Есеј о сиси(ама)....

Пише: Игор Ђурић

Од кад смо први пут посисали

гледамо њих

као хипнотисани

Што би рекла Ерика Џонг

''тик-так: буп, пауза, буп''

Желимо нежност

дечачки анимално

да нас привију уз њих

(и само уз њих):

''тик-так: буп, пауза, буп''

Постајемо бескичмењаци

временом

кривимо вратове

као диносауруси

да боље видимо

што више зелени дохватимо

кад прођу (углавном туђе):

'тик-так: буп, пауза, буп''

А онда

свеједно кад

али већ дуже време

свакако

не чује се више: ''буп, буп''

више је то: ''блоћ, блоћ''

Оне су постале пластика

Ми постајемо педери

Игор Ђурић

***

                                                                ОПШТИ ИНТЕРЕС
                                                                     Есеј о сиси x 2
  

                                   Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'':

„Једне сисе од јајета беље,

Сисе од белог сатена жеље,

Сисе да постиде ружу у цвету,

Сисе лепше од свега на свету,

Тврде сисе, не сисе: округле

Белокосне мале кугле

На чија је средишта села

Јагода или вишња зрела.

И кунем се да је тако:

Нико их не виде, нико так'о.

Сисе што с рујним вршком ничу,

Сисе што се никад не мичу,

Ни да дођу ни да оду,

Ни у трку нит у ходу;

Лева сиса слатке жмарке

Увек је далеко од своје другарке,

А обе сисе сведоче, беле,

О лепоти особе целе.

Кад вас види, човека повуку

Жеље потекле из руку

Да вас пипа, да вас ваља

Ал се уздржати ваља

И лепоти тој не прићи,

Јер ће друге жеље стићи!

Дивне сисе, ни крупне ни мале,

Зреле сисе, за љубав стасале,

Сисе што дању и ноћу кличу:

"Дајте нас што пре неком младићу!"

Сисе што ти јелек одмичу, од тела

Барем за два палца цела!

С правом ће оног срећником звати

Који ће вас млеком напунити знати,

Кад девичанске сисе прене

И створи груди зреле жене“.

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затресе цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.

Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.

Не заборавите да су сисе пре свега дојке.

Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.

Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?

Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцем свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.

Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекенке су шетале без душе у носу, јадне, дрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.

Велике женске груди поседују магичну моћ. И ако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.

Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.

Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:

„У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз госпоштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранитељску симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице“.

Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?

Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.

ЧИТАЈ: esej o sisama - po drugi put među srbima...

Шумадијски астал

Пише: Игор Ђурић

Постоји ''шведски сто''. Он је намењен онима који нису гладни. Има од свега по мало и никад у довољним количинама. Оно, навале и они кад је храна џабалука али то раде као да им није до тога. Зато је то курвинска ствар. Због чега ''шведски сто'' тешко функционише у Србији?

Прво, јер је то за разлику од њихове курвинске работе код нас то домаћинска ствар. А, друго, зато што људи код нас хоће: кад једу, да се наједу и преједу. Нисмо 'тице, људи смо и ако Срби смо.

''Шведски сто'' је за Швеђане. За нас је ''шумадијски астал'': све редно и како требује да ти се приноси док ти седиш. "Шведски сто" је да се види, "српски" да се једе. "Шведски сто" је да се испуни форма, "српски" да се дочекају гости. "Шведски астал" је, да рекемо, добар само ако се на њему снимају добри стари шведски порнићи са Швеђанкама на пумпама, интернатима, па, ето, и на столовима. Швеђани су хладни људи, па су ето Швеђанке бивале прикраћене што се, опет да речемо, њима не би десило да су послуживане са "шумадијског" а не са "шведског" стола (или на столу, да, рекнемо, поново). 

На нашем столу се пије, на њи'овом: ич. На нашем столу се разговара, са њином: јок!!! Наш астал има чело и зачеље, по којима се мери какав је који човек и какав му је углед, њи'ов је обично округ'о (па на ћоше) и не седају за њим да не би морали да се додирују лактовима са комшијама, јер презиру људе уопште а комшије поготову. Ни ми не стојимо баш најбоље са комшијама али се макар мрзимо људски и са жаром, и макар (јопет) седамо за истим столом на даћама.

''Шведски сто'' некако треба да освајаш. ''Шумадијски'' да браниш. Кад се негде ''појави'' ''шведски сто'' сви се сјате према њему, опкољавају га, нагрћу из овала, па се опет враћају док га не опустоше: ко Хуни. ''Шумадијски астал'' се брани из бусије, заседнеш, заузмеш положај и не повлачиш се док те не изнесу са фронта, онако: по српски, као на Церу. За нашим столом ти водиш одбрамбену битку, за њиховим: освајачки рат. По томе се као народи и културе разликујемо. Кад си код ''шведског стола'' увек ти се чини да ћеш остати гладан. Код ''шумадијског'' се питаш: хоћеш ли издржати?! За ''шведски сто'' у Србији мораш имати добре лактове и снаге као да се гураш у аутобусу на релацији Београд-Лазаревац. За ''шумадијски астал'' мораш бити издржљив и дружељубив.

