ПИСМО РОДНОМ ГРАДУ!

                                                        Горан Пешић - уље на платну

Пише: Игор Ђурић

Пишем ти, родни граде, у времену животноме када је сваки писани траг пре тестамент него приупитивање за здравље и време, или пренос лепих жеља. Пишем ти, улицо у којој сам проходао, у доба када је мој ход све нестабилнији а пут којим ме води тај ход све извеснији.

Писмо родноме граду може писати само изгнаник. Онај који није силом отеран и може се вратити, нема рашта писати. Јер, тај, кад се ужели: он дође и остане таман онолико колико му треба да схвати да није погрешио што је одлазио.

Пишем ти, родни граде, а не питам те како си и шта радиш, какво је време тамо, како се живи, има ли шта новога? Што да те питам кад све знам?! Ниси добро и ништа не радиш. Нема жамора деце, да ти сметају кад си уморан, нема вике стараца да те нервирају кад хоћеш да слушаш метохијску равницу и њену тишину. Кажу, не чује се више ни хук воде са Извора. Веле, да више ни ветар не дува исто. Тврде, да је вода постала врућа и бљутава.

Пишем ти, родни граде, себе ради. Да ми је искрено стало до тебе другачије бих поступио ономад. Али нисам се ја питао, нисам ја одлучивао. Питао се опстанак, одлучивало је потомство. Нисам ја имао права да се јуначим када сам знао да ћу сигурно бити кукавица. А кукавица сам постао јер сам био талац. Талац императива да се преживи, заробљеник намере да се и после преживљавања настави са животом.

Пишем ти, родна улицо, да тражим опрост што сам те продао, да те молим да схватиш, да се надам да ћеш разумети и подржати моју потребу да у новој улици, у другом граду, не будем у пролазу, да ме ту не сматрају нижом врстом, већ да будем свој на своме у својој новој улици. И сама знаш да сам био поред тебе до последњег трена, да сам чекао да се скупи највеће зло на свету па да ме истера из тебе. Па да ти нисам био веран и да те нисам волео, зар бих сватове два пута кроз тебе проводио – кад сам одлазио и кад сам се враћао са младом, зар бих пустио да ми се син рађа у кући којој сам доходио тобом ходајући.

Чак и издајници имају право на свој родни град – родни крају мој. Чак и када некога осуде на смрт, због најтежих злочина, у пресуди пише ''родио се ту и ту''. Зашто онда мени, нама, данас не дају право чак ни да те својим сматрамо и да те волимо? Да те волимо: ништа више не тражимо! И да те се понекад сетимо, па седнемо и писмо ти напишемо.

Оно, истина је, да нисам остао без тебе, никада не бих сазнао колико ми значиш, још мање бих ти посвећивао оволико времена и редова, као да нема друге теме на свету, као да нема лепшег места од тебе?! Људи ми се чуде, ту у новој улици, мисле да већ по мало претерујем и да сам, Боже ми прости, скренуо. Већина њих не жели да се присећа одакле је, а ја их стално подсећам на то говорећи о теби.

Горан Пешић - уље на платну

      А, жеље су ми тако мале и остварљиве. Људске, човече, граду мој. Једна летња хладовина, на чистој постељини једног кревета федераша и мирис вруће погаче тек извађене из рерне смедеревца. Сутон у дворишту, рођак са којим се зборим преко тарабе и насмејан друг што се тромо пење уз двориште. Једно Криво је море на степеницама Павловића куће, једно блејање на огради преко пута Банкоса у ишчекивању лепога, и једно слушање плоче тек пристигле из Лондона код Саше, једна луда вожња са Гариним мотором кроз Ђураковац који је рађао лепе девојке. Један филм у биоскопу, једна плава школска блуза, онај Џога још једном да ме насмеје, онај Љуша да ми звизне из дворишта. Онда, џемпер пребачен преко рамена у рано лето, пре него се крене на игранку, мирис чисте кошуље и осећај да ћеш се заљубити те вечери. Хладна вода са чесме код парка и добацивање девојкама са шахте на центру. Можда једно пиво хлађено у кориту, једна зора кроз родну улицу после пијаног буђења у Гишином атељеу и црвено небо са Проклетија, те један жамор у пролећно јутро некога четвртка.

