БУДУЋНОСТ КЊИГЕ...

Пише: Игор Ђурић

Књига ће све мање бити на папиру а све више у електронској форми (ма шта то значило). Наравно, књиге ће се штампати још док буде у животу некога од старе генерације која је своје образовање стицала класичним методама, учењем из књига. Шта ће бити после тога? – видећемо! Али, неку светлу будућност штампаних ствари ја тренутно не видим. Наравно, књиге ће се још дуго после престанка њиховог штампања куповати и продавати, постаће нека врста помодарства, као што се данас све више купују и продају поливинилске грамофонске плоче или стилски намештај. Биће ту посла за антикваре. Али читаоца нигде неће бити, сумњам чак уопште, а, не само оних који су верни књизи на хартији и међу корицама. 
Оно што ме највише забрињава, кад је будућност књиге у питању, јесте могућност забране читања многих од њих, и то оних које живе вековима и десетлећима, а све то због као плима надолазеће такозване „политичке коректности“. Забраниће се свака књига која се неће уклапати у нове обичаје и законе поштовања права животиња (које иначе једемо сваки дан) и сексуалних мањина (које нас јебу у здрав мозак сваки дан), затим оних књига које ма шта ружно говоре о зликовцима из центара моћи. Отићи ће у заборав књиге о ловцима на медведе и китове, или оне које говоре о Тарзану који као једини белац влада свим црнцима у џунгли, или оне које у својим редовима уместо прихватљивог „геј“ кажу за некога да је педер, или, оне које ће имати у себи садржаје националне историје малих и поробљених народа. Да!!! – таква нас будућност чека ако наставимо са овим глупим унифицирањем народа, држава, вера, раса и полова.

Доминацијом интернета губиће се полако и смисао архива, те библиотека. Све ће ускоро бити доступно код куће. Кад кажем „све“, наравно мислим на оно што ће центри моћи сматрати да може да се презентује стоци-народу. Колико је тај интернет добар, још много више је лош, макар када су уметност и књижевност у питању а посебно журналистика, наиме, шта пронаћи, разрадити и написати а што се већ не може наћи на интернету. На све стране људи уједају псе, вест фактички више и не постоји. Са друге стране, како рекосмо, сада је свакоме омогућено да написано презентује, теоретски сада сви имамо исте шансе али је све теже из тог обиља набасати на нешто добро, квантитет гуши могућност да се пронађе квалитет, којега сигурно има у том изобиљу.

Каква је перспектива књижевности са генерацијама које долазе?! Техничка револуција их је самлела (те генерације, јашта). Новитети науке се више не чекају годинама, чак ни месецима... дани су у питању. Формати на којима се презентује уметност мењају се из дана у дан. А велике књиге су већ написане и тешко ће се писати такве нове. Како данас натерати сајбер-омладинца да чита Рат и мир? На крају, зашто их уопште терати ако неће и не осећају задовољство да то чине? Како онда стварати књижевност која није проста али која је (ипак) и доступна ширем слоју читаоца?!

Не вреди писати само за себе, као што не вреди ни писати за свакога. Књижевност је уметност која не сме бити неразумљива и неприступачна али која не прелази границе испод којих уметност и мудрост не дају. А, опет, не сме се због пуке „народности“ ни банализовати, не треба се трудити да вас широке масе разумеју, јер онда нисте на правом путу без обзира што старомодни Херцен вели да песник и уметник је у својим најбољим делима увек народан. Ма шта да ради, или ма какву мисао или циљ да има у свом стварању, хтео или не хтео, он изражава неке стихије народног карактера и то их изражава дубље и јасније него сама историја народа. Изражава: да! Али, израз: не! 
      Ками је писао да о томе треба размислити: то објашњава најгоре романе. Скоро сви људи верују да су способни да мисле, а у извесној мери, добро или лоше, заиста и мисле. Врло мали број, напротив, може да замисли да буде песник или ковач реченица. Али од тренутка када је мисао превагнула над стилом, гомила је освојила роман. То и није тако велико зло као што се мисли. Најбољи су доведени до тога да постављају веће захтеве сами себима. За оне који су подлегли томе, можемо да кажемо и да нису заслужили да преживе.

