БАРУТ И ИНТЕРНЕТ: СЛОБОДАРСКЕ ТЕКОВИНЕ!

Пише: Игор Ђурић

„Боље бити богат и здрав,

јер ако си сиромашан,

џаба ти што си болестан“.

Алан Форд

Барут и интернет су две велике тековине човекове тежње и борбе за слободу и равноправност. Те тековине су онолике, и онолико вреде, колико сваки човек (или група) успе да се избори, колико од слободе узме сам, и јуче, и данас, и сутра, дакле: мале и мало.

Барут је борбу између људи, ма око чега се она водила, учинио равноправнијом и доступнијом (Бог је створио човека, Самјуел Колт је учинио људе једнакима). Више није одлучивала само сирова снага, обученост или бројност, већ је и умна храброст постала важна. Умна храброст је она храброст која подразумева да сте свесни својих недостатака и малих изгледа а ипак се у бој креће. Је ли вам то познато?

Барут је директан продукт еволуције човека у сваком погледу. То је један нови екстремитет израстао на телу људског сазревања. Јер, за натезање тетиве лука и подизање тешког мача требало је снаге без обзира што је то личило на некакве исте услове, док је за опаљивање барута било потребно тек нешто мало технике.

Када се употреба барута усавршила тек тада су људи постали једнаки у шансама да се изборе за слободу – најчешће личну, на микро нивоу, али су сада били у могућности и да подижу револуције. Макар све ово треба узети на теоретској равни – што није мало. Пракса увек креће из теорије. Или је супротно? Сад то заиста није важно. Додуше, у пракси је и даље важило правило да ће победити онај који има више барута, пушака и танади, али је било вредно за веровати да се то може и отети из руку непријатеља. Како је својевремено говорио Черчил Југословенима који су сјебали Тројни пакт на рачун тих истих Британаца: „Ми вам оружје не можемо послати али се ви стуштите у Албанију па га отмите од Италијана“.

У ратовима, револуцијама, борбама против окупатора, подједнако су постали важни сви људи: грмаљи од два метра и они ниски и ситни. Штавише, ови други су постали бољи војници јер су били издржљивији, бржи и неприметнији, а ови први су постали лаке мете због величине и тромости.

На појединачном нивоу, образ и част су постали одбрањивији јер више није била одлучујућа физичка снага или обученост мачем или ножем. Постало је важно само једно: ко је у кревету го ко од мајке рођен а ко држи пушку поред кревета. И чија жена вришти између. Дакле, довољно је било окренути цев и притиском прста припалити барут. Наравно, и погодити. Тако је ситни мужић постао опасан по крупног швалера.

Када је дошло време, а технологија учинила своје, да је барут већ поуздано и једноставно избацивао зрно брзином која је била довољна да онај са друге стране цеви страда, људи су већ прилично постали равноправнији, под условом да поседују те цевке. Додуше, било је нужно прибојавати се и водити рачуна да ти друга стрна на исти начин не доака. Али, и друга страна је исто размишљала. Ето равноправности!

                                                                                Самјуел Колт

Барут је несразмерно више донео зла него доброга, али је уједно био и једина могућност да се одбрани од злог. Била је претња за жртву и једина шанса истој. Барут, дакле, убија и брани. Роби и ослобађа. Један оклопљени витез у средњем веку могао је да држи цело село у покорности и да им још приде обљуби све ''дјеве''. Дочим, на америчком дивљем западу је само требало бити бржи. Под условом да је онај преко пута тебе први потегао – убиство се сматрало самоодбраном. Па ко воли нек изволи. Зато је Америка ту где данас јесте: због правила и конкурентности. И барута.

Барут је, дакле, дао шансу појединцу, додуше ограничену, али шансу. Дао је шансу и народу. Да устане и ослободи се, ма како та слобода касније варљиво изгледала. Због тога сваки окупатор и свака власт покушавају да одузму што више цевки од народа. Зато и ми данас плаћамо незаконити порез на оружје. Хоће власт да се осигура и да овима што нас окупирају остави што мање опасности. Не плеше се они више куке и мотике. Не требају њима паре од тог пореза: требају им наше цеви да би лакше могли после да шиље ону ствар на нас и да нам дирају у женскиње (како стоје ствари више ће у мушкиње). Сетите се колику је силу скупио НАТО да нам отме Косово и окупира Србију. Најмодернија технологија, хиљаде авиона, десетине хиљаде ракета. И? Прц! Нису смели да уђу док се нисмо повукли. Јер, чекао их је народ који је имао барут и зрна. Тај је народ додуше био и обучен да рукује тиме. Зато су и укинули служење војног рока. Ко веле, џаба им џебана ако не знају да натегну.

Време је да се полако доватимо и интернета, те друге важне тековине слободарског духа. Ако је барут нови екстремитет на људском телу, онда је интернет додатак можданим вијугама у људском мозгу и његов релејчић. Прво, поставља се питање зашто тако тврдим када знамо да се на интернету може наћи свега и свачега, више лошега него доброга?! Исто као и код барута, због тога што свима даје исту шансу. За разлику од барута чак више подједнаку и веома поштену.

Уколико желите нешто да саопштите свету, да обелоданите, да се пожалите, да затражите помоћ, да покажете своје дело: то више није немогућа мисија каква је била тек пре тридесетак година. Још тада, пре пар деценија појединац, самостални стрелац, скоро да није имао никаквих шанси да доспе у јавност уколико је против тога био систем, интересна група, нека служба. Зар би тада били могући Асанж и Викиликс? Па сада сваки појединац може путем интернета и са доступном технологијом, коју има сваки клинац у школи, да директно преноси догађај са било којег места и да то види цео свет.

