ИЗ ИСТОКА ЗА ПЕЋ...

Пише: Игор Ђурић

                                

Тридесетак је километара раздаљине од Истока до Пећи. По менталитету: и неколико стотина. Идеолошки: хиљадама миља. Пећ је био град, ми смо били варош.

Град Пећ је у мом детињству, све и да није хтео, заузимао значајно место. Тамо смо обављали све важне послове које у Истоку нисмо могли да завршимо. Пре свега, лекарски прегледи код специјалиста (којих у Истоку раније нисмо имали), затим путовања возом са пећске железничке станице (јер је Исток, хвала Богу, био место без пруге и зато је био леп, пошто су сва места са пругом и железничком станицом: ружна), тамо смо (у Пећи) куповали готове коре за питу (кад смо се погосподили па нам нису биле добре домаће), куповали смо фармерке и кожне јакне у Уској улици, патике у Планики. 

У Пећи смо полагали возачке испите (јер су они имали неколико семафора, који додуше углавном нису радили али због тога што Исток није имао исте, па макар и неисправне, морали смо пут Пећи за возачку дозволу). 

Наравно, Пећ је била за нас најважнија због Патријаршије. То је била наша духовна кућа, наше окрепљење. Због Патријаршије смо знали да смо своји на своме. Ту смо се молили, онде смо се бодрили. Монументалност грађевине и природе и историја која је вриштала из сваког камена те духовност Светосавља која нам је међила идентитет - све то нас је чинило јединственим и гордим људима. А саму Пећ великом и важном! Чак и у време комунизма!

Али смо волели и посластичарнице и ћевабџинице. У Пећ смо, најзад ишли и због средњих и виших школа којих у Истоку није било (гимназија је радила у Истоку али је у Пећи постојао већи избор средњих стручних школа: економска, уметничка…). Пећ је поседовао(ла) и велику спортску халу па смо и због ње ишли тамо. 

Пећ је чувена и по Пећанкама.

Најзад, Пећ је властита именица женског рода!

Одлазак у Пећ на лекарске прегледе, у доба мога детињства, био је посебан доживљај. (Први пут сам тим поводом ишао за Пећ 5. јула 1968. године са, већ, пуних пет месеци живота). Доживљавали смо га као авантуру и провод а не као нужно зло. Са неким од родитеља (углавном мајкама) кренули би рано ујутро („да се преда књижица“). Били би умивени и саборски обучени. Доживљај, сам по себи, је сама вожња аутобусом тако да се брзо заборављала бољка због које се и кренуло на пут. Старији људи би одмах, чим крене аутобус, палили цигарете или увијени дуван, жене и деца су јели и пили оно што су понели. И ако је раздаљина била пар десетина километара храна и вода у стакленим флашама се обавезно носила. 

По приспећу на Аутобуску станицу Пећ, прво би се информисали кад имамо „назад за Исток“ а после би узимали фијакер да нас одведе до болнице. Већина фијакера, већ тада, изгледала је похабано и старо али су одређени детаљи одавали некадашњи сјај и богатство Пећанаца. Без обзира што би ви изнајмили фијакер то није сметало да фијакерист скупља путнике уз пут све док може да их натрпа на фијакер. Неки би седели напред са њиме, други у средини у месту за путнике једни другима у крило а трећи би се качили назад те су изгледали као пажеви из пратње неког средњевековног властелина. Једино што још коња не би узјахивали, макар ја то нисам видео, мада није искључено ни то...

У болници је увек владала неописива гужва, најчешће због јавашлука запослених али и због чувене демографске експанзије појединих етничких група, које су нас подсећале да, ипак, раја на земљи нема. Владала је таква прљавштина а из објеката и просторија је зрачило сивило да би се и здрав човек разбољевао (или постајао благо депресиван) већ после сат времена баљења у болници. 
      После завршеног прегледа, у дебело поподне, обично би посетили кога из Истока, којих је увек било у болници на болничком лечењу. Онда би се спустили до Патријаршије (ако би ишли са мајкама, очеви су одмах хитали до неке кафане да се освеже и нас часте кабезом или лимунадом). После би кренули пут аутобуске станице пешке. Тим чином би уштедели нешто пара за ручак у некој од прљавих пећских ћевабџиница. Да су биле прљаве: јесу!; да се некад неко отровао од тога: није нико и никад! На крају крајева, ко је био способан да преживи бављење у болници  постајао је имун на све прљавштине света. 
      У ћевабџиници се углавном наручивала „комбинација“: пет ћевапа, суџук и ћуфта. Наравно и сомун. Кад се имало: и чаша киселог млека. Док ово пишем осећам мирис свега тога. Пре самог повратка је остајало још да се некоме купи „карта за Београд“ - за комшију или рођака, или пријатеља од комшије или рођака, који треба да путује „пећанцем“ преко Истока (или ће да чека оног преко Ђураковца или „код Сарине куће“). 

Најзад, поново аутобус, исти ритуали и: кућа. Онда неколико дана идеш улицом и завидним друговима говориш: „Био сам за Пећ“. Интересантно, никад не кажеш „у Пећ“, већ увек „за Пећ“. Тако је изгледало много господскије и важније. Можда смо ишли „у Синаје“ или „у Ђураковац“ али зато увек и само ''за Пећ''.

Једном дневно је аутобус за Београд, пролазио кроз Исток, да у њему покупи путнике и настави даље. У Исток је долазио око пола осам увече, из Пећи, и око три сата ујутро из правца Београда. Стао би, из оба правца, у центар вароши. 