Мора ли се то трагати за новом формом, на новом формату? Папир је, како рекосмо, све приступачнији и нетраженији. Интернет је још приступачнији али је неселективан и колективно лош. Данас може ко год хоће да објављује своје радове на интернету. Капацитети Александријске библиотеке сада су доступни на једном хард-диску. И шта се дешава у тој најзад достигнутој могућности свеопште приступачности и бекства од изолације? Налазе се све исти, стварају кружоке и форуме, фејсбук пријатељства, објављују своје радове и при томе нико никога не чита (ни буквално, ни критички) осим самога себе, и осим што дају једни другима такозване „лајкове“, који ништа не коштају. (Међутим, и генерално, дошло је време када се књижевна дела више не броје и мере тиражима већ лајковима на фејсбуку). На интернету се објављује да бисте могли да читате самога себе а притом имате илузију да је то доступно широј јавности (дакле: дело) и да је ваш рад „објављен“ (није у фиоци, не пишете више за себе, потребно је само да имате интернет и стари рачунар и већ сте писац који објављује).

Опет, боље да пишу, него да чине нешто конкретно. Мања је штета а опет није никакво зло желети да се буде уметником. Пратим, највише на интернету, куд смо и кудер са писцима и делима. Наравно: никуд, мада се за књижевност (уметност: уопште) не може рећи „да се налази где и цело друштво“, јер баш у највећим кризама књижевност мора да цвета „у милион цветова“. Нема писца, песника – има само чланова разних дружина, интересних група, партија. Свако се привукао неком клану и у том затвореном кругу позиционира себе. Онда, као мечке са мечкарима, путују около и читају једни другима своје песме, нико никога не слуша, но чека свој ред да прочита своје и чује себе. Други, пак, и не читају своја дела но се баве политиком, највећма улизујући се моћнима (а знамо ко су они), пљујући по својој земљи и своме народу. Не знају несрећници да не можеш бити велики писац уколико не волиш свој народ такав какав јесте и да је управо твоја мисија да га значајним и великим делом учиниш бољим и већим (мисли се на народ).

Постоји и друго гледиште, веома вероватно и поприлично тачно. Интернет и кратка електронска форма неће убити штампани роман, напротив, он ће се вратити тамо где му је и место, међу одабране, међу елиту. Духовно супериорни људи ће читати, они ће се окретати древним мудростима и бити у великој предности у односу на интернет и електронске готоване. Јер, мудрост и знање ће доћи до изражаја када струје нестане и компјутери цркну: онда, када се буде водио четврти светски рат тољагама. До тада, функционални идиоти ће своје духовне потребе намиривати интернетом а духовна аристократија штампаним папиром, и, интернетом.

Ако треба тражити нову форму, (а по Виктору Шкловском нови облици уметности стварају се канонизовањем периферних облика), онда је свакако кратка форма. Кратка форма било чега. Не више од двадесет реченица прозе, две строфе песме, једне реченице вица. Све преко тога осуђено је на самоћу. Најбољи пријатељи, најужа родбина, чак ни издавачи (уколико сте сами затворили финансијску конструкцију): нико неће прочитати ваших 300 страна. Осим, уколико у томе не траже пикантерије. Седамдесетих година, у писму упућеном Пекићу, Михиз још тада пише: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом. 
      Затим, то не сме бити дубокоумно и досадно јер онда нико неће читати, мада ово није захтев скоријег времена, ретко су се кад из воље читале досадне књиге, ма колико мудрости имале у себи, баш као што је и својевремено Реноар дефинисао каква треба да буде слика, то исто важи и за данашњу књижевност: По моме мишљењу слика треба да буде нешто пријатно, весело и лепо, да, лепо. Има довољно досадних ствари у животу да би смо их још и ми стварали.

Али, кратка форма мора бити бритка, виспрена, духовита, интелигентна, одмерена. Како такву форму понудити недуховитима и неинтелигентнима?! Шта понудити у плиткој чаши - празноме и плиткоме?! У дубокоме га можеш макар „удавити“. У плићаку: само гацати по блату заједно са њиме.

Писац главно и најбоље мора написати на маргинама свога дела. Није то чак ни писање „између редова“. Поготову оно што се не сме казати, да ли због система или због лажног морала (што му дође на исто) или оно што би се казивањем упростило и обесмислило. Маргина је суштина, порука, вечност. Оно у „редовним“ редовима је само месо око костура. Тело око душе. Маргина је порука. Маргина је најчешће ненаписана али доминантна и свеприсутна у делу. Зато и постоје маргине, као у време кад смо радили писмене задатке, да има простора да се лоше исправи. У нашем случају није тако, маргина мора остати празна а од пишчевог генија зависи шта ће неко наћи у тој празнини. Маргина служи да читатељ у својој глави дода оно што писац није написао. Некад, врло често, књижевно је оно ненаписано. Ненаписано зна да буде најбољи део неког дела. Не мора чак бити ни наговештено. Овде се не ради о избрисаном већ о ономе што није написано али што се у делу види. И у целини: најбоља дела књижевности су ненаписани редови у великим делима. Неки то зову поруком или идејом, ја се не слажем с тиме.