СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

Пише: Игор Ђурић

За два дана у Београд (почетак јуна 2017. година) долази бивша такозвана председница такозваног самосталног Косова Атифете Јахјага, да говори о такозваним силовањима Албанки за време сукоба на Косову. Да говори у Београду о Србима као зликовцима без части и образа. У овом мноштву „такозваног“ има и по нешто истине: да Јахјага заиста долази у Србију, у круг двојке, и да су неке жене на Косову стварно биле жртве силовања за време сукоба, али не онако и колико то жели да се прикаже. Ни приближно!!!

Годинама покушавам да објавим друго издање књиге „Метохија и Косово“, која је у ствари потпуно нова књига која у себи садржи компилацију много књига, текстова и података, као и моје личне успомене из тога периода – које би биле корисне просечном читаоцу у Србији који је неупућен и који нема могућности да прочита све то заједно. Држава Србија и Канцеларија за Косово нису били заинтересовани (пре свега због мог негативног става према Бриселском споразуму) чак ни да узму у разматрање такву ствар, иако сам рукопис нудио бесплатно под условом да се и књига дели бесплатно. Успут су трошили, и троше, милионе динара на плате, дневнице, ручкове, антисрпске кампање и бесмислене те јалове пројекте који морају да испуњавају само следеће услове: да се не замере Европској унији, НАТО-у и властима у Београду. Тако Јахјага доћи у Београд да говори и промовише књигу „Желим да ме чују – Књига сећања са причама жена које су преживеле силовања у последњем рату на Косову“.

А, ево шта сам о томе писао, између осталог, у књизи за коју нико од оних којима је то посао, и који су добро плаћени за то, није нашао за сходно да је обнародује, или не дај боже преведе, иако прво издање препоручују као обавезну литературу на неким иностраним универзитетима а као корисну грађу за проучавање косовског конфликта:

 „Лист La Gaushe (10. Фебруар 1993) писао је о српским екстремистима ''који су користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења''. Штампана је карикатура са српским војником уз потпис: ''Могу да вам набавим мртву бебу на крсту или ископане очи, што исто тако није лоше''. Канадски лист Weekly Word News објавио је текст о Србину, из Босне, који је сисао крв 5000 својих жртава са вампирским очњацима! Изнесена је и тврдња да српски специјалци добијају по 30 центи за свако убијено дете“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр.317);

...Међутим, лажима и антисрпској хистерији не користе само ''измишљени мртви'' него се репертоар проширио и на друге облике тортуре. Ово су само одвојени примери, таквих сличних има на хиљаде. Дајана Џонстон у свом тексту ''Колективна кривица и колективна невиност'' наводи и овакав пример: „Ребека Чембрлен и Давид Пауел у листу ''Филаделфија Инквајер'' 24. маја 1999-те пишу у репортажи са Косова под НАТО бомбама и у том тексту описују ткз. ''Српски систем силовања''“. По њима, та силовања Срби организују на трговима великих градова. Становнике на силу скупљају на те исте тргове и приморавају их да гледају групно силовање над својим сународњакињама?! А данима пре тога тај исти лист и скоро сви листови и медији у САД објављују да Албанаца више нема на Космету, да су сви протерани, да су градови пусти. Као магијом, стотине хиљада људи се премешта према потреби: некад су у избегличким камповима у Албанији и Македонији, а некад по градовима, селима и трговима Косова.

Е, мене сад интересује да ли ико нормалан из Србије може да подржи овако нешто, и да поверује у овако гнусне лажи и перверзне измишљотине?! Да ли ја сам требам да поверујем да се то дешавало тамо где сам живео а да за то нисам знао?! Да су се негде вршиле такве гнусне ствари у мојој близини а ја сам живео у стакленом звону?! Или требам сам себе да убедим да сам то радио систематски и организовано, са својима саборцима и ако нисам?! Јер, забога, тако су писали медији. Има оних који слепо верују другима а не својим очима и својим сународницима. Ја не бих међу њих. Најзад, ако се то дешавало а ми који смо били доле ћутимо о томе, па и ми смо у неку руку саучесници. И ми смо силеџије. Значи: или јесмо, или нисмо. Бирајте на коју ћете страну. Ја нисам.

Ипак просечан амерички грађанин верује оваквим глупостима. Просечан амерички грађанин и не зна где се налази Косово. И зато овакве лажи имају ефекта код њих. Просечан амерички грађанин воли морбидне ствари, знају то ови што су писали такве текстове. Он прихвата оно што му се сервира уз пиво и вечеру, оно што ће у кратком тексту прочитати у ''метро-у''. Живео сам у Америци и знам: апсолутно никада не приступају критички ономе што им медији пласирају, већ све узимају здраво за готово. И уживају у спектаклу ма колико он био прљав и морбидан. Снимке вешања Садама Хусеина, тада сам био у Америци, пуштали су у најударнијим телевизијским терминима а цене реклама у том времену умало нису достигле цене у време ''Супер Бовла''. Новине су пратиле тај тренд. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: ''KING OF SWING''. Већ сутрадан, просечни Американац тражи другу сензацију а оно од синоћ виђено је за њега ''свето писмо''. Што се види на телевизији то је ''неприкосновена истина''. И ако не зна ни где је Ирак, ни због чега је Хусеин убијен. Просечан амерички грађанин скоро да и не чита књиге, тако да су шансе да ову прочита равне нули. Ја и не пишем ово због њих. Препознаће се сами они због којих то радим.

Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали углавном припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички ''новинари''. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу ''Паштрик'', где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога).