Онај вечерњи, за Београд, уколико напољу није неки кијамет биво би испраћен од великог броја доконих Источана. Сви се сакупе на центар (центру) и чекају „београдски аутобус“. Наравно, неко би и путовао, неко би некога испраћао – али је већина бивала ту без икаквог разлога. Из досаде и навике. Тек кад прође „београдски“ гужва са Центра се разилази, неко иде кући, неко у кафану, неко на игранку а мањи број остане ту до касних сати у вазда истом разговору код шахте. 
      Постоји оно, код нас тамо, кад тражиш некога на Центру, па га не нађеш, поручиш по ономе другоме којег си срео само: „Кажи му...“. Нит' кажеш шта да му каже, нити има потребе за тим. Подразумева се. Зна он добро шта ти можеш да му кажеш а ти знаш још боље да ће он схватити то што му ниси рекао. То „кажи му“ може да буде све: порука, прекор што га ниси нашао, питање, договор... може да буде све а он ће схватити баш оно што јесте. Понекад, овај који прима поруку, знајући да се неће видети са тобом преко аброноше само узврати поруку: „Кажи и ти њему...“.

Центром смо, иначе, звали малу површину, око шахте поред Кореникових продавница, степеница Павловића куће, Зељине трафике и Кореникове кафане. Ту смо висили, ту смо се налазили, беспосличарили. То је било зборно место, место заказивања састанака, место налажења и губљења. Требам написати посебну књигу, уколико измогаднем времена која би се звала „Центарске приче“, јер шта се све ту говорило и шта се све ту могло чути, вероватно је непоновљиво за било које друго место на свету.

У Истоку је ретко ко ходао тротоаром (ако га је негде и било, а било га је познијих година). Не! Источки начин и стил ходања подразумевао је да се ходи по сред-среде улице а задатак моторизованих и запрежних учесника у саобраћају је био да се труде да заобиђу пешаке. Четвртком је било скоро немогуће проћи до Рибњака јер су свуда около милели пешаци.

И не само то! Застане се на сред пута, припали се дуван па се онда полагано кувенти: реч по реч. Стоји се или се иде нога пред ногу, полагано, застајкујући да се дадне нагласак на неки део приче и подвуче поента. Неретко, и возачи стану на сред улице па отворе прозор и разговарају са овима што стоје.

Измиче ми прича, од приче и Пећи несвесно пређох на причу о Истоку. али, кад размислим, све је то исто.

Постојао је и одређени ритуал сачекивања „београдског аутобуса“. Кад наилази, стојиш на тротоару (зависи коју страну улице изабереш) док аутобус не стане. Погледаш кроз прозоре редом све путнике који су већ унутра, ако је неко заспао чукнеш у прозор да га пробудиш па се сагнеш да те не види, уколико некога познајеш а ти му махнеш, а ако видиш неку лепу девојку... та гестикулација сад није за помињање.

Гужва се увек створи око аутобуса. Ако један путује – десеторо га прати. Онда следи неизбежно убацивање торби, па онда онај који је то учинио скокне на први степеник улазних врата, провири у аутобус па довикне ономе своме где је ставио торбу. Кад изађе, мало му се то учини па оде до прозора и опет објашњава где је торба и тако све док аутобус не крене. Ни тад ниси сигуран да ли је дотични схватио где му је торба, као да је то нешто много битно.

Симболично, „београдски аутобус“ био је веза са цивилизацијом, он нам је одржавао наду да се може негде отићи, ако се мора или хоће. Тај аутобус нам је уливао спокојство чињеницом да нисмо баш задња рупа на свирали те да неко одлази, пролази или долази у Исток. До Звечана Шиптари су галамили а шофери пуштали њихову музику, од Звечана би се ућутали. Ми смо свакако, и увек, ћутали.

Сачекивање аутобуса из Београда се већ одигравало у другачијим условима и околностима. У рану зору не би било нигде живе душе, понекад би само про'шо милиционар позорник и нико више.  Наравно, осим оних који чекају. Никоме није баш до приче, само се увучемо у мало пошире Кореникове рагастове од врата продавница те извирујемо кад посумњамо да стиже. У неко време се назру светла из правца биоскопа и општине и ми знамо да стиже „београдски“. Сачекамо да сањиве сестре и тетке изађу (јер мушкадију не би смо чекали осим ако немају пуно пртљага а тада би их сачекивали са ручним колицима), узмемо торбе, установимо да кад аутобус оде иза њега остане неки познаник из оближњег села те га позовемо на кафу док не сване: да не иде по мраку кроз несигурне крајеве.

За Београд и остатак тадашње Југославије се путовало и возом. Из Пећи. Одеш прво „за Пећ“ па онда „из Пећи“ у бели свет. Кретало се увече. До Косова Поља, чак и када је ера компјутера стигла до нас: и тада, композицију је вукла парна локомотива, популарни „ћира“. Стајао је на свака два-три километра. А и да није стајао, колико је споро ишао, могло се у покрету улазити и излазити а понекад су га претицала и запрежна волујска кола. У Косову Пољу се мењала локомотива па је „дизелица“ ишла нешто брже а ми смо доживљавали то Косово Поље као сусрет са цивилизацијом и развијеним светом.

Кад се крене за Пећ, пре него се крене, прави се списак онога што треба да се тамо заврши или набави. Поред већ поменуте „карте за Београд“ која је била обавезна, још обавезније су бивале коре за питу (или свећа за Славу), ако се има среће (што значи пара) онда и фармерке те патике. Не знам зашто су те коре стално фингирале у наруџбинама и не знам зашто те коре нико, до касних година, није правио и продавао у Истоку али их је увек неко наручивао или су куповане за себе. Ваљда су Пећанци били бољи мајстори, шта ли? Наравно, касније их је имала свака продавница али у доба мог раног детињства само је Пећ била избор за коре. Руку на срце, 90% наших потреба за корама ми смо подмиривали из личне производње: развијале су их наше мајке, бабе и стрине али кад би хтели да истакнемо наше варошке манире и навике ми би смо их куповали у Пећи. „Куповне коре“ – увек би се нагласило за трпезом и пред гостима.

