуго и упорно кружио ведрим небом, правилном путањом, рекло би се милиметарски тачним полупречником замишљеног круга његовог правца кретања, закључило би се да се креће незаинтересовано, да лети лако, да га ветар својом струјом носи мимо његове воље. Када се овако понаша то значи само једно: осматра плен и спрема се за лов. И: ужива. Не! – то није ''два'' – то је само ''једно'': орао ужива у лету пред лов.  Једрио је, тако, изнад обронака планине која се надвијала изнад градића давајући му лети, поподне, хладовине; а зими, у било које доба дана или ноћи, јаке ветрове који су се котрљали са снегом низ брдо до котлине.

Бејаше тога дана сунчано летње јутро. Дивно јутро.

Ако ћемо право, брдо изнад града је много чувеније од самога градића. Планина се спуштала у благо заталасане обронке начичкане виноградима са којих је од давнина текло добро вино. Где има добра вина мора бити и доста меса. Торови су зато, горе у планини били пуни а стада бројна. Доста и за људе и за звери, рекло би се онако од ока.

Орао је летео на великој и за људско око недостижној, по детаље, висини. Видела се само црна тачка, уколико је ко гледао,тачка  која правилно кружи али је свако, одоздо: са земље, знао о чему је реч, ако би га ко упитао прстом показујући призор на небу. Стари су то становници кршева на врху планине, много су година ту и многе су штете починили људима: у селима око града и чобанима у самој планини. И велике користи: природи. Корист без штете не иде. И супротно. Људи су орлове својим понашањем довели скоро до истребљења, сад их има мало али их има. Ту су. Још. А, и људи полако изумиру.

А онда је орао почео да се полагано али приметно спуста и силази. Концентричним круговима пропадајући, губио је висину, не толико брзо да га евентуални плен примети са земље али и не толико споро да плен у међувремену оде својим путем. Ипак, радијус (о)кретања је сужавао на камењар испод борове шуме и то је било више него очигледно ономе ко је пратио лет. Ако је ико пратио? – понавља се дилема. (То се не зна). Није губио у достојанствености и грациозности лета и ако се већ толико спустио да већ није био црна тачка него митско биће са контурама у којима су доминирала преко метар дужине раширена крила. А онда је муњевито променио смер кретања и начин лета, стуштио се скупљених крила свом снагом и брзином према неком циљу на земљи.

Орао није крио своје намере, као што ни змија није крила своје ноге.

Ништа о томе, о лету, о намерама орла, није знао поскок (vipera ammodytes) који се башкарио на јутарњем сунцу, управо на поменутом камењару. Сазнаће убрзо. Он највише воли да се излежава око поднева, када је сунце у зениту, када га звездина топлота баца у обамрлост а кесице испод зуба тада бивају најпуније отрова. Тада се не треба зајебавати са њиме. Не треба никада - али тада: поготову! (Кога је ујела змија тај се и гуштера плаши...). 
      Али, што не прилећи и ујутро? Ноћни лов је био успешан, треба сварити пољског миша кога је синоћ уловио, омамио, па прогутао. Тај миш никоме ништа није скривио, баш као што ни змија није крива орлу, нит' је орао много размишљао о својој кривици према људима. У орловској природи, иначе није да размишља. Тако је од давнина: још од времена кад су његови преци кљуцали Прометејеву дроб, углавном се фокусирајући на јетру која је свакога јутра бивала нова и спремна за кљуцање. Орао, ако је и шта симболизовао, то је најпре: грациозност и снагу. Змија је друго. Бог је погрешио, дао јој моћ размишљања и лукавство а платили смо због тога људи: протеривањем из раја ( .....по трбуху свом пузат ћеш и земљу јести целог живота свог.....). 
      Њен грех је, (ЊЕН: змија је то, ЊЕГОВ: поскок је то), што је искушавала жену. А, са женама се не ваља качити: говори вековно таложено искуство. Са женама не ваља комбиновати чак ни у Еденском врту: рају!!! Али: миш? Е, он баш ништа није крив, (нит се качио са женама, нити се башкарио по рају). Елем, излежавао се гмизавац, тако, на јутарњем сунцу, спокојан и сигуран да га нико нормалан, нити од људи, а ни од животиња, неће узнемиравати. Није очекивао да изнад њега постоји неко коме је у генима управо лов на њега и њему сличне и који га се ич не плаши. Планирао је да ту на том месту проведе цео дан јер реално паметнијег посла и није имао а у лов иде углавном ноћу и то не сваке ноћи. Да угреје своју хладну крв и свари киселог миша од синоћ - то му је било једино на памети.