Навешћу овде делове исказа ухапшеног припадника ОВК Љуана Мазрекуа на суђењу поводом Клечке: „Ганија је узео три девојчице, повео мало са стране и силовао. Хисни Киљај је узео једну између 12 и 15 година, чуо сам из гомиле да је неко дозива именом Јована, била је то нека старија жена, али не знам да ли јој је мајка. Хисни је рекао да је држим док је он силује, а после је наредио и мени да је силујем, што сам и учинио.... Не сећам се како је била обучена, јер док сам је силовао није имала одећу пошто је пре тога Хисни све скинуо са ње. Плакала је и вриштала док смо јој то радили и нешто узвикивала на српском али не знам шта, не разумем тај језик. Девојчице које је силовао Гани такође су вриштале, а ови са стране су гледали и плакали. Затим је Ганија наредио да се одвоји са стране све што је женско и да се силује. То смо учинили.... Онда је наредио да их масакрирамо. Одвојио је једну жену и мушко дете од осам година и наредио да их масакрирам. Прво нисам хтео, а онда ми је рекао да морам, па сам детету одсекао уво а жену нисам дирао. Видео сам да је Ганија једној жени ископао очи .... после тога је наредио да их стрељамо.... ни једно лице није било ту а да пре тога није малтретирано и масакрирано... било их је око сто и сви су били везани....''. Овде се помиње Гани Краснићи који је поред Фатмира Љимаја и Јакупа Краснићија наредио и организовао овај покољ, али и сам учествовао у њему. Мазрекуа је ДОС-ова власт пустила из затвора. Сада му српски судови шаљу позиве, на непознату адресу, да се јави у суд ради наставка суђења, пошто је пуштен да се брани са слободе?! Љимаја и Краснићија је ослободио Хашки трибунал. Све их, и сви их, ослобађају. У чешком документарном филму ''Отето Косово'' могу се видети снимци из старог рудника Клечка и сведочење браће Мазреку у којем је изречен горе наведени цитат. На крају филма аутор констатује да су Косово прво признале државе потписнице Минхенског споразума из 1938.

Колико је случајева силовања од стране српских војника до данас обелодањено? И, колико ће их бити обелодањено, али и доказано? Можда хоће, а можда и неће. До сада је познато неколико и сва дела су процесуирана колико је било могуће у ратним условима. Нико не помиње да је држава хапсила починиоце. У Хагу је једном приликом поменуто да су војне власти Србије за време рата подигле шест оптужница за силовање. To није тачно. Тачно је пак, да се и пред ''Специјалним судом за ратне злочине'' у Београду судило и пресуђивало за силовања, од којих су нека, макар према сведочењима, у најмању руку сумњива, мада не сва. (На таквом суђењу, за село Ћушку, тзв. јединици ''Шакали'' (13 припадника ове формације је осуђено пред српским судовима за убиство 43 цивила у селу Ћушка), бивши припадници те јединице, од којих су неки оптужени, а други су заштићени сведоци, оптуживали су се међусобно за убиства и силовања).''Хјуман рајтс воч'' (о овом извештају ће касније бити речи) у свом извештају тврди да су успели да лично испитају до сада (2006-е године) само неколико (и они тврде: шест) жртава наводног силовања, од деведесет и шест евидентираних и сакупљених (од разних невладиних и хуманитарних организација) у том извештају у време рата на Космету. Они наравно тврде да је било много више али ето они нису могли да нађу жртве јер се оне крију (установиће се касније да се баш не крију). Није случајно протурана ова теза, јер је и она као и прича о холокаусту требала да послужи да се замене улоге. Јер управо су Шиптари кроз целу своју историју прибегавали силовањима као начину да изврше притисак и поспеше исељавање Срба. 
Рихард Мунц, хирург на универзитету у Бохуму, који је радио на прихвату избеглица Албанаца у Македонији је изјавио дневнику ''Die Welt'': „да репортери нису хтели да прихвате чињеницу да он и његова екипа нису лечили ни једну жртву силовања у камповима где су им Албанци причали разне страхоте ''које су им починили Срби''“. Истина је да су државни органи Србије, војни и цивилни, покренули поступак за 3 случаја силовања од стране полиције, 10 случајева силовања од стране војске и 4 случаја силовања од стране цивила, у току рата, где су починиоци познати, процесуирани и ухапшени, или нису познати али је истрага извршена и поднета пријава против НН лица: за три случаја силовања. Број силованих жена је већи од броја случајева јер се у неким случајевима радило о 2 или 3 силоване жене у истом поступку. Треба напоменути да су у неколико случајева жртве биле Српкиње (3), као да су и извршиоци тог кривичног дела у неколико случајева били Албанци. (Видети докуменат МУП-а: ПРЕГЛЕД РЕГИСТРОВАНИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА И ПРЕДУЗЕТИХ МЕРА НА ПОДРУЧЈУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ У ПЕРИОДУ ОД 01.07.1998. ДО 20.06.1999. ГОДИНЕ)

Али шта ћемо са америчким читаоцима поменутог листа који су већ прихватили  подметнуто јаје а који не читају књиге. За њих је рат на Космету завршен. Лепо су се ''забавили'', али живот иде даље. Они морају већ у понедељак да се врате на посао, где ће жестоко експлоатисани рмбати, како би отплатили кредите којима су се презадужили. Они сад, додуше, слушају како амерички војници силују ирачке затворенике. Али не на трговима него у затворима. И то затворима широм света, нелегалним затворима, где нема ни суђења, ни адвоката, ни ''Хјуман Рајтс Воча''. И да, јесте једно силовање на Космету доказано, то је оно силовање од пре неколико година када је амерички војник силовао албанску девојчицу. Зна ли се његова судбина, колико је осуђен? Говори се да су успели да нагоде са породицом девојчице. Клинтон је пред трупама у Македонији 22. јуна 1999-е изјавио ''да су Срби масовно силовали мале девојчице''. Замислите каква формулација изјаве?! Из чиста мира, без икаквог доказа он држи такав говор војницима који треба да успоставе ред на Космету. Научили су га, није се сам сетио, не би он то знао: већина тих војника има ћеркице, сестрице, братанице итд. ''Мале девојчице''- каже он. Другим речима, он им поручује: Срби не заслужују да их штитите. Послушали су га.