Уска улица?! Најпознатија пећска и метохијска улица. Та улица је била мешавина трговина из Трста, тезги из Истанбула и Баш чаршије. Ту се могло купити оно што је тог тренутка актуелно на некој од горе поменутих дестинација. Фармерке свих марки, од најгорих фалсификата до правих „италијана“ (за које би се опет утврдило да су фалсификати), кожне јакне из Турске неукусног али популарног дизајна. У Уској улици су радиле и старе занатлије: обућари, кројачи и, наравно, златари. У тој улици је бивало некад више злата него у остатку Србије. Ми, који смо живели доле, нисмо могли побећи од оријенталне ноте свега тога али је тада и нисмо били свесни. Трговци, стари Пећанци, су били заиста прави трговци и нису делили муштерије према вери и нацији него према дубини џепа.

Доћи у Пећ а не отићи у једну од посластичарница, на пример у Дубровник или Пеливан значило би да сте промашили тему. Увек танак џеп нас је присиљавао да наручујемо калоријски издашне и „сите“ шампите. Кад би се „боље стајало“ наручивао се сутлијаш у који се турала једна тулумба и сипало пуно слатког сока у коме су лежале тулумбе или баклаве. Пила се боза или лимунада. Или мешавина и једног и другог, такозвани: шприцер.

У Пећ су неки одлазили и код тамошњих хоџа, за Запис и Читање, талисмане који су требали да помогну уколико није већ помогло „гашење угљевља“, „топљење олова“ и „сливање страве“, те бајање локалних вештица или ноћење у Девичу. Мада, имали смо и ми своје фаворите по том питању.

Пећанке су ипак дале најдубљи печат ономе што бисмо назвали „савремени идентитет Пећи“. То су биле урбане девојке са традиционалним погледом на свет и личном великом слободом када нађу за сходно да је искористе. Са Пећанком си већ након првог сусрета бивао начисто: на чему си. Знале су да се у трену препусте и одмах те заведу али и да те напујдају ко последњег кера. Кад су се давале - давале су се целе и без резерве. Кад су варале - варале су од срца. Кад су одбијале - чиниле су то немилосрдно. Кад су волеле - волеле су мушки. Углавном су, ипак, биле верне супруге и пожртвоване мајке - кад су имале коме.

ПС

Имао сам срећу, или несрећу, да су ме некада давно Пећанке заводиле и пујдале, да су ми се давале и да су ме остављале, да су ми биле верне и да су ме варале, да су ми дозвољавале да их прошетам до „петог километра“ или ми показивале прстом пут станице да се вратим одакле сам и дошао, да су ме волеле и одбијале... њима посвећујем ову причу!

ОПАСИВАЊЕ КОБИЛЕ ЗВАНЕ ''ЗДРАВ РАЗУМ''

Пише: Игор Ђурић

Суштина реформе Мартина Лутера лежи у тежњи да уместо Бога, врховни ауторитет буде капитал. ПАСИВНА ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА ВЛАСТИ!!! – то је позадина протестантског система који нам се намеће. У цркву не морате ићи али се морате зaдужити, газду слушати и кредите морате враћати.

*

Фридрих Вилхелм I је заступао идеју да се народ дели на пастуве и кобиле, а све остало је непродуктивни део нације.

Оно што није рекао, а што се тада подразумевало, јесте да су пастуви требали да опасују кобиле, које би после ждребиле ждребад.

Данас? Ни више кобила, ни мање опасивања и ждребади!

*

Од целокупне територије СССР-а Немци (нацисти) су планирали да направе пољопривредно земљиште а све руске градове су хтели да сравне са земљом. Једино су планирали да Крим населе са Немцима из Јужног Тирола.

Крим, као ни Косово, нису данашње теме, нити савремени проблеми, нити је на нама („деци овог доба“) да их решавамо. Много већи, јачи и паметнији су то покушавали, па нису успели.

*

„Дакле, сада сам и ја званично члан еснафа курви“, рекао је Алберт Ајнштајн када је добио посао редовног професора на Универзитету у Цириху 1909 године. За оне који не знају, ево објашњења: јавне куће, или бордели, постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционизовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни).

*

Људи се често питају „у чему је разлика између нормалних људи и хомосексуалаца?“. Ја ћу им одговорити кратко: хомосексуалци не знају шта је и како изгледа брига о своме детету. Кад коњ опаше коња, брига и бол су лични.

*

„За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца“.

Петер Хандке

*

Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951. године одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су своје књиге објављивали Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић...

*

„Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости“, пише Добрица Ћосић у свом дневнику 15. јануара 1954. године.

По речима Добрице Ћосића, Оскар Давичо је у време афере Ђилас једнога дана говорио да ће извршити самоубиство јер не може да поднесе да такав човек и револуционар какав је друг Ђидо падне, а већ је сутрадан променио мишљење и доследно извршавао директиве свог партијског секретара. 17. јануара 1959. године, Едвард Кардељ је на вечери код Добрице Ћосић, а у присуству Дединца, Финција и Исаковића, рекао следеће: Ја сам уверен да за великог уметника никада и нигде није постојао проблем слободе. За великог уметника слобода постоји и у Совјетском Савезу. Кардељ им је причао о слободи (исправно и тачно) а они су ћутали и климали главом. Јер, Кардељ је био власт. Већа од њих.

