БАРУТ И ИНТЕРНЕТ: СЛОБОДАРСКЕ ТЕКОВИНЕ!

Пише: Игор Ђурић

„Боље бити богат и здрав,

јер ако си сиромашан,

џаба ти што си болестан“.

Алан Форд

Барут и интернет су две велике тековине човекове тежње и борбе за слободу и равноправност. Те тековине су онолике, и онолико вреде, колико сваки човек (или група) успе да се избори, колико од слободе узме сам, и јуче, и данас, и сутра, дакле: мале и мало.

Барут је борбу између људи, ма око чега се она водила, учинио равноправнијом и доступнијом (Бог је створио човека, Самјуел Колт је учинио људе једнакима). Више није одлучивала само сирова снага, обученост или бројност, већ је и умна храброст постала важна. Умна храброст је она храброст која подразумева да сте свесни својих недостатака и малих изгледа а ипак се у бој креће. Је ли вам то познато?

Барут је директан продукт еволуције човека у сваком погледу. То је један нови екстремитет израстао на телу људског сазревања. Јер, за натезање тетиве лука и подизање тешког мача требало је снаге без обзира што је то личило на некакве исте услове, док је за опаљивање барута било потребно тек нешто мало технике.

Када се употреба барута усавршила тек тада су људи постали једнаки у шансама да се изборе за слободу – најчешће личну, на микро нивоу, али су сада били у могућности и да подижу револуције. Макар све ово треба узети на теоретској равни – што није мало. Пракса увек креће из теорије. Или је супротно? Сад то заиста није важно. Додуше, у пракси је и даље важило правило да ће победити онај који има више барута, пушака и танади, али је било вредно за веровати да се то може и отети из руку непријатеља. Како је својевремено говорио Черчил Југословенима који су сјебали Тројни пакт на рачун тих истих Британаца: „Ми вам оружје не можемо послати али се ви стуштите у Албанију па га отмите од Италијана“.

У ратовима, револуцијама, борбама против окупатора, подједнако су постали важни сви људи: грмаљи од два метра и они ниски и ситни. Штавише, ови други су постали бољи војници јер су били издржљивији, бржи и неприметнији, а ови први су постали лаке мете због величине и тромости.

На појединачном нивоу, образ и част су постали одбрањивији јер више није била одлучујућа физичка снага или обученост мачем или ножем. Постало је важно само једно: ко је у кревету го ко од мајке рођен а ко држи пушку поред кревета. И чија жена вришти између. Дакле, довољно је било окренути цев и притиском прста припалити барут. Наравно, и погодити. Тако је ситни мужић постао опасан по крупног швалера.

Када је дошло време, а технологија учинила своје, да је барут већ поуздано и једноставно избацивао зрно брзином која је била довољна да онај са друге стране цеви страда, људи су већ прилично постали равноправнији, под условом да поседују те цевке. Додуше, било је нужно прибојавати се и водити рачуна да ти друга стрна на исти начин не доака. Али, и друга страна је исто размишљала. Ето равноправности!

                                                                                Самјуел Колт

Барут је несразмерно више донео зла него доброга, али је уједно био и једина могућност да се одбрани од злог. Била је претња за жртву и једина шанса истој. Барут, дакле, убија и брани. Роби и ослобађа. Један оклопљени витез у средњем веку могао је да држи цело село у покорности и да им још приде обљуби све ''дјеве''. Дочим, на америчком дивљем западу је само требало бити бржи. Под условом да је онај преко пута тебе први потегао – убиство се сматрало самоодбраном. Па ко воли нек изволи. Зато је Америка ту где данас јесте: због правила и конкурентности. И барута.