Шта треба подвући, тешка срца и у страху да се не огрешимо о праве жртве којих је било, али несразмерно у мањем броју него је представљено. Као и код ''компензације о убијеним и несталим'' (закон који регулише права жртава, и који тренутно важи на Косову), тако је једна чињеница утицала и на број жена које су пријавиле силовање. Прво је наравно то чињено ради пропаганде али је после дошло и до практичних последица те пропаганде. На Косову се око 20.000 жена пријавило да је силовано. Знате ли ви шта значи 20.000 силованих жена? То значи да данас у Србији слободно живи и креће се на десетине хиљада силоватеља и зликоваца! Па то је недопустиво! Ко је успео и стигао у тако кратком времену да силује толике жене, кад војска и полиција нису контролисале велики део територија, кад је бомбардовање било непрестано. Најзад, ако су сви побегли: откуд забога толики број жена? Где сам ја то живео? Међутим, такозвана "Скупштина Косова" усвојила је 2014-те године измене и допуне већ постојећег ''Закона о статусу и правима погинулих бораца, инвалида, ветерана, бораца ОВК-а, цивилних жртава рата и њихових породица''. Допунама и изменама тог закона тзв. ''косовска скупштина'' је обухватила и особе силоване током рата на Косову, којих према њиховим подацима има око 20.000. Нацрт закона предвиђа пензије од 300 еура за особе силоване током рата, а жртве ратних силовања могу поднети захтев за остваривање права у року од пет година. Биће их, дакле, још.

...Још и за крај, из извештаја: „Саставни део кампање су силовања и сексуално насиље. Хјуман Ратс Воч је пронашао уверљиве доказе са деведесет и шест случаја СЕКСУАЛНОГ ЗЛОСТАВЉАЊА“. Прво шта се подразумева под дефиницијом ''сексуално злостављање''? Је ли то силовање или неки други облик вербалног злостављања? Друго: на који начин је се дошло до тих ''доказа''? Је ли истом методологијом интервјуа, или можда истрагом са именима, доказима, лекарским или обдукцијским налазима? Јер ако неко каже да је сакупио доказе, онда то значи најмање следеће: име жртве, име или идентификација јединице починиоца, евентуални сведоци (тога на Косову никад не недостаје) и доказ у виду лекарског или неког другог налаза, место злочина, време злочина, евентуално признање починиоца или сведочење инсајдера итд. Или, макар једно од овог набројаног поред нечије изјаве, макар само име жртве. Треће: можда сам ја био у некој другој војсци али у овој у којој сам био, а то је Српска војска, није било никакве кампање и никаквог наређења да силујемо, мада не могу искључити појединачне случајеве којих је сигурно било.

Ово је заиста тешко писати због правих жртава силовања које носе свој бол и трауме, и којих је сигурно било, али једноставно са лажовима мораш ићи тачку по тачку њихових лажи и полуистина, у најмању руку њихових тенденциозних тумачења. Можда има толико силованих Албанки, можда и више, сви злочинци морају у затвор, али само ако је истина, процесуирана и судски доказана истина. Код мртвих је куд и камо једноставније: морају се пронаћи тела или докази да су убијени. Код силовања је све то много компликованије и има више простора за инсинуације и малверзације. Знамо то из искустава у Босни. Корисно би било, ако то икад буде могуће, упоредити имена, ако постоје, наводних жртава силовања са именима настрадалих жена, или једноставно покушати да се та имена идентификују са стварним особама, другим речима утврдити да ли постоје. И наравно где год се докаже истинитост навода: гањати починиоце до гроба. Али, да се до 2014. године 20.000 албанских жена са Космета пријавило да је силовано – то је заиста небулозно?! Говорили смо о разлозима свега тога.

Помрачене умове на свим странама пустио је ''Милосрдни анђео'' отварајући ''Пандорину кутију'' а да није имао стварног разлога за то. Као што смо видели девојчице из Клечке нису имале шансе бити интервјуисане и нису доживеле могућност да као ових деведесет и нешто из ''Хјуман Рајтс Воча'' причају о својим патњама. Биле су спаљене. Убијене па спаљене. Силоване, убијене, па спаљене. И да је једна Албанка силована, а сигурно јесте, то је много али не видим моралне основе да се лаже о тим стварима. Србин који силује - није мој Србин. И ови који лажу о броју и ми који доказујемо супротно као да још по једном силујемо оне стварне жртве. Подједнако, и једни, и други. Исто важи и за невино убијене на свим странама. Србин који убија цивиле није ни човек а камоли Србин. Нико у овој књизи не оспорава њихову смрт. Овде се само оспорава број тих смрти, оспоравају се починиоци тих смрти и оспоравају се лажи које су довеле до бомбардовања. Доказују се и приказују се нагони антиратних профитера да, руку под руку са ратним профитерима, газе по нашој несрећи а све само за своју личну и увек личну корист. А шта ћемо са сведочењем Сафета Кабашија из Оптеруше, који је српским истражним органима, после хапшења (није, дакле, убијен него је ухапшен, па још даје изјаве истражном судији) изјавио следеће: „Издвојили смо старије жене и наредили им да се губе, а млађе жене смо са мушкарцима задржали. Команданти Киљај, Краснићи и Љимај су издвојили и узели девојке, мени су наредили да силујем две удате Српкиње. Све су то гледали Срби из Ретимља... Увече сам морао да одем у Оптерушу, где није било заробљених мушкараца. Тамо су биле само две Српкиње, које смо морали да силујемо, нас 47 припадника ОВК“.