Јебеш сто за који не можеш да седнеш. Јебеш ручак за који мораш да се лакташ. Јебеш јело ако ниси жељан нечега, ако ти нису "гладне очи", ако си сит свега. Јебеш ручак где отимаш, где те не нуде и трпају ти највеће парчиће у тањир, где ти не гурају виљушку у уста и где не наздрављају те укрштају са тобом између два залогаја. ''Шведски сто'' му дође као неко само-послужење али у комунистичком маниру: узми колико ти треба (а ради колико можеш). 'Де то иде код Срба, мислим, тај комунизам. Ми волимо да трошимо више него што имамо и да једемо више него нам је потребно. Не можеш сам узимати храну, како рекох, мора неко да ти је приноси и да те нутка. Најзад, мора неко и пиће да ти сипа, да наздравља са тобом, да укршта чаше.

''Шведски сто'' ради по принципу: то вам је што вам је и колико вам је, те од кога је и превише вам је. Не може то у Србији. Код нас свега може да фали али хране за госте: не! Ако смо Срби и домаћини и ако смо Срби. Ако смо Швеђани онда нећемо ни имати госте па је свеједно какав нам је астал.

''Шведски сто'' је за сите људе - зато он није за Србе који су гладни чак и онда кад су сити.

Волим шведске порниће ама "шведски астал": јок море!!!

Антонио Еванђелиста – Косово 2000-2004

Пише: Игор Ђурић

Антонио Еванђелиста

''Ћеле кула'' – Косово 2000-2004

Новоли, Београд, 2011

14.06 2011. године

Жали боже: за дате паре. Па макар те паре од прихода, како стоји на првој страни, иду и у Дечију кућу у Грачаници.

Додуше, у предговору извесног Пина Арлакија пише да ''косовски рат је био лак војнички успех и потпуни политички неуспех'', што би делимично било тачно али није круцијално (мада није био лак ни у војничком смислу). Најважније је: због чега је дошло до тог рата и је ли требало бомбардовати једну европску земљу?! Баш нас брига је ли то било политички исплативо или не, по аршинима западних политичара и аналитичара.

Министарство за Косово и Метохију је 2011. године финансирало је књигу у којој већ на шестој страни пише да су Срби побили на десетине хиљада албанских цивила?! И да су ''западни политичари започели сукоб због добробити локалног становништва... које је српска влада годинама дискриминисала''. Тако да се већ на почетку књиге распознаје матрица: Срби су криви и требало их је бомбардовати али су касније Албанци мало претерали. Није важна истина колико је важно правилно расподелити критике чак и када се пише ван уходаног клишеа о Србима. Али, чини се да су овакве књиге још опасније од класичних памфлета, јер оне стварају привид објективности (ето, нису баш Срби толико лоши и криви за све) па се онда протурају кроз то опет клишеи и неистине (најгоре су полуистине). Опет, какво нам је Министарство за Косово и Метохију ово још и није толико лоше – а, колико би могло да буде.

По аутору предговора, у уводном и историјском осврту, постојало је решење конфликта и оно се састојало у промени власти у Београду. ''НАТО се умешао у грађански рат'' – каже исти, али то није тачно: на Космету се није водио грађански рат, већ сепаратистичка и иредентистичка терористичка побуна коју је држава Србија покушавала да угуши.

Ипак, он признаје да је НАТО прекршио међународне законе бомбардујући Србију без одобрења Генералне скупштине и Савета безбедности, али чему сада накнадна памет, па о томе је требало говорити тада а у покушају да се спречи бомбардовање.

Јесте по аутору ''ОВК гомила банди различитог порекла'' али су они настали ''као побуњеничка снага против злочина војске и српских парамилитарних снага''... Банда устала против злочина?! - ако сам ја добро схватио апсурдност става.

После недефинисаног, и ван контекста, увода шефа државне италијанске полиције следи текст самог аутора. Господин Евангелиста је 2000. године дошао на Косово и прво чему су га научили у Приштини, како каже: на обуци, било је да никако не показује уздигнута три прста. И он је то, како сам рече, научио. У конфузној и произвољној историјској ретроспективи кад пристиже до Косовске битке он је написао да су Турци, поред Срба које су расули на све стране и који су од тада навикли да буду робови, ''очистили'' и албанско становништво и да је 400.000 Албанаца тада ''кренуло према Италији''!?! Још од тог времена се, дакле, баратало само крупним цифрама кад су албанска страдања у питању. Па колико је онда Срба очишћено, ако је толико било Албанаца?!