Зар је све ово много?! У реду, има још по нешто: осећај да се имаш где вратити, потреба да се негде дође пошто се пре тога отишло, сањиви милиционер позорник који ће стајати поред аутобуса који тек стигао из Београда, у три ујутро, куцање на прозор да ти отворе врата, друштво које ће те чекати у омиљеној кафани кад дођеш на одсуство из војске, девојка која ће се невешто удешавати кад чује да си стигао на прве студентске ферије (и која ће ће неколико пута тога дана проћи поред твоје куће, док ти будеш пролазио поред куће неке друге). Зар је много тражити да још једном доживиш радост комшилука што те опет види после твојих лутања по свету, рођаке који ће целог дана шпартати по дворишту, мајку која пере веш скидајући трагове друмова и градова у којима си беспослено олидао. Ту је и она новчаница која ће те чекати на столу, коју је оставио отац који је јутром отишао на посао, и који би те најрађе ишамарао јер ко зна где си све био и шта си све радио, а он те је само помиловао погледом и оставио ти последње паре (јер висок је датум у месецу).

Зар је много тражити да још једном повучеш мрежу са покојним другом Милојем, да бациш још један баскет са Гогијем и Светом (у пиво и суџук), да наложиш још једну Петровданску ватру у Трговишту? Јел' много, родни крају мој, да још једном, макар, будем кец у завршном колу игранке или да ми сестра буде ''мис Плаве вечери''? Не може бити много, никако, да дрмнем још једну ракију код стрица за Божић или да попијем своју прву клапушу код ујака на Светог Николу?!

А сада ми оспоравају право чак и да те сањам. Опречују ми да уопште постојим као део тебе. А сањам те сваке вечери. Сваким сном сам у теби. Доклен ћемо још овако, родни крају мој? Не може више, горњи сокаку што водиш у Крстиће или Пешића малу! Човек сам. Имам право. Имам право чак и да сам грешан. А нисам. Ниси ни ти. Није нико.

Али, није више исто. Град није човек, улица није дете. Не мери нас иста мера, не подлежемо истом времену. Оно што је за људе старост и немоћ, за један град је снага. Један град је јак колико је стар. А теби је, родни граду мој, прекинуто старење. Натерали су те да прекинеш постојање, натерали су те да се подмладиш и да постанеш обична насеобина са кућама и зидовима. Не рађаш више успомене, не ствараш више жељу. Родни град си сенки а не људи.

И сада смо исто, јер смо једно без другога, још нам оспоравају право да патимо. То што си ми поручио, шта нам ваља чинити, ја не прихватам, мада је једино решење: да све срушимо и спалимо, па да те поново на старим темељима старог изградимо. За то треба људи а ми их тренутно немамо. Знам то, родни крају мој, јер ја први нисам човек. Тек сам једно сећање, нечија успомена, тек сам траг у крштеници са једном празном колоном: оном где се исписује место смрти. Ко зна хоће ли ми га икада и уписати кад сам издао место рођења.

Остај с' Богом, родни крају мој, нек те чува Гориоч, ту су ме крстили, нек те штити Планина, преко ње сам побегао, и нек те одржава у животу ова успомена: у њу сам бежећи из тебе - стигао. И, ту, остао!

ИГОР М. ЂУРИЋ, ПРИКАЗИ КЊИГА И ГОВОРИ

                                          Пише: Игор Ђурић

    ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ: ПРИКАЗИ И ГОВОРИ

                                                                      САДРЖАЈ

1. Промоција књиге ''Источке приче'', 13. март 2015., Библиотека ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

2. 28. октобар, 2015, Сајам књига, Београд, Промоција књиге ''Дренка'' Небојше Џоговића

3. Промоција књиге ''Време суровости'' Радоша Љушића, Етнографски музеј, Београд, 15. децембра 2015.;

4. ''Време злих пастрмки'', промоција 17.03 2017. године у библиотеци ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

5. ''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. Године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;

6. МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО

(Полемика са мртвим писцем)

О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015;

7. ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984;

8. АТЛАНТИДА, Борислав Пекић;

9. МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА, Критика идеологије ЕУ;

10. „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС;

11. КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО – ДНЕВНИЦИ;

12. МИНХАУЗЕН – ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, ''МИНХАУЗЕН - његова путовања у пустоловине'', од Е.Д. Мунда;

13. КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!, Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015;

14. „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ;

15. ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!;

16. ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА, Теодора Петровић, СЕЋАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1981;

17. „ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“;

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...