...У деловима о тортури (''Косово - како виђено тако речено'' – ''анализа стања људских права на Косову од октобра 1998. до јуна 1999.'') могли су написати само једну реченицу, да се не муче, јер њихова порука гласи овако: Срби су Шиптаре терорисали где год су стигли и на све могуће начине, па чак и у болницама. Приче о силовању си најневероватније. Види се да су их састављали болесни умови, перверзне и болесне особе које су очито уживале у  писању таквих гнусоба или сексуално исфрустриране жене (јер то је женска рука писала, а зна се и која, скоро је добила орден од ''генерал-мајора'' Јахјаге, тзв. председнице Косова). То је кориснији документ за неки семинар психоаналитичара фројдовске провенијенције него за међународни кривични суд. Па ту има свега и свачега, нема те ситуације, нема те позе, нема тог иживљавања које нису споменули, анално, орално. У свим комбинацијама, на свим местима, на улици, на стадиону, у збегу, у кући, у полицијској станици, (на једном месту се спомиње да су полицајци одвели девојку код неке цркве да би је силовали а у међу-паузама између два силовања терали је да стоји до грла у хладној води – мислим, каква је сврха држати у хладној води поред цркве некога кога желиш силовати?!?). На другом месту полицајци силују жену којој је муж на послу. Замислите ситуацију: егзодус, паљевине, смрт, а жртвин муж се налази на послу?! Па онда силовања пред укућанима, девојчице, хареми. Ево једног навода: „У још једном сличном случају припадници паравојних јединица су издвојили 500 младих и лепих жена и послали их у Старо Читаково“. На једном месту, у време рата, нашло се 500 младих и лепих жена у тамо неком селу?!? Онда се даље наводи да су те жене служиле да одржавају куће где су смештени војници и за силовање али „су сутра пуштене кућама“.

Са толико жара и енергије је писан овај део да испада да се тамо само силовало и ништа друго се није радило. И увек, скоро увек, исказ је узет од неког ко је видео или чуо од некога. Затим се иде даље: силовања мушкараца. Српски полицајци у збеговима силују мушкарце. Па онда силовања у затворима где мушкарце силују полицајци који су заражени АИДС-ом. Ко мало познаје српски менталитет зна да су ово ординарне глупости. Шта Срби мисле о хомосексуалцима најбоље знају припадници ''геј популације'' у Србији. Веће понижење би, познавајући српски менталитет, било за силоватеља него за силованог. Томе више не би било места међу људе. Свакаквих се српских војника и полицајаца могло видети за задњих ратова. Многи од њих нису за дику и понос, али сигурно није било оних који би пред својим саборцима силовали другог мушкарца. Понављам ти наводи су сакупљани углавном по следећем систему, ево оригиналног исказа из извештаја: „Испричао је један седамдесетпетогодишњак да је срео три жене које су му испричале да је њих и још 20-30 жена силовало десеторо маскираних мушкараца“. Како виђено тако речено. На крају се, као и њихови претходници, жале да не могу до жртава зато што се оне крију и не желе да причају о томе. Па како онда сакупише толико случајева?! И још једном нигде ни једног имена, ни једног податка који би указао на неку чињеницу - само уопштени ставови.

„Међународна јавност је, међутим, искључиво је извештавала о прогону и етничком чишћењу Албанаца, са монструозним конструкцијама, од којих се ледио људски разум. Немачки новинар Ерик Ратфелдер чак је ''открио'' да је у лето 1998. само у Ораховцу убијено 567 Албанаца, а међу њима и четрдесеторо деце. (Истине ради, у лето 1998. године у Ораховцу су страдали Срби, њих неколико десетина, међу њима је било и деце, већина је убијена, мада део њих никада није пронађен. прим. И.Ђ.)... Лудилу лажи није било краја. Пред почетак бомбардовања, Вашингтон износи податак о пола милиона несталих Албанаца. Хавијар Солана је изјавио да се на Косову не могу видети мушкарци између 30 и 60 година. Штампа описује групна силовања ''у присуству родбине'' (Немачки новинар Франц Хуч је сведочио доцније у Хагу да су ''албанске жене нудиле причу о силовању и продавале за новац)“ (Славољуб Ђукић, ''Политичко гробље'' стр. 464);