Онда следи кратка ретроспектива догађаја у последњих двадесет година, без дубље анализе, јалова и фразеолошки сачињена, са свим прихваћеним ''истинама'', долазак КФОР-а и УНМИК-а и побројавање њихових задатака.

Чиме се аутор највише бави у својој књизи? Проучавањем локалних обичаја и КАНУН-а (како он сам каже, а мисли на каноне Леке Дукађинија). Један од американаца, командант Одељења за истраге, скренуо му је пажњу на то да би се убијање спречило на тај начин што би будуће жртве требало да оду у куће својих будућих убица и да тамо остану, зато што је по том КАНУН-у ''гостопримство испред освете, тако да докле год је потенцијална жртва под кровом могућег убице, до тада ће бити на сигурном''?!? Мислите да се шалим и пародирам док ово пишем? Не!!! Управо тако стоји у књизи, управо су овако инфантилно и неозбиљно размишљали они који су требали да заведу ред и мир на Космету!!!

Иначе, та легенда о ''беси'' и ''канонима'' Леке Дукађинија одавно на Космету нема никакву важност, и осим у појединим планинским крајевима: никада је није ни имала. Осим на литералном пољу и у домену легенде, у животу није примењивана а то најбоље знају они који су ишли на поверење и на част: а, како су завршили. Албански тероризам на Космету се испољавао у најподмуклијим формама, њима ништа свето није било. И то је тако у задњих неколико векова. Част изузецима, наравно: не треба генерализовати.

Од Еванђелисте, додуше, сазнајемо да је Лек Дукађини био принц: али нисам успео да сазнам: чији?! (Каснијом претрагом сам схватио да је помешао албанског принца Леку Зогуа са Леком Дукађинијем).

Даклем, КАНУН. Не би лењ Еванђелиста, отишао је у прву књижару на Косову на коју је налетео и купио књигу: КАНУН. И, богами се потрудио, па нам га лепо препричао а све о трошку српски порезних обвезника и јавног предузећа Телеком (опет о трошку српских пореских обвезника), и Народног музеја Ниш (опет о пореском трошку Срба). Највише пажње је посветио ставкама гостољубивост и крвна освета. На страни 40-тој сазнајемо да је у Босни Милошевић вршио етничка чишћења и стварао масовне гробнице – али то је само успут и ако је ван контекста. Потом нас подучава шта су албански ФИС-ови. И тако, већ око педесете странице читалац схвата да није купио књигу која говори о томе шта се дешавало на Косову из перспективе једног службеника УНМИК-а, како је то рекламирано, већ да у руци држи књигу о тзв. албанском КАНУН-у и, евентуално: књигу о мафији. Говорећи тако о обичајним правима, аутор на 48-ој страни пише: ''Увек имајући у виду освету, требало би подсетити на паљење добара породице (пракса која је даље широко присутна на Косову како су показали нереди од 17. марта 2004), пре свега онима који су криви за неко дело, и изнад свега за неодржану реч''. Срби су дакле убијани и паљени по канону Леке Дукађинија, другим речима: по обичајном праву Албанаца а због неке своје кривице. На истој страни аутор наставља: ''Албански свет, јуче као и данас, карактерише се као насилна али организована заједница, сумњичава али часна''. Убијали су дакле, али часно и из части.

Онда аутор пише и o албанској мафији, уопштено, опште познато, на интернету доступно, оно што се углавном зна. Веома мало својих искустава износи. Причом се селимо у Америку, међу мафијашке породице Њујорка, упоређује се коза ностра са албанском мафијом.

И када говори о свом раду на Космету (веома штуро и мало) онда он пише о немоћи међународних снага да било шта ураде против албанских бандита. Кад год би кога привели за убиство: морали би после пар сати под притиском руље да исте пусте. УНМИК полиција се углавном бавила међусобним албанским разрачунавањима, површно, форме ради, пре свега бринући се о сопственој безбедности. Аутор између редова признаје да се они тамо нису питали ни за шта, већ да су о свему одлучивали локални вођи повезани са страним силама за које су радили. У књизи је подробно (али доста уопштено) написано о функционисању албанских криминалаца, међутим, аутор нигде не објашњава зашто ништа није урађено у спречавању деловања истих.

На пуно места аутор Косово помиње као српску покрајину али чисто реторички, мислим да је то чак додато посебно за српско издање, јер он ни на једном месту не оспорава окупацију, бомбардовање, протеривање, и најзад проглашење самосталности коју је његова земља признала. У стилу: то је српска покрајина али кога брига за то – ми смо ту. На исти начин се говори и о Резолуцији 1244.