Пише: Игор Ђурић

Не догађају се српском народу Милошевићи, Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне (прародитељске)грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.

Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???

Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизички, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.

Међутим, није то никаква новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ, Солжењицин је утекао из Русије, па је после побегао из Америке.... 
      Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!

Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, срушили су га тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац и нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.

Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажно дисидентство десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала Осма седница и сукобљене стране. 

У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, издавачке куће, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитетска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и по инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског луфта и разблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потуричком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!

Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре против тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 

Али за данас знам сигурно, оно што се сада слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

ИСТОК - ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Пише: Игор Ђурић

 Разоружавање Албанаца на територији Истока, у новембру месецу 1918. године, врши 21 пук који је био у саставу Југословенске дивизије.

„Качаци су и даље наставили са покретима. Пребацивали су се из Албаније, а у Метохији, између Пећи и Ђаковице, поново су почели да се окупљају у великом броју. Под комадном Садика Раме било је спремно 300, док је нових 300 тек требало да се прикупи. Пуковник Јосифовић је одлучио да не чека и наредио да акција против качака почне у ноћи 8/9 августа (1920). Чета из Истока, наоружана и топом 37 мм, успела је сама да доврши посао који Акциони одред није обавио у претходним акцијама. Качаци на Мокрој планини били су поражени и растерани. Склоништа, резерве хране и муниције била су уништена. Ухваћена су два јатака, а у селима Укчи и Сушици уништене су качачке куће“.

Дмитар Тасић, Рат после рата, стр. 276.

Извештаји команде Косовске дивизије области команди Треће армијске области.

Исток је 1930. године постао срески центар и у том тренутку броји 23.527 становника, са 2.661 домом и буџетом од 1.344.776 динара. Бански већник у Зетској бановини је Вулић Радован, председник општине. Сама варош је имала 433 дома и 3.788 становника. Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији било је 76 градских општина, а свака општина је морала имати најмање 3.000 становника, изузимајући оне где теренске прилике то нису допуштале. Варошице су махом биле седишта општина које су се развиле из некадашњих седишта срезова. На Косову и Метохији то су били Дечани, Исток, Драгаш, Србица, Сува Река, Витина, Качаник, Косовска Каменица, Јањево, Лепосавић, Подујево, Глоговац и Клина. У вароши су спадале Ђаковица, Вучитрн, Гњилане и Урошевац. Градови су били Пећ, Призрен, Приштина и Косовска Митровица. Исток је лежао на 587 квадратна километра и имао 78 насеља.

Источки срез имао је површину 48.058 ха, док је површина шуме била 29.045 (60.4%). Срез је делом био равничарски, а делом планински. Њега су испуњавали делови великог планинског масива Жљеб – Мокра гора. То су високе планине са преко 2.000 метара. Те планине се из равнице ''дижу'' доста нагло и стрмо, образујући у горњем делу висораван, на којој је било сувата и пашњака. Сав остали део среза био је део Метохије и делом раван, делом под брдима и косама. Овај други део је био лако приступачан и проходан, док је први део био проходан само на коњима. Источка река (18 км, 434 км²).

По подацима Статистичког годишњака за 1938/9 годину, у Истоку се у периоду 1934/7 године родило 4.925 законите и 98 незаконите деце. Шта се подразумевало под ''незаконитом'' децом није тешко претпоставити али овај податак по мало доводи у сумњу мит о патријархалности средине. За годину 1938/9, по подацима истог годишњака из 1940-те године, број мртворођених беба је био 430, што говори о тешким и примитивним здравственим условима. У периоду 1934/7 у Истоку је укупно умрло 2.411 људи, од тога од туберкулозе 281.

По попису становништва из 1931. године, у Истоку је живело 25.918 становника. Од тога, православних 9.600, муслимана 14.836, католика 1.481, евангелиста 1. Срба је било 11.600 а Албанаца 14.896. Разлог неслагању у бројкама лежи у чињеници да су се Бошњаци и Цигани изјашњавали као Срби или Албанци. По истом попису, писмених у Истоку је било 12.8%. По Јужном прегледу из маја 1939. године у Истоку је било 30 просјака, и сви су били малолетници. А по Зетском гласнику у Источком срезу је подигнуто је 1027 насељеничких кућа – све заједно до 1936. године. Толико се и породица доселило: укупно 4771 Срба и 115 Хрвата.