За „систем“ се мање више све зна. Власт је један ригидан и опасан механизам који се у погрешним рукама претвара у велико зло. Власт се чува и брани по сваку цену, а најопаснији противник сваке власти и диктатуре јесте слободна и јавна реч. За „интересне групе“ важи исто правило, било да је у питању бизнис или уметност. Интересној групи увек прија мрак, неинформисаност и незнање, јер онда тако оно што она пропагира постаје једино мерило квалитета и истине. 

Ако се вратимо на тих тридесетак година уназад, исто тако је било немогуће објавити песму, причу или роман, који не би били по укусу власти или интересне групе. У реду, неки су имали више среће од талента, неки су имали више талента а мање среће, али је углавном одлучивала нека друга, виша сила. Власт и интересне групе. Те интересне групе су бивале различите и уско повезане са владаоцима: идеолошки, пријатељски, финансијски. Али су биле и остале политичке. Људе је у једну групу повезивао голи интерес, пре и после свега, а укалупљен у једну од горе поменутих категорија које су морале бити политички безопасне.

Исто је све и сада што се тиче штампе, издавача, телевизије и радија – мрак да не може бити грђи. Поготову у Србији и окружењу. Али није и кад је у питању интернет. Интернет је све: и штампа, и телевизија, и радио, и издаваштво. Интернет је најмоћнији. Ко данас чита озбиљне новине када озбиљних новина више и нема. А само током једног дана хиљаде и десетине хиљада људи виде ваш текст на интернету. Зар сам ја, лично, могао да сањам, пре само двадесет година, да ћу имати пола милиона посета на својим сајтовима и блоговима? Ето то је дакле та слободарска тековина и иста могућност за све. Да би сте исказали своју истину, своју уметност, да би сте указали на неку неправду, да би сте исказали свој политички став – све то данас можете, чак и да немате свој компјутер и интернет, или телефон, или таблет. Довољно је да одете до првог кафеа или код родбине: они сигурно имају све то. Лакше је доћи до интернета него до пушке. Зато га се власт више и плаши.

ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ: БИБЛИЈА ДРУГОСРБИЈАНШТИНЕ!

Пише: Игор Ђурић

 ФАШИСТИЧКИ О ФАШИЗМУ: ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ!

Из књиге: О ПИСЦУ И ПИСАЊУ (читај кликом овде)

Први и најпознатији од "њија" (друго-србијанаца), Константиновић, прогласио је српског паланчанина за фашисту, истог оног којега су прави фашисти у време Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога. Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже, Давича и Ристића.

Шта не ваља у његовој већ излизаној Философији паланке? Прво, време када је издата. 1969 година!? У том друштву, тих година, говорити о српском нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од књиге. А бити у служби титоизма значи подржавати све злочине тога режима. Како је Киш својевремено тражио логоре по Гулагу а пред носом су му били Голи оток, Градишка, Билећа и други казамати, тако је и Константиновић тражио фашизам међу Србима у јамама, Јасеновцу, Крагујевцу...

Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са суседима, непомерљива чврстина честитости патријархалног морала, оног од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко чување својих обичаја, народних и породичних. Говорећи овако, Михиз је говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). 
      Ако је тако, а тако је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне ствари гледа у нијансама. Паланка је давала, и данас даје, најбоље и најгоре што српско друштво има. Најгоре је оно што било која паланка било где у свету представља. Од Енглеске до Мадагаскара. Најбоље што српска паланка даје својој заједници јесте: неисквареност, родољубље, гостољубивост, солидарност, искреност, поштење, таленат, знање, памет, породични дух... Све оно што Константиновић и њему слични пљују и што им је страно.

Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. Да би се осетила духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И, заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом, узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што долази до свести...

Философија паланке је срамна и лоша књига. То што је срамна: није важно. То што је лоша не може јој се опростити. Поред тога је и неразумљива. Што добро ономад написа Слободан Антонић: Нико није желео јавно да призна да бар пола књиге није разумео... Зато су читаоци један другом само у поверењу говорили шта стварно мисле о књизи: да је бар пола књиге бесмислено, да је књига пуна опсенарске фразеологије, да њен већи део чини високопарно распредање... Поменути Антонић је написао добар приказ поменуте књиге којему се мало шта може додати.

Иза већине „принципијелних“ Срба стајао је по неки непринципијелни интерес. Такав Србин је углавном принципијелан из користи. Или због тешке фрустрације. У споју који се дефинише као другосрбијанштина најчешће су спојени интерес и фрустрација у стамену аутошовинистичку и деструктивну делатност. Типични заговорник идеологије другосрбијанштине је интелектуална фукара. Српска. Не постоји „друга Србија“, постоје само морални и интелектуални пигмеји који заговарају деструкцију српског идентитета и државе. За такав полусвет постоји само једна животни принцип: овајдити се у својој просечности. Дух просечности и снобизма, догматизам и фразеологија, дух јаловости и покондирености, погубљеност личности и идентитета – то је оно што је основ заговорника идеологије Философије паланке.