...Онда су дошли ''спасиоци'': после 27.000 полетања и 21.700 тона бачених бомби. Зато се све и догодило, да би дошли и донели нам ''мир и сигурност''. Већ сам у овом тексту навео како су донели мир. Убијање, паљевине (50.000 кућа), силовања - све то над Србима који су преостали: 2500 Срба је убијено и киднаповано после доласка НАТО-а, од тога 34-оро деце. Других 300.000 је протерано. 2000 (81 дете) српских цивила, 1002 војника, 138 полицајаца - убиле су НАТО бомбе. Уништени су мостови, путеви, фабрике, болнице, школе, енергетски систем, закрчен је пловно Дунав, затрована је вода и земља, још десетине хиљада људи ће накнадно настрадати због затрованости или неадекватног лечења. То је учинак ''Милосрдног анђела'', тако се изводе  хуманитарне  интервенције. Јиржи Динсбир у својој књизи пише о међународној заједници на Косову, поготову о Кушнеру (извор: Бјелајац – Кривокапић): „Тако у сенци медијске пажње и извештаја остаје рањавање деветоро српске деце од бомбе која је бачена на игралиште из кола у пролазу (Обилић), залетање колима у децу која се играју где је четворо повређено а једно погинуло (Скуланово), убиство одраслог Србина (Вучитрн), више Албанаца који нису по вољи екстремиста и мафијаша, у свега недељу дана крајем лета 2000. Нема ни помена о покушају минирања манастира Дечани“.

ПС
Средином маја 2019. године доказана је матрица целокупног деловања антисрпске пропаганде. Тзв. посланица тзв. косовског парламента Фљора Бровина као доказ о силовању Албанки 1999. године показала је слику преузету са "мушких" сајтова из ирачког порно филма (или, из порно филма који говори о Ирачанима). Мора се признати да се поједини медији на албанском језику одрадили своје новинарске задатке и по први пут раскринкали причу у самом зачетку.

ЦЕЛУ КЊИГУ „ВЕЧИТИ РАТ – МЕТОХИЈА И КОСОВО“,

ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВАJ ЛИНК

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“

Пише: Игор Ђурић

„Корњачо, од чега је твој оклоп саткан?

Упитах и одговор добих тај:

Од страха великог он је саздан,

На свету чвршћег нема знај“.

Ратко ме учланио у библиотеку пре неколико месеци. Постао сам члан. У почетку сам био неповерљив. А онда сам се опустио. Па сам се наврз'о. Прво сам пронашао стрипове. Кренуо сам редом, траговима младости: Рип Кирби, Принц Валијант, Дилан Дог. Па сам онда опустошио одељак са дневницима, мемоарима, и сличним успоменама писаца. Наравно, говорим о ономе што до сада нисам прочитао, а морам бити нескроман: тога је заиста мало што се тиче релевантних имена. Па сам се онда острвио на руски део који нисам читао: Буњин (дневници), Хармс (дневници), Пељевин, Прилепин, и најзад, по Ратковој препоруци узео сам Василија Гросмана.

Књига „Живот и судбина“ руског писца Василија Гросмана, представљала је за мене мало откровење и освежење, вероватно и зато што сам очекивао „тежак реалсоцијализам", а добио сам веома добро штиво.

Василиј Семјонович Гросман (1905-1964), писац, хемичар по струци. Одликован је за учешће у Стаљинградској бици (битки). Радио је на књизи педесетих година, али му је рукопис запленила совјетска служба безбедности. Књига је у СФРЈ објављена 1986., а у СССР-у тек после две године. Скоро је снимљена серија, кажу добра, нисам желео да је гледам пре него прочитам књигу. Као што нисам хтео да прочитам нити један приказ, предговор или поговор, како бих вам пренео лично мој став о овој књизи. Све сам то радио јер знам да ништа више не може да нагрди једно књижевно дело, и поквари утисак, као критичар који је плаћен по броју речи и екранизација (филмизација) књиге а да то није филм „Лимени добош“ по делу Гинтера Граса.

Наравно, трагајући за биографским подацима аутора, наилазио сам на флоскуле да је ова књига „Рат и мир“ двадесетог века и како је западни критичари сматрају за једно од најзначајнијих дела прошлог века. Код мене је ово друго могло изазвати само подозрење. Нашао сам и то да се Горки на почетку позитивно изјашњавао о његовом раду. Мада, ако је веровати Буњину, то и није нека похвална ствар:

Завршавајући своје пишчеве успомене, мислим да ће Мајаковски остати у историји литературе бољшевичких година најподлији, најциничнији и најпогубнији слуга совјетског људодејства по свом уделу у његовом књижевничком слављењу и, тим самим, по свом утицају на совјетски прост народ. Ту се, наравно, не узима у обзир једино Горки, чија је пропаганда, с његовом светском славом, с његовим великим и примитивним способностима, које су биле најпогодније за укусе гомиле, с огромном снагом глумљења, с хомерском лажљивошћу и беспримерном устрајношћу у томе, пружила такву страшну злочиначку помоћ бољшевизму, заиста у планетарним размерама – пише Иван Буњин у својим Успоменама.

Сам Гросман о Мајаковском каже у књизи, кроз уста једног од ликова:

„Мајаковски је највећи државник у својим емоцијама. Достојевски је највећи хуманиста у својој државности“.

И, мада се не слаже са ставовима Достојевског, поготову националним, Гросман га кроз дијалоге и став, сматра великим писцем и великим Русом. О Чехову, пак, каже:

„Пут Чехова – то је пут руске слободе“.

Књига је одлична. Комплексно али књижевно обрађује разне теме, па и тадашње табу-е. За разлику од Солжењицина који је у то време био једностран и више документаран, то јест мање књижеван, Гросман се дотиче више тема са више позиција и страна, књижевно и филозофски веома добро, па и ако је Јевреј(ин) он покушава да се дотакне и „руског питања“ у СССР-у, што ће Солжењицин учинити много касније.

