*
Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи
некога да ту књигу прочита.
*
У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео
о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате.
Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни
ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде,
посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.
*
Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад
смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо
да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа
срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и
могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.
*
Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не
претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је
дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан
еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако
Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо
зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“
чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради
преживљавања.
*
Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима
које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну
религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба
човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује
правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо
у својој глави. Некад и у души. Ту треба
тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку.
Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.
*
Ствари се у животу одвијају добро и
лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се
одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне,
кад зависите од њих.
*
Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са
страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно
нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем
протумачи као слабост, несигурност и
страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).
*
Веровати се може и без доказа али не веровати се мора
само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним
разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена
емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете,
по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру,
неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву.
Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље
преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује
али невера мора бити доказана.
*
У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио
свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.
*
Мене не убија глупост и људска празнина –
мене убија поглед који стоји испред њих.
*
У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из
ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде
највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје
страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним
прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до
ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су
храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их
почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су
чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а
слаби на делима.
*
Нисам ја велики Србин. То тек
схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те
“величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце,
чак ни то...
*
Право да вам кажем, гадим се
турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се
извођачи а у другом случају: публика!
*
Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути
за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан
мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између
нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.
*
Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што
нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!
*
Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или
покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад
оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.
*
Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у
вас!
*
Можда реформе и успеју:
постаћемо протестанти.
Пошто веру нећемо да
мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.
*
Радници су се још пре сто
година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да
би имали шта да једу.
*
И губити може се на
различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као
што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на
народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе
за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.
*
Србија, земља пластичних
базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у
реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.
*
Често чујемо, као оно: борите се за особу
до које вам је стало!
До курца!
Борите се ви за своју породицу, за своју
земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас.
Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим
или вас не воли?!
*
Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе
да усреће целу нацију?!
*
Политичка сцена и могућност избора у Србији?
То вам је као нека кафана на периферији, у којој се
скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте.
Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на
недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и
породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да
га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора
по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи
заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа
рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се
свети – то је револуција.
*
Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених
политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би
то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа
директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.
Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то
пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност,
ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.
*
Нису само културолошке и духовне
девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо
на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд.,
већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су
горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети''
еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у
сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу
овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.
*
Реформе у Србији?!
То је операција при којој је пацијент
умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих
евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.
*
За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански
слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!
*
Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а
онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они
неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим
речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.
*
Нема коментара:
Постави коментар