Радомир Константиновић се накупио фрустрација још као млади комуниста и писац, па се најзад и прозлио. Почео је да мрзи оно из чега је потекао и што је заиста био. А касније је направио и кућу у Хрватској. Рођен у Суботици, која није паланка, по њему, тај врли демократа своје најсветлије дане доживљава у времену Титове диктатуре: штампају му се књиге, изводе комади, награђују га, он уређује, зарађује. Пореклом је иначе из Санџака (не смем рећи Рашка област), село одакле му је деда дошао у Чачак тешко је и наћи на карти. То није била ни паланка. Отац му је, између осталог, био близак сарадник Драгише Цветковића, тако да се потомак о фашизму могао информисати из прве руке. И о хрватском геноциду такође: тај исти његов отац, професор, кумовао је стварању споразума Цветковић – Мачек и Хрватске бановине.

Философија паланке је од оних књига које скоро нико не чита а многи се позивају на њу, чак је у одређеним круговима заузела култно место библије другосрбијанштине и духа самопорицања. Она се углавном користи кроз фразе и цитате јер другачије и не може. Та књига нема суштинску основу, она нема никакву филозофију. Али, оптужити Србе за фашизам било је исплативо и у Титово време, и данас. Није се ту много гледало на логику и садржај. Међутим, једини фашизам који је књига „тражила“ пронађен је у њој самој. То је фашистичка књига која фашизам тражи у доброти једног напаћеног и геноцидом сатрвеног народа. То је књига која за фашизам оптужује народ који је највише пострадао од истога. То је књига џелат која говори о жртвама оптужујући их да су га добрано намучили док их је клао. То је књига силоватељ која силоване оптужује да су изазивали и нису су се довољно жестоко бранили. Каква је идеологија другосрбијанштине таква је и филозофија ове књиге: површна, неистинита, неморална и готованска. 

О Димитрију Туцовићу, из књиге "Косово - Вечити рат"

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И најзад исти сценарио од 1990-е па до 1999-те, где се ''грактало'' о угроженим људским правима и ''злочинима Милошевићевог режима''. Али нико да објаснио како то да је ''жртава'' на Космету све више и више а да ''злочинаца'' скоро и да нема. И, као и данас, и тада се међу Србима јављали они који су подржавали такве приче из разних разлога. Пре свега су идеолошки разлози у питању. Од Димитрија Туцовића који је, уз помоћ Косте Новаковића и Милоша Требињца, нападао ''великосрпски хегемонизам'' и ''злочине'' над Шиптарима у ''Борби'' и ''Радничким новинама'', преко комунистичких апаратчика Срба („Наш општи став био је да се Косово уступи Албанији, и то због уједињења са Албанијом“, Милован Ђилас, Момчило Ђорговић, Верник и јеретик, страна 138.), па до данашњих представника невладиних организација, скоро се ништа није променило у вокабулару напада на Србе. Једина је разлика што је Димитрије Туцовић погинуо бранећи своју земљу, док ови данашњи пљују по своме народу из удобних и амнестираних дезертерских фотеља.

Чувени Милош Минић, на седници ЦК СК Србије, која је одржана у мају 1981. године, поводом шиптарских антисрпских демонстрација на Косову нашао је за сходно да дискутује (по тој теми) на следећи начин: „Догађаји на Косову су дубоко забринули свакога у Србији, исто онако као што су забринули и све наше људе у осталим републикама. Али су ти догађаји охрабрили и српски национализам. Стога је изузетно важно за Савез комуниста Србије да се повуче јасна граница између ове забринутости најширих редова наших људи, у којој се изражава снажан и српски и југословенски социјалистички патриотизам, и српског национализма и шовинизма који у садашњем моменту напада на читаву албанску народност...“. Тако је много година касније Наташа Кандић изјавила поводом шпекулација о убиству шесторо српске деце у пећком кафићу ''Панда'', да су јој „Албанци говорили да убиство у “Панди” није починио нико од њих и као један од доказа навели то што су полиција и војска започеле потрагу за починиоцима 17. децембра, три дана након убиства“. Како год да  окренеш: по овој матрици Срби су криви, чак и за властите смрти и погроме над њима, а пошто матрица ''добро ради'' она се користи скоро у истом облику и обиму - читав један век.

Александар Ранковић је једном испричао Добрици Ћосићу (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр 20.) следећу причу: „У акцији прикупљања илегалног оружја на Косову, 1956. године, прикупљено је 26.000 пушака, стотине митраљеза и бацача, два топа, хиљаде револвера и много муниције. А на Брионском пленуму 1966, због тог прикупљања оружја, оптужен сам за терор над Албанцима на Косову и Метохији“. То је деценијска, да не кажем вековна, матрица понашања Албанаца на Косову, и њихових помагача из Србије и извана. Чак и када се прикупља нелегално наоружање, забога и топови, то се све приказује као терор над њима.

Димитрије Туцовић у свом памфлету ''Србија и Албанија'' на једном месту пише: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршавала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце“. Примећује се да се овај текст ни по чему не разликује од фразеологије и општих места о којима сам говорио у овом тексту. Шта можемо закључити из ове реченице (што већ нисмо закључили из сличних које су претходно навођене)? Па, најмање две ствари: да су Албанци благовремено напустили села и да су у тим напуштеним селима изгорела деца и жене у варварским крематоријумима!!! ''Карнегијева комисија'', међународна комисија која је оформљена 1913. године са задатком да истражи злочине у балканским ратовима, користила се истим методама и речником. Ето образаца по којима су касније радиле невладине организације, а пре њих комунисти, а између њих медији са запада и код нас. Ову књигу Димитрија Туцовића, нове комунистичке власти штампаће одмах након рата, 1946. године у Загребу, у тиражу од 25.000 примерака. За паметног доста...