*

 „Писци се деле на оне који пишу оно што виде, шуму над језером – Толстој, Чехов, Пушкин; и на оне који пишу о ономе што се одражава на води – Гогољ, Достојевски, Шчедрин. Достојевски је највиша математика људске душе. Чеховљева палета је у три боје“.

Леонид Леонов

*

„Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути“.

Иво Андрић

Промена Устава – замка звана ''преседан''!

Пише: Игор Ђурић

„Ти још не знаш да су вук и ловац

  копилани једне исте мајке“.

Горан Бреговић

Кажу да су уставне промене неопходне зарад ''европског пута'' (ма шта то значило), мада сви који нешто знају и мисле својом главом знају у ком грму лежи зец и да се Устав мора мењати због Косова и Метохије, а по наредби и налогу запада, то јест наших ''пријатеља са запада'' (ма шта и то значило, питајте оне који их тако називају). Оно, у нечему су заиста у праву они који говоре да се наш устав мора променити због нашег пријема у Европску унију. Наиме, у тој сумњивој работи око нашег прикључења тој заједници која је већ на издисају, Косово ће бити услов свих услова. Не само што их морамо признати као независну државу већ ће то бити списак услова који ће бити равни онима које је Немачка добила на завршетку Великог рата у Версају.

Дакле, да се изразимо народским језиком: Устав треба мењати како би се избацила преамбула која говори о Косову као делу територије Републике Србије и да се промени члан 182. који набраја аутономне покрајине у Србији (да се избаци Косово и Метохија а да остане Војводина). Јер, ни једна власт не може продати Косово а да то не буде кршење Устава, па им се кад –тад мора судити за велеиздају, како сада ствари стоје. Чак су и сви споразуми до сада потписани противуставни. Противуставан је и сам чин преговора.

Поставља се питање: уколико Косово није наше, како нас убеђују и овде и тамо, уколико је реалност таква каква јесте, уколико је стање на терену против нас – због чега нас толико притискају да се сами одрекнемо нечега што, по њиховим речима, није наше? Одговор на то није тешко пронаћи и зна га свако ко воли ову земљу: Косово је наше и увек ће бити, па макар тамо било још милион страних војника, макар се иселио и последњи Србин, макар се уништио сваки српски траг. Докле год је Косово у колективној и индивидуалној свести Срба (да не говорим о највишем правном акту) - оно ће бити наше. Наше ће бити док траје наша борба. Зато се ради темељито и другачије него до сада да тако не буде. Није довољна само гола окупација, Косово се мора избацити из свести Срба, из књига, из песама, из митова, из закона, па и Устава. Не!!! Ми сами га морамо избацити!!! Само тако ће се рачунати.

Али, у чему лежи онај преседан из наслова, та опасна ствар. Наиме, уколико променимо Устав, и из њега избацимо Косово и тако се одрекнемо дела територије, није ли лако изводљиво да касније, кад то затреба (а затребаће, прав вам стојим), исто учинимо и са Војводином. Мислим, ако смо се одрекли једне покрајине, не видим разлог да сутра то не учинимо и са другом. Знамо да је англосаксонско поимање права и закона утемељено на принципу преседана а управо су нам они главне судије и џелати (утемељено им је заиста на голој сили али на крају воле да буде и ''законски''). Знате, Шпанци не признају Косово из истог разлога о којем је овде реч. Уколико би то учинили, тај преседан би им се обио о главу када је у питању Каталонија.

Али!!! Ајде да узмемо другу варијанту у разматрање. Рецимо да сада пристанемо да променимо Устав и избацимо Косово и Метохију из преамбуле, али и да укинемо цео Седми део Устава који говори о територијалном уређењу Србије, па да на тај начин укинемо и војвођанску аутономију и да Србија постане целовита са Војводином без аутономије!!! Кад већ мењамо и укидамо - да све укинемо!!!

Кука и мотика би се подигла. Сви би скочили као попарени: европски и амерички гаулајтери, невладине и владине организације у Србији. Какав безобразлук!!! Укинути аутономну покрајину, одузети аутономију људима у Војводини!? Како вам је могло пасти на памет да војвођанску аутономију избаците из Устава?! То је кршење демократских принципа, прекрајање граница које је дефинисала још Бадинтерова комисија. Шта је са људским правима?! Како можете мењати нешто што је људима Уставом загарантовано?

Схватате ли лицемерност и поквареност свих актера који покрећу питање промене Устава и нездравост тог ''европског пута''? Једну покрајину избацити из Устава и тако се одрећи дела сопствене територије, ону коју сада хоће да нам узму; а другу покрајину оставити у Уставу и на тај начин дестабилизовати целовитост Србије и оставити могућност да се у будућности и она отме, и то на основу првобитног преседана. Они траже а ови овде их слушају: да се у нашој држави једна аутономија укине а друга да се ојача. Оба захтева су на штету Србије. То је наш ''европски пут''.

ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Пише: Игор Ђурић

„Цинцимони??? Изблизони!!! Чија војска??? Друга Тита!!! Смем ли проћи??? 'Ајд, не бој се!!! Ко је кадар??? Игор, Игор!!!“.

Школа мог детињства је била сива и оронула, поготову у јесен кад школа почиње заједно са кишама. Лети, у време распуста, бивала је та зграда живописнија. Учионице зими: вазда хладне. Комшије школске зато увек безбрижне по питању огрева. Сваку ноћ по једну цепанку из школског дворишта: и да те бог види. Скамије расклиматане, изгребане шестарима, исписане оловкама, проливене мастилом. Дрвени подови премазани катраном. Често се на почетку године претеривало са тим катраном па би се ми клизали по њему у учионици. Залетиш се, па се клизаш док не удариш у зид. Кад паднеш све ти црно остане по дупету: до краја школске године и док не прерастеш те панталоне. Воде и клозета у самој згради није било. Само је у зборници стајао један лимени резервоар закачен на зид, који је при дну имао славиницу да се вода пусти. У дворишту је из чесме вода непрекидно истицала: тога смо макар имали у неограниченим количинама. Озидани клозети су се налазили на крају дворишта, до саме улице али су практично били неупотребљиви од прљавштине и воде која је лила на све стране. Штета, били су за то време одлично урађени али се нису одржавали.