''Ако бих морао некако да назовем мартовске нереде, говорио бих о некој врсти општег ''сравњавања рачуна''...'' – каже аутор на страни 117, а спонзорисан од стране српске државе. Тада су, дакле, Албанци сравњивали рачуне са Србима?! Иначе, када говори о 17-ом марту, осим уопштеног увода у коме износи статистичке податке, али и податке да су Срби напујдали псе на албанску децу која су се подавила, он наставља углавном о проблемима са којима су се суочавале међународне снаге тога дана. А, да је целу књигу посветио томе дану – мало би било.

''Српским породицама је било обезбеђено сигурно место где ће провести прву ноћ а да ипак не постану жртве мржње Косовара према њима''?! (страна 122) Косовара?! Ко су Косовари?! Зар по тој логици не би требало да и ти Срби буду Косовари?!

Неће бити тероризма на Косову, тврди аутор, јер Албанци воле Американце. Добро, видећемо.

Да скратимо. Ајде, укратко да видимо шта су то финансирали борци за српско Косово и Метохију из дотичног министарства владе Републике Србије?! Додуше помогли су и Телеком Србије и Народни музеј у Нишу, мада за ове задње заиста не знам шта су помогли, макар по садржају саме књиге?!

Држава Србија је финансирала књигу која:

- пише о тероризму али ни једним словом не помиње тероризам на Космету, не помиње стотине таквих аката према Србима, не помиње Гораждевац, Старо Грацко, макар аутобус Ниш експреса (јер то је терористички акт по уџбеницима) али говори о 11 септембру, о терористичким актима у Шпанији, у Лондону и на другим местима у свету, против америчке војске у Бејруту итд.;

- ни једном речју не говори о томе да Срби не заслужују оно што им се догодило;

- ни једном речју не оспорава тада већ евидентно кретање у правцу проглашења независности (јер, аутор је ''као'' књигу писао пре тога а издао је после истог);

- ни у једном сегменту не доводи у питање клише да су Срби злочинци;

- бави се обичајним правом, традиционалним канонима, дакле једна врста етнолошког истраживања албанских обичаја уз помоћ којих аутор објашњава зашто су Албанци такви какви јесу;

- не прави велике разлике између Албаније и Косова са Метохијом, те се врло често не зна о којем делу територије аутор говори;

- сматра да је проблем мафије једини проблем који постоји на Космету, све остало је мање-више решено укључивши и статус, и права Срба, итд.;

- својим насловом манипулише са будућим читаоцима, наслов Ћеле кула је потпуно ван контекста јер књига не говори о Србима и њиховим патњама, о етничкој мржњи и масакрима над Србима, о протеривању, о порушеним црквама и манастирима, запаљеним кућама. Испада да у време службовања дотичног уопште није било терора над Србима, осим тог једног дана у марту месецу 2004-е;

- нема у себи ни слова о злочинима над Србима (осим уопштеног и јаловог помињања 17. марта 2004. године, свега на пар страна) у било којем периоду, јер куд је аутор нашао за сходно да пише о историји или мафији у Америци, могао је да се информише и о томе;

- је солидан приручник са почетнике а по питању организованог криминала, уопштеног карактера, као неки увод;

- говори о проблему Италије и других земаља са албанским досељеницима и њиховом мафијом

- чије штампање у Србији није спорно, и која је требала бити представљена нашим читаоцима, али никако као државни пројекат и као нешто битно у вези расветљавања догађања на Космету и наше праведне борбе да исто повратимо, као нешто што ће допринети истини и дати нове чињенице.

На десетине изванредних рукописа наших и страних аутора није имало прилике да буду представљени аудиторијуму, зато што се паре троше на неадекватне ствари, што се води погрешна политика према проблему Космета, што медиокритетске креатуре гледају само своје интересе а на жалост имају моћ одлучивања. Зато нам овако и иде.

Ево шта је поводом књиге, између осталог, аутор рекао новинарки листа Данас:

- Да ли је у време ваше службе, од 2000. до 2004, Унмик полиција имала податке о логорима за Србе и трговини људским органима о чему говори извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија?

- Тада о тим стварима нисам знао, нити је то била моја област истраживања. Начин на који је Карла дел Понте у својој књизи описала трговину органима, чини ми се да је мало вероватан са практичне стране, имајући у виду жуту кућу на брду у којој су, наводно, убијани људи ради узимања органа. За такве ствари потребни су доктори, анализе, стерилан простор, лекови, тестови компатибилности, апаратура... такве ствари, кад су и илегалне обављају се у клиникама, опремљеним болницама, а не у колибама. Прочитао сам да се спроводе истраге на Косову, али се ради о илегалном пресађивању у клиникама. Извештај Дика Мартија нисам читао. Треба видети папире и документа које је он користио. Треба веровати сведоцима, али докази на лицу места говоре много више него сведоци, јер те ствари не могу да се лажирају. Да сам ја оптужен за такво дело, дозволио бих да се обаве све истражне радње зато што је у питању застрашујућа оптужба, и не треба се од ње крити испод бирократских зачкољица.