...О коминтерновском анти-српству овако пише Добрица Ћосић у писму Споменки Хрибар, 1986. године: „Сви су стари и прави комунисти, од Димитрија Туцовића до Александра Ранковића, Марка Никезића и Мијалка Тодоровића – идеолошки мазохисти; између српског и југословенског, свагда и у свему ће бити за југословенско, и за ''југословенско'' погазиће и истину, и правду, и достојанство своје и свог народа, сматрајући то светом дужношћу комунисте ''велике'' и ''угњетачке'' нације; српски комунисти ће бити први који ће свако заступање националне правде, слободе, интереса свог српског народа која није на ''партијској линији'' оквалификовати као ''великосрпство'' и ''национализам''“. Све што ће потоње невладине организације и поједине политичке партије, од деведесетих па на овамо, изговорити и радити у основи је наставак анти-српске политике коју је прописала и водила Коминтерна. Давно је то почело. Овако је деспот Угљеша Мрњавчевић писао у повељи помирења са Византијом, о Душану Силном: „...прогласивши себе самодршцем Србије и Романије... неправедни мач против сасвим недужних дизао, и недостојно отимао ромејску слободу и уставност онима, који су се у њој родили, одгајали и одрасли, па и у област божјих ствари потезао неправду... присвајајући себи одлучивање не само о људским него и о божанским стварима, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и, дрско отргнувши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве припојио ономе, због чега се и десило, да је настала не мала схизма...“. (Грчке повеље 263-5)...

...Време Балканских ратова је пресудан период у коме су створене медијске матрице које ће се користити до данашњих дана кад год треба нешто рећи против Срба а у корист Шиптара. Тако и аутор преноси писање тадашње западне штампе „о страшним злочинима српске војске“ која је 1912. ослободила Косово и Метохију али наглашава да је: „српско виђење целе ствари другачије“. Касније ће о томе писати и Димитрије Туцовић духовни отац вокабулара данашњих невладиних и антисрпских организација, као и појединаца. Београдско Време је 7. августа 1923. објавило репортажу о Азему Бејти, вођи качачких банди,  „као о мирном и трезвеном младом човеку који је био интелигентан и говорио неколико страних језика“, (П. Имами, н.д, 135.). Идејни оци медијских лажи које су допринеле да се изврши бомбардовање 1999-е године створили су своју „чељад“ на причи о наводним српским злочинима на Косову и Метохији 1912-е године. Наравно, нико не спори да су извршени некакви злочини али свакако не у обиму какав је тада представљан у страним медијима. Колико је само злочина почињено над Србима са Космета до те године, да је освета била истинска и мери у којој је била заслужена вероватно Албанаца и не би остало на Косову. Да је све то пропаганда говори и чињеница да је у наредним годинама изостала масовна освета својствена Албанцима а коју су могли да спроведу већ три године касније. Убијали су они пуно и након те три године али свакако не онолико колико би то чинили да је три године раније српска војска убила 200.000 њихове сабраће како је то пропаганда, пре свега аустро-угарска, представљала....

КОЛИКО АЛБАНАЦА СУ УБИЛИ СРБИ 1999-те? - читај овде

САНУ: САМОДЕСТРУКТИВНА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ!

Пише: Игор Ђурић

 Не можете мрзети и пљувати Кустурицу зато што воли Србију, а дивити се и волети Шварценегера зато што воли Америку. Чак и ако сте Американац. Дочим, ако сте Србин: онда никако.

Што би рекли моји Источни: ћарили смо ми Срби са председником Српске академије наука и уметности – ко ђаво с' мудима. Ја, додуше, не знам како је ђаво профитирао са тестисима, али смо ми Срби са садашњим председником САНУ уместо бубрега добили беле бубреге. Он, наиме, говори о ономе што га нико ни не пита, и говори погрешно, непринципијелно, на штету државе и друштва чија би требао бити интелектуална и научна елита, и најзад, говори у своје име иако представља најважнију институцију једног друштва. Уместо да буде перјаница овога народа, он је декоративно перје којим барска плесачица прикрива голотињу. 

Када прича о Косову и Метохији, а да га нико није питао или овластио да то чини, он говори и неминовности признавања фактичког стања на терену, о томе како је тамо све завршено, да је Србија изгубила Косово и Метохију, само ето нико нема храбрости да то и призна, па је он решио да нам отвори очи. Међутим, када прича о Републици Српској, он говори све супротно: да Срби не би требало да теже ка матици, да најбоље да своје интересе остварују у оквиру државе Босне, да Република Српска никада неће бити део Србије. По том питању он дакле не признаје фактичко стање на терену, чињеницу да је народ Српске компактан и одлучан у намери да живи у својој држави. По председнику наше академије (каква је таква је: наша је – није његова, ми другу немамо) целовитост Босне је неприкосновена и неупитна, док се са целовитошћу Србије (по чијем је Уставу он засео у кожну фотељу где су седели Панчић, Цвијић или Јовановић), да простите, можете зајебавати колико вам воља, чак и тај Устав важећи не поштовати, иако по њему седите ту где јесте и лапате принадлежности.

