ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ: БИБЛИЈА ДРУГОСРБИЈАНШТИНЕ!

Пише: Игор Ђурић

 ФАШИСТИЧКИ О ФАШИЗМУ: ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ!

Из књиге: О ПИСЦУ И ПИСАЊУ (читај кликом овде)

Први и најпознатији од "њија" (друго-србијанаца), Константиновић, прогласио је српског паланчанина за фашисту, истог оног којега су прави фашисти у време Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога. Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже, Давича и Ристића.

Шта не ваља у његовој већ излизаној Философији паланке? Прво, време када је издата. 1969 година!? У том друштву, тих година, говорити о српском нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од књиге. А бити у служби титоизма значи подржавати све злочине тога режима. Како је Киш својевремено тражио логоре по Гулагу а пред носом су му били Голи оток, Градишка, Билећа и други казамати, тако је и Константиновић тражио фашизам међу Србима у јамама, Јасеновцу, Крагујевцу...

Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са суседима, непомерљива чврстина честитости патријархалног морала, оног од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко чување својих обичаја, народних и породичних. Говорећи овако, Михиз је говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). 
      Ако је тако, а тако је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне ствари гледа у нијансама. Паланка је давала, и данас даје, најбоље и најгоре што српско друштво има. Најгоре је оно што било која паланка било где у свету представља. Од Енглеске до Мадагаскара. Најбоље што српска паланка даје својој заједници јесте: неисквареност, родољубље, гостољубивост, солидарност, искреност, поштење, таленат, знање, памет, породични дух... Све оно што Константиновић и њему слични пљују и што им је страно.

Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. Да би се осетила духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И, заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом, узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што долази до свести...

Философија паланке је срамна и лоша књига. То што је срамна: није важно. То што је лоша не може јој се опростити. Поред тога је и неразумљива. Што добро ономад написа Слободан Антонић: Нико није желео јавно да призна да бар пола књиге није разумео... Зато су читаоци један другом само у поверењу говорили шта стварно мисле о књизи: да је бар пола књиге бесмислено, да је књига пуна опсенарске фразеологије, да њен већи део чини високопарно распредање... Поменути Антонић је написао добар приказ поменуте књиге којему се мало шта може додати.

Иза већине „принципијелних“ Срба стајао је по неки непринципијелни интерес. Такав Србин је углавном принципијелан из користи. Или због тешке фрустрације. У споју који се дефинише као другосрбијанштина најчешће су спојени интерес и фрустрација у стамену аутошовинистичку и деструктивну делатност. Типични заговорник идеологије другосрбијанштине је интелектуална фукара. Српска. Не постоји „друга Србија“, постоје само морални и интелектуални пигмеји који заговарају деструкцију српског идентитета и државе. За такав полусвет постоји само једна животни принцип: овајдити се у својој просечности. Дух просечности и снобизма, догматизам и фразеологија, дух јаловости и покондирености, погубљеност личности и идентитета – то је оно што је основ заговорника идеологије Философије паланке.

Радомир Константиновић се накупио фрустрација још као млади комуниста и писац, па се најзад и прозлио. Почео је да мрзи оно из чега је потекао и што је заиста био. А касније је направио и кућу у Хрватској. Рођен у Суботици, која није паланка, по њему, тај врли демократа своје најсветлије дане доживљава у времену Титове диктатуре: штампају му се књиге, изводе комади, награђују га, он уређује, зарађује. Пореклом је иначе из Санџака (не смем рећи Рашка област), село одакле му је деда дошао у Чачак тешко је и наћи на карти. То није била ни паланка. Отац му је, између осталог, био близак сарадник Драгише Цветковића, тако да се потомак о фашизму могао информисати из прве руке. И о хрватском геноциду такође: тај исти његов отац, професор, кумовао је стварању споразума Цветковић – Мачек и Хрватске бановине.

Философија паланке је од оних књига које скоро нико не чита а многи се позивају на њу, чак је у одређеним круговима заузела култно место библије другосрбијанштине и духа самопорицања. Она се углавном користи кроз фразе и цитате јер другачије и не може. Та књига нема суштинску основу, она нема никакву филозофију. Али, оптужити Србе за фашизам било је исплативо и у Титово време, и данас. Није се ту много гледало на логику и садржај. Међутим, једини фашизам који је књига „тражила“ пронађен је у њој самој. То је фашистичка књига која фашизам тражи у доброти једног напаћеног и геноцидом сатрвеног народа. То је књига која за фашизам оптужује народ који је највише пострадао од истога. То је књига џелат која говори о жртвама оптужујући их да су га добрано намучили док их је клао. То је књига силоватељ која силоване оптужује да су изазивали и нису су се довољно жестоко бранили. Каква је идеологија другосрбијанштине таква је и филозофија ове књиге: површна, неистинита, неморална и готованска.