Једино чему смо се искрено радовали у таквим околностима био је „велики одмор“. Постојали су: велики и мали одмори. Тај мали је трајао колико да се учитељица прошета до зборнице и врати. И на великом одмору је све трајало кратко али је било веома слатко. То је било сам наше, ђачко, нешто што нам нико није могао одузети јер нам је закон то дозвољавао. Неискрено смо се радовали много чему – то је било време неискрености. Искрено смо туговали кад је Тито умро и надговарали се ко је више плакао. После смо се претварали да смо тада били неискрени јер се тако морало. Једна од „искрености“ јесте и љубав према „великом одмору“.

На школском одмору, „великом одмору“, који је велики био само по имену јер је код нас трајао десетак минута и завршавао се звоњавом курира са ручним звоном, јео се бурек (са сиром, месом, и празан), ако се имало пара. Пара се имало ретко. Зато су се више куповале кокорошке слепљене шећером у куглу или ''поп'' упакован у новинску хартију. Ко ''поп'' није јео тај се воде није напио. То је било брашно печено на тепсији или тако нешто?! Куповала се често и зашећерена јабука на штапу или ћетен-алва. Куповале су се и куване коштане нанизане на конац – то у касну јесен кад крену да сазревају у Дечанима. Сок је ретко ко куповао. Није га ни било много. Понекад: боза. Бурек је био ипак главна посластица и бивао је онолико добар колико Ћићко није шкртарио док је куповао сир. Са месом је увек био исти под условом да волите лук – нашло би се по које зрно меса у луку. Иначе, сви продавци у школским двориштима звали су се Ћићко. Можда им имена нису била таква али смо их ми тако звали. А било их је више и нису били никакав род међу собом. Па и кад су били, име Ћићко се преносило са генерације на генерацију. Школски одмор без Ћићка је исто што и правити свадбу без музике. Или, пишат' а не прднут'.

Они што немају пара да тога дана пазаре код Ћићка (а, најчешће их никада нису ни имали него су носили проју од куће или су узимали четвртку хлеба, на рецку, у пекари, па су њихови родитељи месечно плаћали Вукоти или Љузу) покушавали су да одврате од трговине ове друге, са парама, тврдећи да Ћићко кокорошке лепи са слинама, „да у поп тура песак“ и да је у буреку месо од цркнуте мачке. Ретко би им то огађивање полазило за руком јер нико није био гадљив а свако је био гладан. Кад на крају не би више знали шта да раде, а љубоморни до бола, неки бржи или јачи би вам једноставно пљунули у храну. Кад се на часу направиш болестан, не би ли те пустили из школе, наставник те прво пита: „Јеси ли куповао код Ћићка?“, па кад му потврдиш (јер знаш на шта циља), он само значајно климне главом у стилу: „Говорим ја, ама, немам коме“. Искрено, то је био само мит јер се нико и никад није отровао код Ћићка.

Кад смо код оне четвртке хлеба, за коју је већина имала понекад новаца и за ништа више, мени је она изгледала слађа од свих бурека и осталих посластица. И ако бих појео нешто лепо и скупље увек сам чежњом гледао кад моји другари са села купе ту четвртку и слатко је поједу. Неко време сам чак мењао свој бурек за тај хлеб, потпуно неразумљиво јер сам и сам имао новаца да купим исто. Међутим у туђим рукама ми је увек изгледала слађе.

Веровали или не, за тих десетак минута стизало се и трговати код Ћићка, и припалити јефтин дуван иза „вецеа“ (у каснијим разредима али релативно у раној доби смо почињали да пушимо) и одиграти кратку фудбалску утакмицу. Како, ни сам данас не знам. Али, стизало се. Фудбал смо искључиво играли против Шиптара. Ко се задеси на терену у датом моменту улази у тим. Тако би једна екипа имала седам а друга пет играча. Али нам ни у лудилу није падало на памет да се измешамо. Не, строго: Срби – Шиптари. Данас су се ствари поприлично измениле. Шиптари су наставили да играју само за себе док смо ми Срби почели да се „мешамо“, па сад не играмо баш сви за исту екипу. Утакмица се завршавала кад се чује звоно, можда који секунд касније док се не заврши напад.

Заљубљеници у спорт, наравно: фудбал, јер он је био најпопуларнији у школи, били су фанатици своје врсте. (Владало је уверење да се фудбалом баве рурални и јаки момци а да кошарку игра урбана омладина, другим речима а по њиховом схватању: први су били мушкарчине а други педерчићи – у најмању руку). Елем, ти заљубљеници у фудбал су користили сваки могући тренутак да одиграју лопте и сви су сањали да уђу у школски тим (прво) и у ФК Напредак (као врхунац каријере). То је било тешко (и једно, и друго) и за стварно талентоване - а због националног кључа. А и због тога што се ту улазило преко везе. 