Соколска чета Исток је формирана 1930, Источки спортски клуб (1934), Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток – исте године. У јулу 1933. била је освећена нова црква Светих апостола Петра и Павла у Истоку, подигнута у спомен краљу Петру I Карађорђевићу, која је започета за изградњом 1929, захваљујући добровољним прилозима и дародавцима.

По Пољопривредној годишњој статистици из 1935. године, Исток је лежао на 36.108 хектара обрадиве земље. Од тога ораница је било 18.558 хектара, ливада 7.845, пашњака 10.978, винограда 139, воћњака 342 хектара, итд. Земљорадњом се бавило 4.648 лица, занатима и индустријом 12 лица, трговином 2 лица а у јавној служби је било 21 лице.

Избори 1931. године: У Источком срезу било је уписано бирача 6.148, гласало 5.494, за Андру Кујунџића 3.419, за Милорада Б. Филиповића 2.075.

На општинским изборима 1933 године постигнути су следећи резултати: Источки срез: Источка - Вулић Радован 536 (ЈНС), Крстић Милић 603 (ЈНС); Врелска – Перовић Милутин 777 (ЈНС), Мађаревић Тафо 129 (ЈНС); Ђураковачка – Тишукожић Аџија 531 (ЈНС), Перовић Саво 665 (ЈНС); Злокућанска – Лазаревић Јован 929 (ЈНС); Ракошка – Томић Светозар 666 (ЈНС), Турковић Јанко 360 (ЈНС).

На општинским изборима 1936. године постигнути су следећи резултати: Источки срез 5.196 бирача: Врелска општина – Перовић Милутин ЈРЗ 663, Дицовић Смајил ЈРЗ 310, Николетић Радомир УО 51; Источка – Вулић Радован ЈРЗ 709, Вујошевић Никола ЈРЗ 460, Брајковић Петко УО 49; Ђураковачка – услед немира избори прекинути; Злокућанска – Лазаревић Јован ЈРЗ 478, Мармулатовић Адем ЈРЗ 724, Селимановић Прека ЈРЗ 54; Ракошка – Момић Светозар ЈРЗ 637, Раденковић Радомир ЈРЗ 468.

1938. године Милан Стојадиновић у Истоку добија 93.25% гласова.

У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. године ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

1939. година, управа и трговина у Истоку:

Рале Вулић – председник општине Исток

Радисав Ђурић – благајник општине Исток

Живко Митровић – повереник шумадијске кредитне Банке у Истоку

Никодин Костић – рентијер Исток

Драгиша Ралевић – прегледник финансијске контроле у Истоку

Данило Мемаровић – приправник финансијске контроле у Истоку

Божидар Илић – полицијски писар из Истока

Ђукан Ђуровић – званичник начелства дела Исток

Радоица Миковић – званичник начелства дела Исток

Т. Керинг - командир жандармеријске станице Исток

Марија Ђуровић – чиновник среског суда Исток

Радосав Вујадиновић –

Љубисав Ајданић – кафеџија Исток

Слободан Ајданић – књижарски пословођа Исток

Лазар Бошковић – берберин Исток

Божидар Мартиновић – столар Исток

Мита Милосављевић – кројач Исток

Др. Чистов – срески лекар Исток

Милутин Перовић – председник општине Врела

Миливој Јанковић – судија среског суда у Истоку

Данило Поповић – учитељ из Истока

Новак Бојић – учитељ из Истока

Божо Маричић – хотелијер из Истока

Бошко Илић – управник поште у Истоку

Александар Ћирковић – пословођа ''Бате'' Исток

Палевић Милосав – просветни референт Исток

Војин Драговић – управитељ школе Исток

Власта Јоцић – судија среског суда Исток

Војин Шаковић – режисер среског суда Исток

Михајло Ајданић – кафеџија Исток

Милош Мартиновић – молер

Саво Кусовац

Гаврило Јовановић

Васо Ђуровић

Влада Мирковић – кројач Исток

Војислав Јовановић

Радомир Симоновић

Ђорђе Љушић – пословођа набављачке задруге Исток

Тефик Пуља – муслиман трговац Исток

Алит Мађаревић Исток

Ћазим Алидиновић – трговац Исток

Јануз Алидиновић – трговац Исток

Хавзија Исмајловић – трговац Исток

Ниман Садиковић – трговац Исток

Михајло Ајданић – кафеџија Исток

Нико Мартиновић – столар Исток

Димитрије Мирковић – месар Исток

Петар Павловић – пекар Исток

Подаци прикупљени захваљујући: Божица Ж. Славковић ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941''; и из годишњака, штампе и статистичких података, и текстовима и архиви Игора М. Ђурића.