Не замерам ништа аутору. Написао је књигу која се може прочитати (и то је нешто), и која није памфлет какви се пишу на западу али која нема капацитета да понесе нешто ново јер је робовала већ прихваћеним начелима и уопште их није доводила у питање. Међутим, замерам институцијама које су од мојих пара одвојиле да се та књига штампа. Свакога дана купујући бензин, потрепштине, разну робу: ја плаћам порез. А, Косово и Метохија је део српске државе.

Понављам: није спорна књига, спорно је оно што следи после импресума на првој страни.

Пуковник Ваухник - врхунски обавештајац!

        Пише: Игор Ђурић         

Свет шпијуна и шпијунаже одувек је будио машту код обичних људи. Потакнута књигама, а потом и филмовима, та машта је досезала далеко изван граница реалног (као и свака машта): и завршавала у митоманији. Кад размишљамо о шпијунима пред очима нам одмах заиграју слике скупих одела, коцкарница, скупих пића, лепих жена, јаких аутомобила и супермена који су спремни да из приручног алата направе атомску бомбу. Истина је поприлично другачија. Шпијунажа је пре свега аналитика и дипломатија, тежак рударски посао, најчешће непризнат, понајвише невидљив. Шпијуни су људи којих се свако одриче и за које би свака служба пожелела да нестану кад заврше посао. Шпијуни најчешће долазе до важних информација не својом способношћу већ нечијом проценом да треба дати информацију зарад неких већих циљева или случајем. Понекад, има ту и нешто авантуре, секса, новца и јаких људи - али на маргинама.

Свет шпијунаже (и легенде које су настале на том пољу) своје златно доба доживљава у годинама између два светска рата а кулминира у време Хладнога рата. Данас је та тема по мало замрла и демоде. Ипак, већина нас је некад и нешто прочитала о Рудолфу Абелу, Рихарду Зоргеу, о чувеној петорици из Кембриџа на челу са Кимом Филбијем, о пилоту Гарију Пауерсу који је срушен изнад Совјетског савеза...

И наша су поднебља била богата именима из света шпијунаже, по неки од њих су били и важни обавештајци. Између Драгутина Димитријевића Аписа и Драже Михаиловића, који је такође био обавештајни официр и који је због шпијунаже протеран из Бугарске где је био војни аташе: читава је галерија ликова. Тако је номинални дописник Политике из Токија Бранко Вукелић био најближи Зоргеов сарадник и са њиме је заједно страдао. Вукелића је, веле, у Токио послао лично Владимир Рибникар а по налогу совјетског ГРУ-а. Исти је помагао и Мустафу Голубића, те Павла Бастајића. У ту исту групу совјетских шпијуна сумња се да је био и Драгиша Васић, убачен у штаб Драже Михаиловића. 

Душан Попов Трицикл је био двоструки шпијун који је од Немаца убачен у Енглеску, а, у ствари, је све време радио за Енглезе. Урбана је легенда да је баш он био инспирација Јану Флемингу за стварање лика Џемса Бонда чувеног тајног агента 007. (На те опаске Попов је одговарао да „сумња да би тај, Бонд, преживео 48 сати на терену као тајни агент радећи онако како је он то радио у књизи и на филму“). Мустафа Голубић је чувени агент Коминтерне, па Жарко Поповић први и последњи војни аташе Краљевине Југославије у Москви, пуковник Љубомир Петровић (који совјетском конзулу у Софији, 15. јуна 1941 године преноси податак: „За седам дана, Немачка ће вас напасти“. Руси му нису веровали а тек касније му одали признање да је био у праву).

У новије време, у доба кризе и ратова на простору бивше Југославије, најпознатија шпијунска афера била је везана за случај француског официра Пјера Анрија Бинела. Он је агенту српске обавештајне службе Јовану Миловановићу доставио низ важних података из НАТО-а, између осталог и податке о циљевима које  НАТО намерава да гађа у Србији. Француз је откривен кад су Американци увидели да Срби дислоцирају своје наоружање и осуђен на пет година затвора. Важно је нагласити да Бинел за своје услуге од Срба није тражио новац, нити било шта друго. Нешто више о овом може се прочитати у мом тексту о Бинелу. (ОВДЕ читај: Бинел и други)