А Србија је управо због таквих велика и моћна. Зашто? Колико је штеточина и оних који су хтели да је униште било из редова њеног народа – то је могла да преживи и још увек да постоји само ако је била велика и стара држава. Ја мислим да не постоји нити једна држава у савременом свету која је против себе имала толико самодеструкције и аутошовинизма – колико је имала и има Србија. Тај антидржавни и антисрпски елеменат се инфилтрирао у све поре друштва, у све најважније државне и културне институције.

Несхватљиво је да већина тих штеточина не разумеју да је то што раде ненормално и неприродно, да је то болесно стање ума и духа, да они који не желе добро својој заједници (породица, друштво, држава) не могу бити добри ни туђину. Не схватају да се у нормалним друштвима када су државни и национални интереси у питању не тежи коректности, већ се углавном треба водити себичним интересима. Само се тако може опстати. Ко жели да о томе научи нешто нека прочита мемоаре Винстона Черчила. Али, нека их прочита између редова: иза сваког реда о универзалним вредностима наћи ћете интересе Британије. То што чине и изговарају експоненти аутошовинизма и самодеструкције овде у Србији никада не можете чути у државама које су им узор, за које раде и које их плаћају.

Ово о чему овде говорим није више ни такозвана ''другосрбијанштина''. Мени више личи на тешке поремећаје личности. То није политика, није ни издаја. То су тешки психијатријски случајеви. То је дегенерација, да се вратимо на уску струку садашњег председника САНУ.

Код колонијалних поседа или окупираних територија, некада и сада, знао се поредак ствари. Постојали су они који служе окупатору или колонизатору, али су постојали и покрети отпора. Оно што је скоро увек било извесно: тај отпор је покретала интелектуална и научна елита. Они су увек били на страни свога народа и своје земље. Борили су се са државност и самосталност, чак и тамо где је никада није било, где се рађала по први пут. Када је у питању одбрана већ постојећег онда није било збора. Наравно, било је и изузетака и њима се ударао жиг издајника и са њима се поступало како се поступало.

Данас у Србији, међутим, више него икад, чини се, издаја и самодеструкција постају званичан став, оне су институционализоване. На свим значајним местима која требају бити бастион одбране наше државности и духовности, нашег идентитета и интегритета, налазе се људи који својим деловањем уништавају сваки траг онога што би се могло подвести под појмом ''национални и државни интереси''. И џаба они говоре како су веће  патриоте од нас ''букача'', како они желе добро овој земљи, како раде оно што је најкорисније, како само желе да овај народ суоче са тешким и болним истинама. Џаба!!! Јер, не можете донети добро својој земљи радећи против ње и на рачун њених непријатеља. Та је прича давно испричана и елаборирана. Овде се уврежило мишљење да не можете бити ''европљанин'' и неко прихватљив за запад уколико не презирете свој народ и својски се не трудите да уништите сваки траг сопствене државности, духовног, националног и историјског идентитета, и да не можете у ''заједницу народа'' уколико прво не уништите властити народ.

Чак и да је Косово са Метохијом изгубљено – није посао председника САНУ, или било којег другог академика, да о томе и на тај начин говори. То није исправно у било којем погледу: националном, државотворном или професионалном. Међутим, још више треба да забрињава (поред издаје) плиткоумност људи који заузмају тако важна места у друштву. Није дакле упитно само ''патриотско'' већ и ''интелектуално'' стање таквих. Свет се налази пред великим потресима и претумбацијама на глобалном новоу. Следи прерасподела интереса и утицаја, или велики и по човечанство фатални сукоб светских размера. А председник САНУ говори о коначности, неминовности и суочавањима са свршеним чином, и све то у балканском котлу који прети да прекипи сваки час. Он и они, дакле, немају никакву визију онога што се догађа около њих. Па како онда да им верујемо?

Неминовност, да је правде и морала, била би то да се председник САНУ, који је лекар по струци, позабави проблемима који су његову земљу довели до тога да буде на првом месту у Европи по броју оболелих од малигних болести и по смртности од истих. Ако већ хоће да се суочава са неминовностима: ето му. Ако већ хоће у Европу: нека ради оно што најбоље зна. У то неславно прво место уложен је делић и његовог знања и рада. Нека нас његова памет и наука (и њему сличних) помери са тог проклетог првог места у Европи: јебала га Европа. И нас са њиме, куд ћарисмо ко ђаво с' мудима. 

ИСТОЧКЕ ПАСТРМКЕ У КРАГУЈЕВЦУ!

''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;

Изговорено на промоцији пред захтевном публиком!

Чехов је лепо објаснио: „Ако се пиштољ појави на почетку драме, он мора опалити у последњем чину“. Ако је реч о позоришним представама или романима који у позадини имају криминалистичке (у мом случају „криминалне“) и детективске теме, онда постоји још једно опште место: злочинац се увек враћа на место злочина.

И, ето: лице које се у овом граду појавило пре тачно тридесет година, вратило се на место злочина, да призна своја недела и покуша да код вас изазове саосећање. 1986/7. године сам боравио у Крагујевцу, био сам војник тадашње ЈНА, ВП 9166/2. Служио сам стари кадар артиљерију, у касарни на чије сам име тада (а и сада) био веома поносан, јер сам у војску дошао са тек напуњених осамнаест година као свршени средњошколац, и у читалачкој фази Добрице Ћосића и његовог романа „Време смрти“. Касарна, некадашња артиљеријска школа, се звала, можда се и сада зове, мада ме не би изненадило да је име промењено: Војвода Радомир Путник. Какво је то било освежење у односу на све те около касарне које су се звале „Маршал Тито“ или „Виктор Бубањ“, и тако даље?! Војвода се овде у Крагујевцу родио и ред је био да се касарна зове по њему, али је то било време кад је постојало само једно родно место, тамо негде у Загорју.