„Ахмете Усмановичу ја веома поштујем вашу љубав према свом народу. Али ми дозволите да се и ја поносим што сам Рус, дозволите да волим Толстоја не само зато што је лепо писао о Татарима; ми Руси, ко зна зашто, не смемо да се поносимо својим народом, одмах нас прогласе за крајње реакционаре“.

Актуелно и данас, зар не?! И за Русе, и за Србе!

Или:

„На почетку рата сам био код Бреста, у једном ваздухопловном пуку. Пилоти појурише на аеродром, а ја зачух како нека Пољакиња викну: „Ко је то?“, а дечак, мали Пољак, одговори јој: „То је руски војник“ – и тада сам то необично осетио: Рус, ја сам Рус... Схваташ ли, целог живота знам да нисам Турчин, и тада ми је у души забрујало: Рус сам ја, ја сам Рус. Истину говорећи, пре рата су нас другачије васпитавали... данас, управо сада је мој најлепши дан – ето, поново то гледам као онда – руска туга, руска срећа...“.

Гросман у овој књизи говори у чисткама, совјетским логорима, стаљинградској епопеји (описује оба окружења: прво, немачко окружење Стаљинграда, и, друго: совјетско окружење Паулусових армија), нацистичким логорима смрти, гасним коморама, конвојима заточеника на обе стране, о Хитлеровом и Стаљиновом режиму. Он покушава да прикаже свеобухватну слику тадашњег времена, и у СССР-у, и у нацистичкој Немачкој, и на фронту, и у позадини, он именује нацистичке сараднике у окупираним пределима - за разлику од већине тадашњих аутора који су заступали само једну страну а догађаје приказивали црно-бело.

„Антисемитизам никада није циљ, антисемитизам је увек само средство, он је мерило и вентил противречности које немају решења“ – каже Гросман у књизи.

Он говори о антисемитизму међу обичним људима, војницима, официрима; о Лубјанки; о милионима сељака који су помрли од глади у време Стаљинове владавине; о црвеном терору; о заробљеничким логорима; о атмосфери неповерења и потказивања; о историјским личностима; о раду на конструисању руске атомске бомбе; о изградњи немачких логора смрти; о испитивању и проналажењу најбољих отрова који ће се примењивати при масовним егзекуцијама у нацистичким логорима. Са обе стране фронта су логори. И транспорти који превозе заточенике. О Хитлеру вели:

„Да створи нову Немачку, да запали рат и пећи у Аушвицу, да створи Гестапо – није могао човек... Руски тенкови су га вратили тамо одакле је отишао, ...окренули су га ка људима“.

Овде ћете прочитати и видети потресне слике из Стаљинграда у окружењу, када гори Волга по којој је проливена нафта, када Немци спаљују Цигане на тргу а руски артиљерци покушавају да им скрате муке, када млада везисткиња долази у опкољену зграду, када се у рову, у сред битке сусретну немачки и руски војник, па свако оде на своју страну. Поготову је упечатљива и потресна сцена довожења логораша, припреме и сама егзекуција у гасној комори нацистичког логора смрти. Књига је састављена од мноштва малих али упечатљивих епизода. Те епизоде показују велике догађаје кроз лик малог човека, историју кроз људски лик. То је могао да уради само онај ко је био сведок тога времена и тих догађаја. Гросман је учествовао у борбама, био на првој линији, отуд толико детаља и финеса, које су недоступне у кабинетским условима. Најважније је: осетићете потребу да подвучете реченицу или да препишете који ред, а то је најбољи доказ да је књига добра.

Један немачки војник размишља:

„Ако избаците Ајнштајна, нећете моћи да заузмете његово место. Да, да Ајнштајн је, наравно, Јеврејин, али да се разумемо, он је геније. Нема те власти на свету која би могла да вам помогне да заузмете његово место. А замислите да ли вреди да трошите толико снаге да би сте уништили оне чија ће места заувек остати празна“.

Код Гросмана и немачки војник јесте само човек, као и руски. Некад добар, некад лош, некад зао. Не идеализује ни једног, ни другог. Овде се може прочитати о томе како су већ на почетку рата из Москве евакуисани научници и уметници, да би несметано наставили рад на истоку. Наравно, ово је најпре епопеја – прича о Отаџбинском рату. Зато се кроз роман провлаче све историјске личности тога времена.

А Рускиња каже следеће:

„Ова соба припада Немици, она ме је примила. То је њен, анђеоски, бели кревет. У животу нисам срела невинијег и слабијег човека... Чудно је то што сам ја, док ми ратујемо са Немцима сигурна да је у овом граду она најбољи човек“.

Постоји један совјетски мит, у којем има и истине, о томе како је Стаљин знао да телефоном позове одређене људе, научнике и уметнике, који су били у проблемима са режимом, и да на тај начин допринесе решењу истих. О томе пише Булгаков у својим дневницима. Говори се да је то урадио са писцем Еренбургом, и са режисером Доженком. Обично би после таквих позива проблеми оних који су позвани престајали као руком однесени. Такав један случај описује и Гросман у овој књизи. Стаљин на једном састанку који књига описује, каже:

„Науку стварати, није исто што и сапун правити. Нећемо штедети на Академији“.

У књизи ћете прочитати редове у којима су иронија и сатира достојне једног Булгакова. Поготову на местима где се говори о бирократији која је захватила све поре совјетског друштва. Па тако магационер неће да изда храну и муницију коју треба падобранима избацити опкољеној јединици „јер нема ко да потпише пријем“. Сатира достиже врхунац на местима где се описује живот академика и научника. Они више времена дискутују о следовањима и оброцима у мензи, него о научним радовима. Код њих не изазива љубомору велики научни рад, колико следовање јаја које је зависило од категорије картице за снабдевање. Они се међусобно не разликују по титулама већ по томе ко на колико има права јаја из магацина.