Из сна га је пробудио оштар бол изазван јаким канџама орла, који је тик пре него га је зграбио, раширио крила, тако успорио, ухватио плен а онда снажно замахнуо према висинама, гнезду и гозби. Додатно га је збунило, мисли се на поскока, што је понесен пут висина, тако неприродног окружења и положаја, за њега коме је природа доделила улогу пузавца и одузела дар природе у облику крила, ноге или руке. Кинези лепо кажу: ''ако тражиш рибу, не пењи се на стабло''.  Зато, ако тражиш орла, мораш гледати горе, према небу. Ако желиш избећи змију, мораш спустити поглед и пазити где газиш. 
     Елем, великом брзином тло је измицало од њега: поскока, то јест од ње: змије, слике онога што види ломиле су му се услед обртања главе спојене са млитавим торзом и он је више инстиктивно него свесно последњим атомима снаге тешко повређеног тела, подстакнут последњим искрама змијског ума, успео да угризе својим оштрим очњацима орла по сред среде груди и да у крв птице проспе свој јак отров тик уз срце грабљивице. Од изненађења више него од бола, који није био толико јак, орао још јаче стисну канџе и тим стиском дефинитивно усмрти змију.

Лепо јутро је обећавало свима више од овога што се збивало.

Да ли због близине срца, од места угриза, или од јачине отрова, можда и због збуњености коју је изазвао изненадни ујед змије, орао није био свестан да иде у супротном правцу од којег је наумио. Тако је он летео према градићу у подножју а не према планинским врховима где му се налазило гнездо. Чврсто је канџама држао плен али је почело да му се већ мути у глави и пред очима. Рубови хоризонта које је гледао у свом видокругу бивали су замагљени. Снаге у крилима је имао све мање а није му било јасно што се то дешава. До сада је уловио десетине змија и никада га ни једна није угризла. Већ после првог његовог удара бивале су мртве па нису ни могле.

Ипак, за неколико минута тог хаотичног лета почело је да му бива јасно шта га је снашло. Већ смалаксао од отрова кроз мозак му пролете само мисао да треба да одлети до свога гнезда, да се врати у своју шуму и тамо умре. Јер, јасно је било већ и њему да је смрт близу. Осети то животиња и призна себи, за разлику од човека. Плен му више није био важан. Он јести више неће. Зато испусти змију са велике висине а не би ли олакшао себи летење и последњим атомима снаге окрену према врховима планине.

Бачена са велике висине мртва змија је летела падајући некако укосо, што због своје физиономије, што због угла и брзине под којим је испуштена а највише због ветра који је стално дувао на том поднебљу. Било јој је свеједно. Мртва је. Падала је неколико секунди пре него је улетела кроз отворен прозор четвороспратнице у центру градића, у спаваћу собу, по средини кревета на коме је спавао човек. Туп али јак ударац неке специфично аморфне масе у груди пробудио је уснулог човека али он пар секунди није био свестан ничега. Прво што му је пало на памет, а пошто је био срчани болесник, јесте да је доживео инфаркт. Плашио се тог тренутка, много пута му је то прошло кроз главу и није заноћио, нити се пробудио, задњих неколико година а да није мислио о својој болести. Због тога је и гурнуо кревет поред самог прозора како би имао свежег ваздуха. Ипак, прво што је видео, после пар секунди, јесу разјапљена уста змије испред свог лица. Тек је тада добио срчани удар, и после краткотрајног хропца умро на лицу места. Лежао је на кревету деформисаног лица, искривљених и балавих уста. Разјапљена уста змије била су последица њеног самртнога грча проузрокованог стиском смртоносних орлових канџи од којег јој је пукла кичма.

У време када је родбина купала мртваца а полиција вршила истрагу о томе од куд поскок у кревету покојника, орао је умирао у свом гнезду на врху стене. Већ је било подне. Јато гавранова је летело изнад гнезда горског цара у оставци. Први и последњи пут у животу он ће постати нечији ручак. Кад би орлови могли да се смеју, он би се себи насмејао у том тренутку: зла година натерала орла..... За овог орла није било до сада зле године и потребе да зимује са живином. А, сад, одједном ово!!!

Полиција је, увече, док су гавранови кљуцали орлова црева а поскок се башкарио у тегли пуној формалина, привела комшију са истог спрата, оног истог који је био у свађи са покојником око неких имовинских проблема и који му је много пута претио ''да ће му доћи главе''. Утврдили су да је врло лако могао да убаци отровницу са свог кроз комшијин прозор, јер су им прозори били тик један до другог. Био је ловац и риболовац, није му било тешко да нађе и ухвати змију. Људска правда често има другачије мере од животињске. Дочим, смрт је иста. Сви су умрли и свакоме је пресуђено али је само због људске смрти још некоме одмерено.

*Слика: Горан Пешић, уље на дрвету