Барут је, дакле, дао шансу појединцу, додуше ограничену, али шансу. Дао је шансу и народу. Да устане и ослободи се, ма како та слобода касније варљиво изгледала. Због тога сваки окупатор и свака власт покушавају да одузму што више цевки од народа. Зато и ми данас плаћамо незаконити порез на оружје. Хоће власт да се осигура и да овима што нас окупирају остави што мање опасности. Не плеше се они више куке и мотике. Не требају њима паре од тог пореза: требају им наше цеви да би лакше могли после да шиље ону ствар на нас и да нам дирају у женскиње (како стоје ствари више ће у мушкиње). Сетите се колику је силу скупио НАТО да нам отме Косово и окупира Србију. Најмодернија технологија, хиљаде авиона, десетине хиљаде ракета. И? Прц! Нису смели да уђу док се нисмо повукли. Јер, чекао их је народ који је имао барут и зрна. Тај је народ додуше био и обучен да рукује тиме. Зато су и укинули служење војног рока. Ко веле, џаба им џебана ако не знају да натегну.

Време је да се полако доватимо и интернета, те друге важне тековине слободарског духа. Ако је барут нови екстремитет на људском телу, онда је интернет додатак можданим вијугама у људском мозгу и његов релејчић. Прво, поставља се питање зашто тако тврдим када знамо да се на интернету може наћи свега и свачега, више лошега него доброга?! Исто као и код барута, због тога што свима даје исту шансу. За разлику од барута чак више подједнаку и веома поштену.

Уколико желите нешто да саопштите свету, да обелоданите, да се пожалите, да затражите помоћ, да покажете своје дело: то више није немогућа мисија каква је била тек пре тридесетак година. Још тада, пре пар деценија појединац, самостални стрелац, скоро да није имао никаквих шанси да доспе у јавност уколико је против тога био систем, интересна група, нека служба. Зар би тада били могући Асанж и Викиликс? Па сада сваки појединац може путем интернета и са доступном технологијом, коју има сваки клинац у школи, да директно преноси догађај са било којег места и да то види цео свет.

За „систем“ се мање више све зна. Власт је један ригидан и опасан механизам који се у погрешним рукама претвара у велико зло. Власт се чува и брани по сваку цену, а најопаснији противник сваке власти и диктатуре јесте слободна и јавна реч. За „интересне групе“ важи исто правило, било да је у питању бизнис или уметност. Интересној групи увек прија мрак, неинформисаност и незнање, јер онда тако оно што она пропагира постаје једино мерило квалитета и истине. 

Ако се вратимо на тих тридесетак година уназад, исто тако је било немогуће објавити песму, причу или роман, који не би били по укусу власти или интересне групе. У реду, неки су имали више среће од талента, неки су имали више талента а мање среће, али је углавном одлучивала нека друга, виша сила. Власт и интересне групе. Те интересне групе су бивале различите и уско повезане са владаоцима: идеолошки, пријатељски, финансијски. Али су биле и остале политичке. Људе је у једну групу повезивао голи интерес, пре и после свега, а укалупљен у једну од горе поменутих категорија које су морале бити политички безопасне.

Исто је све и сада што се тиче штампе, издавача, телевизије и радија – мрак да не може бити грђи. Поготову у Србији и окружењу. Али није и кад је у питању интернет. Интернет је све: и штампа, и телевизија, и радио, и издаваштво. Интернет је најмоћнији. Ко данас чита озбиљне новине када озбиљних новина више и нема. А само током једног дана хиљаде и десетине хиљада људи виде ваш текст на интернету. Зар сам ја, лично, могао да сањам, пре само двадесет година, да ћу имати пола милиона посета на својим сајтовима и блоговима? Ето то је дакле та слободарска тековина и иста могућност за све. Да би сте исказали своју истину, своју уметност, да би сте указали на неку неправду, да би сте исказали свој политички став – све то данас можете, чак и да немате свој компјутер и интернет, или телефон, или таблет. Довољно је да одете до првог кафеа или код родбине: они сигурно имају све то. Лакше је доћи до интернета него до пушке. Зато га се власт више и плаши.