Тако, читајући мемоаре, историјске књиге, не стриктно проучавајући шпијуне и шпијунажу, већ пре свега свет дипломатије пред почетак Другог светског рата налетео сам и на име Владимира Ваухника (Зарија Д. Вукићевић га у својим списима потписује као Ваухнић). Тај случај ме веома подсетио на догађаје везане за Бинела и Миловановића, и по форми, и по садржини, јер су се у оба догађаја зликовци спремали да бомбардују Србију, оба пута под истим околностима и са истим „правом“, и, у оба случаја су неки храбри обавештајци покушавали да упозоре Београд, уз помоћ људи који су им доставили информацију. Са друге стране, заинтересовао ме је и лик Владимира Ваухника. То је једна живописна личност, који се толико уплео у разне мреже и службе да нико ни до данас није успео да утврди за кога је он заиста радио – по чему се, пак, разликовао од профила Бинела и Миловановића.

Ко је Владимир Ваухник, пуковник В.?

Словенац, рођен 26. јуна 1896. године у Светом, Горица. Похађао је кадетску школу у Марибору (постоје непроверени подаци да је учио школе са потоњим немачким генералом Глеза фон Хорстенауом, који је касније тврдио да је баш он дао Ваухнику планове за напад на Југославију, док су други тврдили да то није тачно већ да је то учинио генерал-мајор Ханс Остер по налогу адмирала Канариса). Са чином поручника војске Аустро-Угарске отишао је у Први светски рат. При крају рата јавља се као добровољац у српску војску и учествује у ослобађању Словеније. Потом постаје официр војске Краљевине Југославије, завршава генералштабну школу у Београду, затим и чувену војну академију Екол де Гур -  Ecole de Guerre (кажу неки извори: заједно са Дражом Михаиловићем и Шарлом де Голом). 1938. године именован је за војног аташеа при амбасади Југославије у Берлину, где редовно о својим активностима извештава Иву Андрића, потоњег амбасадора у Берлину. Ту и тада почиње главни заплет приче. (О Иви Андрићу читај овде!)

Он одмах, по доласку у Немачку, започиње свој обавештајни рад, успоставља контакте, ствара познанства, анализира сваку информацију. Ваухник је направио прецизни систем анализе добијених информација и скоро научном методом, уз помоћ математике, он је филтрирао информације одвајајући важне од неважних. Анализирао је најбаналније приче, потпуно неважне догађаје и из најситнијих, наизглед небитних детаља он је стварао реалну слику и долазио је веома важних обавештајних података. Наводио је људе да му кажу информацију без форсирања праве теме, манипулисао је са дамама из високог друштва и девојком која је била заљубљена у њега (други тврде: и он у њу). За предстојеће бомбардовање Југославије посумњао је кад је једна госпођа из високог друштва чији је муж био важан шраф у Хитлеровој машинерији за партијом бриџа казала: „Тако сам срећна што си овде са мном, а не тамо доле у својој земљи, где је све у таквој гужви“. Друга дама се пожалила да је њен муж, ваздухопловни генерал, „хитно пребачен у Беч“. То је њему био јасан сигнал да треба проверити шта се спрема. (Руске обавештајне службе су 2016. године схватиле да се спрема војни удар у Турској на основу тога што су на сателитским снимцима видели да се у касарнама и војним аеродромима у исто време сипа гориво у свим возилима и авионима)!

И заиста, два дана пред бомбардовање Србије и Београда, Ваухник шаље сва могућа обавештења и упозорења о ономе што предстоји (Пројекат 25), јавља тачно бројно стање немачких снага спремних за напад као и информацију да ће Београд бити сравњен са земљом. Нису му веровали. И други обавештајци, војни аташеи из Грчке, Италије, Румуније, Француске, јављају да немачки напад на Србију предстоји у наредним данима. Ништа није вредело: генерал Симовић се спремао за свадбу своје ћерке заказану за 6. април.

Међутим, знатно пре тога, немачке обавештајне службе сумњају у њега, јер из Београда добијају информације о томе шта Ваухник шаље својој централи и схватају да од некуд цуре веома важни подаци. Ваухник је дакле „пао“ зато што је неко Немцима из Београда преносио шта југословенски обавештајац ради у Берлину. Јер ту су веома прецизни подаци о бројном стању и распореду немачке војске, о капацитетима индустрије и производње наоружања. Он чак шаље тајне немачке планове, између осталог предвиђа и напад на Пољску.