     Они, ипак, нису одустајали: свакога дана су долазили у дресовима свог омиљеног клуба, најчешће старим и похабаним а наслеђеним од браће. И у гуменим копачкама „Кона-спорт“  (ко би их имао) које су биле опасне по живот јер је било скоро немогуће ходати са њима а о игри да и не говоримо. Праве копачке су биле реткост. Пошто се крампони клизају по асфалту и бетону, набадали су као патке а све зарад љубави према спорту. Фудбал се углавном играо и на часовима физичког васпитања, дечаци фудбал а девојчице би играле „Између две ватре“, све то, наравно, уколико нас не би одвели на оближње брдо да трчимо око новог гробља, испод Гориоча, на коме су Источани почели да се сахрањују 1962-е године. 16. децембра обављена је прва сахрана на новоотвореном Источком гробљу. Сахрањен је Милутин Тина Пешић.
       Понекад би играли (терали нас наставници) и „Иде маца око тебе, пази да те не огребе“, и тада је била идеална прилика де се искажу симпатије на начин што ће се иза дотичне симпатисане персоне оставити марамица која се употребљава у тој игри.

         

Неки на „великом одмору“ имају друге преокупације: да препишу домаћи задатак који нису урадили кући. Или: да одаберу прут са којим ће после одмора добити батине од наставника. Учитељ или наставник пред крај часа каже несташку: „После одмора донеси прут за себе“. При избору прута мораш бити опрезан. Ако узмеш мали и труо прут па се он распадне при првом ударцу онда ћеш „васпитне мере“ добити рукама и ногама. Ако узмеш много чврст и „млад“ прут онда ће те више болети. Најбоља је, некако, средина. Као и у животу, уосталом. Можеш ти у време одмора и да заждиш кући и тако избегнеш батине. Да ли је тако? Није, јер те ни кући не чека боља ситуација. Неће те ни тамо мазити. „Чим те бије, значи да си заслужио“ - рећи ће мајка. „И мене су тукли па шта ми данас фали“ - констатоваће отац. А обоје ће поручити наставнику: „Удри, рука ти се позлатила, само немо' да га оштетиш“.

Кад окасниш кући, прљав и мокар, гладан и озеб'о, после целодневног олидања напољу, мајка би те дочекала речима:

„Дош'о кучак на ручак“.

Или:

„Дошла маца на вратанца“.

Или:

„Да не огладниш, не би ни знао 'де ти је кућа“.

Кад се заврши „велики одмор“ сви морају да стану у ред а дежурни наставник онда пуста унутра ред по ред. Иде се крајем ходника, уза зид. Кад закасниш, уђеш у туђи ред. Кад те ухвате у туђем реду „добијеш“, онако уз пут, преко главе. Иначе, кад се стигне у школу, пре почетка часова, ђачке торбе се спуштају једна поред друге и тако се „хвата“ ред. Чија је торба прва тај је први у реду и тако редом. Неки би долазили по сат времена пре школе само да би њихова торба била  прва у реду. Пошто на „великом одмору“ нисмо имали торбе онда су неки одмах стајали у ред само да би били први. Постојала је институција „пуштања у ред“ а то је да те неко пусти испред себе. Кад закасниш са „великог одмора“ онда не можеш да уђеш у школу јер се врата закључавају а курири у масним плавим мантилима неће да ти отворе. Е, тада си стварно најебао. Интересантно је да ма шта навео као оправдање то неће натерати наставника да ти поверује и да те прописно не излема.

Кад ти се са часа, мимо одмора, иде у клозет, онда не питаш ти, лично, наставника да идеш већ то чини твој најбољи друг или другарица. Дигне руку и каже: „Наставниче, може ли Ђока да изађе?“. Кад наставник пита: „Што?“, овај му одговара: „Па, све се стиска“. Дакле, дотле је дошло па мора да „се стиска“?! Наставник онда, у зависности од расположења или симпатија према дотичном, пушта или не пушта.

Најрадоснији тренутак у школи је кад те наставник пошаље негде да завршиш нешто. Или да одведеш болесног друга кући. Ем, ниси у школи, ем се улагујеш претпостављеном, у овом случају наставнику. То глуматање око болести је било најинтересантније и подразумевало је патетично пренемагање и увек исти одговор на питање „Шта ти је?“. „Мука ми је, повраћа ми се и врти ми се у главу“.Ко би смео против таквог „аргумента“ да те не пусти?!

За „велик одмор“ су везани и први љубавни покушаји. У нашим приликама не толико чести али их је свакако бивало. Није било лако прићи девојчици чак и ако се она не би бунила (што је било ретко). Код нас се сматрало највећом увредом да се удвараш девојци и да јој кажеш да је лепа. Одмах би се око вас окупила булумента ђака спремних да се спрдају са вама. Изгубили би вољу да се даље удварате. Чуш, интересују га девојчице а иза школе се играју кликери „све у шеснаест“?! Само будала може да претпостави девојчицу „мућкању“ или „матању“. Викали би тако ти ђилкоши имена голупчића, по дворишту, у разним контекстима а на опште згражавање поменутих. Ако су ти што вичу јачи од тебе: не смеш да им приђеш, ако су слабији: не можеш да их стигнеш. Зато се тим љубавним покушајима прилазило са крајњим опрезом и са темељитим припремама које су се сводиле углавном на поздраве. „Поздрави Миљу и кажи јој да је моја симпатија“ - кажеш њеној најбољој другарици, онако успут, инкогнито, осврћући се да те неко не чује. А дотична наводаџика ти само значајно климне главом. Или ти каже: „Џабе, код ње немаш шансу, има симпатију“, најчешће из љубоморе, лажући те.

