Сваки догађај има своје историјско
тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док
историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су
продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А
онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери.
Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се
говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.
Неколико примера о произвољном и нетачном
доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у
марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских
официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се
данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили
Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју
убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси,
до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?
Само неколико месеци пре Катињске
шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега,
1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде
да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше
јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима
око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води
рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се
злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и
јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага
које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је
намењено да буде топовско месо и статистика.
Има ли разлике у злочину и жртвама
између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из
Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли
су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан,
тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика
између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих
логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде
не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.
Жртве се глорификују или
релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло
у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата.
А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за
производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског
рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.
Британци нису евакуисали Ковентри,
и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију
прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој
властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у
немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним
сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис
који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су
у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу
су судили за Ковентри. То је поента.
Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.
Када је завршен рат победници су
судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није
поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не
помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве
и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из
Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами,
анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.
Нема коментара:
Постави коментар