Немце, пре свега интересује где Ваухник набавља тако прецизне податке па га не хапсе одмах него почињу да га прате. Тај задатак лично надгледа Валтер Шеленберг, шеф Одсека за контрашпијунажу немачког Рајха и најближи сарадник Хајндриха и Химлера. Убрзо откривају да је Ваухник у љубавној вези са младом Немицом, ћерком власника ресторана где се скупљају немачки официри. Он се повремено виђа и са две даме из високог немачког друштва. Тај „велики“ заводник био је висок 164 центиметара. Убрзо су идентификовали и његову везу са једним службеником у немачком Министарству ваздухопловства. Интересантно је да Ваухник није никоме плаћао за информације, осим галантног чашћавања и повременог раскалашног живота, и да је углавном манипулисао у односима не би ли добио податке.

Ево шта Шеленберг пише о томе у својим мемоарима У лавиринту шпијунаже: „Један од ових извештаја, који је показан Кајтелу, садржавао је тачне и аутентичне податке о немачкој производњи бомбардера и ловачких авиона, као и многе друге техничке појединости. Кајтел је показао овај извештај Хитлеру, који је одмах почео с једном од оних његових увредљивих грдњи...“.

На Хитлерово питање 3. априла 1941. године: „Шта Београд зна о плановима за напад?“, Кајтел му одговара да „зна све“ и то захваљујући извештају Владимира Ваухника. Хитлер је полудео и наредио његово хапшење без обзира на дипломатски имунитет.

Ваухник је ухапшен пошто је Југославија окупирана. Шеленберг тврди да га је ухапсио у Немачкој непосредно после немачког напада на Југославију. Тврди да му је Ваухник одмах испричао све што је знао и о свему што је радио, јер више није имао дипломатског имунитета, па му је следило стрељање. Хтео је, уједно, и да заштити своју девојку Јуту, коју је волео, и сву је кривицу свалио на себе. Међутим, докази су говорили да је највише података добијао из ресторана девојчиног оца где су официри под дејством алкохола развезивали језике. 

Шеленберг тврди да је и Ваухника и његову девојку заврбовао да раде за Немце, те су отуд и пуштени на слободу. Као немачки шпијун Ваухник је послат у Загреб да се јави управо поменутом генералу Глези фон Хорстенау. Владимиров брат Милош је тврдио да су га Немци у заробљеништву дрогирали и мучили те да није добровољно проговорио, како је то Шеленберг тврдио.

Насупрот томе, Ваухник, као и други словеначки аутори, тврди да је све време радио за Енглезе и савезнике. Како било, он после пуштања из затвора Гестапоа одлази у Загреб, јавља се заиста нареченом генералу и убрзо бива ангажован у војсци НДХ. Постаје Павелићев официр, додуше, у домобранским јединицама. Неко време проводи у Загребу а онда одлази у Словенију под неразјашњеним околностима: на који начин је ослобођен обавеза према НДХ и Немцима?! 
      У Словенији формира обавештајну мрежу која ради за савезнике (и заиста је Љубљана у том периоду главни обавештајни центар савезничких сила за средњу Европу), неки га оптужују да уједно ради и за Немце и Италијане, постаје повереник ђенерала Драже Михаиловића за Словенију, где формира четничке одреде и четничку обавештајну службу. Дража Михаиловић 9. септембра 1942. године шаље депешу мајору Жарку Тодоровићу: „Поручите Новаку и Ваухнику да делују што енергичније. Радио станица мора непрекидно радити...“. 

Уједно, преко Херте Хас и Прежихова Воренца контактира и сарађује са комунистима којима под псеудонимом Марко Стрелец израђује Приручник о герилском ратовању. Радио је још и под псеудонимима: Влајко, подпоручник Весић и генерал Рачић. Мало после тога избегличка влада у Лондону додељује му чин генерала. Био је, дакле, уједно официр Краљевске владе и НДХ?!

После рата Владимир Ваухник бежи у Аргентину (где ће и умрети у Буенос Ајресу 1955. године). 

За живота је написао књигу Невидљиви фронт у којој наступа као заклети антифашиста али и поборник политике кнеза Павла, најзад као Југословен и борац за очување исте (мада су га неки аутори оптуживали да је био словеначки националиста, на пример Милан Петковић који у књизи Обавештајци Југославије тврди: „Ваухник је касније променио своје опредељење за Југославију у уско националистичко опредељење за самосталну Словенију“). 

Ваухник је свакако био антифашиста, макар по ономе како је се понашао кроз живот и шта је писао о томе. Чини се да је био и антикомуниста. Он у књизи анализира ситуацију пред рат и позиције кнеза Павла и југословенске Владе пред потписивање Тројног пакта. Преговори су вођени тајно тако да ни он, нити Иво Андрић, нису били укључени у њих.

У новембру 1940. године он добија телеграм од министра војног Милана Недића у коме га он наводи да преко својих веза сазна став Немаца према југословенским аспирацијама за Солуном. Он, међутим, сазнаје да Немци спремају распарчавање Југославије. О Солуну су размишљали само у оквиру погодбе за потписивање Тројног пакта и то по цену отцепљења Словеније и припајања исте Немачкој.