И можда је Гросману одређена доза самоцензуре помогла да буде нешто умеренији у ставовима и закључцима, што је придодало књижевном у овој књизи. То зна да буде тешко схватљиво, али није немогуће и зависи од обе стране: писца и читаоца. Ако треба тражити мане овог дела то је свакако пренатрпаност ликовима и догађајима, и не баш најбоље повезивање тог мноштва у целину. Можда проблем лежи и у чињеници да је аутор дело вероватно радио полутајно, да га није припремао за штампу и да је желео да остави што више трагова у рукопису. Отуд поређења са Толстојем нису добронамерна. И без тога, само са овом књигом, Гросман је велики писац.

*

Разговарам са Ратком док шетамо око игралишта о мом „проналаску“ Гросмана, конкретно ове књиге. И питамо се: како ће генерације које сада стасавају проналазити писце попут Гросмана, када још нису и никада неће „пронаћи“ Достојевског или Гогоља? И закључујемо да је то пре свега грешка школског система који је урушен и друштва које се труди да уништи оне чија места нико не може заузети.

Оно што би се могло подвести под закључак о томе шта се догађало тада, у том времену, у Немачкој, СССР-у, целом свету, свуда где се јављају диктатуре и тоталитарни системи, све до дана данашњег, па и овде код нас у Србији, Гросман је сабио у једну једину реченицу:

„ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“

Velika Albanija zapravo i sada postoji

Пише: Игор Ђурић

TEKST NAPISAN PRE DEVET GODINA!!!
Velika Albanija zapravo i sada postoji
Igor M. Đurić
11.01.2008

Velika Albanija zapravo i sada postoji. Treba naglasiti da nikakvih međunarodno održivih i čuvanih granica između Kosmeta i Albanije već godinama ne postoje i da je protok ljudi i robe nesmetan u oba pravca.

Pa i srpska strana granice prema Makedoniji gde naša vojska sada nema pristupa takođe je otvorena i sa Kosmeta prelaze teroristi i oružje ka Makedoniji. Ta tvorevina, Velika Albanija možda ne postoji formalno i pravno ali praktično već funkcioniše.

Najinteresantnije i ujedno najlicemernije što je u vidu optužbi stizalo sa nekih strana jeste optuživanje Srbije za težnje prema nekakvoj Garašaninovoj Velikoj Srbiji. Pri tome se izbegavalo govoriti da su pre samo nekoliko desetina godina na ovim prostorima egzistirale i velika Hrvatska (do Zemuna) i Velika Albanija (i da su obe sada obnovljene, doduše prva ne u istim granicama, i da su obe marionetske i da se samo spisak gazdi nešto proširio pa su pored Germana sada tu i Aglosaksonci, dok su Italijani ne računajući Vatikan skrajnuti na stranu), a da su Srbi kao pobednici u Prvom svetskom ratu propustili da legitimno stvore Veliku Srbiju stvarajući Jugoslaviju (zapravo prvo Kraljevinu SHS).

Problem je što je i ovako ranjena i rasparčana, za neke, Srbija i dalje velika i jaka. Šta je u pitanju? Odgovor je u sledećem.

Pored stalno pominjane teze da su Srbi izgubili sve ratove koje su vodili u zadnjih dvadeset godina treba istini pogledati u oči. U Bosni je rat dobijen i Srbi su zasluženo i po svakom pravu dobili svoju državu. Da nisu ratovali Republike Srpske danas ne bi bilo. To je još jedna srpska država. Zatim, neće doveka u Crnoj Gori vladati ovaj bolestan režim koji je zarad ličnog bogaćenja i kriminogene svesti usadio u jednom delu naroda patološku mržnju prema Srbima. Proći će ne mnogo vremena a Srbija i Crna Gora će biti opet ‘’dva oka u glavi’’, dve bratske i srpske zemlje (neka budu i dve bratske srpsko i crnogorske zemlje opet će doći na isto, suština je bitna i naša krvna povezanost a ne kako se zovemo i našta se odazivamo). To je već druga međunarodno priznata srpska (crnogorska) zemlja.

Ako tome dodamo i maticu Srbiju, današnju državu Srbiju koja se bori za Kosmet ili deo Kosmeta onda se upravo dobija kontura budućih odnosa snaga na Balkanu. Zato je istorija morala unazad. Zato nam danas otimaju Kosmet, pritiskaju nas i prete nam i otud to da Srbi u Bosni i Hercegovini koji su i pre rata bili jedan od konstitutivnih naroda nema pravo na samoopredeljenje a Albanci koji su u Srbiji bili nacionalna manjina sada imaju pravo na to.

To se vraćaju stari dugovi od naših starih neprijatelja. Jer, sa gore pomenutim činjenicama i uz poštenu vlast koja će iskoreniti korupciju i lopovluk i ekonomski pokrenuti potencijale matice Srbije, Srbi će biti najači faktor u okruženju a to ovi znaju.
Srbija, Crna Gora i Republika Srpska su trougao koji će ekonomski, politički i vojno biti dominatan faktor u regionu (i čik da vidim Evropsku Uniju da primi Bosnu i Crnu Goru u svoje redove a da to ne učini sa Srbijom). Otud ideja da se poturi pod nos Srbiji -Velika Albanija (koja nikada neće formalno postojati baš kao ni što se formalno neće ujediniti ove tri srpske zemlje) koja bi bila protivteža. Naravno, zbog toga će stradati Makedonija a Srbiji je svejedno jer za nju i onako predstoji dugogodišnja borba povratka Kosmeta pod svoje ingerencije. Zanimljivo je da se istorijski poklapaju i granice te Velike Albanije. Naime i kad su je fašisti stvorili 1941. godine ni tada Mitrovica i severni deo Kosmeta nisu bili u sastavu te kvazi države. U to vreme u Mitrovici je general Nedić držao vlast.