За време „великог одмора“ су се иза школе, или иза клозета, одигравале заказане или спонтане туче. Појединачно би неко старији излемао неког млађег, обично би тај неко био „понављач“ који одавно треба да буде у средњој школи, или би се вршњаци тукли до изнемоглости или док не звони. Као и код фудбала, тако су се у масовне туче углавном водиле између Срба и Шиптара. Њих би обично бивало бројчано више а ми смо се „вадили“ на муда и технику. Како: ко! До четвртог разреда, пак, углавном смо се рвали, па онај ко обори противника пита: „Јел' се предајеш?“. Ако овај одговори потврдно онда се „туча“ тиме завршила и свако одлази на своју страну: побеђени погнуте главе а победник окружен дечурлијом која га тапше по раменима. Уколико је губитник тврдоглавији, онда га овај јачи још мало притегне, и: то је то. Или, тада звони за крај одмора па се туча аутоматски прекида. Богами, после четвртог разреда смо већ почели озбиљно да се лемамо.

Наравно, разликују се „велики одмори“ кад си основац или гимназијалац. Ја овде говорим о одморима из основне школе. О оним одморима када се зими на каљаву пећ, на Божић или какву славу, метне зрно тамњана па цела учионица замирише. Увек се налазио ко ће зрно да метне и ко ће да оцинкари код наставника. Типично за Србе. Руку на срце, неки наставници су се правили да не примећују и нису дизали галаму. Али је било и оних који су темељито спроводили истрагу не би ли се додворили колегама Албанцима из школе и комитета.

 У школи смо били подељени (свака генерација) на „варошко“, то јест, „источко“ и „сељачко“ одељење. Чак су овакву класификацију и терминологију користили и наставници. Звали су их „сељачко“ јер су га сачињавала деца из околних села, то су ђаци који су путовали свакога дана до школе, па су морали бити у једном одељењу због и онако оскудног превоза. Они су због тог путовања увек били у првој смени, пре подне, а ми из Истока, којима је кућа била близу, ишли смо стално после подне.

„Ајде да играмо са сељачким одељењем лопте“ – могло се по некад, а, у недостатку Шиптара у близини, чути. Они су били поносни на своје име и не би га мењали ни за шта на свету. Ни за живу главу нису хтели да буду „Источани“. С' правом, додуше, мада ни они нису били ништа бољи. Нисмо смели да се качимо са онима из „сељачког“ одељења. Били су мутни, зајебани и јаки. Закачили би тек по неку девојку из тог одељења.

Најчешће изговорена реченица иза клозета на великом одмору била је: „Баће, дај један дим“. А најчешћи одговор је био: "Нисам те ја правио па да те дуваним". Једном се директор школе тихо привукао иза леђа чувенога Грофа који је управо вукао дубоки дим из цигарете. Спустио му је директор руку на раме и рекао: „Аха, пушиш?!“. А Гроф је мртав 'ладан бацио опушак на земљу, промуљао га стопалом и одговорио: „Већ три године“.

Реч која се најчешће могла видети на зиду клозета а кредом или чим другим написана, јесте, да простите: пичка!!! Ко се и мало разуме у психологију, али и у стваран живот, зна због чега је то у пасивним крајевима тако. Ипак, из не знам којих разлога по неко би написао и ону другу, мушку работу. Девојчице то сигурно нису урадиле а о педерима смо имали замагљене и нереалне ставове. Шиптари би пак, кад устигну и кад их нико не види написали „Косово република“ или „Смрт Србима“. Ми, јок!!! Пичка – и готова ствар. Свако је писао оно за чиме је чезнуо, додуше, чезнули су и Шиптари за пичком  али за републиком и нашом смрћу: много више. Ми смо републику већ имали и нисмо знали шта ћемо са њоме а умирало нам се није баш тада – остала је дакле само ''ОНА''. Неки од нас су и умрли а да је нису пробали. Таквима посвећујем ову причу.

На „великим одморима“ смо пред улазак у зграду узвикивали и разне пароле чији смисао ни до данашњег дана нисам успео да схватим. Схватао сам сврху: да се покаже припадност заједници и да се колективно испере мозак. Али смисао изреченог заиста нисам могао да схватим. Тако смо узвикивали: „Цике, цике, цај!!!“, и одговарали на то: „Ај, ај, ај!!!“.  (Ко да нас неко млати, боже ми прости, па јаучемо: ај, ај, ај!!!). Или: „Фино, фино, часна реч!!!“. (Бивало је „фино“, не питај). У нарочитим приликама би се узвикивале и оне праве пароле типа: „Да живи братство и јединство наших народа и народности!!!“, а ми би у глас одговарали: „Жииивеееело!!!“. Некад би марширали са црвеним марамама око врата и певали:

„Ми смо пионири нашега реона,

нас има тачно пола батаљона.

Чим зора сване сваки од нас хита,

да поздрави слику нашег друга Тита“.

Сад, неко ће питати што смо то баш радили на великим одморима. Па одговор је прилично прост: на тај начин смо увежбавали тачке за разне пригоде и на тај начин су нас наставници држали на окупу у каквим кризним ситуацијама којих је на Космету вазда бивало.

              

   

Једино што се могло мерити са срећом великог одмора било је „губљење“ часова. Од првог часа почиње лицитација шта би могло тога дана „да се губи“. „Рекли ови из прве смене да су губили историју“. „Данас неће да дође из биологије, био синоћ на свадбу“. „Губимо руски, наставник мора на сахрану“. „Губимо српски, данас је наставничко веће“. Ако наставник закасни ма и један минут настаје слатко ишчекивање. Најхрабрији из одељења провирује кроз врата према ходнику и зборници. После крене још пар корака кроз сам ходник. Некад га на пола ходника сусретне дотични наставник и онда настаје бежанија. Други пут, пак, он тако корак по корак стигне до улазних врата и изађе напоље. Онда сви остали крену за њим. Наравно, увек има пар кукавица што остане у учионици. Кад губиш час то ти дође као неки увећани велики одмор. Сви базамо по дворишту, или играмо лопте, или пушимо. Милина једна.