Даље, говори о својим подвизима: распоред напада на Пољску, напад на Норвешку, планове за напад на Белгију и Француску, северна Африка, бројно стање немачке војске у припремама напада на Русију (250 дивизија), опис немачког наоружања, капацитети немачке војне индустрије и производње, напад Немачке на СССР, хиљаде студија, нацрта, препорука, предвиђања – све је он то слао за Београд, а после личне и детаљне анализе. 

Он је изводио закључке из најбаналнијих информација (што и Шеленберг признаје) и захваљујући својим знањима он прецизно одваја важно од неважног. Што се тиче напада Немачке на Југославију 6. априла 1941. године и његових дојава у вези тога, он лично тврди у својој књизи да није било никаквих спектакуларних шпијунских акција. Једноставно га је неко позвао телефоном (баш као и Миловановића педесет и кусур година касније), представио се као југословенски пријатељ и саопштио да ће Немачка 6. априла напасти Југославију и при томе претворити Београд у прах и пепео. „Нека Бог чува Југославију“ - завршио је анонимни саговорник.

Тако у својој књизи долази и до његових описа о хапшењу у Немачкој. Ухапшен је пошто су немачке трупе прегазиле Југославију у некаквом егзилу за дипломате. На саслушању су му објаснили да су у Београду пронашли његове извештаје у којима је откривао војне и државне тајне Трећег рајха, те су захтевали од њега да им каже шта зна о томе. Уједно су му и предочили те документе.

Његов опис сопственог држања у немачком затвору се наравно дијаметрално разликује од Шеленберговог. Он пориче да је открио имена својих сарадника и информатора у Немачкој. И, онда, после бројних испитивања у којима према његовим тврдњама није био мучен (осим неких ситних догађања), замолили су га да потпише записнике, изјаву да није био у Гестаповом затвору, да не потражује ништа од немачког Рајха – и, пустили су га на слободу?! Мало пре тога, добио је написану поруку у књизи коју је добио на читање: „Пођите у Словачку или Хрватску и до даљњег тамо чекајте упутства“.

Пар дана након пуштања на слободу у Рејонској полицији му саопштавају да је Штајерска постала део немачког Рајха те је и он сада поданик и држављанин истог. Нешто касније му један од шефова Гестапоа саопштио и препоручио да се јави немачком генералу Хорстенау у Загребу.

Стигао је у Загреб. Ту слуша о страшним злочинима усташа.  Он у књизи реално сагледава трагедију Срба у Хрватској. Али је ипак приступио хрватској војсци и све у нади, по њему, да на тај начин ступи у контакт са савезницима. Ипак, после неког времена напушта службу без проблема и одлази у Љубљану. Тамо оснива обавештајну службу ББЗ, која ради за Енглезе, али сарађује и са осталим савезницима. "Сматрала се за самосталну групу независних обавештајаца која је нудила информације свима који су се борили против нацизма".

У контакту је са комунистима, мада политику Треће интернационале сматра за лошу. У књизи каже: „У том часу је Трећа интернационала развила своје акције на целом хрватском подручју. У Србији је Дража Михаиловић био народни херој, који је код савезника уживао велики углед...“. 

Интересантно је да је Титова војска своју прву обавештајно-сигурносну службу формирала управо у Словенији и ако је тамо устанак почео најкасније и није узимао бог зна каквог маха.

Са Дражом Михаиловићем тесно сарађује. Урош Шуштевич, војвода Триглавски, тврдио је да су Дража и Владимир били побратими. 1944. године Михаиловић га поставља, заједно са Карлом Новаком, за повереника Југословенске војске у домовини за Словенију, а Влада из Лондона га унапређује у чин генерала. Он организује четнички покрет у Словенији, настају четнички одреди под његовом командом али посебно посвећује пажњу обавештајном раду.

Кад се рат ближио крају, њухом искусног обавештајца напушта Словенију и преко Швајцарске одлази у Аргентину, где живи до краја живота. Као шлаг на торту његовог контроверзног живота тамошња емиграција га оптужује да је совјетски шпијун и агент УДБЕ. Тако је Владимир Ваухник употпунио свој списак служби за које је радио или био оптуживан да је радио: био је аустро-угарски официр, официр Краљевине Југославије, официр НДХ и генерал Драже Михаиловића (ова задња два истовремено), уједно (стварно или лажно оптужен) радио је за обавештајне службе Краљевине Југославије, Немачке, Италије, НДХ, четничког и комунистичког покрета, Енглеза и савезника, Совјетског савеза и најзад УДБЕ. Заиста импресивно, макар и само делић свега овога био истинит.