Годину дана свога живота, признајем: не својом вољом, поделио сам са овим градом. И да вам кажем, осећао сам се као код своје куће. Избор је уосталом био мој: лакши род и ићи у северне делове тадашње државе, или артиљерија, па доћи у Шумадију. Наравно да сам изабрао Шумадију, којој смо ми у Метохији певали песме и бивали бивени због тога од стране народна миљиција. 

Осећао сам се као код куће, што због благонаклоног става Шумадинаца према војницима, што због чињенице да је већ тада много мојих Источана потражило бољи живот у Крагујевом граду, бежећи од народа чија је била она горе поменута миљиција. Довољно је било да изађем до „Златне руже“ и да се осећам као на центру, код мене у Истоку. У ствари, после извесног времена, мој највећи проблем су биле многобројне посете, поготову у дане викенда, што је изазивало љубомору код мојих класића, и неразумевање те подозрење код старешина: „Па добро, бога му Ђурићу, зар сваки убоги дан?“.

Бејаше то време социјалистичког система вредности. На издисају, додуше, али још добродржећег. Још су се препознавали трагови моћног културног и индустријског центра, са дугом „црвеном традицијом“ и тешким ратним ожиљцима који су још били живи у сећањима људи. Зато је често било разних догађања, манифестација, школских часова и црвених барјакчића. Ја сам се, наравно, активирао у такозваном културно-друштвеном подизању, јер то било лакше од подизања хаубице. Свирао сам по мало гитару, певао у хору, писао за зидне новине и билтене.

У свим тим манифестацијама присуство војске је било пожељно и обавезно. Тако сам упознао и живот ван касарне. Вазда смо нешто пробали у Дому војске, позоришту Јоаким Вујић или Гимназији. А све је то било ту на домак и дохват руке. Па онда велики скупови испред градске скупштине, у Шумарицама, по школама. Вежбали смо разне приредбе са ђацима гимназије, чежњиво гледајући онако ошишани и лоше униформисани, у лепе крагујевачке гимназијалке, које нас нису зарезивале: ич. Уосталом, због тога смо се и пријавили за те приредбе, поред избегавања физичког рада.

Мада, није се могло увек избећи. Тако сам повремено истоварао угаљ у Грошници, додуше као гуштер. После сам као ћата одлазио тамо често, био је неки ремонтни завод, а ја сам отварао и затварао налоге за моторна средства. Као ћата, поред тога што сам писао лектиру за капетанову кћи (као код Пушкина), био сам и његов курир, и једне ноћи, после дате узбуне, када је требало да одем до његовог стана и као пробудим га, јер таква је процедура била, грдно сам се погубио по насељу Аеродром. После су мене тражили до јутра.

Овде сам, у овом граду, први пут, и никад више, јео слатке наполитанке и заливао их млаким пивом, у кантини. Ваљда таква комбинација иде једино кад имаш осамнаест година и служиш ЈНА. У биоскоп, који је био низ улицу од цркве и кафане, водили су нас недељом пре подне, два по два, упарађене и неиспаване. Мало ниже, била је једна посластичарница у којој смо доказивали да смо ипак још деца и ако су нам утрапили у руке силна убојита средства и научили нас како да рукујемо њима. Дочим, у прави биоскоп ишао сам увече, у нормално време, кад сам слободан, у онај кино код општине. Нову годину сам дочекао два пута. Тридесетог: у некој месној заједници, барабар са пензионерима. 31. децембра у касарни: у кревету.

Једном ми је дошла девојка у посету. Да, имао сам и девојку. Добио сам преноћиште од чувеног заставника Тркија - Томислав Трнавац („Цев мора да се сија к'о пасја муда на месечини“ и „Ариведерчи Рома поздравља вас шјор чика Тома“ – биле су његове омиљене реченице). Узео сам собу у хотелу „Крагујевац“. Пред зору, би како је било, није за лајање, кренули смо: она пут бруцошке собе у Студењаку, а ја у касарну. Рецепционар је одбио новац који сам му пружио за собу: „Не треба ништа војник, кућа части“ – рекао ми је. Такво је то време било. Људско време. Опуштеније. Време солидарности. А, и могло се. Било је то време које није било зло. Још.

Колико сам пута обишао Шумарице, за време служења војног рока – то стварно не знам. Најзад, ту се полагала и заклетва. Затим сам обилазио, по војним пословима, сав важан, обе Сабанте и Сугубину. Тамо смо имали некакве економије и стрелишта, и наредбу (такође смо имали) да се не мешамо са локалним становништвом јер је ту присутан јак четнички елеменат.

Тамо, пут Десемировца и Церовца, било нам је зборно место кад се дадне узбуна (под условом да прво пронађу мене, који тражим капетана по оним силним солитерима на Аеродрому). Не могу вам рећи тачно како се стизало до тог места, јер ако вам то кажем онда ћете знати које је то место – а то је можда војна тајна коју вам још нисам одао и коју наши непријатељи не знају. Јер, ако јесте војна тајна, онда је једина још непозната, пошто све друго знају из разлога... Није важно, опет да не лајем. Мада, кад смо већ код лајања, тамо према Сугубини, поред товљеника за кухињу имали смо и лепе шарпланинце за стражу. Држали су да је пушка мало за тај локални четнички живаљ.