Владало је правило да наставника мораш дочекати у клупи кад уђе у учионицу и, наравно, да сви устану. Он онда баци дневник на катедру, погледа нас уморно па каже: „Седите!“. Уколико је кога затекао ван клупе онда се прво са њиме разрачуна, па после уписује час. У то време, стигоше неке нове катедре, масивне и тешке. Није их било много али су биле веома интересантне за нас. Имале су много разних фиока и преграда где је требало да се држе помагала и остале ствари. Наставници су требали да имају кључеве али их брзо погубише. Тако су те катедре стајале закључане, или разваљене, а наставник би говорио по старом обичају, најбољем ђаку: „Ево ти кључ, иди до мог кабинета и донеси глобус“.

Редари не излазе на „велики одмор“ напоље. Они морају остати у учионици да чувају ствари. Тако се говорило: „Да чувају ствари“. Али су зато редари имали друге привилегије: они су излазили напоље на „малим одморима“ да уквасе сунђер. Кад си добар друг са редаром он ти по некад да да уместо њега уквасиш сунђер. „Где си ти пошао?“, пита наставник ђака кога је срео у ходнику. А овај одговара: „Да уквасим сунђер“. Е, за то није било проблема. Сунђер се морао квасити. Квашење сунђера је била врло важна ствар. Толико важна да је сунђер после часова редар носио кући а сутрадан га враћао. Тада је настала она чувена реченица: „Заборавио сам сунђер“, и још чувенији одговор: „Што га вадите из ташне, ајде иди у шесто-три и позајми“. Кад одете у друго одељење за сунђер, куцате на врата, кажете наставнику који држи час шта вам треба а за то време цело одељење у које сте дошли се смејуљи.

На „великим одморима“ најчешће се дешавало и оно што смо називали „дурисањем“. Феномен „дурисања“ је појава везана искључиво за подневља где сам стасавао и окружење у коме сам живео.

Шта је „дурисање“?

То је бесомучно шутирање лопте у вис, без икаквог разлога и повода, наравно: туђе лопте. Одиграва се углавном у школском дворишту.

Како се изводи?

На силу. Увек они јачи дуришу лопту оних слабијих. Међутим, лопта се не отима из руку (мада би могла). Не!!! – чека се да сама стигне до онога ко ће је дурисати. Сви су забављени својим пословима у школском дворишту: неко игра фудбал, неко кошарку, други пуше. Што си млађи и слабији то своје активности изводиш на „лошијим“ теренима. Док они старији играју фудбал на асфалтираном игралишту са стативама, клинци поставе ђачке торбе или камење уместо статива на некој ледини: па играју. Кад лопта одлети са те ледине до оних на правом терену, или оних што пуше, или оних што само зврјају около: креће дурисање. Лопта се шутира у вис (прекида се своја активност макар и у сред гол шансе) и пада, и увек је наново сачекају, а за то време клинци трчкарају около у покушају да се домогну своје лопте. Наравно, то је тешко јер су ови што дуришу јачи и вишљи па се они најчешће домогну лопте која пада.

Све то траје: колико траје. Док не досади или неко од дечурлије неким случајем не дохвати лопту. Кад се деси ово друго сви настављају своје активности где су стали пре дурисања као да се ништа није дешавало.

Шта је интересантно?

Одрасли ђилкоши и понављачи би могли без проблема да узму лопту кад год хоће и да је шутирају около али они то чине само кад се она докотрља до њихове непосредне близине – ма шта они радили у том тренутку.

Од тога да ли ти дуришу лопту у школском дворишту, или не, зависи твој статус, твоје место у хијерархији. Кад дође време да твоју лопту више нико не малтретира то значи да више ниси слаб и мали, то значи да си се изборио за место међу онима који су јаки или због нечега: поштовани. Наиме, некад је довољно да имаш старију браћу у близини.

Тешко је све ово описати. Требало је то гледати „у живо“, тај жар, ту енергију, ту потребу да се из све снаге, са пуно страсти или мржње, удара по тој лопти. Дурисање подразумева да шутнута лопта лети у вис, скоро под правим углом. Невероватно је колико су је неки јако шутирали и колико би на тај начин добацивали?! Летела би „небу под облаке“ и враћала се у руке ономе ко ју је шутнуо.

Бивало је и „међунационалног дурисања“ када Шиптари чекају око игралишта и чим им стигне лопта крену са „оргијањем“ распоређени по целом школском дворишту. Тада би у одбрану кренули наши (уколико их је, је ли, било у близини, уколико не, онда би дурисање трајало док се ови не уморе) и тада би почињале туче. Када би Шиптари дурисали српску лопту тада би могло да се види колико мржње избија из тог чина.

Некада се лопта пробуши у сред дурисања. Тада нису помагале ни сузе, ни молбе – то се прихватало као свршени чин.

Неки су волели да дуришу у току саме игре. Неку су дурисали кад изгубе или се наљуте. Зато су пре почетка игре падали договори да нема „дурисања“ или „печатирања“ („пенџатирања“). Печатирање подразумева да те игра апсолутно не интересује већ да лопту шутираш из све снаге у жељи да иста некога погоди, по могућству и пожељно је, у: лице.

Дурисање, у суштини, није ништа лично. Не дурише се због некога него се дурише због дурисања (осим кад су у питању „међунационална дурисања“). Дурисање је само по себи. Дурисање је фројдовски моменат више него физичко испољавање.

„Иде маца око тебе, пази да те не огребе, пази мио реп, да не будеш слеп, ако будеш слеп, отпашће ти реп“.