ШЕТЊА У ДУБРАВУ, или: зелена трава дома мог

Пише: Игор Ђурић

Знам, давим вас сентименталним и нижеразредним текстовима. Шта ћу? Како године пролазе тежим ка простијим стварима, све више утехе тражим у успоменама. Тамо се најбоље осећам ушушкан у извесност преживљеног, чињеницу да ме ту више ништа не може изненадити и леп осећај подсећања да сам у то време био млад и здрав (што данас више нисам). Најважнији од свих разлога за ова моја патетична и сладуњава сочињенија лежи у факту (и трагедији) да говорим о нечему чега више нема и чега више никада неће бити. Најзад, добар део  јунака ових описа више није међу живима, и то ће се друштво све више попуњавати на оном свету тамо.

То је био излет. Ми смо то звали ''шетња''. Не замерите нам што углавном имамо своја имена и називе за разне појмове, која се често разликују од устаљених и још чешће су погрешно изговорена, па тако кад нам нешто недостаје ми кажемо да нам ''хвали'', а када хоћемо да благодаримо ми кажемо ''фала''. Па ми смо и ''мир'' звали ''рат''. Кад су хтели да нам кажу ''Седи и буди миран!'', говорили су нам ''Буди рат'' или ''Седи рат''. Кад неко умре, ми смо говорили ''да се одморио''. Кад се неко ''умори'' ми би говорили ''да му је душа у носу''. Марама нам је била шамија, а патке су шотке. Кукуруз је коломбоћ, а кад неко прича глупости (овако као ја) онда он ламоће. Кајмак је скоруп а крмача: гурача. 

     Бунаре нисмо знали да копамо јер смо имали толико воде да смо морали да је затрпавамо земљом. Били смо бољи гости него домаћини, а омиљена песма нам је била: ''Ми велимо да идемо – ви устајте па не дајте''. Били смо толико добри гости да би прво јели кући, па тек онда одлазили на свадбе и славе. Били смо бољи домаћини него гости, јер смо закуцавали врата од собе ексерима да нико не може да изађе напоље, уз речи: ''Сад има да пијете док се не побурите. ''Имаш ли довољно ракије, домаћине?'' – упитао би неко. ''Имам, да ве подавим у њу''.

Зато је то ''шетња'' а није ''излет''. Нека фала, ништа не хвали ни овако.

Шетња у Дубраву је била традиција источке основне школе и нешто што су ђаци највише волели од свих ван-наставних активности. Из више разлога. Прво, тога дана се није ишло у школу. Само та чињеница је довољна па да тај догађај буде омиљен међу децом. Друго, обично би се одигравао у касно пролеће или рано лето, пред крај школске године, када све буја и зелени, када већ мирише лето и распуст, и када су људи, па и деца, најрасположенији. Треће, ишли смо у природу, што је само по себи био доживљај.

Најављени излет у Дубраву је имао своје припреме и жељно се ишчекивао. Били смо нестрпљиви, нисмо могли да дочекамо тај дан. Мајке би нас брижљиво припремале, пуниле су нам кесе храном, слаткишима, соковима и водом, а иако је излет у природи у питању трудиле су се да нас што лепше обуку, као да идемо у позориште а не на неку пољану, одакле ћемо се вратити, што не рећи: испрљани и усвињени до гуше.

Рано се устајало тога јутра, проверавала се садржина кесе десети пут од синоћ, мајке су нас зачешљавале (уколико нас очеви пре тога нису нагрдили шишајући нас ''под тањир'' и правећи нам ''петобанке'' по глави), очеви (они исти) би нам тутнули неки динар (ако им се нађе – да нам се нађе), и ми би трком одлазили у школу где се налазило зборно место одакле смо требали кренути у шетњу. Ту би нас учитељи и наставници пребројали, сврстали у ред ''два по два'', а онда би те ђачке колоне кренуле асфалтом и пешице пут Дубраве. Пешачили би неких 3-4 километара, можда мање, не сећам се сада тачно. Дечја граја чула се на далеко. И вика забринутих учитељица. Срећом, саобраћаја не би било много а страха и поштовања је било више, па се никада није догодила нека већа несрећа. Неки би се уморили, други би се уз пут чарнули, трећи су већ добили задужење да нађу прут чим стигнемо. Деца са те стране чекала су нас већ на дубравској утрини.