Једино сте овде, у Крагујевцу, у Шумадији, у то време могли доживети да када изађете у град као војник, на улици испред вас застане неки чича са шајкачом на глави и поздрави вас право војнички. Били смо тада сувише млади да би то схватили и разумели. Лоше смо можда били и васпитани наспрам те шајкаче, са оним „титовкама“ на главама. Али, и тада, док би нам давали муницију за стражу (у центру града нисмо држали керове), поготову ја који због поднебља где се родио и одрастао, није заноћио једну ноћ без немира и страха, питао сам се: „Шта ће нам меци у овој питомини?“. Као да су спокој, поред људи, уливали и они на силу упокојени у Шумарицама, као да су поручивали: „Не брини, ми смо пропатили довољно за све вас“.

Много сам времена провео и у гарнизонској библиотеци која се налазила у Дому војске, у једној лепој згради, одмах испод касарне, тик поред музеја и Мале пијаце, преко пута Лепенице. Ако ме сећање не вара, тамо око те пијаце била је једна кафаница која се звала „Мала вага“, не држите ме за реч, у којој је могло за мале паре лепо да се једе. У библиотеку сам ишао и књиге узимао из истог разлога као и данас: пошто нисам био леп и јак, рачунао сам да ћу боље пролазити код жена ако сам паметан и зрикав. Наравно, то је и онда, и сада, потпуна заблуда.

Када смо већ код кафане, мојег омиљеног стецишта, и тада и сада, наиме почео сам да пијем због неузвраћених љубави и спознаје да памет не помаже код жена, била је једна кафаница са лепом баштом, одмах преко пута Саборне цркве. Она ми је остала у сећању јер сам ту ухваћен како пијан исписујем војницима дозволе до „24“, а они ми за то купују пиво – што се може окарактерисати као корупција. Био сам тада већ „ћата“, имао сам цело блокче бланко оверених дозвола. Једном са се зезнуо, па сам ушао у „Зеленгору“. У затамњеној сали, у ћошку свирао је маестро на клавиру. Он је био пијаниста а ја сам био пијан. Јер да нисам, знао бих да то није место за војника. То сам схватио тек када сам добио рачун од ливрејисаног конобара.

Дакле, писао сам у овој књизи и о војсци и ето, причам вам о томе.

Али, да се вратим ја на место злочина, време је да опали тај пиштољ из првог чина. Из те библиотеке, која се налазила у Дому војске, украо сам једну књигу, а ту исту књигу су после мени украли у Студењаку. То је, наиме, било још нормално време када су се крале књиге. Сећам се наслова и аутора:

Оријана Фалачи, „Разговор с повјешћу“

То су били њени разговори са светском политичком елитом тога времена.

Присећам се, читао сам је за време неког пожарства, а онда ми је дежурни официр који је обилазио касарну рекао: „Што читаш то капиталистичко смеће. Узми нешто из револуције и среди те сошке“. Рекао сам: „Разумем, друже капетане“. Наравно, нисам био баш толика будала да се настављам са њиме. Ја, у ствари, нисам класично украо ту књигу, само је нисам вратио. Као што је ни мени после не вратише. И, не!!! Погрешно сте схватили! Нисам вечерас дошао да је вратим, таман да се овде сад нацрта лично госпођа Нада Ајкула. Људи којима књиге нешто значи и који су нешто научили из њих: не враћају их, чак и када их украду. Једина дозвољена издаја је када издате књигу. Углавном се у затвор иде што сте дали а не што се узели књигу.

И, ево ме! После тридесет година, вратио сам се на место злочина, поново у сам библиотеци, не додуше истој, али ту близу, библиотека је библиотека, нећемо јој у зубе гледати, важно је да је у Крагујевцу. Дошао сам да признам злочин. Нисам дошао да признам због неке користи, већ сам дошао да се похвалим, и зато упозоравам запослене у библиотеци да ме обавезно претресу пре него изађем одавде. Већ сам чувен по томе да кад год уђем у неку крагујевачку библиотеку ја одатле украдем по неку књигу и никада је више не вратим.

Тери Прачет, неки осредњи фантаста енглески, написао је да су библиотеке опасна места због магичних књига. Ја бих рекао: библиотеке су магична места која су опасна због људи који не долазе у њих. Или дођу касно, у невреме, не због књиге - већ због себе. Опасни су људи који не долазе у библиотеке и не краду књиге. А као што видите, чак и они који су крали по библиотекама у неку руку се безопасни и не требате се бојати од њих. Требате их се само чувати ако дођу после тридесет година на место злочина са неком задњом намером.

Елем, нисам ја само крао док сам био у Крагујевцу. Овде сам почео и да лажем. И држи ме до дана данашњег. Ко краде – тај и лаже, запамтите! Највише лаже онај ко дође после тридесет година и покушава да духовно материјализује своју крађу. Али, да се вратим на почетке свога лагања. Рецимо, слагао сам капетана како ми је отац болестан, па ми треба неколико дана да га обиђем; и оца сам слагао, ко је смео да му помиње да му слутим болест, кад сам стигао кући, како сам добио наградно одсуство због најбољих резултата постигнутих на гађању. Сада схватам, обојица су знала да их лажем. Није ми јасно: што су то тада прећутали?!