Zbog svega rečenog, nema mesta čuđenju što se ovih dana baš iz Beča čuju najave da će oni prvi, kao lešinari prići rasparčavanju jedne suverene zemlje. To nam oni vraćaju sada dugove sa Cera i Kolubare, sa Solunskog fronta, vraćaju nam dugove jer se upravo pod kopitama srpske konjice raspršila dvojna monarhija. Biće tu u ‘’prvim redovima’’ i Mađari i Nemci.

Sve što u Svetskim ratovima nisu uspele da učine Austrougarska monarhija i Hitlerova Nemačka na Balkanu: uspeli su njihovi potomci koji se predstavljaju nekakvim demokratskim svetom i uz to još i naprednim. Pripojili su sebi bivše teritorije SFRJ, Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, izašli su na toplo more, obnovili NDH i Veliku Albaniju, odvojili Crnogorce od Srba, obnovili ‘’Handžar’’ i ‘’Skenderbeg’’ divizije, ono što je ostalo od Makedonije posle Šiptara gurnuli su u kandže Bugara.

Jedino su ih Srbi ratom (opet Srbi i opet ratom) malko iskomplikovali sa Republikom Srpskom ali se ne treba zavaravati da neće doći do pokušaja svim silama njeno uništenje. Naravno, potomke Habsburga boli i pitanje Vojvodine ili Vojvodstva Srpskog, nikada to nisu prežalili i probaće raznim metodama, naravno najviše licemernom politikom i protežiranjem srpskih propalica da to pitanje stave na dnevni red. Englezi kao i pre sedamdeset godina, kao i pre sto godina i dalje igraju svoje kurvanjske igre. I opet se Sibirski medved proteže, verovatno dok se to poklapa sa njihovim interesima (ne treba zaboraviti srpske ustanke protiv Turaka i trgovanje Rusije nama, kao i Prvi svetski rat kada su nas prodali u korist Bugara). Tu su i Amerikanci kao glavni igrači sa svojom spoljnom politikom koja prvo šalje CIA-u, pa tomahavke, pa vojnike pa tek onda politički deluje. Otud posle njihovih angažmana uglavnom ostaje haos.

Čemberlenu su aplaudirali, zapravo, dočekali ga sa ovacijama kad se vratio iz Minhena 1938. godine jer je po mišljenju javnog mnjenja sačuvao mir u Evropi žrtvujući Čehoslovačku. Poslanik Čehoslovačke Jan Masarik pošto je informisan da će se konferencija održati bez prisustva njegove zemlje po izričitom zahtevu Hitlera i ako se o toj istoj zemlji odlučuje, rekao:

‘’Ako ste žrtvovali moj narod da bi ste spasli mir u svetu, ja ću biti prvi koji ću vam zapljeskati. Ali ako ne, džentlameni, onda neka se Bog smiluje na vaše duše’’.

Gospodo svetski moćnici!!!

ako Kosmet otimate Srbiji zbog pravde i mira u svetu, zbog navodnog narušavanja ljudskih prava (kad su jednoj zemlji otimali teritorije zato što je svojim građanima narušavala ljudska prava?!?) i još navodnije ‘’humanitarne katastrofe’’ (posle te navodne katastrofe ‘’proteranih’’ je bilo više a ‘’progonioca’’ skoro da je nestalo)- neka vam je sa srećom posao, ja ću vam prvi zapljeskati ako time rešavate sve gore nabrojane probleme. Ako pak nije tako onda NE želim da se Bog smiluje vašim dušama.

Gospodo iz Amerike i jednog dela Evrope!!!

ako uništavate Srbiju i oduzimate joj deo teritorije da bi postigli demokratiju i stabilizovali međunarodne odnose- Srbi će vam prvi aplaudirati. Međutim, ako još ima separatista koji žele svoje države na teritorijama međunarodno priznatih država pa ih zatraže i vi im to ne dozvolite- gorite u Paklu. Ako još bude ratova i humanitarnih katastrofa u svetu i posle nezavisnog Kosova- onda gorite dva puta u Paklu.

Ako je nezavisno Kosovo: pravda- aplaudiram vam. Ako nije- crknite!!!
Ako je nezavisno Kosovo: demokratija- ja vam priređujem ovacije. Ako nije- gubite se!!!
Ako je nezavisno Kosovo: multietničko- vivat. Ako nije- vodite ih kod sebe pa tamo gradite multietničnost.
Ako je nezavisno Kosovo: budućnost Evrope- ja vas žalim ali uz dužno poštovanje. Ako nije- izvinite mi se!!!

Kad se dakle rasparčavala Čehoslovačka 1938. miru i pravdi se klicalo u tom takozvanom demokratskom svetu. I danas se to isto dešava, posle sedamdeset godina, jednoj drugoj zemlji, pod istim uslovima i pod istim izgovorima.

I opet su u jednom delu Evrope rezultati isti: Velika Albanija.

11.01.2008