Ширине је стварно било. Да трчиш, да се играш а да будеш увек на оку наставницима. Међутим, прво што би урадили, чим стигнемо (као путник у аутобусу Пећ – Београд, који почиње да једе печену кокошку увијену у новине још код Сарине куће) је било да се обрушимо на храну коју смо донели и да тако пребринемо ту бригу. Свако одељење би заузело неко место на ливади, поседали би сви заједно у круг, изнели храну и јели. Наравно, увек је туђе било слађе, увек је туђ тањир пунији а храна у њему лепша, па би се по некад и мењали или само чежњиво гледали. Сећам се, убедљиво су у тој храни доминирала кувана јаја.

Када би се поднамирили храном, онда би почињала игра. Наравно да је било договорено ко ће донети лопту а ко ластиш. Дечаци би импровизовали два гола и кренула би бесомучна јурњава, и ако је било договорено да нема ''шевања'' и ''дурисања'', да нема ''печатирања'', него да се ''добацујемо'', нико живи договор није поштовао. Девојчице су играле између две ватре, ластиш, попуњавале споменаре или су брале цвеће за учитељицу. Организованија одељења су доносила блокове број 2, па би цртали, неки би певали уз хармонику, други се сликали. У понедељак, већ ће се задати писмени задатак, да се ради састав на тему ''Како сам се провео у шетњи''.

Елем, како било, после неког времена сви смо били знојави, прљави, а зелени трагови траве доминирали су по нашим некада чистим панталонама, а плаве платнене патике ''Борово'' више нису биле плаве, ко што ни беле ''шангајке'' више нису биле беле. Већ смо поново били и гладни, али авај, све смо појели још у сабајле. Ко би имао паре, купио би код Ћићка, који се туда шетао са великом плетеном корпом, ушећерену јабуку, поп, семенке или лизалицу. Већина би се напила воде у јазу или на некој чесми. За то време учитељи и наставници су за свој грош седели у некој ладовини и мезетили. Наравно, пао би по неки прут по рукама, истине ради, најчешће заслужен.

Поподне, већ на ивици снаге ђаци, и на ивици нерава учитељи, спремали би се за повратак. Он је био хаотичан и није било више ни трагова оног организованог одласка. Пало би још које рвање (''јел' се предајеш?''; ''предајем се''), фрљнула би се последња ''цица'' (камен) према неком ко нам се замерио, ставио би се још који цвет у хербаријум, а онда се та разбијена војска деце полако и лено вукла пут Истока. 
     У свој тој гунгули и неорганизованом повратку, и осталом, рекох већ, да се никада није догодила већа незгода, нити је дете настрадало или нестало. А знате ли што?! Рећи ћу вам. То је било време када су старији људи, када сретну непознато дете где му није ни време ни место, прво приупитали: ''Чиси ти, мали?'', па кад добију одговор, рекли: ''Ајд' сад, право кући''. Или би отпратили дете. (То је било време када си смео на улици да непознато дете помилујеш по глави и да му даш јабуку или бомбону). Или би му залепили васпитну шљагу, уколико би га ухватили у некој опасности или лошој радњи, сутрадан би потражили његовог оца па би му рекли шта су урадили а овај би им одговорио: ''Руке ти се позлатиле''. То је било време када су наши родитељи говорили наставницима: ''Удри га ти у школу, а ја ћу код куће. Само немој да га оштетиш, иначе га не жали''. Можда од свега тога нисмо испали бољи или добри људи, али смо испали људи. Јер, данас када ученици и родитељи туку наставнике и професоре, све је очигледније да нешто не ваља. Тешко се стварају људи. Ни добри, ни лоши. Ни свећом не можеш да га нађеш. А, ако даш детету на улици бомбону: оптужиће те да си педофил.

Крај дана и шетње значио је одмор и одахнуће. Деца ће се одморити а родитељи и наставници одахнути. Јер, ''ко није водио децу на загребачки велесајам, тај не зна шта је патња''.