Нисам, међутим, овде у Крагујевцу скроз морално посрнуо, како на основу моје приче изгледа. Овде сам достигао и неке људске узлете. Наиме, једини сам ћата у историји касарне, који није добио значку „примеран војник“. Неко би рекао да сам ипак задржао нешто од достојанства. Ништа од тога. Почело је са оним дозволама у кафани а завршило се успављивањем. Успавао сам се на дежурству и нисам пробудио своју батерију. На писти, на месту где је требало да се построји моја батерија, па да одатле крене на јутарњу гимнастику, стајао је командант касарне, који је баш тог јутра био у обиласку. Најебали смо, да простите, и ја, и мој капетан, који је био много добар човек, јужњак, Македонац, ништа од војничког држања и дрила није имао у себи и једина му је мана била што је живео на Аеродрому, по којему се ја нисам баш најбоље сналазио. За разлику од њега, Трки је био у зградама ту низ пут, и могао си да га нађеш очас посла. Мада је он углавном налазио нас.

Елем, ја сам добио седам дана затвора и изгубио 15 дана колико је носила значка. Добио сам додуше, оне дане због којих сам заложио очево здравље лажући, и једну књигу као награду за литерарни рад на тему „Тито, револуција, мир“, у којем сам написао нешто што данас ни пас с' маслом не би прогутао. Из Крагујевца сам дакле отишао са две књиге у торби, као корупционаш, робијаш, доказни лопов и овејани лажов. Али, није то било до града: то су лично моји капацитети. Оно што, међутим, не могу да схватим: то је да и после свега, ви мене зовете овде у госте!? Сачувао је ипак овај град нешто од своје трпељивости и доброте.

У неку руку, ова књига је моја исповест, намењена мом сину, али ето, исповедам се и овом добром граду.

На жалост, после војске, слабо сам долазио овде. Што из страха да ме некаква „библиотекарска полиција“ не ухапси због оне књиге, (страховао сам да би ме везали и онда мучили тако што би на глас читали мој награђени рад на тему „Тито, револуција, мир“), што због тога што ме овуда није пут наносио. Био сам једном, почетком деведесетих, на заклетви мом млађем и на жалост већ покојном другу Влади, у исту касарну, у исту зграду, код већ по мало остарелог Тркија, који ме је препознао и критиковао због дуге косе. После заклетве, седели смо на ћебету у некој хладовини Шумарица и јели ђаконије из родног краја. Смејао се мој друг доброг срца и нежног дечијег лица и улепшавао тим осмехом шумадијски крајолик. Заставника Трнавца сам последњи пут срео, случајно, почетком прошле деценије када сам дошао у Крагујевац ујаку на сахрану. Није ме се сетио.

Од 1999. године углавном обилазим гробља по Србији, па и крагујевачка гробља, и верујте, знам их скоро сва, од Бозмана (где сам већ са гробарима на „ТИ“), до старог варошког (где ми Цигани продају крадено цвеће на попуст), па до најзабитијег сеоског гробља (где у недостатку ђака или црквењака, припаљујем тамјан у кадионици, отпевавам при опелу и носим торбу свештенику), а све долазећи на сахране људима једног дела нашег народа који је остао без својих завичајних гробаља. И то је нека друга прича, упознавања мене и Крагујевца. Обавезно, пре сахране на коју сам дошао, обиђем гробље и упознам се са прошлим временима места на којем је исто. Пребројавам старе споменике, и утврђујем која година је била најфаталнија за локално становништво. Наравно, мртву трку у Шумадији воде Први светски рат и Сремски фронт. Мада ни друга погубна времена не заостају. Када је Крагујевац у питању: зна се. Али се то не види на тим малим гробљима. То је горе у Шумарицама.

Тако сам, обилазећи крагујевачка гробља, рецимо у Станову, ономад био на сахрани и своме школском другу и исписнику Милоју. Тешка је нека киша падала а ми смо се склањали под крошње некаквог дрвећа док су гробари избацивали кантама воду из раке. Тај мој друг Милоје, био је најбољи ловац међу риболовцима, и супротно. Дуго га је нервирала једна пастрмка у Источкој реци, капиталка, али никако није хтела да се закачи. Као да му се подсмевала из вира, у којем ју је он данима прежио и посматрао. Најзад, изгубио је стрпљење, једнога дана отишао кући, пре тога рекао виру: „Сат' ћу се вратим, запамти 'де си стао“, узео ловачку пушку и смлатио је рибетину ситном сачмом. Он, тај мој друг, служио је војску негде по Хрватској, био ми је класић, па је у пропутовању свратио да ме обиђе. Не!!!, тада је још он приметио, тамо одакле је долазио, војнике нису поздрављали на улици, ни стари, ни млади. У ствари, у град су смели само у групама и на одређена места. А, кад погледаш, носили смо оне поменути „титовке“, њи'ове.

У овој књизи, о којој се нећемо вечерас понављати, добар део радње и дијалога се одвија на нашем источком гробљу, али, проширили смо је сви заједно вечерас и причом о другим гробљима.

Ето, то је то. Испричао сам вам део својих успомена и упоредио их са оним успоменама из књиге, већ описаним. Надам се да сам вас уверио и убедио како ништа у животу нећете пропустити ако не прочитате ову књигу. Али, то што нећете изгубити, још не значи да сте нешто нечитањем и добили.

Хвала!